Немезис

94

Теса Вендел посматрала је Крајла Фишера с дубоком озбиљношћу. „Понављам себи, непрестано — он се вратио, он се вратио. Мислила сам да се никада више нећеш вратити, пошто једном пронађеш Роторијанце.”

„Марлена је била прва особа — баш прва особа на коју сам наишао.”

Зурио је у празно, и Венделова га препусти његовим мислима. Мораће да поново добро о свему размисли. У ствари, пред обома је стајало много размишљања, и то много ствари.

Беху повели са собом једног житеља Ротора: била је то Ранаи Д'Обисон, неурофизичар. Пре двадесет година, радила је у једном санаторијуму на Земљи. Требало би да то буде непобитан доказ за оне који је се сећају и који ће је препознати. Постојаће и подаци помоћу којих ће бити извршена идентификација. Биће живи доказ онога што су постигли.

И Ву се, као личност, беше изменио. Био је пун планова како би се гравитационо одбијање могло искористити да се Немезис помери са своје путање. (Прихватио је то име, Немезис, али, ако му пође за руком да начини план, та звезда, испоставиће се на крају, уопште неће бити Земљина зла судбина.)

Постао је и знатно скромнији. Није намеравао да тражи никакво признање за своја открића, у шта Венделова једва да је била у стању да поверује. Рекао је само да се до идеје дошло током заједничког састанка, и након тога се о томе од њега више није могла извући ниједна реч.

Штавише, беше донео коначну одлуку да се врати у систем Немезис, и то не само зато да би руководио пројектом. Желео је да остане тамо. „Отићи ћу, макар и пешице”, имао је обичај да каже.

Венделова постаде свесна да је Фишер посматра и да се, једва приметно, мршти. „Зашто си мислила да се нећу вратити, Теса?”

Она сместа одлучи да не треба околишати. „Твоја жена је млађа од мене, Крајле. Била сам сигурна да ће се чврсто држати своје кћери. И, пошто си ти био толико очајнички упоран у томе да поново задобијеш своју кћер, мислила сам…”

„Да бих остао са Евгенијом, јер би то био једини начин?”

„Отприлике.”

Фишер одмахну главом. „Бојим се да то не би било решење, како год да су се ствари развијале. Најпре ми се учинило да преда мном стоји Роузен — моја сестра. Због очију, превасходно, мада не само због њих. Марлена личи на Роузен, али је и много више од тога. Теса, моја кћерка није више људско биће. Објаснићу ти то касније. Ја…” Он застаде и одмахну главом.

„Није важно, Крајле. Објаснићеш ми када то будеш могао.”

„Није то потпуни губитак. Видео сам је, жива је, добро јој је. Па, најзад, мислим да, заправо, више од тога нисам ни желео. Некако је, после овог искуства, Марлена постала — па, напросто Марлена. Што се остатка мог живота тиче, Теса, ти си једино што желим.”

„На најбољи могући начин, Крајле?”

„На најбољи могући, Теса. Развешћу се, и формално. Ми ћемо се формално венчати. Вуу ћу препустити Ротор и Немезис, а ти и ја ћемо се вратити на Земљу, или неку Насеобину на којој желиш да живиш. Обоје ћемо имати добре мировине, и можемо мирно препустити Галаксију, са свим њеним проблемима, другим људима. Ми смо довољно учинили, Теса. Да ли је то оно што и ти желиш?”

„Једва чекам на то, Крајле.”

Сат времена касније, још увек су били у загрљају.