Немезис

57

Сивер Џенар осетио се готово лепршаво када је закорачио на површину Еритра. Стрми зид Куполе иза њега дизао се увис, али он му је држао окренута леђа, будући да би један тако нееритроски призор зацело нарушио његово уживање у овом свету.

Уживање? Била је то необична реч за Еритро, јер у том часу није имала никаквог смисла. Налазио се заштићен шлемом и удисао је ваздух Куполе, односно бар ваздух који је био прочишћен и обрађен у Куполи. Није могао да осети мирис планете, нити да је искуси на било који непосредан начин, унутар свог заштитног омотача.

Но, постојало је ипак једно осећање које га је на необичан начин испуњавало срећом. Чизмама је благо дробио тле под ногама. Иако површина Еритра није била стеновита, постојало је слој шљунка, а међу камичцима налазило се оно што се једино могло описати као земља. Било је, разуме се, довољно воде и ваздуха на овом свету да разбију праисконску стеновиту површину, а можда су и свеприсутне прокариоте, којих је било у небројеним билионима, стрпљиво потпомагале овај процес током милијарди година.

Земља је била мекана. Претходног дана падала је киша, плаха, постојана и магличаста киша Еритра — или бар овог његовог дела. Тле је и даље од ње било помало расквашено; Џенар је замишљао грумење тла, грумуљке песка, иловаче и глине, од којих је сваки опточен танушном воденом опном која се освежавала и обнављала. У тој опни, прокариотске ћелије срећно су живеле, упијајући енергију што је стизала са Немезис и градећи сложене беланчевине из једноставних, док су друге прокариоте, равнодушне према енергији са звезде, користиле, уместо те енергије, садржину остатака оних прокариота које су, у небројеним билионима, умирале у сваком тренутку.

Марлена је стајала крај њега. Гледала је нагоре, а Џенар благо рече: „Немој гледати у Немезис, Марлена.”

Марленин глас зазвуча природно у његовом уху. У њему се нису могле разабрати напетост или зебња. Напротив, глас јој је био испуњен тихом радошћу. Она рече: „Гледам облаке, чика Сивере.”

Џенар подиже поглед према тамном небу, где се иза једног облака начас помоли слабашан зеленкастожути сјај. Спрам њега пловили су паперјасти облаци, особени за лепо време, који су хватали светлост Немезис и рефрактовали је у наранџасту блиставост.

На Еритру је владала утварна тишина. Није постојало ништа што би творило звуке. Никакав облик живота није певао, рикао, режао, мукао, цвркутао, цврчао, или шкрипао. Није било лишћа које би шумело, нити инсеката који би зујали. Приликом ретких непогода понекад би пукао гром, или би ветар захујао спрам самотних громада — уколико би био довољно снажан. За неког тихог, мирног дана, међутим, какав је био овај, све је било утихло.

Џенар се огласи само да се увери да је уистину тихо, односно да то он није изненада оглувео. (То је, међутим, било немогуће, будући да је сасвим разговетно разабирао властито дисање.)

„Је ли све у реду с тобом, Марлена?”

„Дивно се осећам. Ено тамо једног потока.” Она убрза кораке, почевши готово да гегаво трчи, спутана Е-оделом.

„Пази, Марлена”, рече он. „Оклизнућеш се.”

„Пазим.” Глас јој се није пригушио због повећане удаљености, разуме се, будући да је преношен радио-везом.

У Џенаровом уху наједном се зачу глас Евгеније Инсиње. „Зашто Марлена трчи, Сивере?”

Марлена није марила да одговори, али Џенар рече: „Само хоће да види неки поток испред нас, Евгенија.”

„Је ли све у реду с њом?”

„Свакако да је све у реду. Овде напољу је утварно лепо. После извесног времена чак изгледа као да није голетно — пре личи на апстрактно сликарство.”

„Пусти сад уметничку критику, Сивере. Не дозволи да се одвоји од тебе.”

„Ништа не брини. У сталној сам вези с њом. Она чује наш разговор, а ако ништа не одговара, то је стога што не жели да је ометају небитне ситнице. Евгенија, опусти се. Марлена силно ужива. Немој јој то кварити.”

Џенар је уистину био уверен да Марлена ужива. На известан начин и он је уживао.

Марлена је трчала узводно уз ивицу потока. Џенар није осећао да треба у стопу да је прати. Нека девојка ужива, помисли он.

Сама Купола била је подигнута на једној стеновитој избочини, али је предео у том правцу био прошаран малим потоцима благог тока који су се сви уливали у прилично велику реку тридесетак километара одатле; река се, са своје стране, уливала у море.

Потоци су били корисни, разуме се. Опскрбљивали су куполу залихама природне воде, из које су претходно биле отклоњене прокариоте (у ствари, тачније би било рећи „убијене”). Било је биолога, у раним данима Куполе, који су се противили убијању прокариота, али то је било смешно. Те мајушне искре живота постојале су у тако великом броју на планети, да им ни на који значајнији начин није могло наудити то што су убијане у процесу обезбеђења залиха воде, па ма у коликом броју. А онда, када је почела епидемија куге, појавила се неодређена, премда снажна одбојност према Еритру, тако да више нико није марио за прокариоте.

Сада, разуме се, када куга, како је изгледало, више не представља озбиљну претњу, могла су се поново јавити хуманитарна осећања. Џенар је имао разумевања према тим осећањима, али на који други начин обезбедити воду за Куполу?

Задубљен у мисли, он више није посматрао Марлену, тако да му се ускоро заглушујући узвик разлегао у уху. „Марлена! Марлена! Сивере, шта она ради?”

Он подиже поглед и већ заусти да аутоматски каже нешто умирујуће, како је све у реду, како је девојка добро, када спази Марлену.

За тренутак није могао да каже шта то ради. Само се упиљио у њу при ружичастој светлости Немезис.

А онда му постаде јасно. Откачињала је шлем и скидала га. Потом је на ред дошло и Е-одело.

Мора то спречити!

Џенар покуша да је позове, али обузет ужасом никако није могао да дође до гласа. Желео је да потрчи ка њој, али ноге му постадоше као од олова, не реагујући уопште на хитњу његових осећања.

Као да се одједном обрео усред ноћне море у којој су се догађале грозне ствари, а он их никако није могао спречити. Или му се можда ум, под стресом због онога што се догодило, нашао некако одвојен од тела.

Је ли то куга погодила мене? — упита се Џенар у паници. А ако је тако, шта ће се сада догодити са Марленом која се управо излаже светлости Немезис и ваздуху Еритра?