Немезис

12

Инсиња кроз стиснуте ноздрве испусти звук налик на пиштање. „Како се усуђујеш, Јанусе? Како се усуђујеш?” прошишта она храпаво.

„Како се усуђујем — шта?” намршти се Пит.

„Како се усуђујеш да ми дајеш знак да одем као да сам какав докони компјутериста? Да ја нисам открила Немезис, сада не бисмо били овде. Ти не би био изабран за Начелника. Немезис је моја. Имам свој удео у њој.”

„Немезис није твоја. Она је Роторова. Молим те, иди сада и пусти ме да се посветим својим дневним обавезама.”

„Јанусе”, рече она подижући глас, „понављам ти да се Немезис, веома вероватно, примиче нашем Сунчевом систему.”

„А ја ти понављам да су изгледи за то и даље пола-пола. Но, чак и да си у праву, а подсећам те да то више није наш Сунчев систем — заправо, сада је њихов — немој ми причати да ће ударити у Сунце. Нећу ти поверовати. У својој готово пет милијарди година дугој историји, Сунце се никада није сударило са неком звездом — чак није ни промакло близу ичега сличног. Изгледи за судар, чак и у врло густим подручјима Галаксије, готово су безначајни. Можда нисам астроном, али толико знам.”

„Изгледи су само изгледи, Јанусе, не и извесности. Сасвим је замисливо, ма колико било невероватно, да се Немезис и Сунце сударе, премда признајем да је вероватноћа за то сасвим мала. Невоља је, међутим, у томе што ће блиско мимоилажење двеју звезда, чак и без сударања, бити кобно по Земљу.”

„Блиско мимоилажење… колико блиско?”

„Не знам. И то захтева бескрајне прорачуне.”

„У реду, онда. Предлажеш да се упустимо у невољу и обавимо потребна осматрања и прорачуне, и, рецимо, установимо да је ситуација по Сунчев систем крајње драматична. Шта онда? Да упозоримо Сунчев систем?”

„Али наравно! Какав други избор имамо?”

„А како да их упозоримо? Немамо могућности за хиперкомуникацију, а чак и да ми имамо, они немају систем за пријем хиперпорука. Уколико, пак, пошаљемо неку подсветлосну поруку — светлосну, микроталасну, емисују модулисаних неутрина — требало би готово две године да она стигне до Земље, под претпоставком да пошаљемо довољно снажан и довољно тачно усмерен сноп. А, чак и тада, како ћемо знати да је наша порука примљена? Уз то, уколико би се они уопште потрудили да нам одговоре, то би трајало још две године. И, шта би био коначан резултат упозорења? Морали бисмо да им одамо положај Немезис, будући да би открили одакле им стиже информација. Сва суштина наше тајности, сав план заснивања хомогене цивилизације у систему Немезис, без спољашњег мешања, све би то пало у воду.”

„Без обзира на цену, Јанусе, како уопште може да ти падне на ум да их не упозоримо?”

„Око чега се ти, заправо, бринеш? Чак и да се Немезис креће према Сунцу, колико би јој требало да стигне до Сунчевог система?”

„У суседство Сунца би могла доспети за пет хиљада година.”

Пит се завали у наслон своје столице. Изгледало је да се изврсно забавља. „Пет хиљада година. Само? Гледај, Евгенија. Пре два и по века, први човек је закорачио на Месец. Два и по века касније ево нас код најближе звезде. Где ћемо, овом брзином, стићи за наредна два и по века? На било коју звезду, где год пожелимо. А за пет хиљада година, за педесет векова, разудићемо се широм Галаксије, уколико нам се на путу не испрече други облици интелигентног живота. Достићи ћемо и друге Галаксије. За наредних пет хиљада година технологија ће толико узнапредовати, да ће се, ако се Сунчев систем збиља нађе у опасности, све Насеобине и свеколика планетна популација моћи отиснути у дубоки свемир, према другим звездама.”

Инсиња заврте главом. „Немој мислити, Јанусе, да ће технолошки напредак омогућити да се Сунчев систем испразни простим покретом руке. Преселити милијарде људи без хаоса и огромних губитака у људским животима захтевало би дуге припреме. Ако су у смртној опасности, пет хиљада година од овог часа, они то већ сада морају сазнати. Уопште није прерано да се отпочне са планирањима.”

„Имаш добро срце, Евгенија, па ћу ти понудити компромис. Рецимо да за своје настањивање овде одвојимо наредних сто година. Да се размножимо, да сачинимо систем Насеобина, довољно чврст и стабилан да би био безбедан. Онда можемо да се посветимо путањи Немезис и да — ако буде потребно — упозоримо Сунчев систем. Они ће још имати скоро пет хиљада година пред собом да се постарају за припреме. Закашњење од једног столећа не би смело бити кобно.”

„Је ли то твоја визија будућности?” уздахну Инсиња. „Човечанство које се препуцава међусобно, чак и између звезда? Свака мајушна Насеобина у настојању да стекне превласт на овој или оној звезди? Бескрајне мржње, сумње, сукоби, исто оно што имамо на Земљи већ хиљаде година, само сада распрострто широм Галаксије за ко зна колико будућух хиљада година?”

„Евгенија, немам ја никаквих визија. Човечанство ће поступати онако како му је воља. Можда ће се препуцавати, као што кажеш, можда ће засновати Галактичку Империју, или учинити штогод друго. Не могу човечанству наметнути своју вољу и не мислим да обликујем његов будући лик. Ја имам само ову Насеобину, да бринем о њој, и ово једно столеће да је настаним на Немезис. Дотле ћемо и ти и ја бити на сигурном — покопани, и наши ће наследници лупати главу око тога како упозорити Сунчев систем — ако то уопште нађу за сходно. Покушавам да будем разуман, а не емоционалан, Евгенија. И ти си разумна особа. Молим те, размисли о томе.”

И Инсиња је размишљала. Седела је ту, натмурено посматрајући Пита, који је очекивао њен одговор с бескрајним стрпљењем.

„Добро. Видим шта хоћеш да кажеш”, рече она напокон. „Почећу са анализирањем Немезисиног кретања у односу на Сунце. Можда и можемо да заборавимо на целу ствар.”

„Не!” Пит упери у њу прст упозорења. „Сети се шта сам ти рекао. Нећеш вршити та осматрања. Ако се испостави да Сунчев систем није у опасности, ништа нећемо добити. Онда ћемо се посветити ономе што иначе инсистирам да учинимо у сваком случају — потрошићемо једно столеће на јачање цивилизације Ротора. Ако би ти, пак, утврдила да има разлога за опасност, пећи ће те савест и осећаћеш осујећеност, страх и кривицу. Новости ће некако процурити и ослабиће полет и самих Роторијанаца, јер ће многи међу њима бити сентиментални, као и ти сама. Можемо изгубити пуно. Разумеш ли ме?”

Она остаде нема и стога он закључи: „Одлично. Видим да ме разумеш.” И поново гест његове руке беше неумољив.

Овог пута је стварно отишла. Она збиља постаје неподношљива, помисли Пит док се удаљавала.