Немезис

82

Следећи ударци били су још снажнији.

„Сателит?” упита Теса Вендел. „Па, зашто да не? Јупитер има четири велика сателита. Зашто би било изненађујуће ако овај гасни џин има један?”

„Овај није налик ни на један из Сунчевог система, капетане”, примети Хенри Џарлоу. „Приближно је велик као Земља — ако је судити по мерењима која сам за сада могао да обавим.”

„Па”, упита Венделова, задржавајући равнодушност, „шта можеш закључити из тога?”

„Ништа нужно”, одговори Џарлоу. „Али сателит испољава нека чудна својства. Волео бих да сам астроном.”

„И ја бих, у овом тренутку, волела да је то бар неко на овом броду”, сложи се Венделова. „Али, молим те, настави. Ниси ти баш потпуно неупућен у астрономију.”

„Ствар је у следећем: приликом кружења око гасног џина сателит је увек истом страном окренут ка њему, али га при том Суседна звезда обасјава са свих страна. Даље, орбита сателита је таква да, колико могу да проценим, температура на његовој површини омогућује постојање воде у течном стању. Најзад, сателит има и атмосферу. У овом тенутку још немам потпуни увид у ствар. Поред тога, као што рекох, нисам ни астроном. При свему томе, чини ми се да постоје добри изгледи да се сателит покаже као свет погодан за живот.”

Крајл Фишер прими те новости уз широк осмех. „Нисам нимало изненађен. Игор Коропатски је предвидео могућност постојања настањиве планете. Учинио је то без икаквих конкретних података; ствар чисте дедукције.”

„Коропатски? Заиста? А када је, питам се само, он то разговарао с тобом?”

„Непосредно пред наш полазак. Претпоставио је да се Ротору ништа није догодило на путу до Суседне звезде. А пошто се нису вратили, мора бити да су нашли планету погодну за колонизовање. И, ето је.”

„А реци ми, само, зашто ти је он то напоменуо?”

Крајл за тренутак застаде, размишљајући, а онда одговори: „Био је заинтересован да сазна може ли се с том настањивом планетом рачунати као са могућим одредиштем земаљске евакуације, када за то дође време.”

„А зашто то онда није и мени рекао? Шта мислиш? Имаш ли икакву идеју?”

„Претпостављам”, одговори он опрезно, „да је сматрао да ће мене лакше импресионирати, да ћу снажније подстицати да се планета истражи…”

„Због твоје кћерке.”

„Да, Теса, он зна моју ситуацију.”

„А зашто ми ти то ниси рекао?”

„Нисам сматрао да је у питању нешто важно. Помислио сам да је можда боље да сачекам и видим да ли је Коропатски у праву. Пошто се испоставило да јесте, кажем ти, ево, сада. Ова планета, у складу са предвиђањима Коропатског, морала би бити настањива.”

„Ово је сателит”, процеди Венделова, очигледно узбуђена.

„Та дистинкција је без значаја.”

„Слушај, Крајле”, настави Венделова. „Изгледа да нико није имао у виду мој положај у свему овоме. Коропатски ти је напунио главу бесмислицама, не би ли нас навео да овај систем пажљиво истражимо, а онда да се вратимо с новостима на Земљу. Ву је био нестрпљив да се вратимо с новостима пре него што смо и стигли до система. Ти желиш да се сретнеш са својом породицом, не марећи за шире аспекте мисије. При свему томе, изгледа да нико не води рачуна о чињеници да сам ја капетан и да ћу ја бити та која ће доносити одлуке.”

Фишеров глас одједном постаде улагујући. „Буди разумна, Теса. Какве су то одлуке које треба донети? Каквог избора имаш? Кажеш да ме је Коропатски напумпао бесмислицама, али није тако. Ето, пред нама, планете. Или сателита, ако ти се тако више допада. Он мора бити испитан. Његово постојање може за Земљу значити живот. Можда је посреди будући дом човечанства. Заправо, један део човечанства се тамо, можда, већ налази.”

„Ти буди разуман, Крајле! Један свет може бити одговарајуће величине и температуре, али и даље непогодан за живот из низа разноликих разлога. Претпоставимо, на пример, да му је атмосфера отровна. Или, да је препун живих вулкана. Или да му је степен радиоактивности превисок. Сателит располаже тек једним бедним црвеним патуљком да га обасјава и греје и, поврх свега, налази се у непосредној близини гасног џина. То није баш нормална средина за свет земаљског типа и сасвим је неизвесно како би она деловала на њега?”

„Ипак, треба га брижљиво испитати, макар и само стога да би се испоставило да је заиста непогодан за живот.”

„Што се тога тиче, можда неће бити неопходно да се спуштамо на површину”, примети мрачно Венделова. „Приближићемо му се и тако доћи у прилику да га боље проценимо. Крајле, молим те, немој се супротстављати чињеницама. Не бих могла да поднесем твоје разочарање.”

Фишер климну главом. „Покушаћу — па ипак, Коропатски је предвидео постојање настањиве планете, док су сви други тврдили да је тако нешто немогуће. И ти, Теса, између осталих. Непрестано си ми то понављала. Али, ево је пред нама и можда јесте настањива. Пусти ме, стога, да се надам док могу. Можда су људи са Ротора сада на том свету, и можда је тамо и моја кћер.”