Немезис

45

„Жао ми је”, рече Сивер Џенар, посматрајући преко свог дугачог носа мајку и кћерку погледом који се довољно извињавао и без речи. „Прво сам Марлени рекао да не радим ништа важно, а онда смо, скоро одмах затим, улетели у својеврсну енергетску миникризу, па сам зато морао да одложим овај наш сусрет. Криза је сада за нама и, виђена из ове перспективе, није била нарочито озбиљна. Је ли ми опроштено?”

„Наравно, Сивере”, одговори Евгенија Инсиња. Била је видно узнемирена. „Не могу рећи да су нам ова три дана протекла баш у спокојству. Чини ми се да сваки час задржавања овде повећава опасност за Марлену.”

„Чика Сивере”, умеша се Марлена, „уопште се не бојим Еритра.”

„Осим тога”, настави Инсиња, „мислим да нам на Ротору Пит не може наудити. Он то зна — јер, не би нас ни слао овамо.”

„А ја ћу покушати да вас обе задовољим”, закључи Џенар. „Шта год Пит могао или не могао посредно, он много може посредно, те је стога опасно, Евгенија, да допустиш да те страх од Еритра наведе да потцениш Питову решеност и домишљатост. Пре свега, уколико се вратиш на Ротор, учинићеш то против његових заповести издатих у ванредном стању и он има пуно право да те стави у притвор или да те пошаље у изгнанство, на Нови Ротор, па чак и да те врати овамо.

Што се Еритра тиче”, настави он, „не треба потцењивати ни опасност од куге, иако нам се чини да је болест уминула, бар у свом раном вирулентном облику. И ја сам у подједнакој мери невољан да ризикујем Марлену као и ти, Евгенија.”

Марлена на то огорчено прошапута: „Нема никакве опасности!”

„Сивере, мислим да не треба да водимо овај разговор у њеном присуству”, рече Инсиња.

„Грешиш. Ја желим да буде у њеном присуству. Слутим да она боље од нас обоје зна шта треба да чини. Она води рачуна о свом уму и наша је дужност да се у то мешамо што је мање могуће.”

Из Инсињиног грла оте се неки неартикулисан звук, али Џенар неумољиво настави, са призвуком неприкосновености у гласу: „Желим да она учествује у разговору јер желим њен допринос. Желим да чујем њен став.”

„Али ти знаш какви су њени ставови”, рече Инсиња. „Она хоће напоље, а ти кажеш да јој то морамо допустити јер је она, некако, магична.”

„Нико магију није поменуо, ни то да јој једноставно треба отворити врата. Предлажем вам један мали експеримент, уз све неопходне мере предострожности.”

„Какав експеримент?”

„Пре свега, желео бих да се изврши скенирање Марлениног мозга.” Он се окрену Марлени. „Схваташ ли, Марлена, да је то неопходно? Имаш ли каквих приговора?”

Марлена се лако намргоди. „Већ сам била скенирана. Сви живи су скенирани. Не дају ти да пођеш у први разред ако ниси скениран. Сваки пут када идеш на систематски преглед…”

„Знам”, сложи се Џенар нежно. „Нисам баш сасвим страћио ова три дана. Ево, овде…” — његова рука се спусти на компјутерску тастатуру на левој ивици стола, „овде имам компјутеризоване податке о свим скенирањима кроз које си до сада прошла.”

„Али не говориш нам све, чика Сивере”, примети Марлена мирно.

„Ах!” узвикну победоносно Инсиња. „Шта крије од нас, Марлена?”

„Мало је нервозан у вези са мном. Не верује ми у потпуности када кажем да осећам да сам безбедна. Није сигуран.”

„Неће бити, Марлена”, успротиви се Џенар. „Прилично сам сигуран у твоју безбедност.”

Но Марленино лице се одједном обасја. „Мислим да си баш због тога чекао три дана, чика Сивере! Уверавао си самог себе да си сигуран, да не би преда мном морао да глумиш. Али не ваља. Још се види.”

„Ако је тако, Марлена, онда је то само зато што си сувише вредна, сувише значајна, тако да је и најмањи ризик преопасан.”

„Ако сматраш да је и најмањи ризик преопасан”, упаде љутито Инсиња, „како мислиш да се ја осећам, као мајка? И тако, у властитој несигурности, прибавио си резултате њених скенирања, нарушивши приватност њених медицинских налаза.”

„Морао сам. И нашао сам оно што сам тражио. Подаци су недовољни.”

„Како то мислиш, недовољни?”

„У првим данима Куполе, у време када је куга најжешће харала, један од главних задатака био нам је да начинимо што делотворнији мождани скенер, као и да направимо ефикасан компјутерски програм који би тумачио добијене налазе. Ништа од овога није пренето на Ротор. Питова силна жеља да сакрије појаву куге нагнала га је да се успротиви изненадној појави једног усавршеног можданог скенера на Ротору. То би, вероватно, проузроковало непотребна и неугодна питања и говоркања. Све заједно, смешно, по мом мишљењу, али и у томе, као и у другим стварима, Пит поступа по своме. Сходно томе, Марлена, ти на Ротору никада ниси била скенирана на прави начин, па желим да то учинимо сада, на нашем инструменту.”

Марлена устукну. „Не.”

Нада прелете преко Инсињиног лица. „Зашто, Марлена?”

„Зато јер — када је то изговарао, чика Сивер је одједном постао још узнемиренији.”

„Не, то није…” заусти Џенар, али само беспомоћно подиже руке и пусти их да млитаво падну низ тело. „Чему толики труд? Марлена, душо, ако сам одједном изгледао забринут, то је стога што нам је потребан најдетаљнији могући снимак твог мозга, да би нам послужио као стандард менталне равнотеже. Онда, уколико на Еритру претрпиш и најтананију менталну промену, скенер ће то детектовати много пре но што било ко буде могао то да закључи тако што ће те посматрати или разговарати с тобом. Стога, чим поменем подробно скенирање мозга, одмах помислим на могућност откривања менталних промена које се на други начин не могу установити — и та помисао аутоматски изазива у мени забринутост. То је оно што си осетила код мене. Хајде, Марлена, реци, колико несигурности и забринутости можеш да осетиш? Дај ми неку вредност.”

„Не много, али, ту је”, одговори Марлена. „Невоља је што ја само могу да закључим да си забринут. Не могу знати зашто. Можда је то мождано скенирање опасно.”

„Како може бити? Извршено је толико пута — Марлена, ти знаш да ти Еритро неће нашкодити. Зар не можеш, онда, исто тако знати да ти скенер неће наудити?”

„Не.”

„А осећаш ли опасност при помисли на скенер?”

„Не”, рече Марлена одлучно, после краће станке.

„Али како можеш бити тако сигурна поводом Еритра, а да не знаш ништа када је скенер у питању?”

„Не знам. Знам да ми Еритро неће ништа, али не знам да ли ми скенер неће ништа. Или, хоће.”

Осмех пређе преко Џенаровог лица. Није било потребно владати посебним способностима па приметити израз његовог великог олакшања.”

„Шта те то толико радује, чика Сивере?” упита Марлена.

„Да се предомишљаш”, узврати Џенар, „око интуитивних осећања — из жеље да будеш важна, из опште романтичности твог карактера или из некаквог самообмањивања — то би чинила у свакој прилици. Али то није случај. Ти вршиш избор. Неке ствари знаш, а неке не знаш. То ме још више нагони да ти верујем када тврдиш да си сигурна да ти Еритро неће наудити и ја се више уопште не бојим да ће скенирање твог мозга открити било шта узнемирујуће.”

Марлена се окрену према мајци. „У праву је, мајко. Осећа се много боље, па се тако и ја осећам много боље. То је тако очигледно. Зар не видиш и сама?”

„Није битно шта видим”, одговори Инсиња. „Ја се не осећам нимало боље.”

„Ох, мајко…” промрмља Марлена, а онда, обраћајући се гласно Џенару, рече: „Идем на скенирање.”