76

„Савршено”, рече Теса Вендел. „Савршено, савршено, савршено!” Направила је гест као да нешто прикуцава на зид, чврсто и снажно. „Савршено.”

Крајл Фишер је знао о чему она говори. Два пута већ беху, у два различита правца, прошли кроз хиперсвемир. Два пута је Крајл приметио како се звездана слика унеколико мења. Два пута је погледом тражио Сунце; први пут је било нешто мање сјајно, други пут блиставије. Већ је почео да се осећа као стари хиперсвемирски вук.

„Сунце више не делује на нас, зар не”, упита он.

„Ох, делује, али на савршено предвидљив начин. Физичко дејство Сунца чини нам сада, да се тако изразим, психолошко задовољство — ако разумеш шта хоћу да кажем.”

Фишер, међутим, као да је желео да ствари тера до краја. „Ипак, сада је већ прилично удаљено. Његово гравитационо дејство мора да је у овом часу близу нуле.”

„Свакако”, одврати Венделова, „али сасвим близу нуле није нула. Утицај Сунца се да израчунати. Два пута смо прошли кроз хиперсвемир, при чему нам се, једном приликом, виртуална путања приближавала Сунцу, а други пут ишла у супротном смеру. Ву је то, разумљиво, претходно био прецизно прорачунао и путања се сложила са прорачунима до најмање децимале. Тај човек је прави геније. Не можеш ни замислити какве све пречице прави у компјутерском програму.”

„Сигуран сам да је тако”, промрмља Крајл.

„Значи, Крајле, сада је све јасно. Већ сутра се можемо наћи у близини Суседне звезде; штавише, можда и до краја данашњег дана, ако нам се збиља жури. Ипак, из разумљивих разлога, не преблизу. Мораћемо јој, из предострожности, полако прилазити. Осим тога, не познајемо довољно добро масу Суседне звезде да бисмо могли себи дозволити да јој се превише приближимо. Не желимо да будемо ненадано одбачени, па да опет морамо да израчунавамо како да поново нађемо пут до ње.” Она занесено затресе главом. „Ох, тај Ву. Толико сам задовољна њиме. Не можеш ни замислити.”

„Бојим се да мало претерујеш”, примети Фишер опрезно. „Ниси ли, заправо, помало забринута?”

„Забринута? Како то мислиш?” Гледала га је с чуђењем. „Није ваљда да мислиш да треба да сам љубоморна?”

„Па, у ствари, не знам. Има ли икаквих изгледа да Чао-Ли Ву стекне заслуге за разрађивање надсветлосног лета — мислим, за изналажење важних појединости — а ти да будеш заборављена, да те се сећају тек као претече пројекта?”

„Никако, Крајле. Лепо је од тебе што се бринеш за мене, али то су сигурне ствари. Мој рад је забележен до најмање појединости. Темељна математика надсветлосног лета је моја. Допринела сам и инжењерским разрадама, премда ће другима припасти веће заслуге за пројектовање брода, што је и право. Оно што је Ву учинио било је да је додао један корективни чинилац у основне једначине. Реч је, разуме се, о изузетно важном доприносу, јер без тога, сада видимо, надсветлосни лет не би у пракси био могућ; али, то је тек шлаг поврх колача. Колач је и даље мој.

„Одлично. Уколико си сигурна да је тако, онда сам и ја срећан.”

„У ствари, Крајле, ја се надам да ће Ву преузети вођство у развоју надсветлосног лета. Да ће Ву стати на чело пројекта. Чињеница је да сам већ превалила своје најбоље године, наравно — са становишта науке, најме. Само са становишта науке, Крајле.”

Фишер се исцери. „Знам.”

„Међутим, као научник, почињем да се спуштам низбрдо. Мој рад последњих година представљао је само разраду замисли до које сам дошла још као студент. Већ двадесет пет година извлачим закључке и мислим да сам свету дала све што сам могла. Оно што је сада потребно јесу сасвим нове, свеже замисли, суштински нова размишљања, разгранавање у неосвојена подручја. А ја то више не могу да чиним.”

„Хајде, Теса, немој потцењивати себе.”

„Не, Крајле, нисам ја од те сорте. За нове идеје потребни су млади људи. Не само млади мозгови које имају млади људи, већ нови мозгови. Ву има геном какав човечанство до сада није познавало. Његова су искуства битно његова — и, ничија више… Он може да смисли нешто суштински ново. Наравно, ослониће се на оно што сам ја изградила пре њега и дугује веома много ономе што је научио од мене. Он је мој ученик, Крајле, дете мог интелекта. Све што он добро учини, говори добро и о мени. Да будем љубоморна на њега? Па, ја сам поносна на њега. Шта је сад, Крајле? Не изгледаш ми баш задовољан.”

„Задовољан сам и срећан ако си и ти, Теса, без обзира на то како изгледам. Невоља је, међутим, што имам утисак да ме кљукаш начелним размишљањима о прогресу у науци. Зар није било толико случајева у историји науке, као и у свему другом, да је љубомора долазила до изражаја и да су учитељи мрзели своје ученике баш због тога што су их ови превазишли?”

„Наравно. Могла бих овог тренутка, без по муке, да ти набројим десет таквих случајева. Али то су заиста изузеци, а и чињеница је да се ја тако не осећам. Не кажем да, можда, једног дана нећу изгубити стрпљење са Вуом и целом Васељеном, али, бар овог тренутка, ствари не стоје тако, а ја желим да уживам у овом тренутку док… Ох, шта је сада?”

Она притисну дугме за пријем и на преноснику се појави тродимензиона слика лица Мери Бланковиц.

„Капетане”, рече она уз оклевање, „расправљамо нешто и питам се да ли бисмо могли да се посаветујемо с вама.”

„Нешто није у реду са летом?”

„Не, капетане. Само разматрамо будућу стратегију.”

„Разумем. Не мора да иде овако. Доћи ћу у стројарницу.”

Венделова искључи пријемник.

„Бланковицева обично није тако озбиљна”, промрмља Фишер. „Шта ли имају на уму?”

„Нећу да нагађам. Идем да видим шта је посреди.” Покретом руке она даде знак Фишеру да пође за њом.

Загрузка...