Немезис

95

„Толико ми је било драго што нисам била присутна”, рече Инсиња. „Стално мислим на то. Јадна Марлена. Мора да се напатила.”

„Јесте. Али, успела је, успела је да спасе Земљу. Сада ту више ни Пит ништа не може. На неки начин, све што је у животу чинио показује се, сада, бескорисним. Не само да више нема сврхе сав тај његов пројекат око тајног подизања нове цивилизације, већ ће, шта више, морати да помогне око пројекта спасавања Земље. Мораће. Ротор више није скривен. Може се до њега стићи кад год се пожели, и читаво би се човечанство, на Земљи и ван ње, окренуло против нас уколико се не бисмо поново прикључили људској раси. А све то не би било могуће без Марлене.”

Инсиња, тренутно, није размишљала о општем добру. „Али, када је била у невољи, устрашена, теби се окренула да је заштитиш, не Крајлу.”

„Да.”

„И ти си је прихватио, не Крајл.”

„Да, Евгенија, али немој да градиш никакве мистичне представе о томе. Једноставно, мене познаје, Крајла не.”

„Ти баш као да не увиђаш тананост читаве ствари, Сивере. Али, шта да радим, такав си. Драго ми је, наравно, што је теби пошла у загрљај. Он то није заслуживао.”

„Останимо на томе. Он то није заслуживао. Али, сада — молим те, Евгенија, Крајл сада одлази. Никада се више неће вратити. Видео је своју кћер. Видео ју је како изналази начин да се спаси Земља. Све заједно, не завидим му, а не би требало ни да му ти завидиш. Па, ако немаш ништа против, променио бих тему. Знаш ли да Ранаи Д'Обисон одлази с њима?”

„Да, сви причају о томе. Па, неће ми недостајати. Мислим да јој Марлена није била богзна како симпатична.”

„На тренутке, Евгенија, то је и са тобом био случај. Али, за Ранаи је то силна ствар. Када је једном постало јасно да куга на Еритру више не представља изазовно поље за истраживање, Ранаин рад овде изгубио је сваки даљи смисао. Али, на Земљи, добиће прилику да свет упозна са модерним техникама скенирања. Веруј ми, та ће жена направити сјајну каријеру.”

„Добро. Добро за њу.”

„Међутим, Ву ће се вратити овамо. Изузетно бистар човек. Његов је ум био на прагу открића. Знаш, сигуран сам да ће, када се врати овамо да руководи Пројектом гравитационог одбијања, зажелети да заувек остане на Еритру. Мислим да га је Еритро прихватио, или да га позива, као и Марлену. И, што је још забавније, мислим да је позвао и Леверета.”

„Шта мислиш, Сивере, како он то чини?”

„Како бира, мислиш? Зашто бира Вуа, а не Крајла? Зашто Леверета, а не мене?”

„Па, морам признати да Ву осетно надмашује Крајла. Али, Сивере, ти си, свакако, у сваком погледу изнад Леверета. То, наравно, никако не значи да бих желела да те изгубим.”

„Хвала ти. Па, претпостављам да Еритро мора имати неке своје критеријуме. Чак ми се понекад јави магловита идеја какви би ти критеријуми могли бити.”

„Озбиљно?”

„Да. Када је дошло до продора у мој ум, Еритро је то чинио преко Марлене. Улазио је, кроз Марлену, у нас. Тада сам, чини ми се, ухватио трачак његових мисли. Не свесно, наравно, али када је све то прошло, чинило ми се да знам неке ствари које до тада нисам знао. Марлена има ту чудну моћ да може да комуницира са организмом Еритра, и да Еритру омогућава да, путем њеног ума комуницира с другим умовима; ипак, мислим да је то тек њена практична предност. Мислим да је Еритро одабрао њу из неког много необичнијег разлога.”

„Шта би то могло бити?”

„Замисли, Евгенија, да си једна нит конца. Како би се осећала кад би изненадно и нехотице постала свесна чипке у својој близини? Или, замисли да си кружница. Како би се осећала очи у очи са савршеном куглом? Еритро познаје само једну врсту ума — свог сопственог. Његов је ум огромног капацитета, али, још увек није 'проходао'. А такав је стога што је сачињен од трилиона трилиона ћелијских јединица, међусобно повезаних слабим везама.

А онда се сусрео са људским умовима, код којих је број ћелија сразмерно врло мали, али које располажу невероватним бројем међувеза — невероватне сложености. Чипка уместо кончића. Мора да је остао задивљен том лепотом. Мора бити да му се Марленин ум учинио најдивнијим од свих. Зато је и посегнуо за њом. Зар не би и ти учинила исто? Када би, рецимо, имала прилику да се домогнеш неког Рембрантовог или Ван Гоговог оригинала? Зато ју је и штитио тако помно. Зар ти не би на исти начин штитила једно непроцењиво уметничко дело? Па ипак, Еритро је био спреман да Марлену жртвује зарад добробити човечанства. Нимало пријатно по њу, али, несумњиво, врло великодушан потез од Еритра.

Зато и размишљам о уму Еритра као о страственом скупљачу непроцењивих уметничких дела, колекционару предивних умова.”

Инсиња се насмеши. „По томе, и Вуов и Леверетов ум требало би да су нешто веома лепо.”

„Еритру вероватно и јесу. И, наставиће да их прикупља, како научници са Земље буду долазили. Знаш, могуће је да ће се на крају издвојити група људи потпуно другачијих од нормалних људи. Еритрова група. Можда ће им, чак, помоћи да нађу себи нов дом у свемиру, и, на концу, можда ће у галаксији постојати две врсте светова: светови Земљана, и светови много ефикаснијих пионира, правих Васионаца. Занима ме како ће то на крају испасти. То ће сигурно значити да ће будућност бити на страни пионира. У ствари, помало жалим због свега тога.”

„Немој сада мислити на то”, рече Инсиња журно. „Пусти да људи будућности лупају главу због будућности. Овог тренутка, нас двоје смо људска бића која се међусобно одмеравају по људским стандардима.”

Џенар се радосно насмеши, показујући поново сву доброћудност свог лица. „Драго ми је због тога, јер и ја налазим да је твој ум предиван, а надам се да и ти слично мислиш о мом.”

„Ох, Сивере, увек сам то мислила. Увек.”

Џенаров осмех унеколико избледе. „Али, има других типова дивота, знаш.”

„За мене више не. Ти, Сивере, поседујеш све врсте дивота. Изгубили смо, можда, јутро, али поподне је тек пред нама.”

„У том случају, Евгенија, шта бих више пожелео него да кажем — добро је што смо изгубили јутро, ако ћемо поподне моћи да поделимо.”

И њихове се руке додирнуше.

ЕПИЛОГ

Поново је Јанус Пит седео сам, у тишини својих одаја.

Црвени патуљак више није представљао машину смрти. Био је то тек мали црвени патуљак којег ће у страну одгурнути једно све осионије човечанство, чија ће моћ, шта више, још већма расти.

Али, Немезис је и даље постојала — иако више није била звезда.

Милијардама је година живот на Земљи текао самостално, изводећи свој посве издвојен опит, уздижући се и тонући, цветајући и подлежући бројним уништењима. Можда има и других светова на којима постоји живот, такође препуштен себи самом током милијарди година.

Сви ти опити — или скоро сви — неуспеси су када се гледа на дуг рок. Али нека само један или можда два успеју, и биће то довољно да се надокнади све остало.

Али, само у случају да је Васељена довољно пространа да може да сакрије све те опите. Да је Ротор — њихова — Нојева барка — успео да остане препуштен сам себи, као, својевремено, Земља и Сунчев систем, можда би то био онај успешни експеримент.

Али, сада…

Он стисну песнице препун беса — и безнађа. Јер, јасно му беше, од сада ће човечанство прелазити раздаљине између звезда са истом оном лакоћом са којом је накада савладавало раздаљине између континената, или, још давније, међу земљама и градовима. Неће више бити издвојености, нити посве издвојених опита. Његов величанствени опит био је откривен и упропашћен.

Иста она анархија, дегенерисаност, кратковидост, и све оне културне и социјалне различитости наставиће да долазе до изражаја — али сада расути широм Галаксије.

Шта ће из свега тога проистећи? Галактичке империје? Сви греси и лудила, умножени од једног до милиона светова? Сваки јад и свака тегоба, монструозно увећани?

Ко ће бити у стању да да смисао читавој Галаксији, када се не беше нашао нико ко би смисао дао само једном свету? Ко ће бити у стању да научи да гледа далеко испред себе и предвиђа будућност када се човечанство буде разастрло читавом Галаксијом?

Немезис је, збиља, на прагу.