Немезис

25

Сивер Џенар управљао је светом великим готово колико и Земља. Или, можда тачније, владао је, на директан начин, простором под куполом који је покривао готово три квадратна километра и који се полако проширивао. Остатак света, готово пет стотина милиона квадратних километара копна и мора, људска бића још не бејаху запосела. Нити су, што се тога тиче, било која друга жива бића обитавала на том простору — бар не бића видљива без микроскопа. Ако се претпостави да једним светом могу владати само вишећелијска створења, онда су ти вишећелијски створови овде били оних неколико стотина људи који су живели и радили под куполом, а над којима је владао Сивер Џенар.

Џенар није био висок човек, али његова стамена појава увек је уливала поштовање. Кад је био млађи, због овог својства деловао је као знатно старији човек — што је сада морало избледети, како се приближавао педесетој. Имао је дуг нос, кесице испод очију и косу која је таман почела да седи. Глас му је, међутим, био мелодичан и резонантан глас. (Чак се, својевремено, носио мишљу да започне каријеру певача, као баритон, на оперским даскама. Но, његова појава условила је да само ретко добија карактерне улоге, тако да су му пословне способности коначно превагнуле над уметничким.)

Те способности — углавном — биле су пресудне што је на Еритру провео већ пуних десет година, током којих је посматрао како се база развија, претварајући се, од првобитног трособног здања, у велику рударску и истраживачуа станицу.

Купола је, међутим, имала и својих слабих страна. Мали је број људи остајао у њој дуже време. Постојале су смене, пошто су сви који би дошли овамо сматрали себе на неки начин прогнаним — и увек су жудели да се врате на Ротор. Вечина је, при том, Немезисину ружучасту светлост доживљавала као или претећу или суморну, иако је расвета под куполом била довољно јарка и довољно слична оној на Ротору.

Но, Купола је имала и предности. Џенар беше далеко од халабуке роторијанског политичког живота, који као да је из године у годину постајао све заплетенији и све бесмисленији. И, што је још важније, био је далеко од Јануса Пита — са чијим се погледима генерално није слагао, а једно време им се и — безуспешно — супротстављао.

Пит се од самог почетка грчевито противио било каквом насељавању Еритра, чак и томе да Ротор орбитира око сателита. Ту је, ипак, морао да попусти пред нарастајућим негодовањем јавног мнења; међутим, постарао се да финансијски фондови за Куполу не буду велики и да се њено нарастање ограничи. И да Џенар није преобразио Куполу у главни извор воде за Ротор, много јефтинији него што би било снабдевање водом ако би се користили астероиди, Пит би, без сумње, наредио да се Купола затвори и разруши.

Ипак, Питово начелно занемаривање свега везаног за Еритро учинило је да се он врло ретко мешао у Џенарове управне послове — што је овоме у потпуности одговарало.

Стога га је изненадило што га је лично Пит известио о доласку две нове особе, уместо да пусти да информација о томе стигне уобичајеним путем. Штавише, јавио је Џенару заштићеном линијом, тумачећи му стање ствари до детаља у свом уобичајеном уштогљеном и арбитрарном маниру који није трпео даље дискусије, чак ни коментаре.

Џенара је још више запрепастила чињеница да је једна од две путнице за Еритро управо Евгенија Инсиња.

Давно, годинама пре Одласка, били су пријатељи, али после безбрижних студентских дана (којих се Џенар сећао и као врло романтичних) Евгенија беше отишла на Земљу да ради дипломски испит и вратила се назад са Земљанином. Од тада ју је ретко виђао — можда свега једном, двапут, из далека — јер, она је била удата жена. А када се разишла са својим супругом, непосредно пре Одласка, он је био претрпан својим послом, а ни она није изразила жељу да обнови стару везу.

Џенару је повремено падало на памет да је Евгенија оно што би се, заправо, могло назвати несрећном женом. При том, са дететом о врату. Није желео да се меша. Онда је био послат на Еритро, што је докрајчило чак и могућност њиховог међусобног поновног приближавања. Повремено би долазио на Ротор, на одмор, али тамо се никада није осећао спокојно. Имао је ту неколицину пријатеља, но и те везе су временом бледеле.

И ето сада Евгеније, заједно са својом кћерком. Џенар се, за тенутак, није могао сетити девојчиног имена — питао се, заправо, да ли га је уопште знао. Био је сигуран да је никада није видео. Малецка би сада већ морала имати близу петнаест година и он је размишљао, дрхтурећи на чудан начин изнутра, хоће ли девојка личити на своју мајку из младих дана.

Џенар провири кроз прозор своје канцеларије, криомице, као да се стиди. Толико се већ био навикао на Куполу Еритра да више није био у стању да ствари критички проматра. Био је то дом, и радно место људи оба пола, с тим што деце није било. Радници на уговор, који су потписали на период који се бројао недељама, чак месецима, каткад су се, после извесног времена, поново враћали, а каткад не. Сталних житеља Куполе није било, изузев њега и четворо других људи који су, из разних разлога, Куполу претпостављали Ротору.

Нико, међутим, Куполу није сматрао за богзна какво станиште. Одржавали су је чистом и уредном, јер је то било неопходно, али увек је постојао некакав чудан утисак њеног вештачког статуса. Јер, у превеликој мери су је сачињавали лукови, линије, равни и кружни облици. Недостајала јој је неправилност, хаос природног живота, где би се свака просторија, чак сваки део намештаја, временом прилагодили на свог власника у тој мери да одражавају сва његова несавршенства.

Био је ту, додуше, и он, Џенар. Његов писаћи сто и његова соба јесу одражавали његову ћошкасту и планерску природу. То је, можда, био само један у низу разлога због чега се под Куполом на Еритру осећао као код куће. Стање његовог духа подлегало је геометријским законитостима.

Али шта ће на то све рећи Евгенија Инсиња? (Било му је драго што је задржала своје девојачко презиме, Инсиња). Уколико је задржала и остале особине из тих давних дана, онда ће уживати у неправилностима, у неочекиваним обртима, у небитним ситницама — била је на крају крајева, астроном.

Или се можда променила? Мењају ли се људи, уопште, али онако, суштински? Да ли ју је избацило из равнотеже, можда пореметило, то што ју је Крајл Фишер напустио?

Џенар се почеша по темену, где му је коса најбрже седела, и помисли како, заправо, нема уопште смисла мозгати о томе. Губљење времена. Ускоро ће се сусрести с њом. Штавише, наложио је да му је одмах доведу, чим буде стигла.

Или је, можда, он тебало да се појави пред њом и дочека је?

Не. Већ се милион пута враћао на исту недоумицу. Није смео да допусти да изгледа нестрпљив; мора бити достојанствен, како му налаже положај.

Но, онда му сину да то уопште није прави разлог. Није хтео да се осећа несигурно због њега. Није желео да помисли како је он још онај исти досадни и неспретни удварач који се подвијена репа повукао пред високим и згодним Земљанином. Осим тога, Евгенија га никада није ни погледала, пошто је упознала Крајла — није га никада озбиљно погледала.

Џенар управи поглед на поруку коју му Пит беше упутио — суву, функционалну, какве су увек биле његове поруке, са таквим осећањем надмоћи између редова, као да могућност противљења не може да се појави — не може, тачније, уопште да постоји.

И, примети: Пит је много више места посветио кћерки него мајци. Посебно је истакао да је девојка показала велико занимање за Еритро, те уколико зажели да се прошета по површини сателита, то јој се мора одобрити.

Али зашто?