Немезис

72

Током наредних дан и по Фишер је могао само да чека. И даље су обедовали заједно, али у тишини. Фишер није знао да ли ико од њих уопште спава. Он је спавао само у кратким размацима, будећи се у нови очај.

Колико још дуго можемо овако? — упита се он другога дана, посматрајући лепоту те недостижне светле тачке на небу која га је, пре тако мало времена, још грејала и обасјавала његов пут на Земљи.

Раније или касније, они ће умрети. Модерна свемирска технологија продужује живот. Рециклирање је било веома делотворно. Чак би и храна дуго потрајала уколико су били спремни да прихвате безукусне колаче од алги који би им на крају једини преостали. И микрофузиони мотори још би дуго обезбеђивали енергију. Али сигурно нико не би желео да поживи толико колико су то системи на броду могли да пруже.

Уз спору, неумитну, безнадежну, самотну смрт на крају разумно разрешење било би узети прилагодљиве деметаболизере.

Било је то омиљено средство за самоубиство на Земљи; зашто се онда не би налазило и на свемирским бродовима? Могли сте — ако сте то желели — да подесите дозу за један пуни дан сразмерно нормалног живота, да га проживите што радосније можете — свесни да вам је то последњи дан. На крају тог дана постали бисте, природно, поспани. Почели бисте да зевате и коначно више не бисте могли да останете будни, утонувши у мирно спавање пуно спокојних снова. Спавање би лагано постајало све дубље, снови би почели да чиле и ви се више не бисте пробудили. Блажа смрт никада није изумљена.

А онда, непосредно пред пет по подне, другога дана после прелаза који се одиграо закривљеном, уместо праволинијском путањом, Теса енергично ступи у просторију. Очи су јој дивље поигравале и тешко је дисала. Њена тамна коса, која је прилично оседела током последњих годину дана, била је у нереду.

Очекујући најгоре, Фишер се придиже. „Лоше вести?”

„Не, добре!” узврати она, пре се бацивши у столицу него што је нормално села.

Фишер није био сигуран да је добро чуо, није био сигуран да она можда све то није казала иронично. Упиљио се у њу и стао да је посматра како се брзо прибира.

„Добро је”, понови она. „Веома добро! Одлично! Крајле, гледаш у једног идиота. Мислим да се никада нећу опоравити од овога.”

„Добро, шта се догодило?”

„Чао-Ли Ву имао је одговор. Имао га је све време. Казао ми га је. Сећам се да је то учинио. Пре више месеци. Можда пре годину дана. Ја сам га одбацила. Чак га, заправо, нисам ни саслушала.” Она застаде да дође до даха. Узбуђење јој је потпуно помело природан ритам говора.

„Невоља је била у томе”, проговори она поново, „што сам себе сматрала светским ауторитетом за надсветлосни лет и била уверена да ми нико ништа не може рећи што ја већ не знам или на шта нисам помислила. А ако ми је неко и изложио нешто што ми је изгледало необично, онда сам такву идеју прогласила напросто за погрешну и, по свој прилици, идиотску. Схваташ ли шта мислим?”

„Сретао сам такве људе”, узврати Фишер смркнуто.

„Сви су такви, с времена на време”, рече Венделова, „у датим условима. Чини ми се да су такви нарочито остарели научници. Управо стога одважни, млади револуционари науке постају стари фосили после неколико деценија. Имагинацију им спута самозаљубљеност и то је њихов крај. Ово је сада мој крај… Али доста с тим. Било нам је потребно више од једног дана да разрадимо ствар, да прилагодимо једначине, програмирамо компјутере и извршимо неопходне симулације, да изиђемо из свих ћорсокака и стигнемо на прави пут. Под нормалним условима, на то би иначе отишло недељу дана, али сви смо једни друге нагонили као манијаци.”

Венделова ту застаде, као да жели да поврати дах. Фишер је сачекао да настави, климајући главом у знак подршке и ухвативши је за руку.

„Ствар је сложена”, настави она. „Ипак, покушаћу да ти објасним. Види овако… У тренутку преваљујемо раздаљину између две тачке у простору кроз хиперсвемир. Но, при том се ипак крећемо једном путањом, која је сваки пут различита, већ у зависности од полазне и крајње тачке. Ми ту путању не видимо, немамо никаква искуства о њој, нити се крећемо њоме на уобичајени просторвременски начин. Она постоји на прилично непојаман начин. Посреди је нешто што називамо „виртуелна путања”. Ја сам сама разрадила ту замисао.”

„Ако је не видиш, нити је можеш искусити, како онда знаш да уопште постоји?”

„Зато што се може израчунати једначинама које користимо да бисмо описали кретање кроз хиперсвемир. Једначине нам дају путању.”

„Како можеш да знаш да једначине описују нешто што је уистину стварно? Можда је посреди само — математика.”

„Могуће је. И ја сам то мислила. Прешла сам преко целе ствари. Но, Ву је био тај који је претпоставио — пре отприлике годину дана — да ствар можда има смисла, а ја сам, као матори идиот, глатко одбацила ту могућност. Виртуелна путања, казала сам, може имати само виртуелно постојање. Ако се не може измерити, онда стоји изван подручја науке. Била сам тако кратковида. Не могу да опростим себи, кад се само сетим тога.”

„У реду. Претпоставимо да виртуелна путања постоји на неки начин. И шта онда?”

„У том случају, уколико се виртуелна путања пружа поред неког масивнијег тела, брод ће искусити гравитациона дејства. Био је то одлучујући моменат и истински нова замисао — да гравитација може да врши утицај и дуж виртуелне путање.” Венделова љутито одмахну песницом. „И сама сам то, на известан начин, увидела, али претпоставила сам да, будући да ће се брод кретати многоструко брже од светлости, гравитација неће имати довољно времена да се испољи у било ком мерљивом обиму. Путовање би, дакле, требало — према мојој замисли — да се одигра еуклидовски правом путањом.”

„Али није тако.”

„Очигледно да није. А Ву је објаснио и зашто. Замисли да је брзина тачка. Све брзине мање од светлосне имале би, дакле, негативну вредност, док би све оне веће од светлости биле позитивне. У обичној Васељени у којој ми обитавамо све брзине би, значи, биле негативне, сагласно математичкој конвенцији, а и, заправо, морају бити негативне.

Васељена је саздана по начелу симетрије. Ако је нешто тако фундаментално као брзина кретања увек негативно, онда нешто друго, подједнако фундаментално, мора да буде увек позитивно, а Ву је изложио замисао да је то нешто гравитација. У обичној Васељени она увек делује привлачно. Сваки објекат са масом привлачи сваки други објекат са масом.

Ако се, међутим, нешто креће надсветлосном брзином — дакле, брже од светлости — онда је његова брзина позитивна, те тада оно што је било позитивно, мора постати негативно. При надсветлосним брзинама, другим речима, гравитација постаје одбојна сила. Сваки објекат са масом одбија сваки други објекат са масом. Ву ми је то изложио одавно, али ја нисам хтела да га саслушам. Његове речи напросто су се одбиле од мојих бубних опни.”

„Али у чему је разлика, Теса?” упита Крајл. „Када се крећемо огромним надсветлосним брзинама, при којима гравитационо привлачење нема времена да делује на нас, онда не би требало да има времена ни гравитационо одбијање.”

„Ах, није тако, Крајле. У томе и јесте лепота целе ствари. И то се окреће. У обичној Васељени негативних брзина, што је већа брзина у односу на привлачеће тело, то гравитационо привлачење мање делује на правац кретања. У Васељени позитивних брзина, хиперсвемиру, што се брже крећемо у односу на одбијајуће тело, то гравитационо одбијање снажније делује на правац кретања. То нама не изгледа одвећ смислено, будући да смо навикли на ситуацију која постоји у обичној Васељени, али када једном будеш приморан да промениш знаке из плуса у минус и обрнуто, постаје ти јасно да се све уклапа.”

„Математички. Али у којој се мери може веровати једначинама?”

„Прорачуне провераваш на чињеницама. Гравитационо привлачење најслабија је од свих сила, па је то случај и са гравитационим одбијањем на виртуелним путањама. Свака честица у броду и у нама самима одбија све друге честице док се налазимо у хиперсвемиру, али то одбијање немоћно је спрам других сила које држе објекте на окупу и нису промениле предзнак. Међутим, наша виртуелна путања од Станице четири довде ишла је у близини Јупитера. Његово одбијање дуж виртуелне хиперспационе путање било је довољно снажно, баш као што би било и привлачење дуж невиртуелних просторних путања.

Израчунали смо како би Јупитерово гравитационо одбијање утицало на нашу путању кроз хиперсвемир и показало се да би се та путања закривила тачно онолико колико смо осматрањем установили да се стварно догодило. Другим речима, Вуово преиначење мојих једначина не само да их поједностављује, него их и чини оперативним.”

„И јеси ли сломила Вуов врат, Теса”, упита Фишер, „као што си обећала?”

Венделова се насмеја, присетивши се претње коју је изрекла. „Не, нисам. У ствари, пољубила сам га.”

„Не замерам ти.”

„Разуме се, сада је још важније него раније да се безбедно вратимо, Крајле. О овом усавршењу везаном за надсветлосни лет мора се поднети извештај и Вуу се мора одати одговарајућа почаст. Он је градио на мом раду, признајем, али учинио је нешто на шта ја можда никада не бих помислила. Хоћу да кажем, помисли само на последице.”

„Јасно ми је”, узврати Фишер.

„Не, мислим да није”, рече оштро Венделова. „Чуј ме добро. Ротор није имао проблема са гравитацијом зато што су једва окрзнули брзину светлости — мало испод ње једно време, па онда мало изнад ње — тако да су ту гравитациона дејства на њих, било позитивна или негативна, привлачна или одбојна, била немерљиво мала. Тек при нашим правим надсветлосним летовима, брзинама многоструко већим од светлосне, постаје императивно узети у обзир гравитационо одбијање. Моје једначине постају бескорисне. Оне ће провести брод кроз хиперсвемир, али не у добром правцу. А то још није све.

Одувек сам сматрала да постоји извесна неизбежна опасност скопчана са изласком из хиперсвемира — са другом половином прелаза. Шта ако се појавиш у неком већ постојећем објекту? Јавила би се фантастична експлозија која би уништила брод и све на њему за један билионити билионити део секунде.

Разуме се, ми не бисмо завршили у унутрашњости неке звезде, зато што знамо где се звезде налазе и можемо да их избегнемо. С временом, можемо чак и дознати где се налазе њихове планете, па тако и њих избећи. Али има на десетине хиљада астероида и на десетине милијарди комета у суседству сваке звезде. Ако бисмо приликом изласка завршили у неком од ових објеката, то би у подједнакој мери било погубно по нас.

Једина ствар која би нас спасла, у ситуацији какву сам до данас замишљала, били су закони случаја. Свемир је тако огроман да су изгледи да се налети на неки објекат већи од атома или, највише, зрнца прашине изузетно мали. Па ипак, уз све већи број путовања кроз хиперсвемир, до катастрофалног поклапања морало би пре или касније доћи.

Но, под условима за које сада знамо да су на снази, изгледи за тако нешто равни су нули. Наш брод и било који објекат са масом међусобно би се одбили и тежили да се размакну. Нема никакве шансе да изронимо у неко тело, уз погубан исход. Сва би се тела, наиме, аутоматски уклањала са наше путање.”

Фишер се почеша по челу. „Зар се и ми сами не бисмо при том уклонили са наше путање? Зар то не би неочекивано пореметило наш курс?”

„Да, али мали објекти са којима је вероватно да ћемо се сусрести промениће нашу путању у сасвим ограниченом обиму, што врло лако можемо компензовати — а то је сасвим ниска цена за укупну безбедност.”

Венделова дубоко уздахну ваздух и протеже се. „Силно се осећам. Каква ће то само сензација бити када се вратимо на Земљу.”

Фишер се закикота. „Знаш, Теса, пре но што си дошла овамо, у глави ми се градила морбидна представа о томе да смо неповратно изгубљени; замишљао сам наш брод како вечно лута, носећи у себи пет лешева, све док га једног далеког дана не пронађу нека интелигентна бића која би дирнула очигледна свемирска трагедија…”

„То се, ипак, неће догодити, уверавам те, драги мој”, рече Венделова, осмехујући се. И они се загрлише.