Немезис

19

Питово раздобље мира беше неповратно нестало — али он није желео да га тек тако изгуби. Одлучио је да откаже све поподневне састанке. Било му је потребно време за размишљање.

Нарочито је желео да промозга о Марлени.

Њена мајка, Евгенија Инсиња Фишер, представљала је проблем, и то све крупнији проблем како су године протицале. Била је преосетљива и имала је обичај да трчи пред руду кад год би јој то могућности дозвољавале. Но, она је и даље била само људско биће; могло јој се указивати на ствари, могла је бити контролисана. Могла је бити убеђена логиком; иако је с времена на време умела да буде неуротична, с њом се лако могло изаћи накрај.

Не и са Марленом, међутим. Пит уопште није сумњао у то да је девојчица чудовиште у људској кожи и могао јој је само бити захвалан што је пристала да му се, сама од себе, уклони са пута тиме што ће помоћи својој мајци у једној крајње тривијалној ситуацији. Била је, ипак, неискусна и недостајало јој је мудрости — мудрости која би јој дошапнула како да своје моћи чува неоткривене све док не буде могла да их употреби уз најјаче разорно дејство.

Но, одрастајући, постајала је све опаснија; морала је бити заустављена већ сада. И то друго чудовиште, Еритро, оно ће је зауставити.

Пит је био у предности. Од почетка је знао да је Еритро управо то — чудовиште. Он, Еритро, имао је свој „израз лица” који се, исто тако, дао прочитати. Израз крваве светлости, злослутан и претећи.

Тек у време када су стигли до астероидног појаса, на стотинак милиона миља од орбите коју су Мегас и Еритро следили на свом путу око Немезис, Пит беше рекао, врло самоуверено: „То је то место.”

Није очекивао никакве потешкоће. Његова рационалност то није допуштала. Ту, међу астероидима, са Немезис је допирало мало светлости и топлоте, што и није био неки велики недостатак, будући да је Ротор поседовао потпуно делотворну микрофузију. У ствари, овако су били у предности. Са потпуно пригушеном црвеном светлошћу Немезис, она није тиштила срце, помрачивала ум, потресала душу.

Исто тако, база у астероидном појасу значила би да се налазе у подручју где је гравитационо дејство Немезис и Мегаса прилично слабо и где би, сходно томе, потреба за маневрисањем изискивала много мање енергије. Астероиди су се лакше могли рударски експлоатисати, а с обзиром на слабашну светлост са Немезис, на тим малим телима морало је постојати обиље волатила.

Идеално.

Али онда се народ Ротора изјаснио, убедљивом већином, да жели да се Насеобина постави на орбиту око Еритра. Пит их је уверавао да ће се у том случају Насеобина купати у опсесивно непријатној црвеној светлости, да би била у потпуној власти снажних гравитација како Еритра тако и Мегаса и да би се сировине и даље морале довлачити са астероида.

Пит се у вези са тим жучно расправљао са Тамбором Бросеном, претходним Начелником Ротора. Прилично оронули Бросен нескривено је уживао у својој новој улози старијег саветника — знатно више него што је својевремено уживао у улози Начелника. (Био је познат по томе што је умео да каже како је њему лично недостајало задовољство у доношењу одлука, до чега је, очигледно, Пит толико држао.)

Бросена је засмејавала Питова брига у погледу положаја Насеобине, али, наравно, никада то јавно није показивао. „Јанусе, уопште није неопходно да се народ Ротора увек сложи са сваком твојом одлуком. Пусти им мало на вољу. Утолико ће бити спремнији да у неком одсуднијем тренутку поштују твоју одлуку. Ако желе да орбитирају око Еритра, нека орбитирају.”

„Али, Тамборе, то нема смисла, разумеш ли?”

„Разумем, наравно. Али разумем и то да је Ротор кружио око неког великог света током читавог свог постојања. То је оно на шта је народ навикао и то је оно што поново жели.”

„Да. Били смо на орбити око Земље. Еритро није Земља. Ни налик.”

„Еритро је приближно исте величине као Земља. Има копно и море. Има атмосферу и кисеоника у њој. Могли бисмо путовати још хиљаду светлосних година пре но што налетимо на свет толико сличан Земљи. Понављам ти. Пусти народу на вољу.”

Пит га је послушао, иако се све у њему бунило; и Нови Ротор је, исто тако, био на орбити око Еритра, као и још две Насеобине чија је изградња била у току. Разуме се, Насеобине у астероидном појасу налазиле су се на пројектантским таблама, али житељима Ротора недостајало је полета да их преточи у стварне конструкције.

Од свега што се догодило још од открића Немезис, орбитирање Ротора око Еритра бејаше оно што је Пит држао за најкрупнију Роторову грешку. То није смело да се деси. Али да ли би то било паметно спречавати? Можда је требало да удари јаче? Да ли би то, опет, можда довело, чак и до нових избора и његовог смењивања?

Носталгија је била највећи проблем. Људи су имали обичај да буду сентиментални и гледају за собом, док је Питова намера била да их научи да гледају унапред. Што се тиче Бросена…

Умро је пре седам година. Штавише, Пит је био крај његове самртне постеље. Испоставило се да је једини био у прилици да чује старчеве последње речи. Био је управо сагнут над узглављем и Бросенова мршава и као папир сува рука беше га обухватила око мишице. „Како је сјајно било Земљино Сунце…” прошаптао је и умро.

Управо због тога, што Роторијанци нису могли да забораве сјај тог земаљског Сунца и зеленило планете Земље, управо су због тога и галамили против Питове логике и захтевали да Ротор орбитира око света који није ни зелен, нити је ротирао око тако сјајне звезде каква је било Сунце.

То је значило застој од десет година на путу напретка. Сада би били десет година даље, да су се само заџали у астероидном појасу. Пит беше дубоко уверен у то.

А то је већ, само по себи, било више него довољно да затрује Питова осећања према Еритру. А у вези с тим, постојале су и ствари које су биле још горе — много горе.