Немезис

90

Њих четворица седели су у Џенаровим одајама под Куполом, и Џенар је покушавао да од себе одагна осећај, који га је свега преплављивао, да се ради о историјском тренутку. Био је то први случај интерстеларног преговарања у читавој повести људске расе. Чак и да су сва четворица до тада били потпуно анонимни људи, само због овог садашњег тренутка њихова имена остаће да на вјеки вјеков одзвањају ходницима историје.

Двојица наспрам двојице.

Тамо, на страни Сунчевог система (заправо Земље — али ко би и помислио да ће растрошена Земља заступати Сунчев систем, да ће управо Земља остварити летове надсветлосним брзинама, а не нека од напреднијих, самосвесних Насеобина) налазили су се Чао-Ли Ву и Крајл Фишер.

Ву је био говорљив и убедљив. Математичар, али и прагматичан дух. Насупрот њему, Фишер (Џенар, заправо, још није могао да поверује да поново види тог човека пред собом), седео је тих, изгубљен у мислима, и са малим уделом у расправи.

С друге стране крај њега, седео је Салтад Леверет, сумњичав и несигуран због живог контакта са тројицом људи одједном, али чврст; недостајала му је једино Вуова урођена говорљивост, али му то, дабоме, није ни мало сметало да се јасно и прецизно изрази.

Што се њега самог тиче, он је, као и Фишер, углавном ћутао, чекајући да преостали реше ствар — јер је знао нешто што осталој тројици није било познато.

Беше се већ спустила и ноћ, и часови су се отегли. Најпре им је био послужен ручак, а потом и вечера. Повремено би, да одагнају напетост, прекидали преговоре, и Џенар искористи једну такву паузу да би обишао Инсињу и Марлену.

„Не иде тако лоше”, рече им он. „Обе стране могу много да добију.”

„А Крајл?” упита Инсиња нервозно. „Је ли потезао питање Марлене?”

„Искрено речено, Евгенија, Марлена уопште није предмет разговора и та тема није ни покретана. Међутим, мислим да је врло несрећан.”

„И треба да буде”, процеди Инсиња пуна горчине.

Џенар је оклевао. „Шта ти кажеш, Марлена?”

Марлена га погледа својим тамним, недокучивим очима. „Ја сам то већ превазишла, чика Сивере.”

„То твоје мало срце прилично је сурово”, примети Џенар.

Али Инсиња прасну на њега. „Зашто и не би било? Напустити дете у детињству!”

„Не, нисам сурова”, настави Марлена, размишљајући. „Ако будем у стању да га смирим, бићу врло задовољна. Али, видиш, ја не припадам њему. Нити теби, мајко. Жао ми је, али мени је место овде, на Еритру. Чика Сивере, рећи ћеш ми шта је одлучено, зар не?”

„Већ сам ти обећао да хоћу.”

„Важно ми је.”

„Знам.”

„Требало би да сам тамо с вама, и да заступам Еритро.”

„Мислим да је Еритро све време присутан, али и ти ћеш бити укључена пре но што се све оконча. Чак ни да ти то нисам обећао — а јесам — мислим да ће се Еритро свакако за то постарати.” Џенар се потом брзо врати да се прикључи разговору.

Чао-Ли седео је заваљен у своју наслоњачу и на његовом каменом лицу није било ни трачка умора.

„Хајде да сумирамо досадашњи разговор”, предложи он. „Без могућности надсветлосног лета Суседна звезда — или, Немезис, како је ви називате — остаје најближа звезда Сунчевом систему, тако да би сваки брод са Земље, који се упути ка звездама, морао овде имати своју прву станицу. Међутим, када читаво човечанство буде овладало надсветлосним брзинама раздаљине више неће представљати одлучујући фактор, и људи више неће трагати за најближом, већ за најпогоднијом звездом. Трагаће се за звездама попут Сунца, око којих би кружила бар једна планета слична Земљи. Немезис би у таквим околностима била остављена по страни.

Ротор, који је до сада, очигледно, у намери да заштити овај систем од других и задржи га само за себе, од тајновитости створио прави фетиш, неће више за тим имати никакве потребе. Не само да овај систем више неће изгледати пожељан другим Насеобинама, него би то можда могао бити случај и са самим Ротором. И он би могао да бира, уколико то зажели, и да се и сам упути у потрагу за звездама попут Сунца. У спиралним крацима галаксије постоје милијарде таквих звезда.

Може се, такође, догодити да ви сада једноставно уперите своје оружје у мене и затражите да вам кажем све што знам о летовима надсветлосним брзинама, како бисте Ротору прибавили неопходна сазнања. Међутим, ја сам математичар, и то теоријски, и оно што знам било би вам од ограничене користи. Чак и да заробите наш брод, врло бисте мало сазнали. Оно што треба да учините јесте да групу својих научника и техничара пошаљете на Земљу, где би добили одговарајућа сазнања и обуку.

Заузврат, желимо овај свет, који називате Еритром. Имам утисак да га ни на који начин нисте још запосели, са изузетком, разуме се, ове Куполе овде, која се користи за астрономска и разне друге врсте истраживања. Ваш се живот не одвија овде, већ на Насеобинама.

Насеобине Сунчевог система увек могу да отплутају у потрази за новим, сунцоликим звездама. Људи на Земљи, међутим, немају ту могућност. Има нас осам милијарди који морамо бити евакуисани током наредних неколико хиљада година, и што се систем Немезис буде више приближавао Сунчевом систему, Еритро ће као прихватна станица постајати све погоднији за Земљане, бар дотле док не пронађемо светове налик на Земљу, где бисмо се потом пребацили.

Предлажем, дакле, да се вратимо на Земљу са једним Роторијанцем по вашем избору, да бисмо имали доказ да смо заиста били овде. Изградиће се још бродова и поново ћемо доћи овамо — можете бити сигурни у то, јер нам је Еритро неопходан. У повратку на Земљу повешћемо и вашу групу научника, и упознати их са свим појединостима летова надсветлосним брзинама — исто сазнање поделили бисмо и са осталим Насеобинама. Чини ли вам се да сам верно пренео све о чему смо се до сада договорили?”

„Није то тако једноставно”, одврати Леверет. „Еритро би морао бити тераформиран да би могао да прихвати већи број Земљана.”

„Јесте, изоставио сам техничке појединости”, сложи се Ву. „И о томе би требало да се поразговара, али тај ћемо посао препустити другима.”

„Управо тако. У име Ротора наступаће Начелник Пит и Савет.”

„Свеземаљска влада заступаће нашу страну. Међутим, имајући у виду колики је улог у питању, не видим готово никакву могућност да не постигнемо договор.”

„Мораћемо да се побринемо за обезбеђење. Колико можемо веровати Земљи?”

„Па, претпостављам, исто онолико колико се и Земља може поуздати у Ротор. Требаће нам годину дана, можда пет, можда и свих десет, да се ствар у потпуности осигура. У сваком случају, биће потребне године да се изгради довољно бродова да би се започело са програмом — програмом који ће потрајати неколико хиљада година и бити приведен крају када будемо морали да напустимо Земљу, односно започнемо колонизацију Галаксије.”

„Под претпоставком да се у то не умешају туђе цивилизације”, прогунђа Леверет.

„На томе морамо стајати све док се не уверимо у супротно. Ипак, то остаје за будућност. Да ли сте сада спремни да поразговарате са својим Начелником? Можете ли што пре одабрати Роторијанца који ће поћи с нама, и дозволити нам да одемо што је пре могуће?”

Фишер се одједном нагну унапред. „Могу ли да предложим да моја кћер, Марлена, буде та која…”

Али, Џенар му не дозволи да заврши мисао. „Жао ми је, Крајле. Разговарао сам с њом. Она не жели да напушта овај свет.”

„Ако њена мајка жели да пође с њом, онда, можда…”

„Не, Крајле. Њена мајка нема никакве везе с тим. Чак и да ви пожелите да вам се Евгенија врати, и да Евгенија одлучи да пође с вама, Марлена би ипак остала на Еритру. А уколко бисте ви одлучили да останете овде са њом, ни тиме не бисте ништа добили. Марлена је изгубљена за вас, баш као и за своју мајку.”

„Али, она је дете!” узвикну љутито Фишер. „Она није у стању да доноси одлуке!”

„На несрећу по вас, и Евгенију, и све нас овде, а можда и по човечанство, она јесте у стању да доноси те одлуке. Заправо, обећао сам јој да ћемо је када завршимо с разговором — а мислим да смо завршили — упознати с нашим одлукама.”

„Али, сигурно је да то није неопходно”, примети Ву.

„Хајде, Сивере, не морамо ваљда једну девојчицу да питамо за одобрење”, добаци Леверет.

„Молим вас, саслушајте ме. Јесте неопходно, и бојим се да је морамо позвати. Допустите ми једну малу пробу. Предлажем да Марлена дође овамо и да јој саопштимо наше одлуке. Ако неко од вас мисли да то није пожељно, нека изађе. Нека лепо устане и изађе.”

„Мислим, Сивере, да губиш осећај за реалност”, успротиви се Леверет. „Ја немам намеру да се натежем с једном малодобницом. Идем да разговарам с Питом. Где ти је комуникатор?”

Он се придиже, али се истог тренутка затетура и паде.

Ву одскочи, сав узбуњен. „Господине Леверет…”

Леверет се обрну на леђа и испружи руку… „Молим вас, нека ми неко помогне…”

Џенар му поможе да се придигне и седне у столицу. „Шта се догодило?” упита он.

„Не знам”, одговори Леверет. „Осетио сам, за тренутак, готово заслепљујући бол у глави.”

„Значи, ниси био у стању да изађеш из просторије”, закључи Џенар и окрену се Вуу. „Пошто и ви сматрате да нема потребе разговарати с Марленом, бисте ли ви покушали да изађете из просторије?”

Врло пажљиво, нетремице гледајући Џенара, Ву се полако подиже са фотеље, тргну се, и сручи назад.

„Можда је ипак боље да позовете младу даму”, учтиво примети он.

„Да, мислим да ћемо морати”, сложи се Џенар. „Оно што та госпођица захтева јесте, у најмању руку, закон на овом свету.”