Немезис

44

„Значи, мој лукави маневар није уопште био потребан”, рече Крајл Фишер уз призвук жаљења.

„Не. Били су решени да наставе с пројектом и без претње да ће их неко претећи у томе. Једино што их брине, а што, изгледа, никада није бринуло Танајаму, јесте могуће суочавање са јавношћу која сматра да је све то обмана. Ја мислим да је Танајама једноставно желео да уништи Ротор. Када би једном то било учињено, што се њега тиче, сви су до лудила могли да урлају 'превара, превара'.”

„Не би се то догодило. Он би тражио да се брод врати назад, с нечим што би њега уверило да је Ротор уништен. То би онда био доказ и за свет, зар не? Какав је тај тип, тај нови Управник?”

„Сушта супротност Танајами. Делује љубазно, скоро извињавајуће. Ипак, имам утисак да ће се Глобални Конгрес намучити с њим готово исто као и са Танајамом. Само треба да уђе у штос.”

„Из онога што си ми испричала увиђам да је много разложнији него Танајама.”

„Да. Али још ми то не излази из главе — та његова опаска у вези са обманом. Замисли само, правити обману од свемирских путовања. То је вероватно исход одсуства осећања за свемир код Земљана. Потпуног одсуства. Ствар је у томе што имате овај бескрајни свет који никада не напуштате, осим у микроскопски малом броју случајева.”

Фишер се насмеши. „Па, ја спадам у тај микроскопски мали број случајева. Штавише, често сам се отискивао са Земље. А ти си са Насеобине. Значи, ниједно од нас двоје није везано за планету.”

„Сасвим тачно”, одврати Венделова, упутивши му искошен поглед. „Понекад ми се учини да заборављаш да сам са Насеобине.”

„Веруј, никада то не заборављам. Додуше, не понављам у себи 'Теса је са Насеобине! Теса је са Насеобине!' али, добро знам да јеси.”

„А други, кад смо већ код тога?” Она описа руком неки неодређени круг. „Ево, ту је Хиперград, невероватно добро обезбеђен, а зашто? Због Насељеника. Цела ствар је у томе да се практично овлада надсветлосним летом пре но што Насељеници уопште почну да раде на томе. А ко је главни творац пројекта? Један Насељеник.”

„Је ли то први пут да о томе размишљаш за ових пет година?”

„Не, али прође ми кроз главу с времена на време. Не разумем. Зар се не плаше да ми сасвим верују?”

Фишер се насмеја. „Заправо, не. Па ти си научник.”

„Па шта онда?”

„Научници се сматрају плаћеницима који нису одани ниједном друштву. Дај научнику неки фасцинирајући проблем да решава и снабдевај га свиме што њему или њој треба — и он или она неће уопште марити ко је финансијер. Буди поштена па реци: брига тебе и за Земљу, и за Аделију, и за Насеобине — брига те за човечанство, у крајњу руку. Ти напросто желиш да надсветлосни лет преведеш у стварност. Ван тога те ништа друго не занима.”

Венделова жустро одврати: „То је стереотип. Али не уклапа се сваки научник у то. Ја се, на пример, не уклапам.”

„Сигуран сам да је то јасно и њима, и стога си, највероватније, под непрестаном присмотром. Неки од твојих најближих сарадника вероватно имају и задатак да те непрестано пажљиво посматрају и да стално извештавају владу.”

„Надам се да не мислиш ту и на себе.”

„Немој ми рећи да мислиш да сам ти близак само зато што сам 'ухода'.”

„Па, у ствари, јавила ми се та идеја — ту и тамо.”

„Али је се не бавим тиме. Претпостављам да сам ти сувише близак да би ми могли веровати. У ствари, мислим да и о мени подносе извештаје, као и да се помно одмерава све што радим. Докле год си уз мене срећна…”

„Хладнокрван си ти момак, Крајле. Како можеш да налазиш нешто смешно у овоме?”

„Није овде ништа смешно. Само сам рационалан. Ако ме се икада заситиш, изгубићу своју функцију. Једна незадовољна Теса може постати и бескорисна Теса — и ја ћу убрзо бити уклоњен из твоје близине, упразнивши место за свог наследника. Уосталом, твоје задовољство им знатно више значи од мога и ја увиђам да је то сасвим у реду. Увиђаш ли моју реалистичност?”

Благо га је ударила по образу.

„Не брини. Мислим да сам се сувише навикла на тебе да бих те се сада заситила. У врелини цвета младости, могла сам да се заситим многих мушкараца, али сада…”

„Сада је то приличан напор, а? А и превелик луксуз?”

„Ако хоћеш тако да гледаш на ствари. И ја могу да будем заљубљена — на свој начин.”

„Разумем шта хоћеш да кажеш. Хладнокрвна љубав може да буде спокојна. Но, мислим да сада није прави тренутак да се то докаже. Мораш најпре да мало прожваћеш овај разговор са Коропатским, као и да избациш то отровно осећање о обмани из свог система.”

„Ах, преболећу то већ и сама. Али има и нешто друго. Рекла сам ти малочас да Земљанима потпуно недостаје осећај за свемир.”

„Да, сећам се.”

„Па, ево ти пример. Коропатски нема осећај — никакав — за непојмљиву величину свемира. Он прича о томе да се оде на звезду-суседа и да се потражи Ротор. Како то да се изведе? С времена на време, опазимо неки астероид — који ишчезне пре но што успемо да му израчунамо орбиту. Знаш ли колико времена треба да се он поново нађе, чак и са свим тим модерним апаратима и инструментима? Понекад и године. Свемир је огроман, чак и у непосредној близини неке звезде, а Ротор је мајушан.”

„Да, али ти свој астероид тражиш међу хиљадама других. Ротор, с друге стране, јесте једини објекат те врсте у близини звезде-суседа.”

„Ко ти је то рекао? Чак и да звезда-сусед не поседује планетни систем какав очекујемо, сулудо је очекивати да нема астероидну опну око себе.”

„Да, али та опна је мртав камен, као и наши астероиди. Ротор је, насупрот томе, Насеобина која живи и емитоваће широк опсег зрачења који ће се лако открити.”

„Ако је Ротор жива Насеобина. Шта ако није? Онда он постаје тек још један астероид и његово проналажење је ужасно тежак задатак. Можда не бисмо у томе успели у било ком разумном раздобљу.”

Фишер није могао да сакрије израз очајања на лицу.

Венделова испусти пригушен звук и приближи му се, обавивши му руку око укоченог рамена. „Ох, душо, схвати ситуацију. Помири се с том могућношћу.”

„Знам”, рече Фишер сломљеним гласом. „Али можда су живи. Зар то није могуће?”

„Можда и јесу”, одврати Венделова, али са призвуком извештачености у гласу. „Ако јесу, тим боље за нас. Као што си сам рекао, биће нам лакше да их откријемо ако емитују радио-таласе ма које врсте. Штавише…”

„Да?”

„Коропатски жели да са свог првог путовања донесемо натраг нешто што ће недвосмислено потврдити да смо се сусрели са Ротором, нешто што ће бити необорив доказ да смо се збиља отиснули у дубоки свемир и вратили се назад, преваливши неколико светлосних година за само неколико месеци. А шта бисмо могли донети назад што би било довољно убедљиво? Да нађемо некакав комад метала или бетона који плута свемиром. Не, није довољно аутентично. Мање-више, било шта што донесемо са Ротора можемо имати и овде, на Земљи. Комад метала који се не би могао идентификовати као роторијански представља нешто што смо сасвим могли понети са собом. Чак и ако пронађемо такав комад који је особен за Ротор — неки артефакт који може постојати једино на насеобини — то би се и даље хладно могло сматрати обманом.

С друге стране, уколико је Ротор и даље оперативна, жива Насеобина, можда бисмо могли убедити неког од Роторијанаца да се врати с нама. Роторијанац може бити идентификован као такав — постоје документа, отисци прстију, ретинални отисци. Анализе ДНК. Можда ће бити и људи по Насеобинама, или чак на Земљи, који ће моћи да препознају тог одређеног Роторијанца којег будемо повели. Коропатски управо то има на уму. Рекао је да је Колумбо, по повратку са свог првог путовања, довео собом америчке домороце.

Наравно”, настави Венделова, уз уздах, „постоји ограничење у погледу тога што ћемо донети или довести натраг на Земљу. Једног дана ћемо можда изградити бродове велике као Насеобине, али први прототип биће сасвим мали и врло примитиван, према будућим мерилима. Можда ћемо бити у могућности да поведемо са собом једног Роторијанца — више од тога премашило би наше способности смештаја, тако да ћемо морати да одаберемо оног правог.”

„Моју кћерку, Марлену”, рече Фишер.

„Можда она неће хтети да пође. Можемо повести само онога ко својом вољом жели да се врати. Наравно, значајно је бити један међу хиљадама, можда и међу десетинама хиљада, али, ако она не буде желела да пође…”

„Марлена ће хтети да се врати. Дај ми само да говорим с њом. Убедићу је, некако.”

„Можда то неће одобрити њена мајка.”

„И њу ћу убедити”, рече Фишер суморно, али чврсто. „Успећу, некако.”

Венделова поново уздахну. „Не могу да те пустим да живиш с таквим мислима, Крајле. Зар не видиш да не можемо повести собом твоју кћер, чак и ако она пристане да пође?”

„Зашто да не? Зашто да не?”

„Било јој је тек годину дана када је отишла. Она се не сећа Сунчевог система. Нико је у Сунчевом систему не би могао идентификовати. Тешко да ћемо наћи податке о њој, било где у систему. Не, то мора, у најмању руку, бити средовечна особа — и то нека од оних које су, својевремено, путовале на друге Насеобине, односно, што је још боље, на Земљу.”

Она застаде, а онда, стиснута грла, настави: „Твоја би жена могла бити идеална. Ниси ли ми једном рекао да је студирала на Земљи? О томе постоје подаци и она ће моћи да буде идентификована. Иако бих, да будем поштена, радије повела неког другог.”

Фишер не узврати ништа.

Венделова, готово уплашена, примети: „Жао ми је, Крајле. Није баш онако како бих волела да буде.”

Фишер горко одврати: „Само да је моја Марлена жива. Онда ћемо већ видети шта нам је чинити.”