Немезис

52

Клајв Фишер проучавао је Надсветлосног уз укочени израз лица. Било је то први пут да га види, а само један брз поглед на Тесу Вендел јасно му је ставио до знања да иза њеног осмеха једино може стајати понос срећног власника.

Налазио се у једној великој пећини, заштићен троструком мрежом обезбеђења. Унаоколо су била присутна и људска бића, али претежан део радне снаге сачињавали су брижљиво компјутеризовани (нехуманоидни) роботи.

Фишер је имао прилике да види много свемирских бродова — мноштво различитих модела који су се користили за мноштво различитих сврха, али још никада није срео ништа слично Надсветлосном — никада још није видео нешто што је било тако одбојног изгледа.

Да га је случајно видео, не знајући при том шта је посреди, могло се догодити да уопште не погоди да је то свемирски брод. Шта онда да каже? Са једне стране, није желео да разљути Венделову. Са друге, пак, она је очигледно чекала да чује његово мишљење и очигледно је било да очекује речи похвале.

И тако се он најзад огласи помало пригушеним гласом: „Посреди је својеврсна утварна грациозност — прилично налик на осу.”

Овај опис — „утварна грациозност” — измами јој смешак, што Фишера наведе на закључак да је добро одабрао. Али онда она додаде: „Шта хоћеш да кажеш тиме 'налик на осу', Крајле?”

„Посреди је један инсект”, одговори Крајл. „Знам да ниси имала прилику да често срећеш инсекте на Аделији.”

„Знамо за инсекте”, рече Венделова. „Можда немамо ово земаљско хаотично обиље…”

„Сва је прилика да немате осе. У питању су инсекти са жаоком који по облику прилично личе на…” Он показа према Надсветлосном. „Оне такође имају велико испупчење напред, као и позади, а између малу повезну јединицу.”

„Стварно?” Она осмотри Надсветлосног уз искру новог интересовања. „Нађи ми слику осе кад стигнеш. Боље ћу разумети склоп брода у светлости тог инсекта — односно, обрнуто.”

„Одакле баш тај облик”, упита Фишер, „ако није надахнут изгледом осе?”

„Морали смо да пронађемо такав геометријски облик који би до крајности повећао изгледе целог брода да се креће као недељива јединица. Хиперпоље испољава тежњу да се цилиндрично шири напред у бесконачност, заправо, и то му ваља допустити у извесној мери. Са друге стране, не сме му се сасвим допустити. У ствари, то је и немогуће, тако да се мора спутати овим испупчењима. Поље је смештено унутар трупа: ту га одржава и оптаче снажно и наизменично магнетно поље и… али ти, заправо, не желиш да чујеш ову причу до краја, зар не?”

„Мислим да не желим више”, узврати Фишер, благо се осмехујући. „Сасвим сам довољно чуо. Али будући да ми је коначно допуштено да га видим…”

„Не буди преосетљив, молим те”, рече Венделова, обујмивши га око струка. „Био си упућен онолико колико је требало. Постојали су тренуци када ни мене никако нису трпели у близини. Непрекидно су гунђали, претпостављам, због сумњивог Насељивача који стално нешто њушка унаоколо; сто пута су пожелели да ја нисам била та која је изумела хиперпоље, како би ме лако могли избацити напоље. Но, ствари су се у међувремену побољшале до те мере да сам успела чак да уредим да ти дођеш и видиш брод. Уосталом, једном ћеш се и сам наћи на њему, а желела сам да ти пружим прилику да му се мало дивиш.” Застала је за тренутак, а затим додала. „Као и мени, уосталом.”

Он јој упути поглед и рече: „Знаш да се теби дивим, Теса, без икакве потребе за нечим оваквим.” Затим јој обави руку око рамена.

„Постајем све старија, Клајве”, рече она. „Процес старења напросто неће да се заустави. А тако сам силно задовољна тобом. Заједно смо већ седам година, скоро осам, а ја одавно нисам осетила стари порив да опробам и друге мушкарце.”

„Је ли то трагедија?” упита Фишер. „Можда је ствар напросто у томе што те је пројекат потпуно заокупио. Сада када је брод окончан, вероватно ће ти се јавити осећање неспутаности и поново ћеш имати обиље времена за лов.”

„Неће. Немам више тај порив. Напросто га немам. Али како стоји с тобом? Знам да сам те повремено занемаривала.”

„Све је у реду. Када ме занемарујеш због посла, то ми одговара. Желим тај брод исто колико и ти, драга, а једна од ноћних мора која ме прати јесте да ћемо ти и ја, када он једном коначно буде спреман, бити престари да се укрцамо на њега.” Он се поново осмехну, овога пута сасвим скрушено. „Када размишљаш о старењу, Теса, немој сметнути с ума да ни ја више нисам младић. Од педесете ме деле непуне две године. Али има једно питање које бих волео да ти поставим, премда се устежем, бојећи се разочарења. Но, ипак ћу га поставити.”

„Само напред.”

„Средила си да дођем да видим брод, да ступим у ово најсветије од свих места. Имам утисак да Коропатски то не би допустио да пројекат није готово завршен. Подједнако је параноичан када је у питању безбедност као и Танајама.”

„Да, што се тиче хиперпоља, брод је спреман.”

„Да ли је већ летео?”

„Још није. Постоје послови које још треба обавити, али они немају везе са хиперпољем.”

„Претпостављам да ће бити пробних летова.”

„Са посадом — разуме се. Нема начина да се то обави без посаде и да се поуздано установи да су сви системи за одржање живота оперативни. У овом погледу чак ни животиње не би биле довољне.”

„Ко ће бити упућен на пробни лет?”

„Добровољци одабрани међу кандидатима за потоњу мисију.”

„А ти?”

„Једино ја нећу бити добровољац. Ја морам поћи. Не могу се поуздати ни у кога другог да доноси одлуке у случају опасности.”

„Онда ћу и ја поћи?” упита Крајл.

„Не, ти нећеш.”

Фишерово лице изненада се смрачи и на њему се појави сенка љутње. „Договор је био…”

„То не важи за пробне летове, Крајле.”

„Када ће се они окончати?”

„Тешко је рећи. Зависи од тога са каквим се потешкоћама суочимо. Ако све тече глатко, онда два или три лета могу бити довољна. У питању је неколико месеци.”

„Када је предвиђен први пробни лет?”

„Не знам то, Крајле. Још радимо на броду.”

„Казала си да је спреман.”

„Да, када је посреди хиперпоље. Али сада постављамо неуронске детекторе.”

„Шта је то? Нисам чуо да их раније помињеш.”

Венделова није одмах одговорила. Осврнула се око себе, утихло и замишљено, а онда рекла: „Привлачимо пажњу, Крајле, а чини ми се да овде има људи које твоје присусто чини нервозним. Хајдемо кући.”

Фишер се није мицао. „Мислим да одбијаш да разговара о томе са мном. Иако ми је то од животне важности.”

„Разговараћемо о томе — код куће.”