Немезис

32

Аделија је била пријатна Насеобина, много пријатнија него својевремено Ротор.

Крајл Фишер боравио је до сада, поред Ротора, на још шест разних Насеобина и све до једне бејаху пријатније од њега. (Фишер за тренутак прекиде ток мисли да би пребројао Насеобине — не шест, седам. Већ је почињао да заборавља. Можда је све ово било већ превише за њега.)

Колико год да их је свеукупно било, Аделија је била најлепша коју Крајл до сада беше видео. Не физички, заправо. Ротор је спадао у старије Насеобине; био је од оних које су, тако рећи, за собом још вукле старе традиције. Била је, тамо, присутна својеврсна општа 'ефикасност', као да свако тачно зна где му је место, да је њиме задовољан и да успешно и предано обавља свој посао.

Теса је, наравно, била одавде, са Аделије. Теса Анита Вендел. Фишер још није ништа форсирао, можда зато што га је уздрмала Танајамина опаска како је неодољив за жене. Колико год да је та примедба могла бити плод чистог хумора (или сарказма), приморавала га је, и против његове воље, да напредује лагано и систематично. Фијаско, који би могао уследити, поприлично би га срозао у очима оних који, колико год неискрено, ипак верују да он зна како треба са женама.

Прошле су две недеље откако је стигао на Аделију, пре но што је добио прилику да је први пут види. Одувек му је било чудно како је могуће да на било којој Насеобини никад није тешко да се уреди састанак са било ким. Упркос обимном искуству, никако није успео да се саживи са чињеницом да су Насеобине, заправо, просторно сасвим ограничене, да им је број житеља мали, да тамо свако познаје свакога у свом друштвеном кругу — баш свакога — као и готово свакога изван тог круга.

Учинила му се прилично импресивном, када је коначно добио прилику да је упозна. Танајамин опис, који је Тесу Вендел представио као средовечну распуштеницу — уз подсмешљиви трептај на његовим старачким уснама док је то изговарао, као да Фишеру намерно додељује, заправо, непријатан задатак — учинили су да је Фишер замишља као грубу особу, оштрих црта лица, можда нервозну, која се према мушкарцима понаша на два начина: цинично, или халапљиво.

Међутим, с извесне раздаљине, са које ју је први пут уочио, Теса уопште није изгледала тако. Била је готово исте висине као и он, тамнокоса, брижљиво зачешљана. Деловала је живахно и обилато се смешила — то је могао да примети. Њен одевни стил био је освежавајуће једноставан, као да намерно прогања све сувишне украсе из своје гардеробе. Била је витка, зачуђујуће младолика.

Фишер ухвати себе како нагађа зашто се два пута разводила. Био је спреман да закључи како мора да јој је доста мушкараца, радије тако него обратно, иако му је здрав разум шапутао да је жена, највероватније, напросто оба пута промашила.

Било је неопходно да Фишер пронађе себи некакву друштвену функцију која би му омогућила да се с њом чешће среће. Његово земаљско порекло донекле му је у том погледу одмагало. Но, на свакој Насеобини постојали су људи које је тамо, из овог или оног разлога, послала Земља и неко од њих ће се сигурно постарати да се Фишер 'лансира' на прави начин — то је био израз који су Насеобине користиле за тај ритуал.

Дошло је, напокон, и време када су се он и Венделова срели. Посматрала га је замишљено, очи су јој клизиле горе-доле по њему. Потом је уследило неизбежно питање: „Ви сте са Земље, зар не, господине Фишер?”

„Јесам, докторко Вендел. И искрено жалим уколико вас то на било који начин узнемирава.”

„Нимало ме не узнемирава. Претпостављам да сте прошли кроз карантин.”

„Јесам, збиља. Мучен до смрти.”

„А шта вас је натерало да се томе подвргнете и доспете овамо?”

Фишер јој одговори, не гледајући је право у очи, али довољно на опрезу да може да региструје њену реакцију. „Зато што ми је дошапнуто да су Аделијанке углавном врло згодне.”

„И сада ћете се, вероватно, вратити на Земљу убеђени у супротно.”

„Напротив, моје наде су потврђене.”

„Ви сте баш орни, знате ли то?”

Фишер није знао шта на аделијанском сленгу значи бити 'оран', али Ванделова се смешила и учини му се да је прво бацање фарова прошло сасвим успешно.

Је ли то збиља било зато што је он био неодољив? Одједном се присети да никада није покушавао да буде неодољив у односу на Евгенију. Тада је, једноставно, тражио начин да буде лансиран у компликоване роторијанске друштвене односе.

Односи на Аделији, чинило му се, беху много опуштенији, па ипак, не треба да се сувише ослања на своју неодољивост. При свему томе, он допусти себи један, помало тужан, осмех.