Немезис

36

„Изгледаш изнурено, Евгенија”, упита Џенар.

„Не физички, Сивере. Већ ми је мука од рачунања, два месеца. Уопште не разумем како је старим астрономима било могуће да учине оно што су учинили са оним својим примитивним компјутерима. А кад само помислим да је Кеплер дошао до закона кретања планета користећи ништа друго до логаритме — и могао је бити срећан што су логаритми управо пронађени.”

„Извини на лаичком суду, али мислим да у данашње време астрономи једноставно издају нарађења својим инструментима, оду да спавају и после неколико часова, када се пробуде, открију да је све лепо одштампано и да их чека на столу.”

„Ух, волела бих да је тако. Али овај посао је сасвим другачије природе. Знаш ли колико сам прецизно морала да израчунавам стварну брзину Немезисиног и Сунчевог релативног кретања, да бих могла знати тачно где ће се и када сусрести? Знаш ли колицка је грешчица довољна да учини да помислиш како Немезис уопште не може нашкодити Земљи — док, међутим, предстоји директан судар? Или, обрнуто?

Било би гадно”, настави она, „чак и ако би Немезис и Сунце биле једине звезде у Свемиру. А ту су и друге оближње звезде, које се све крећу. Најмање једно туце је довољно масивно да утиче на Немезис или Сунце или чак на обоје. Та грешчица може да изнесе, на крају, милионе километара. А да би могао да правилно процењујеш, мораш знати масу сваке звезде са приличном сигурношћу, као и њен положај, смер кретања и брзину.

То ти је, Сивере, једначина са петнаест непознатих. Невероватно компликовано. Немезис ће проћи право кроз Сунчев систем и на већину планета ће извршити упечатљив утицај, већ према положају који ће оне тада заузимати на својим орбитама. Од тога зависи колико ће која планета бити под дејством Немезисине гравитације и како ће, даље, планете деловати једна на другу, тако поремећене. Ефекат Мегаса такође се мора урачунати.”

Џенар је пажљиво слушао. „И, шта ће, напокон бити, Евгенија?”

„Мислим да ће се десити следеће: Земљина орбита постаће малчице ексцентричнија него што је сада и уздужна оса ће се незнатно померити, за неки угао.”

„Што значи?”

„То значи да ће на Земљи постати претопло.”

„А шта ће бити са Мегасом и Еритром?”

„Ништа страшно. Систем Немезис много је мањи него Сунчев и стога се чвршће држи на окупу. Овде се ништа неће десити, али на Земљи хоће.”

„Када ће до тога доћи?”

„За пет хиљада двадесет четири године, плус минус петнаест. Тада ће Немезис бити најближа. Ефекат ће, међутим, моћи да се осећа током читавих двадесет или тридесет година, током којих ће Немезис и Сунце бити у завршној фази приближавања, односно почетној размицања.”

„А хоће ли бити сударања и сличних ствари?”

„Изгледи за то готово су равни нули. Неће бити судара између већих тела. Ох, наравно, неки астероид могао би закачити Еритро, као што би и неки астероид који припада Немезис могао пасти на Земљу. Али и за то су мали изгледи, иако би то за Земљу значило катастрофу. Но, немам могућности да и то прорачунам, у најмању руку док се звезде сасвим не приближе јадна другој.”

„Значи, у сваком случају, Земљи следује евакуација. Јесам ли у праву?”

„Ох, да.”

„Али имају на располагању пет хиљада година.”

„То уопште није много, имајући у виду бројку од осам милијарди људи које треба склонити. Треба их упозорити.”

„Зар не би и сами дошли до истог открића, чак и ако не буду упозорени?”

„Да, али ко зна када ће то бити? А чак и да врло брзо сазнају шта их чека, морамо им пружити технику хиперпогона. Неће моћи да мрдну ни прстом без ње.”

„Сигуран сам да ће и сами пронаћи хиперпогон, и то не сувише далеко у будућности.”

„А ако га не пронађу?”

„Осим тога, сигуран сам да ће за стотину година бити успостављена комуникација између Ротора и Земље. Јер, ако имамо хиперпогон који користимо за транспорт, зашто га не бисмо могли касније користити и за комуникацију? Или, можемо послати неку од нових Насеобина пут Земље, и још ће им остати довољно времена.”

„Звучиш као Пит.”

Џенар прогута кнедлу. „Па, не греши он баш увек; понекад је и у праву.”

„Неће он хтети никакву комуникацију. Знам да неће.”

„Па, не може увек његова бити последња. Ево, ево ове Куполе овде на Еритру, живе и здраве, иако се он томе противио. А чак и да га сада не победимо, тај човек ће морати једном да умре. Озбиљно, Евгенија, не треба сада превише да страхујеш за Земљу. Имамо других брига. Зна ли Марлена да си посао готова привела крају?”

„Како не би знала? Очигледно је да јој је позната свака фаза мог рада. Вероватно по томе како се чешљам или на који начин закопчавам дугмад на манжетни.”

„Она постаје још ефикаснија, зар не?”

„Да. И ти си то приметио, зар не?”

„Јесам, и опажам разлику, чак и за ово кратко време током кога је познајем.”

„Верујем да је део тога последица њеног сазревања. Можда јој перцепција расте, исто као што јој расту груди. Осим тога, целог живота је морала да спутава своју потребу и своје могућности јер би се, у супротном, непрестано уваљивала у невоље. Сада се више не боји, више се не крије и, наравно, постиже, тако рећи, све боље резултате.”

„Или је можда посреди то што јој се, како сама каже, свиђа овде, на Еритру, па јој осећање задовољства подстиче перцепцију.”

„Баш сам нешто мислила у вези с тим, Сивере. Нећу да те масирам својим бубама. Знаш да имам обичај да гомилам све своје бриге, у вези са Марленом, Земљом, свим живим — шта ти мислиш, делује ли Еритро лоше на њу? Мислим, скривено? Мислиш ли да куга у њој поприма нове облике, да се испољава кроз њену све бољу перцепцију?”

„Не знам, Евгенија, могу ли ти одговорити на то питање. Али ако је њена израженија перцепција последица куге, у том случају уопште не видим на који начин куга уздрмава њену менталну равнотежу. А могу ти рећи и ово — нико од људи који су били оболели од куге није испољавао овакве 'симптоме' какве испољава Марлена.”

Инсиња уздахну. „Хвала ти, звучиш утешно. А хвала ти и што си тако пажљив и нежан са Марленом.”

Преко Џенарових усана прелете брз, искривљен осмех. „То је бар лако. Врло се добро слажемо.”

„Када ти то кажеш, то звучи као најнормалнија ствар. А она уопште није девојка која изазива симпатије. Знам то, чак иако сам јој мајка.”

„Мени је драга. Увек сам код жена предност давао интелекту над лепотом — осим уколико би се те две ствари срећно поклопиле, као у твом случају, Евгенија…”

„Пре двадесет година, можда”, оте се Инсињи још један уздах.

„Моје очи су остариле исто колико и твој лик, Евгенија. Оне не виде промене. Но, мени збиља не значи ништа то што Марлена није лепа. Она је застрашујуће интелигентна, чак и ако занемариш њене посебне могућности.”

„То је то. То ме теши и у оним тренуцима када бих је, најрадије, пребацила преко колена и истукла.”

„Што се тога тиче, бојим се да ће твоја жеља да је истучеш бити све израженија.”

Инсиња оштро упита: „Шта је сад наумила?”

„Врло ми је јасно ставила до знања да јој то што борави под Куполом није довољно. Она жели напоље, на земљу, на свет, и то чим ти будеш готова са својим радом. Инсистира на томе.”

Евгенија се упиљи у њега, престрављена.