Немезис

43

Коначно је стигла делегација конгресмена, заједно са Игором Коропатским, новим Управником Земаљског Истражног Бироа. Он је већ годинама био на нешто нижим положајима у Уреду, те стога Теси Вендел није био потпуно непознат.

Био је то миран човек, са глатком седом косом која се проређивала, прилично бабурастим носом, пријатне, издељене браде. Човек је деловао пуначко и добродушно. Био је, очигледно, способан, но недостајала му је Танајамина готово болесна истрајност. Што се, прихватили то људи или не, могло видети из авиона.

Конгресмени, наравно, беху с њим, као да желе да покажу да је наследник њихово власништво и под њиховом контролом. Мора бити да су се надали да ће тако и остати. Танајама је био дуготрајна и горка лекција.

Нико није предлагао да се пројекат обустави. Штавише, више се говорило о његовом могућем убрзавању. Опрезна примедба Венделове да постоји могућност да Насеобине претекну Земљу или да јој буду за петама, била је примљена без коментара, као нешто што је само по себи очигледно.

Коропатски, који беше одабран да говори и да узме пуну одговорност за све, рече: „Др. Вендел, не тражим од вас да ме водите у дугу, формалну шетњу по Хиперграду. Већ сам боравио овде и тренутно ми је важније да проведем извесно време вршећи реорганизацију Уреда. Не желим да изразим било какво непоштовање према свом претходнику, али кад год једно овако важно административно тело пређе у надлежност друге особе то захтева прилично реорганизовања, нарочито ако је претходник своју дужност обављао током низа година. А ни ја нисам, по природи, човек који пати од формалности. Хајде да, стога, говоримо сасвим слободно и неуштогљено. Ја првенствено желим да вам поставим нека питања, на која се надам да ћете ми одговорити на начин који ће ми бити разумљив упркос мом скромном познавању науке.”

Венделова климну главом. „Трудићу се да будем што јаснија, Управниче.”

„Одлично. Када очекујете да ћете имати свемирски брод који ће моћи да путује надсветлосном брзином?”

„Морате имати у виду, Управниче, да је то питање на које се никако не може са сигурношћу одговорити. Остављени смо на милост и немилост непредвидљивим тешкоћама и незгодама.”

„Хајде да узмемо у обзир само разумне тешкоће и да изузмемо незгоде.”

„У том случају, пошто смо завршили са теоријом и пошто нам остаје инжењеринг, бићемо задовољни, рецимо, ако брод изградимо за три године.”

„Другим речима, бићете спремни 2236.”

„Сигурно не пре тога.”

„Колико ће особа брод моћи да прими?”

„Пет до седам, можда.”

„Колики ће му бити домет?”

„Колико год то будемо желели, Управниче. То је предност надсветлосних брзина. С обзиром на то да ћемо се кретати кроз хиперсвемир, где познати закони физике не могу да се примењују, па чак ни закон о очувању енергије, стајаће нас потпуно исто да ли путујемо хиљаду светлосних година или само једну.”

Управник се немирно промешкољи. „Нисам физичар, али тешко ми је да прихватим постојање неке средине без ограничења. Вероватно има ствари које нисте у стању да учините?”

„Наравно да има ограничења. Да бисмо прелазили у хиперсвемир и излазили из њега, потребни су нам вакуум и гравитациони интензитет испод одређене тачке. Како будемо стицали искуство, несумњиво ћемо наилазити на нова ограничења која ћемо моћи да ближе одредимо тек при пробним летовима, а то може проузроковати даљња закашњења.”

„Када једном будете имали брод, где намеравате да га упутите на први лет?”

„Опрезност нам налаже да се у првом лету не отиснемо даље од планете Плутон, на пример, али то, по мом мишљењу, неће бити ништа друго до губитак времена. Када једном будемо владали технологијом која ће нам омогућити да стигнемо до звезда, бојим се да ће искушење да посетимо једну од њих бити јаче од свега.”

„Рецимо, звезду-суседа?”

„То би био логичан закључак. Претходни Управник, Танајама, имао је управо то у виду. Али морам да подвучем да постоје и друге звезде које су знатно занимљивије. Сиријус је само четири пута удаљенији, а посета њему дала би нам могућност да проучавамо звезду белог патуљка — изблиза.”

„Докторко Вендел, мислим да би звезда-сусед морала бити наш први циљ — иако не нужно из Танајаминих разлога. Претпоставимо да отпутујемо на неку другу звезду — било коју — и вратимо се назад. Како бисте уверљиво доказали да смо збиља били у суседству неке друге звезде?”

„Доказати?” Венделова беше затечена. „Не разумем вас.”

„Мислим, како бисте се одбранили од оптужби да је ваш лет био лажан?”

„Лажан?” Венделова љутито скочи на ноге. „То је увреда!”

Коропатски одједном загрме: „Седите, докторко Вендел. Нико вас ни за шта не оптужује. Покушавам да предвидим једну ситуацију и да се одбраним од могућих неугодности. Човечанство се отиснуло у свемир пре готово три века. То није сасвим заборављена епизода из историје и део света из кога ја потичем памти је нарочито добро. Када су лансиране прве сонде, у тим раним, магловитим данима Земљиних истраживања космоса, било је оних који су све што су те сонде емитовале и слале проглашавали за лаж и обману. Прве фотографије Месечеве површине такође су проглашене за лаж. Чак и прве слике Земље, снимљене из свемира, бејаху проглашене за обману од стране оних који су веровали да је Земља равна. Е, сада, ако Земља тврди да влада надсветлосним летом, можемо утрчати у исту невољу.”

„Зашто, Управниче? Зашто би ико помислио да бисмо лагали око једне такве ствари?”

„Драга моја докторко, наивни сте. Током читава три века, Алберт Ајнштајн сматран је за полубога који је измислио космологију. Људи су одрастали, кроз поколења, уз сазнање да брзине веће од светлосне нису могуће. И нико се тога неће тако лако одрећи. Чак и начело узрочности — а не постоји ништа темељније од тога да узрок претходи последици — наоко је доведено у питање. То је једна ствар.

Друга ствар, докторко Вендел, јесте то да би Насеобине могле сматрати да је политички корисно уверавати своје житеље, као и Земљане, да је све то чиста лаж. То ће нас помести, увући нас у полемике, учиниће да изгубимо драгоцено време, а њима пружити шансу да нас достигну. Питам вас, стога: има ли каквог једноставног доказа који би показао да је сваки лет који будемо предузимали онај прави, истински?”

Венделова ледено одговори. „Управниче, можемо дозволити научницима да пажљиво прегледају наш брод по повратку. Можемо објаснити технику коју користимо…”

„Не, не, не. Немојте даље. То би уверило само научнике вашег формата.”

„Добро, онда, када се будемо вратили, располагаћемо фотографијама неба. Положај оближњих звезда биће унеколико промењен, посматран оданде. На основу те промене релативног положаја биће могуће тачно израчунати где смо се налазили у односу на Сунце.”

„То опет важи само за научнике. Потпуно неупотребљиво када је у питању лаик.”

„Имаћемо снимке изблиза било које звезде коју посетимо. Она ће се у сваком погледу веома разликовати од Сунца.”

„Али те ствари гледате сваки дан на холовизији, кад год су на програму оне тривијалне емисије о међузвезданим путовањима. То би изгледало буквално као нови наставак серије Капетан Галаксија.”

„У том случају”, процеди Венделова, „не знам ни за какав начин. Ако људи не желе да поверују, онда их ништа неће уверити. Бојим се да је то објективан проблем са којим се ви морате ухватити укоштац, Управниче. Ја сам само научник.”

„У реду, у реду, докторко Вендел. Само полако. Када се Колумбо први пут вратио са прекоокеанског путовања пре седам и по векова, нико га није оптуживао за обману. Зашто? Јер је са собом довео домороце са нових обала које је открио.”

„Одлично. Но, сасвим су мали изгледи да наиђемо на свет који садржи живот, као и да донесемо натраг узорке.”

„Можда и није тако. За Ротор се, као што знате, верује да је својом Даљинском сондом открио звезду-суседа, а непосредно потом та Насеобина је напустила Сунчев систем. Пошто се никада нису вратили, није искључено да су се отиснули пут звезде-суседа и да су, заправо, још тамо.”

„У то је веровао и Управник Танајама. Како год било, тај њихов пут, уз помоћ хиперпогона, морао је трајати више од две године. Сасвим је могуће да, услед незгоде, подбацивања науке или психолошких проблема, Ротор никада није стигао на своје одредиште. То што се никада нису вратили могло би се и тако протумачити.”

„Без обзира на то”, био је упоран Коропатски, „можда су још тамо.”

„Чак и да су тамо стигли, вероватно су, због недостатка каквог погодног, настањивог света, једноставно ушли на орбиту око звезде. Ту, у изолацији, психолошко оптерећење које их није зауставило током путовања коначно их је сустигло, тако да није искључено да се сада на орбити око звезде налази само мртва Насеобина.”

„Онда, увиђате зашто звезда-сусед мора бити наш циљ. Када једном будемо тамо, лако ћемо установити да ли је Ротор на том месту, мртав или жив. У сваком случају, назад на Земљу морамо понети нешто што је без даљњег пореклом са Ротора. Онда ће свима бити лакше да верују да смо се отиснули до звезде и вратили назад.” Он се широко осмехну. „Чак бих и ја поверовао у то, и ето вам одговора на питање како доказати свету да смо овладали надсветлосним путовањем. То је, дакле, ваша мисија и нема никаквих бојазни у погледу тога да Земља неће наставити да вам обезбеђује новац, ресурсе и радну снагу који су вам потребни.”

Током вечере нису више потезане техничке стране пројекта; но, Коропатски се после ње у једном тренутку нагнуо ка Венделовој и рекао јој најпријатељскијим могућим тоном, али и са упадљивим леденим призвуком: „У сваком случају, не губите из вида да на располагању имате три године. Највише три године.”