Немезис

37

Три године проведене на Земљи учиниле су да Теса Вендел добије изглед даме у годинама. Њен тен беше мало огрубео, а и набацила је неки килограм више. Око очију јој је сада била читава мрежица ситних бора. Груди јој више нису стајале тако чврсто као раније, а и струк јој се повећао.

Крајл Фишер је био свестан да је Теса већ у својим позним четрдесетим годинама и да је од њега старија пет година. Но, ипак, нико јој не би дао више година но што је збиља имала. И даље је имала фигуру 'жене у најбољим годинама' (чуо је једном да ју је неко описао на тај начин), али више никако није могла проћи као жена која се тек приближава четрдесетој, као што је то био случај када су се упознали на Аделији.

Теса је тога била сасвим свесна; штавише, пре недељу дана му је, пуна горчине, баш говорила о томе.

„То је због тебе, Крајле”, рекла је, једне ноћи док су лежали заједно у кревету (то су били тренуци када је била најсвеснија свог старења). „То је твоја грешка. Продао си ме Земљи. 'Предивна је', рекао си. 'Огромна. Разнолика. Увек се нешто дешава. Непоновљива.'„

„Па зар није?” упита он, знајући шта јој, заправо, смета; желео је, међутим, да је пусти да се испразни.

„Не, бар што се гравитације тиче. Широм ове надуване, немогуће планете, гравитација је увек иста. Горе, у ваздуху, доле, у руднику, ту, тамо, свуда — једна једина, јединствена гравитација. Има све да вас поубија, из чисте досаде.”

„Не знамо за боље, Теса.”

„Ти знаш за боље. Ишао си по Насеобинама. Тамо можеш да пронађеш степен гравитације који ти одговара. Можеш да радиш гимнастику при ниској гравитацији. Можеш, повремено, да олакшаш својим мишићима. Како можете да живите без тога?”

„Ми, овде на Земљи, такође радимо гимнастику.”

„Ох — немој, молим те. Радите то с тим непрестаним, вечним, гравитационим притиском на ваша тела. Све време се, заправо, борите против тога, уместо да се играте мишићима. Не можете да лебдите, да летите, да понирете. Не можете да клизите из једног гравитационог поља у друго. Овде, гравитационо дејство непрекидно те сабија надоле, тако да се брзо погуриш, избораш и остариш. Погледај ме само! Гледај!”

„Гледам те што више могу”, рече Крајл свечано.

„Онда ме не гледај. Ако ме погледаш, одбацићеш ме. А ја ћу се, веруј ми, вратити на Аделију.”

„Не, нећеш. Шта ћеш тамо, кад ти једном досади да радиш нискогравитациону гимнастику? Твој истраживачки рад, твоје лабораторије, твој тим — све је то овде.”

„Почећу испочетка, с новим људима.”

„Али хоће ли те Аделија подржати, онако како си се овде већ на то навикла? Наравно да неће. Не можеш а да не признаш да те Земља не спутава, већ да добијаш све што зажелиш. Зар нисам у праву?”

„Зар ниси у праву? Лажљивче! Ниси ми онда рекао да Земља има хиперпогон. Ниси ми рекао ни то да је овде откривена звезда-сусед. У ствари, пустио си да живим у уверењу о несврсисходности Даљинске сонде, не поменувши при том да је она открила било шта више од неколико паралакси. Седео си наспрам мене и смејао ми се све време, потпуно бездушно.”

„Био бих ти рекао, Теса, али шта да си у том случају одлучила да не пођеш на Земљу? Није то била само моја тајна, да бих ти је поверио.”

„Али пошто сам, напокон, дошла овамо?”

„Чим си кренула на посао, збиља кренула, рекао сам ти.”

„Они су ми рекли, и осећала сам се као идиот. Могао си ми бар нешто наговестити, тек да се не осећам тако будаласто. Требало је да те убијем, али шта бих онда без тебе? То си знао и онда, док си ме тако безосећајно заводио да пођем с тобом на Земљу.”

Била је то игра на којој је она инсистирала и Фишер је добро знао своју улогу.

„Заводио те? Ти си наваљивала. Ниси то хтела ни на који други начин.”

„Лажљивче! Набацивао си се. На крају је то испало силовање, са предумишљајем. И опет ћеш то учинити. Видим то у тим твојим одвратним, пожудним очима.”

Месецима су већ играли ову игру и Фишер је добро знао да то увек дође као последица неког успеха у њеном послу. Стога упита: „Има ли неког напретка?”

„Напретка? Па, можда би се и тако могло рећи.” Глас јој постаде дахтав. „Заказала сам за сутра демонстрацију, због оног твог прачовека, Танајаме. Тип немилосрдно наваљује?”

„Да. Прилично је немилосрдан.”

„Глупав тип. Готово да помислиш да, чак и ако друштво не упражњава науку, он и његови људи знају нешто о њој, о томе како она дејствује. Суну ти гомилу пара ујутро и већ увече очекују да виде шта си урадила. Не дају ти чак ни да радиш преко ноћи, па да лепо дођу наредног јутра. Знаш ли шта ми је рекао последњи пут када смо разговарали, када сам му напоменула да бих волела да му нешто покажем?”

„Не, ништа ми ниси казала. Шта ти је рекао?”

„Човек би очекивао да ми је рекао: 'Зачуђујуће је и задивљујуће да сте за само три године измислили нешто толико узбудљиво и ново. Мораћемо вам одати велика јавна признања, а захвалност коју осећамо превелика је да би се речима могла изразити'. Свако нормалан би рекао тако нешто.”

„Ни за милион година не бих помислио да би Танајама био у стању да изрекне тако нешто. Шта ти је стварно, казао?”

„Рекао је: 'Напокон имате нешто, после три године. Надао сам се да ће бити тако. Колико још мислите да ми је остало живота? Сматрате ли да сам вас подржавао, плаћао и издржавао војску ваших асистената и сарадника да бих на крају умро не доживевши да видим шта сте учинили?' То је рекао, и, умрла бих од среће када бих могла да одгодим демонстрацију док он не умре, из чистог задовољства, али посао ипак долази на прво место.”

„Имаш ли, одиста, нешто што ће га задовољити?”

„Имам лет бржи од светлости. Прави, а не ону глупост од хиперпогона. Имам нешто што ће нам отворити врата свемира.”