Немезис

53

Крајл Фишер био је немиран, док је бес кључао у њему. Одбио је да седне, већ је стајао, наднет над Тесу Вендел, која је слегла раменима и села на бели модулирани кауч, загледавши се потом у њега, набраних веђа.

„Зашто си љут, Крајле?”

Фишерове усне су подрхтавале. Он их стисну и стаде да оклева пре но што ће одговорити, као да нагони себе да пуким мишићним напором остане миран.

„Када једном посада буде састављена без мене”, рече он најзад, „ствар ће бити готова. Ја више никада нећу ући у комбинацију. Од почетка мора бити јасно да сам ја на броду сваки пут све док не стигнемо до Суседне звезде — и до Ротора. Не желим да будем изостављен.”

„Зашто брзоплето закључујеш?” упита Венделова. „Нећеш бити изостављен у кључном тренутку. Брод још уопште није спреман да пође.”

„Казала си да је брод спреман”, рече Фишер. „Какви су то неуронски детектори о којима си изненада почела да говориш? То је направа која треба да ме ућутка, да ми одврати пажњу, а онда да брод одлети пре но што ја схватим да нисам на њему. То им је главна намена. А ти си та која стоји иза ње.”

„Крајле, сишао си с ума. Неуронски детектор је моја замисао, моја жеља, ја сам инсистирала на томе.” Она се упиљи у њега, нетремице, очекујући да види како ће на то реаговати.

„Твоја змисао!” прасну он. „Али…”

Она испружи руку да би га ућуткала. „Посреди је нешто на чему смо радили упоредо са радом на броду. Реч је о нечему што не спада у моју струку, али зато сам немилосрдно нагонила неурофизичаре да посао обаве на време. А разлог? Управо то што желим да будеш на оном броду када крене ка Суседној звезди. Зар не схваташ?”

Он одмахну главом.

„Размисли мало, Крајле. Све би ти већ било јасно да ниси обневидео од беса без икаквог разлога. Ствар је сасвим једноставна. У питању је 'неуронски детектор'. Он региструје нервне активности на даљину. Сложене нервне активности. Укратко, открива присуство интелигенције.”

Фишер се заблену у њу. „Мислиш на оно што лекари користе у болницама?”

„Свакако. То је рутински инструмент у медицини и психологији којим се рано откривају ментални поремећаји — али на раздаљини од једног метра. Мени је, међутим, то потребно на астрономским удаљеностима. Није у питању ништа ново. Реч је о старој направи која има значајно повећан домет. Крајле, ако је Марлена жива, она ће се налазити на Насеобини, на Ротору. Ротор ће бити тамо негде, кружећи око звезде. Рекла сам ти да га неће бити лако уочити. Ако га брзо не нађемо, зар можемо бити сигурни да уопште није тамо — а не да нам некако није промакао, као што би нам промакло острво у океану или астероид у свемиру? Треба ли да наставимо са трагањем током наредних месеци, или година, како бисмо се на крају уверили да нам није промакао, да ипак није тамо?”

„А неуронски детектор…”

„Он ће нам пронаћи Ротор.”

„Зар њиме неће бити подједнако тешко…”

„Не, неће. Васељена кипти од светлосних и радио-таласа, као и свих врста зрачења, тако да бисмо ту морали да разлучујемо један извор од хиљада других, или од милиона других. То је, додуше, могуће, али није лако и захтева времена. Но, сасвим је лако разабрати електромагнетско зрачење које стоји у вези са неуронима у сложеном међуодносу. Сасвим је невероватно да може постојати још један такав извор осим Ротора — односно, ако и постоји, онда би то значило да је Ротор саздао још једну Насеобину. Тако стоје ствари. Ја се, као што видиш, подједнако као и ти упирем да пронађем твоју кћер. А зашто бих све ово чинила да немам намеру да те поведем са нама напрви лет? Бићеш и ти на њему.”

Фишер је изгледао пометен. „И успела си да измениш цео пројекат у том смислу?”

„Моћ коју имам у оквиру пројекта није мала, Крајле. Има, међутим, још нешто. Ово што ћу ти рећи врло је поверљиво; зато и нисмо могли да разговарамо крај брода.”

„Ох? Шта је посреди?”

„Крајле”, поче Венделова са призвуком благости у гласу. „Налазиш ми се у мислима чешће но што можеш да претпоставиш. Ни не слутиш колико се упирем да те поштедим разочарења. Шта ако ипак не пронађемо ништа код Суседне звезде? Шта ако нам преглед неба неопозиво каже да нигде у близини нема никаквих живих интелигентних облика живота? Да ли тада да се одмах вратимо назад и известимо да нисмо пронашли ни трага од Ротора? Не мргоди се, молим те. Нисам рекла да ће неуспех у регистровању интелигенције у близи Суседне звезде нужно значити да Ротор и његови житељи нису преживели.”

„Али шта друго може да значи?”

„Можда је ствар у томе што су били крајње незадовољни приликама око Суседне звезде, па су одлучили да продуже даље. Такође је могуће да су се задржали само онолико колико им је било потребно да се опскрбе сировинама из евентуалних астероида, које би им биле потребне за изградњу нових конструкција и као гориво за микрофузионе моторе, да би потом наставили путовање.”

„Ако је то посреди, како онда можемо да дознамо куда су се упутили?”

„Нема их већ скоро четрнаест година. Помоћу хиперпогона у стању су да путују само брзином светлости. Ако су стигли до неке звезде и сместили се у њеном суседству, та звезда мора да се налази на удаљености од четрнаест светлосних година око нас. А у лопти тог пречника нема много звезда. Надсветлосном брзином можемо их све посетити, а помоћу неуронског детектора лако ћемо установити да ли се покрај било које од њих налази Ротор.”

„Шта, међутим, ако се у том тренутку буду кретали кроз свемир? Како ћемо их онда открити?”

„Никако, али бар ћемо нешто мало повећати изгледе ако испитамо десетак звезда за шест месеци помоћу неуронског детектора, уместо да исто време проведемо у узалудном трагању око једне звезде. А ако не успемо — а морамо се суочити са чињеницом да је и то могуће — бар ћемо се вратити са обиљем података о десетак различитих звезда, међу којима ће бити бели патуљци, плаво-беле топле звезде, звезде соларног типа, блиске бинарне звезде и тако даље. Тешко да ће нам се за живота указати прилика за још једно овакво путовање, па зашто га онда добро не искористити и ући у историју на велика врата, драги мој Крајле?”

„Мислим да си у праву, Теса”, узврати Крајл замишљено. „Прочешљати десетак звезда и не пронаћи ништа није баш пријатно, али било би знатно горе истражити суседство само једне звезде и вратити се са помишљу да се Ротор можда налази негде другде докле смо могли стићи, али нам је за то недостајало време.”

„Тачно.”

„Покушаћу то да упамтим”, узврати Крајл тужно.

„Још једна ствар”, рече Венделова. „Неуронски детектор може да региструје интелигенцију и неземаљског порекла. А и то би било веома драгоцено.”

Фишер је погледа збуњено. „Али то је мало вероватно, зар не?”

„Сасвим невероватно, али ако се ипак догоди, тим ће ствар бити драгоценија. Нарочито ако је нађемо у лопти пречника од четрнаест светлосних година око Земље. Ништа у Васељени не може бити толико занимљиво као други интелигентни облик живота — ни толико опасно. То бисмо свакако волели да дознамо.”

„Какви су изгледи да је уопште откријемо, ако та интелигенција није земаљског порекла?” упита Фишер. „Неуронски детектори подешени су само за људску интелигенцију. Мени изгледа да чак не бисмо били у стању ни да установимо да је неки уистину необичан облик живота уопште жив, а камоли још интелигентан.”

„Можда не бисмо могли да препознамо живот”, одврати Венделова, „али нам, сматрам, никако не може промаћи интелигенција, а ми и трагамо за њом, а не за животом. Ма колико необична и непрепознатљива могла да буде интелигенција, она мора да буде сложеног устројства, веома сложеног устројства — бар у оној мери у којој је то људски мозак. Штавише, она ће морати да функционише посредством електромагнетских међудејстава. Гравитационо привлачење је одвећ слабо; јака и слаба нуклеарна међудејства такође су краткодометна. А што се тиче овог новог хиперпоља на коме се заснива надсветлосни лет, оно не постоји у природи колико нам је познато, већ се може јавити једино онда ако иза његовог настанка стоји интелигенција.

Неуронски детектор кадар је да открије веома сложено електромагнетско поље које би представљало знамење интелигенције, без обзира на њен облик или врсту хемије на којој се заснива. Што се неинтелигентног живота тиче, крајње је невероватно да би он био опасан по једну технолошку цивилизацију каква је наша — премда би било који туђински облик живота, чак и на нивоу вируса, био занимљив.”

„А зашто се то све мора држати у тајности?”

„Зато што подозревам — у ствари, знам — да ће Глобални Конгрес хтети да се што брже вратимо како би били сигурни да је пројекат успешно обављен и како би могли да отпочну са грађењем бољих модела надсветлосних летелица на основу нашег искуства са овим прототипом. Са друге стране, мени ће се, уколико све буде у реду, свакако више допасти да мало разгледам Васељену, без обзира на њихово нестрпљење. Не кажем да ћу тако засигурно поступити, али желим да та могућност буде отворена. Ако буду дознали да то планирам — чак и да само помишљам на то — претпостављам да би покушали да пронађу другу посаду за коју би сматрали да ће бити послушнија.”

Фишер се слабашно осмехну.

„Шта је било, Крајле?” упита Венделова. „Претпоставимо да не буде ни трага од Ротора и његових житеља. Да ли ћеш онда напросто пожелети да се разочарано вратиш на Земљу? Васељена ти се налази на дохват руке, а ти одустајеш.”

„Не. Само размишљам о томе колико ће бити потребно да се поставе детектори, као и остале стварчице које ти још могу пасти на памет. Кроз нешто мало више од две године биће ми већ педесета. А у тим годинама агенти који раде за Уред обично бивају повучени да раде канцеларијске послове на Земљи и више се не шаљу у свемирске мисије.”

„Па?”

„Још само две године и ја више нећу бити кандидат за тај лет. Казаће ми да сам престар, па ми тако ни Васељена више неће бити надохват руке.”

„Глупости! Допустиће мени да пођем, а ја сам управо превалила педесету.”

„Ти си посебан случај. Тај брод је твој.”

„И ти си посебан случај, будући да ћу ја инсистирати на теби. Осим тога, они неће лако наћи квалификоване људе да пођу на Надсветлосном. Све што будемо могли да учинимо око тога биће да тражимо добровољце. И то ће уистину морати бити добровољци; не смемо ризиковати да се брод нађе у рукама невољних и заплашених људи који су регрутовани за ову мисију.”

„Али зашто не би било добровољаца?”

„Зато што сте у питању ви, Земљани, добри мој Крајле, а готово сваком Земљанину свемир је оличење самог ужаса. Хиперсвемир је још већи ужас, тако да ће се због тога додатно устезати. Уз тебе и мене биће потребно још троје добровољаца и тврдим ти да ћемо имати потешкоћа да их пронађемо. Разговарала сам са многима и све што до сада имам јесу два кандидата са полуобећањем: Чао-Ли Ву и Хенри Јарлов. Још нема трећег. А чак ако би се, противно свим очекивања, напрасно појавило и свих десет кандидата, никако се неће догодити да тебе изоставе због неког од њих, будући да ћу ја инсистирати да ти пођеш са мном као мој амбасадор код Роторијанаца — ако се за тим укаже потреба. А ако ни то не буде довољно, обећавам ти да ће се брод отиснути пре но што напуниш педесету.

Фишер се коначно осмехну уз право олакшање и рече: „Тесо, волим те. Знаш, стварно те волим.”

„Не”, узврати она, „не знам да ме стварно волиш, нарочито не када то кажеш тим тоном, као да те је то признање и самог изненадило. Веома је чудно, Крајле, али током свих ових скоро осам година колико се познајемо, колико живимо заједно и колико водимо љубав, то ми још никада ниси казао.”

„Нисам?”

„Веруј ми, помно пазим шта говориш. А знаш ли шта је још чудно? Ни ја никада нисам рекла да волим тебе, али те волим. Ствари нису од почетка ишле у том правцу. Шта мислиш, шта се догодило са нама?”

А онда једно другом упутише стидљив осмех, као да се питају шта им тим поводом ваља чинити.