Немезис

1

Марлена је поседњи пут видела Сунчев систем непосредно после свог првог рођендана. Није га се, наравно, сећала.

Пуно је, међутим, читала о њему, иако то у њој никада није произвело осећај припадности систему, нити припадност система њој.

Као петнаестогодишњакиња, знала је само за Ротор. Увек је о њему размишљала као о великом свету. На крају крајева, пречник од осам километара није мала ствар, зар не? Редовно, још од своје десете године, најмање једном месечно, уколико би јој то било могуће, пешачила би око њега, користећи понекад нискогравитационе стазе пошто је волела и да лебди. То је увек била сјајна ствар. Ротор се стално пружао пред њом, било да је ходала или лебдела, са својим зградама, парковима, фармама и, већином, својим људима.

Понекад би се задржала цео дан, али се њена мати није бринула. Рекла је једном да је Ротор савршено безбедан. „За разлику од Земље”, умела је да дода, али никада није хтела да објасни зашто Земља није била безбедна. „Небитно је”, говорила је.

Марлени су се, заправо, људи најмање допадали. По новом попису, говорили су, испоставиће се да их је на Ротору читавих шездесет хиљада. Превише. Више него превише. И сви са својим маскама. Марлена се гнушала тих људских маски, знајући да се под њима скрива нешто друго. Али ништа није говорила. Покушала је, додуше, кад је била млађа, но мајка би се разљутила и опоменула је да не прича свашта.

Како је одрастала, Марлена је лакше уочавала лаж, али, то ју је све мање занимало. Научила је да ствари прима здраво за готово и највише је времена проводила сама са собом и својим мислима.

У последње време, међутим, мисли су јој често хрлиле ка Еритру, планети око које су непрестано кружили. Није знала шта је наводи на та размишљања, па ипак, проводила је сате и сате на платформи за посматрање, зурећи жудно у планету, осећајући неизрециву жељу да буде тамо. Баш тамо, на Еритру.

Никада није могла наћи одговор када би је мајка упитала — шта би могла тражити на једној празној, јаловој планети — само би говорила: „Али ја то тако желим…”

И сада је, овог тренутка, нетремице зурила у њу, на платформи за осматрање. Роторијанци су овамо долазили сразмерно ретко. Били су већ све видели, нагађала је Марлена и, из извесног разлога, нико није делио њено интересовање за Еритро.

Планета је била тамо, видљива као полумесец, будећи у њој некаква магловита сећања — како је подижу да види планету која им улази у видокруг, све већа и већа, како јој се Ротор примицао, пре поприлично година.

Је ли то заиста било сећање? Имала је тада око четири године. Да, може бити.

Но, сада су та сећања — стварна или не — била прекривена другим мислима, првенствено онима у вези са величином планете. Еритров пречник износио је преко дванаест хиљада, а не пуких осам километара. Марлена тако нешто није могла ни да замисли. Јер, на екрану није изгледала тако велика. Није било изгледа ни да замисли како, рецимо, стоји на површини планете и погледом обухвата стотине — чак хиљаде километара. Но, знала је да то жарко жели.

Оринел, на њено разочарање, уопште није био заинтересован за Еритро. Изјавио је како је заузет другим стварима, првенствено припремама за колеџ. Било му је седамнаест и по, а Марлена беше тек напунила петнаест. Но, дурећи се каткад, тешила се како девојчице брже сазревају, па разлика међу њима заправо и није тако велика.

У ствари, девојчице би требало да брже сазревају од дечака. Погледавши се, уз уобичајено поражавајуће разочарање помисли како и дале изгледа као клинка, ситна и жгољава.

Потом поново скрену поглед ка Еритру, великом, дивном, и сунђерасто црвеном. Био је довољно велик за планету, али, био је у ствари сателит. Кружио је око Мегаса, још много већег, који је збиља био планета (мада су многи и Еритро називали тим именом). Мегас и Еритро, као и Ротор, кружили су око звезде Немезис.

„Марлена!”

Препознала је Оринелов глас. Увек би јој се пред њим завезао језик и то из разлога који ју је нервирао. Волела је, заправо, начин на који је он изговарао њено име. Некако као Мар-ЛЕИЈ-н, са нечујним „н” на крају, уз врскаво „р”. Сва би се презнојила од усхићења кад би га чула.

Осврнула се и промрмљала: „Здраво, Оринеле”, сва се упевши да не поцрвени.

Избекељио јој се. „Опет зијаш у Еритро, зар не?”

Није му одговорила. Наравно да је управо то чинила. Сви су знали да је опседнута Еритром. „А откуд ти овде?” упита га. (Ух, само кад би одговорио да је дошао због мене.)

„Послала ме твоја мама”, рече Оринел.

(Тако, значи.) „А зашто?”

„Рекла је да си лоше расположена и да долазиш овамо кад год осетиш сажаљење према самој себи, као и да ја морам да дођем овамо по тебе, и још је рекла да ћеш сигурно запасти у потиштеност ако останеш сама овде. А зашто си, уопште, лоше расположена?”

„Нисам. А и да јесам, имам своје разлоге.”

„Какве разлоге? Ма хајде! Ниси више мала. Ако нешто има, реци. Научи да се изражаваш.”

Марлена подиже обрве. „Умем да се изражавам, хвала. Волела бих да путујем, то су моји разлози.”

Оринел се насмеја. „Па, путовала си, Марлена. Више од две светлосне године далеко. Нико у читавој историји Сунчевог система није путовао ни делић светлосне године. Осим нас. Стога немаш право да се жалиш. Ти си Марлена Инсиња Фишер, Галактичка Путница.”

Марлена једва задржа кикот. Инсиња је било девојачко име њене мајке и, кад год би Оринел у целости изговорио њено име и презиме, поздравио би руком као официр и направио гримасу, а то му се већ дуго, дуго није догодило. Марлена је погађала да је то због тога што и он одраста и што мора да вежба да се обуздава.

„Уопште се не сећам тог путовања”, рече она. „И сам знаш да се не сећам. А ако се не сећам, онда се то не рачуна, зар не? Једноставно смо овде, две светлосне године од Сунчевог система, и не враћамо се.”

„Како знаш?”

„Ма хајде, Оринеле. Јеси ли икада чуо да ико помиње повратак?”

„Па шта ако се не враћамо? Земља је пренасељен свет, а и читав Сунчев систем постаје презагушен. Овде нам је боље — бар си сам свој господар.”

„Није баш тако. Ту је и Еритро, а никако да постанемо и његови господари.”

„Шта причаш! Имамо базу на Еритру. То знаш и сама.”

„Али, то је само за неке научнике. Говорим о нама. Не дају нам да идемо тамо.”

„Све у своје време”, весело одврати Оринел.

„Аха, кад будем била баба. Или кад умрем.”

„Нису ствари баш тако лоше каквима их представљаш. Било како било, врати се у свет живих и усрећи своју мајку. Ја не могу више да останем овде. Имам посла… Долорета!”

Марлени се смркну пред очима. Није чула шта је Оринел додао, довољна је била само та реч — Долорета!

Мрзела ју је, Долорету. Била је тако висока и безизражајна.

Али какве користи од мржње? Оринел се непрестано шуњао око ње и Марлена није морала ни да га погледа па да зна шта он осећа према Долорети. Мора да је био бесан што су га послали да њу потражи и тако с њом губи своје драгоцено време. Могла је беспрекорно да га прочита — савршено је добро знала како је управо сада био нестрпљив да се врати оној — оној Долорети. (Зашто је увек била у стању да све тако лепо схвати и укапира? То је понекад тако болно.)

И одједном зажеле да га повреди, да нађе речи које ће му причинити бол. Истините речи. Није хтела да га лаже. „Ми се никада нећемо вратити у Сунчев систем”, рече она. „А ја знам и зашто.”

„О, па зашто?” Пошто није добио никакав одговор, он додаде: „Тајна, а?”

Марлена остаде затечена. Не би требало да брбља о томе. „Нећу да ти кажем”, промрмља она. „Ни ја то не бих смела да знам.” Али желела је да то искаже. У том тенутку желела је да сви буду лоше расположени.

„Ипак, мени ћеш рећи. Па другари смо, зар не?”

„Јесмо ли?” нагло упита она. „Па добро, ево. Не враћамо се на Земљу јер ће Земља бити уништена.”

Оринел, међутим, није реаговао онако како је очекивала. Тачније, прснуо је у смех. Требало му је времена да се сабере, док га је она огорчено посматрала.

„Откуд ти то, Марлена?” упита је он коначно. „Гледаш сувише хорор-филмова.”

„Није ТАЧНО!”

„Па, откуд ти, онда, то?”

„Знам! Сигурна сам. Знам по ономе што људи говоре, а не исказују, ономе што чине, а тога нису свесни. И на основу онога што ми компјутер каже када му поставим правилна питања.”

„Шта ти каже компјутер?”

„Нећу да ти кажем.”

„Да ли је могуће”, поче он, „постоји ли и најмања могућност да уображаваш ствари?” доврши Оринел и показа јој прстом према слепоочници.

„Не, није могуће. Земља неће одмах бити уништена — можда чак ни кроз хиљаду година — али ће бити уништена.” Она уверљиво заклима главом, сва напета. „И ништа то не може спречити.”

Рекавши то, нагло се окрете и удаљи, бесна што јој Оринел не верује. Не, чак ни то није било у питању. Оринел вероватно мисли да је сишла с ума. И поново смо на истом. Опет је причала више него што треба и опет није постигла никакав резултат. Све је пошло наопачке.

Оринел остаде гледајући за њом. Осмех му беше нестао са дечачког лица, а под набрано чело увуче се немир.