Немезис

31

У једном тренутку, током десерта, Евгенија Инсиња упути осмех Џенару преко стола. „Ипак, чини ми се да овде углавном водиш пријатан живот.”

И Џенар се насмеши. „Пријатан, али клаустрофобичан. Овде пред собом имамо цео један свет, а опет, са свих страна сам спутан Куполом. Људи као да су урасли у њу. Осим тога, чак и ако упознам неку занимљиву особу, она оде, у најбољем случају, после неколико месеци. Људи ми овде, углавном, досађују, премда сам вероватно и ја њима подједнако досадан. То и јесте разлог што би ваш долазак био прави холовизијски хепенинг, чак и када бисте биле не ви него неко други. Али пошто сте у питању баш вас две…”

„Ласкавче”, промрмља тужно Инсиња.

Џенар прочисти грло. „Марлена ме је, заправо, упозорила, за моје добро. Разумеш, нисте баш…”

Но, Инсиња га одједном прекиде. „Не могу рећи да сам приметила присуство холовизије.”

Џенар одмах одустаде. „Метафорички сам се изразио. За сутра увече планирамо малу забаву, па ћеш и формално бити представљена и сви ће добити прилику да се упознају са тобом.”

„И да ме изоговарају због изгледа и избора костима, као и да прожваћу све што знају о мени.”

„Да, сигуран сам да ће бити тако. Но, и Марлена је позвана, што ће рећи да ћеш ти лично сазнати далеко више о свакоме од нас него ми о теби. Твој извор информација, наиме, неупоредиво је поузданији.”

„Је ли Марлена опет правила представу?” упита Инсиња забринуто.

„Мислиш, је ли ослушкивала говор мог тела? Јесте, мадам.”

„Рекла сам јој да то не ради.”

„Мислим да она не може другачије.”

„У праву си. Не може. Али рекла сам јој да ти ништа не говори. Схватам да ти је све лепо испричала.”

„Ох, наравно. Ја сам јој тако наложио. Заповедио јој, заправо, као сваки прави Заповедник.”

„Па, жао ми је. То не мора увек да буде пријатно.”

„Напротив. Мени је било. Евгенија, покушај да разумеш, молим те. Допада ми се твоја кћерка. Веома ми се допада. Силно је жалим због тога што води јадан живот, будући да премного зна, а никоме се не допада. То што се она у потпуности окренула ономе што ти називаш непожељним врлинама, у ствари је право мало чудо.”

„Упозоравам те. Смождиће те. А тек јој је петнаест.”

„Верујем да постоји природни закон”, настави Џенар, „који спречава мајке да се сете како су и саме једном имале петнаест година. Марлена је, тек узгред, поменула неког дечка. А ти знаш да неузвраћена љубав у петнаестој боли исто као и у двадесет петој, можда чак и више. Иако су твоје тинејџерске године, уколико у обзир узмемо твој изглед, можда биле и блиставе и сунчане, присети се, понекад, да се Марлена у том погледу налази у прилично лошем положају. Она зна да је непривлачна и зна да је паметна. Зна, исто тако, да би та памет морала више него надокнадити недостатак лепоте, али, такође је свесна да у пракси није тако, и, наравно, бесни у себи, иако јој је јасно да то ништа не помаже.”

„Па, Сивере”, рече Инсиња, покушавши да зазвучи ведро, „добар си ми ти психолог.”

„Уопште нисам. Сам сам прошао кроз то, па могу да разумем.”

„Ох…” Инсиња осети да је промашила.

„У реду је, Евгенија. Немам разлога да осећам сажаљење над самим собом, а нисам имао намеру ни да код тебе подстакнем наклоност према једној сиротој, убогој души — јер ја то нисам. Мени је четрдесет девет година, а не петнаест. Ја сам изишао на крај са собом. Да сам био згодан и тупав у тим годинама, или са двадесет једном, на пример, када сам то збиља желео, данас више не бих био згодан, али бих сигурно остао тупав. Што ће рећи, ако посматраш у перспективи, победио сам. Као што ће победити и Марлена, сигуран сам, ако се и пред њом буде отворила перспектива.”

„Шта хоћеш тиме да кажеш, Сивере?”

„Марлена ми каже да је разговарала с нашим старим пријатељем Питом и да га је намерно довела у ћорсокак, пруживши му прилику да се, уз помоћ тебе, ослободи ње.”

„Не слажем се са тим”, примети Инсиња. „Не мислим на то да се Пит изманипулише, јер он није човек којим се лако може манипулисати. Мислим на покушај да се то учини. Марлена полако почиње да мисли како је у стању да потпуно диригује, да вуче конце лутака. Бојим се да ће се тако увалити у приличне невоље.”

„Евгенија, не бих хтео да те плашим, али мислим да се Марлена управо сада налази у приличној невољи. У најмању руку, Пит се нада да је тако.”

„Чекај, Сивере, то је незамисливо. Пит можда јесте својеглав и арогантан, али нема ничег поквареног у њему. Неће се он обрушити на петнаестогодишњу девојчицу само зато што је она покушала да се игра с њим.”

Вечера беше завршена, али светла у Џенаровим елегантним приватним одајама беху и даље пригушена. Евгенија затрепта и намршти се када се Џенар нагну да активира заштитно поље.

„Тајне, тајне, а Сивере?” примети она уз извештачен осмех.

„Заправо да, Евгенија. Опет ћу мало изигравати психолога. Ти не познајеш Пита онако добро као ја. Такмичио сам се с њим и због тога и јесам овде. И мене је својевремено хтео да одстрани. У мом случају, прогон је довољан. Но, када је Марлена у питању, то ни издалека није довољно.”

Још један натегнут осмех. „О чему то причаш, Сивере?”

„Слушај ме пажљиво и схватићеш. Пит је сав у тајновитости. Има неодољиву аверзију према свакоме ко је упознат са оним што он смера. То, да изиграва предводника на непознатом путу, за којим иду блејаве овце које ништа не знају, то му даје осећај снаге.”

„Можда си у праву. Он је и Немезис дуго држао у тајности, а и од мене је захтевао то исто.”

„Има он много тајни, сигуран сам, много више него што знамо и ти и ја. Но, ту се сада јавља Марлена, којој су скривени људски мотиви и примисли јасни као дан. То се никоме не допада — а Питу понајмање. Зато је он и шаље овамо — и тебе, наравно, јер је не може послати саму.”

„Па добро. Шта с тим?”

„Не мислиш ваљда да он очекује да се она врати? Икада?”

„То је већ праноично, Сивере. Не можеш сматрати да ће је Пит овде држати у вечном изгнанству.”

„На известан начин, он то ипак може. Видиш, Евгенија, ти не познајеш историју ове Куполе тако добро као ја. И Пит. И више, можда, нико. Знаш Питову склоност ка апсолутној дискрецији и то је и овде у игри. Мораш разумети зашто смо сви ми непрестано под Куполом и зашто не чинимо никакве кораке у погледу колонизације Еритра.”

„То си ми већ објаснио. Светлост…”

„То је званично објашњење, Евгенија. Узми, ето, светлост: то је нешто на шта се човек ипак привикне. Узми остало: свет нормалне гравитације, атмосфера која се савршено да удисати, пријатни температурни опсег, временски циклуси слични земаљским, нема живота, осим на нивоу прокариота, које, при том, ни на који начин нису опасне. И поред свега тога — ми не насељавамо овај свет, чак нимало.”

„Па, реци онда, зашто?”

„У првим данима постојања Куполе људи су се слободно кретали по површини сателита. Нису предузимали никакве посебне заштитне мере, удисали су ваздух, пили воду.”

„Да?”

„И неки од њих су се разболели. Ментално. Неизлечиво. Нису сасвим полудели, али 'растали' су се од стварности. Стање неких од њих се временом поправило, али, колико је мени познато, нико се није у потпуности опоравио. Болест, очигледно, није заразна. О тим људима се старају на Ротору — наравно, сасвим тихо.”

Евгенија се намршти. „Измишљаш ли све ово, Сивере? Никада нисам чула за тако нешто.”

„Подсећам те поново на Питову склоност ка дискрецији. Није то било нешто што си ти морала знати. Није то био твој ресор. Ја сам, насупрот томе, то морао знати, јер сам био послат овамо да се изборим с тим. Да сам изгубио битку, Еритро би вероватно остао потпуно напуштен, заувек. И сенка страха и незадовољства пала би преко свих нас.”

Он заћута за тренутак, па настави. „Не би, у ствари, требало да ти уопште говорим о томе. У ствари, прекорачујем своја овлашћења. Но, за Марленино добро…”

Израз највећег запрепашћења преплави Инсињино лице. „Ти стварно мислиш да Пит…”

„Мислим да је Пит претпоставио да ће Марлену снаћи оно што ми називамо 'еритроском кугом'. То је не би убило. Не би је то чак ни учинило болесном, у правом смислу речи, али би довољно пореметило њен ум да би умањило, или укинуло његове посебне активности. То је оно што он жели.”

„Али, Сивере, то је ужасавајуће. Незамисливо. На тај начин довести у опасност једно дете…”

„Не кажем, Евгенија, да ће се то неминовно и десити. Оно што Пит жели не мора увек и добити, зар не? Чим сам стигао овамо, завео сам драстичне заштитне мере. Уопште не излазимо на отворено, осим у заштитним оделима, и не задржавамо се дуже него што је минимално неопходно. И филтрациони процеси на куполи у међувремену су побољшани. Откад сам увео те мере, имали смо само два случаја, оба сасвим блага.”

„Али Сивере, шта је узрок болести?”

Џенар се, за тренутак, невесело насмеши. „Не знамо. То је оно што је најгоре у свему томе. Више од овога не можемо да изоштримо своје одбрамбене системе. Брижљиви опити показују да у ваздуху или води нема никаквих узрочника болести. Ни у земљишту — на крају, то исто земљиште имамо и овде, под Куполом. Од тога не можемо побећи. Ваздух и воду, међутим, пажљиво прочишћавамо. Осим тога, огроман број људи је удисао сирови ваздух са Еритра и пио непречишћену воду и то без икаквих последица.”

„Онда мора да су у питању прокариоте.”

„Немогуће. Сви смо их већ удисали, до сада. Осим тога, правили смо опите са животињама. Ништа. Осим тога, да су у питању прокариоте, куга би се исказала као заразна болест, што, као што рекох, није случај. Експериментисали смо и са зрачењем које долази са Намезис, али и оно је безазлено. Штавише, имамо један случај — само један — особе која никада није изишла изван Куполе, а разболела се. Потпуна мистерија.”

„Имате ли, бар, претпоставке?”

„Ја, не. Ја сам сасвим задовољан тиме што је ствар заустављена. Међутим, догод се према појави будемо понашали нехајно и не будемо у потпуности сигурни у погледу њене природе и њених узрочника, никада нећемо бити сигурни да оне неће поново букнути. Постоји једна сугестија…”

„Која?”

„Један психолог ми ју је изнео и ја сам је пренео Питу. Тип каже да су они који су подлегли болести били од оних маштовитијих људи, оних ментално посебнијих, неуобичајенијих. Интелигентнији, креативнији, необичнији. Он каже да се, какав год узрок био, 'бољи' мозгови лакше разбољевају.”

„Па, верујеш ли му?”

„Не знам. Невоља је што немамо никаквих путоказа. Међу болесницима је било и мушкараца и жена, углавном подједнако, а нема посебних ограничења у погледу животног доба, образовања, или физичких особености. Наравно, оболели од куге представљају врло мали постотак, па су статистике незадовољавајуће. Пит је решио да теорију о интелигенцији узмемо као почетну тачку, тако да у последњим годинама на Еритро није дошао нико ко није био — па, рецимо, ниже интелигенције. Не глуп, наравно, али, мање способан. Као ја. Ја сам идеалан пример имунитета на кугу — сасвим обичан мозак. Је л' тако?”

„Хајде, Сивере, ниси…”

„С друге стране”, настави Сивер, не чекајући противљења, „рекао бих да је Марленин мозак прилично неуобичајен.”

„Ох, да”, поче Евгенија. „Видим на шта циљаш.”

„Могуће је да је Пит открио Марленине способности и када је она затражила да пође на Еритро, он је то примио као на тањиру. Испунивши њену жељу, добија прилику да се отараси ума који је одмах препознао као опасан.”

„Очигледно, онда — да се нас две морамо вратити на Ротор.”

„Да, али сигуран сам да Пит има могућности да то спречава за још извесно време. Он сада може да тврди да су твоја истраживања од виталног значаја и да их мораш привести крају, без обзира на кугу. Ако покушаш да се позовеш на постојање болести, он ће те задржати због менталног испитивања. Ја ти стога предлажем да своја мерења завршиш што је пре могуће. Што се Марлене тиче, предузећемо све заштитне мере. Куга јесте уминула, а претпоставка да су неуобичајени умови рањивији остаје и даље само претпоставка. Не више од тога. Мислим да нема разлога да се бојимо. Можемо Марлену држати на сигурном и Питу се исплазити у лице. Видећеш.”

Инсиња је зурила у њега, не примећујући га, заправо. Стомак јој се био везао у чвор.