Немезис

83

Чао-Ли се огласи, прилично незаинтересовано. „Капетанка нам је збиља бесна. Последња ствар коју би могла пожелети јесте то да наиђемо на планету — свет, заправо, пошто нам не дозвољава да га зовемо планетом — који, приде, може бити и настањив. То значи да бисмо морали да га истражимо и вратимо се са информацијама које смо прикупили. И сама знаш да то није у складу са њеним жељама. Ово јој је једина прилика да буде дубоко у свемиру; када се једном и то сврши, више до краја живота неће летети. Други ће наставити да раде на надсветлосним техникама, други ће истраживати свемир. Гурнуће је у пензију; биће, евентуално, саветник. И биће бесна што тако мора бити.”

„А ти, Чао-Ли? Би ли се ти поново отиснуо у свемир, уколико би ти се указала прилика?” упита Мери Бланковиц.

Одговор стиже истог тренутка. „Нисам сигуран да бих био рад да поново тумарам по свемиру. Немам ја те истраживачке бубице. Међутим, знаш, прошле ноћи пало ми је нешто сабласно на памет — наиме, можда бих био спреман и да се заувек скрасим овде — уколико је овај свет настањив. А ти?”

„Скрасити се овде? Ни случајно. Не кажем да бих волела да останем заувек прикована за Земљу, али бих сигурно пожелела да неко време проборавим на њој, пре него што се поново отиснем напоље.”

„И ја сам о томе размишљао. Овај сателит је један међу — па, колико? Десет хиљада? Ко би помислио да постоји настањив свет у систему једног црвеног патуљка? Он мора да се истражи. Био бих спреман да зарад тога останем неко време овде и да се неко други врати на Земљу и побрине се око мог првенства у открићу гравитационог ефекта. Ти би штитила моје интересе, зар не, Мери?”

„Наравно да бих, Чао-Ли. И капетан Венделова, исто тако. Она има све податке, потписане у присуству сведока.”

„Ту смо, дакле. Мислим да капетан греши што жели да иде даље и истражује Галаксију. Могла би се приближити стотинама звезда и не наићи на овако необичан свет. Чему тежити квантитету, кад ти је квалитет ту, на дохват руке?”

„Лично мислим да њу највише брине могућност да Фишер пронађе своју кћерку”, примети Бланковицева. „Шта ако се то деси?”

„Па шта? Може је повести са собом на Земљу. То Венделовој не би ништа значило.”

„Али, не заборави, ту је и Фишерова бивша жена.”

„Јеси ли га икада чула да је уопште помиње?”

„То не значи нужно да он…”

Она нагло прекину, зачувши звук споља. Уђе Фишер, наклонивши се обома.

Бланковицева брзо упита, као да жели да сасвим потисне претходни разговор: „Је ли Хенри завршио са спектроскопијом?”

„Не могу да одредим”, одговори Фишер, тужно одмахнувши главом. „Јадник је прилично нервозан. Претпостављам да се прибојава могућности да погрешно протумачи ствари.”

„Хајде, хајде”, огласи се Ву. „Компјутер је тај који ће протумачити добијене податке. Увек се тиме може покрити.”

„Е, не може!” упаде Бланковицева ватрено. „То ми се баш страшно свиђа! Ви, теоретичари, мислите да ми, осматрачи, не чинимо ништа друго осим што заседнемо за компјутер, куцнемо по њему неколико пута, кажемо 'хајде, добра куцо', и потом само очитамо резултате. Оно што ће компјутер рећи зависи од онога што ставиш у њега — а ја никада нисам доживела да теоретичар, нашавши се пред резултатом осматрања који му не одговара, после тога не окриви осматрача. Ниједном још нисам чула да, на пример, кажу 'Можда нешто није у реду са комп…'„

„Сачекај”, упаде Ву. „Хајде да се не прегањамо у овом тренутку. Јеси ли мене икада чула како се љутим на осматраче?”

„Па, ако ти се, на пример, нису допала Хенријева осматрања…”

„Прихватам их, без обзира на све. Немам никаквих властитих теорија о овом свету.”

„И зато би и прихватио све што би ти Хенри понудио.”

У том тренутку уђе Хенри Џарлоу у пратњи Тесе Вендел. Изгледао је као облак који се премишља да ли ће излити кишу.

„Ето, Џарлоу, сада смо сви на окупу”, рече Венделова. „Хајде, сад, реци нам. Како ти изгледа?”

„Невоља је”, поче Џарлоу, „што у светлости ове слабашне звезде нема ултраљубичастог зрачења ни толико да добјеш опекотину услед ефекта албино. Морао сам да прибегнем микроталасима, и они су ми, истог часа, потврдили да у атмосфери сателита има водене паре.”

На његове речи Венделова нестрпљиво слеже раменима. „Ниси нам ти био неопходан да то дознамо. Сваки свет Земљине величине у температурном опсегу воде у течном стању сигурно поседује воду, те самим тим и водену пару. То читаву ствар за још један педаљ усмерава ка закључку да је сателит настањив. Али, тек педаљ; и то сасвим очекиван.”

„Ох, није реч о томе”, примети Џарлоу. „Сателит јесте настањив. У том погледу нема никакве сумње.”

„Због водене паре?”

„Не. Имам нешто боље од тога.”

„Шта?”

Џарлоу пређе смркнутим погледом преко лица свих присутних, па рече: „Да ли бисте неки свет прогласили настањивим уколико је он, заправо, већ настањен?”

„Да, мислим да бих себи могао допустити тако нешто”, одговори мирно Ву.

„Хоћеш ли да кажеш да и са ове удаљености можеш да разазнаш да је сателит настањен?” упита оштро Венделова.

„Управо то желим да кажем, капетане. У атмосфери има слободног кисеоника — и то у приличним количинама. Можете ли ми објаснити откуд кисеоник, осим ако посреди није фотосинтеза? И можете ли ми објаснити откуд фотосинтеза, уколико живот није посреди? Напокон, како би планета могла бити ненастањива, уколико на њој има животних облика који производе кисеоник?”

Настаде за тренутак мртва тишина, а онда се поново огласи Венделова. „То је тако невероватно, Џарлоу. Јеси ли сигуран да ниси нешто забрљао у програмирању?”

Бланковицева значајно подиже веђе, погледавши према Вуу, као да би да му каже: 'Шта сам ти рекла!'

Џарлоу суво одврати: „Никада до сада нисам 'забрљао', како ви то кажете, али сам, наравно, спреман да прихватим исправку од свакога ко се на овом броду сматра већим стручњаком од мене за инфрацрвену анализу атмосфере. То није моја ужа струка, али сам се у пуној мери ослонио на Бланка и Нкрумаха.”

Крајл Фишер, који се од чарке са Вууом, поводом његове жеље да се превремено врате, у приличној мери осмелио, није се либио да иступи са својим мишљењем.

„Гледајте” рече он, „када будемо пришли још ближе, ово ће се или потврдити или оповргнути, али зашто не бисмо претпоставили да је анализа др Џерлоуа тачна и видели куда нас она води? Ако у атмосфери овог света постоји кисеоник, не би ли било разложно претпоставити да је, можда, тераформирана?”

Све се очи окренуше ка њему.

„Тераформирана?” упита тупо Џарлоу.

„Да, тераформирана. Зашто да не? Имате овај свет који је погодан за живот, осим што у његовој атмосфери преовлађују угљен-диоксид и азот, баш као и на световима без живота попут Марса и Венере; а онда, једноставно, положите алге у океан и убрзо уследи оно — 'па-па, угљен-диоксиду' и 'добар дан кисеонику'. А има, можда, и других начина. Нисам стручњак.”

Сви су га и даље нетремице посматрали.

„Разлог због којег ово помињем”, настави Фишер, „јесте то што сам се сетио разговора о тераформирању на фармама Ротора. Радио сам на њима. Похађао сам чак и неке семинаре о томе, утолико горљивије јер сам помишљао да би све то могло имати неке везе са програмом хиперсвемирских летова. Није имало, али сам бар стекао извесну представу о тераформирању.”

Јави се, напокон, Џарлоу. „Јесте ли, Фишеру, на тим семинарима којим случајем чули да ико помиње колико би такав процес могао потрајати?”

Фишер рашири руке. „Реците ми ви, др Џарлоу. Сигуран сам да ће нам то уштедети силно време.”

„У реду. Ротору су, да би стигао овамо, биле потребне две године, уколико је уопште успео. То би значило да се овде налази већ тринаест година. Да је цела Насеобина била испуњена само алгама и да су све изручене у океан, где су потом наставиле да живе, расту и производе кисеоник до садашњег обима, који процењујем на неких осамнаест одсто, док је угљен-диоксид присутан тек у траговима, претпостављам да би за то било потребно бар хиљаду година. Можда и само неколико стотина, уколико би услови били невероватно повољни. Али сигурно је да би за то било неопходно више од тринаест година. Поред тога, искрено речено, земаљске алге су посебно прилагођене условима на Земљи. На неком другом свету можда не би успевале, или би то чиниле веома успорено, док се не прилагоде. За тринаест година ствари се не би нимало промениле.”

Фишера то, међутим, као да није поколебало. „Врло добро, али чињеница је да у атмосфери сателита има пуно кисеоника, а готово нимало угљен-диоксида. Ако то није роторијанско дело, како је, онда, до тога дошло? Зар вам се не чини сасвим умесном претпоставка да на сателиту постоји неки неземаљски облик живота?”

„То је управо оно што сам мислио”, рече Џарлоу.

„То је оно што одмах треба да прихватимо”, умеша се Венделова. „Тамошња вегетација врши фотосинтезу. То, дабоме, ни за тренутак не мора значити да се Роторијанци налазе на том свету, нити да су икада стигли до овог система.”

Фишер је изгледао разљућен. „Па, добро, капетане”, рече он са упадљивом званичношћу, „морам приметити да то такође не значи ни да Роторијанци нису тамо, односно да уопште нису стигли до овог сателита. Уколико планета има властиту вегетацију, то само значи да никакво тераформирање није ни било неопходно и да су се Роторијанци одмах могли населити.”

„Не знам”, огласи се Бланковицева. „Чини ми се, међутим, да не би требало да буде разумних изгледа да вегетација која се развила на једном страном свету може да послужи као храна људским бићима. Сумњам да би људска бића могла да је сваре, односно да је асимилију ако је и сваре. Ја бих се лично кладила да би се та храна показала и отровна. А ако тамо постоји биљни свет, врло је замисливо да постоји и животињски. Не знамо, заиста, где би нас то могло даље одвести.”

„Чак и у том случају”, примети Фишер, „још је могуће да су Роторијанци запосели неки мали део тамошњег тла, одстранили локалне облике живота и засадили властито биље. Замишљам да је то туђинско сађење — уколико пристанете да то тако назовемо — могло с временом узимати маха.”

„Претпоставка на претпоставку”, промрмља Венделова.

„У сваком случају”, заврши Фишер, „потпуно је бескорисно седети овде и измишљати разне могућности, када је сасвим логично испитати тај свет што је подробније могуће — и из што веће близине. Можда, чак, и са његове површине — уколико би се то показало остварљивим.”

„Потпуно се слажем”, рече Ву с изненадном жестином.

„Ја сам биофизичар”, додаде Бланковицева, „и ако тамо има живота, каквог год облика био, дужност нам је да га испитамо.

Венделова пређе погледом од једног до другог и, лако поруменевши, рече: „Па, претпостављам да је тако како кажете.”