Немезис

59

Сивер Џенар лагано отвори очи и зажмирка. Имао је у први мах мало потешкоћа са довођењем погледа у жижу, тако да није јасно могао да разабере оно што му се налазило у видном пољу.

Слика се полако изоштрила и Џенар ускоро препозна Ренеј Д'Обисон, главног неурофизичара у Куполи.

„Марлена?” прозбори Џенар слабашним гласом.

Д'Обисонова је изгледала смркнуто. „С њом је, како изгледа, све у реду. Ти си тај који ме тренутно забрињава.”

Плима страха преплави Џенар и он покуша да је одагна својим смислом за црни хумор. „Мора да је горе него што сам мислио ако је ово преда мном анђео куге.”

А онда, пошто Д'Обисонова није ништа узвратила, он додаде: „Јесам ли је добио?”

Она наједном као да оживе. Висока и кошчата, наже се над њим, а фине боре око њених продорних, плавих очију посташе истакнутије док га је помно осматрала.

„Како се осећаш?” упита она, ништа му не одговоривши.

„Уморно. Веома уморно. Иначе, у реду. Бар мислим?” Упитан тон којим је изговорио последњу реченицу послужио је да понови претходно питање.

„Спавао си пуних пет сати”, рече она. И даље му није дала никакав одговор.

„Уморан сам, у сваком случају”, забрунда он. „А морам и до тоалета.” Он стаде да се придиже у седећи положај.

Д'Обисонова даде знак једном младићу који се хитро приближи. С уважавањем, он постави руку испод Џенаровог лакта, али га овај презриво одби.

„Пусти да ти помогнемо, молим те”, рече Д'Обисонова. „Још нисмо поставили никакву дијагнозу.”

Вративши се у постељу десет минута касније, Џенар рече потиштено: „Нема дијагнозе. Јесте ли ми извршили скенирање мозга?”

Јесмо, разуме се. Одмах.”

„И?”

Она слегну раменима. „Нисмо пронашли ништа значајно, али спавао си. Предузећемо још једно скенирање сада пошто си се пробудио. А морамо те подврћи и другим испитивањима.”

„Зашто? Зар скенирање није довољно?”

Сиве веђе се подигоше. „Мислиш ли да јесте?”

„Добро, доста је било игре. На шта циљаш? Реци то отворено. Ја нисам дете.”

Д'Обисонова уздахну. „Случајеви куге које смо имали показали су занимљива својства при скенирању мозга, али нисмо дошли у прилику да их упоредимо са стандардом пре заразе, зато што нико од оболелих није раније био скениран. Од времена када смо увели рутински и свеопшти програм за скенирање мозга свих житеља Куполе, међутим, више се није јавио ниједан јасан случај куге. Да ли си то знао?”

„Не постављај ми замке”, узврати Џенар зловољно. „Разуме се да сам знао. Зар мислиш да сам изгубио памћење? Закључујем, дакле — и даље сам кадар да закључујем, знаш — да иако располажеш резултатима мојих ранијих скенирања и можеш да их упоредиш са овим последњим, ипак ниси пронашла ништа значајно. Је ли тако?”

„Извесно је да није установљено ништа што битније не би било у реду, али можда постоји нешто што би се могло сматрати субклиничком ситуацијом.”

„Али нисте пронашли ништа.”

„Можда нам је промакла нека танана промена уколико баш за њом нисмо трагали. Уосталом, колабирао си, а то ти се иначе не догађа, заповедниче.”

„Извршите, онда, ново скенирање сада пошто сам будан и ако вам поново промакне нешто танано, наставићу да живим са тим. Али кажи ми за Марлену. Јеси ли сигурна да је с њом све у реду?”

„Казала сам да тако изгледа, заповедниче. За разлику од тебе, код ње се није јавила никаква абнормалност у понашању. Она није колабирала.”

„И сада је на безбедном у Куполи?”

„Да, сама те је довела овамо, непосредно пре но што си се онесвестио. Зар се не сећаш тога?”

Џенара обли руменило и он промрмља нешто.

Поглед Д'Обисонове постаде подругљив. „Како би било да нам кажеш чега се тачно сећаш, заповедниче. Испричај нам све. Било шта може да се покаже од значаја.”

Џенарово осећање нелагодности се појача док је покушавао да се присети. Изгледало му је да се све збило давно и чинило му се некако као у магли, као да је то чега је настојао да се спомене био, заправо, неки сан.

„Марлена је почела да скида Е-одело”, рече он најзад, а затим тише додаде: „Зар није?”

„Јесте. Вратила се овамо без одела, тако да смо морали напоље да пошаљемо човека који га је донео.”

„Ја сам, разуме се, покушао да је спречим када ми је постало јасно шта ради. Др Инсиња ме је позвала, сећам се, и то ме је упозорило. Марлена се налазила на извесној удаљености од мене, уз поток. Покушао сам да је дозовем, али услед шока остао сам без гласа. Такође сам покушао да што пре дођем до ње, да…”

„Да дотрчиш”, упаде Д'Обисонова.

„Да, али… али…”

„Али си установио да не можеш да трчиш. Нашао си се готово у стању парализе. Јесам ли у праву?”

Џенар климну. „Јеси. Сасвим. Покушао сам да трчим, али… да ли си икада имала једну од оних ноћних мора када те неко прогони а ти никако не можеш да потрчиш?”

„Јесам. Сви смо то сањали. То се обично догађа када заплетемо руке или ноге у постељину.”

„Осећао сам се као у сну. Успео сам некако да најзад повратим глас и одмах сам јој довикнуо, али, изван Е-одела, она ме, уверен сам, није могла чути.”

„Јеси ли осетио малаксалост?”

„Нисам. Осећао сам се само беспомоћно и пометено. Као да, у ствари, не би било никакве користи и да сам потрчао. А онда ме је Марлена угледала и појурила ка мени. Мора да је некако разабрала да сам у невољи.”

„Она није имала никаквих потешкоћа да трчи. Је ли тако?”

„Није ми изгледало да има. Само што није стигла до мене, а онда… Бићу искрен, Ренеј: после тога се више ничега не сећам.”

„Заједно сте стигли у Куполу”, узврати мирно Д'Обисонова. „Она ти је помагала, придржавајући те. Када сте ушли унутра, колабирао си — а сада те ево овде.”

„И ти мислиш да немам кугу.”

„Мислим да си искусио нешто абнормално, али не видим ништа на снимку скенирања твог мозга, што ме збуњује. Ето тако стоје ствари.”

„Био је то шок што сам Марлену видео у опасности. Зашто би скидала Е-одело уколико није…” Он нагло заћута.

„Уколико није подлегла куги. Мислиш ли на то?”

„Да, на то сам помислио.”

„Али изгледа да је с њом све у реду. Желиш ли још мало да одспаваш?”

„Не. Расанио сам се. Направи ми ново скенирање и постарај се да добијеш негативан резултат, јер се сад осећам много боље пошто сам ти све испричао. А онда се враћам пословима, ти харпио.”

„Чак и ако резултати скенирања буду привидно нормални, заповедниче, остаћеш у постељи најмање још двадесет четири часа. Морамо да те испитамо, разумеш.”

„Не можете ми то учинити”, забрунда Џенар театрално. „Не могу овде само да се излежавам и буљим у таваницу двадесет четири часа.”

„Нећеш ни морати. Можемо те мало придићи тако да можеш да читаш неку књигу или да уживаш у холовизији. Можеш чак да имаш једног или два посетиоца.”

„Претпосављам да ће ме и посетиоци испитивати.”

„Није незамисливо да се мало распитају о целој ствари. Добро, а сада ћемо поново да поставимо скенер.” Она се окрену, а затим га поново погледа уз осмех на уснама које су се благо умекшавале при рубовима. „Сасвим је могуће да је с тобом све потпуно у реду, заповедниче. Ракције ти изгледају нормалне. Али морамо бити сигурни, зар не?”

Џенар промрмља нешто, а када се Д'Обисонова поново окренула и удаљила, он јој направи гримасу. И то је, закључио је, била нормална реакција.