Oluja na obzorju

6 Kad se gvožđe istopi

Rodel Ituralde se nagledao bojnih polja. Neke stvari uvek su iste. Leševi u hrpama leže kao krpe. Gavranovi su željni jela. Čuje se stenjanje, krici, jadikovke i mumlanje onih dovoljno nesrečnih da dugo umiru.

Svako bojno polje takođe ima svoj pečat. Bitka se može pročitati kao trag divljači. Leševi koji su popadali u uznemirujuće pravim redovima govore o pešadijskom jurišu naspram oblaka strela. Raštrkana izgažena tela posledica su pešadije koja se razdvojila pred teškom konjicom. U ovoj bici veliki broj Seanšana smrvljen je o zidove Darlune, gde su se očajnički borili. Nabijeni mi u kamen. Jedan deo zida bio je potpuno srušen, kada su neke damane pokušale da pobegnu u grad. Seanšani bi više voleli da su mogli da se bore na ulicama i među kućama. Nisu uspeli da na vreme pobegnu.

Ituralde je kroz čitav taj metež jahao svog škopca. Bitka je uvek neuredna, ledine uredne bitke vode se u pričama ili istorijskim knjigama. Učenjaci su ih pročistili i skresali, u svojoj potrazi za sažetošću. „Napadač pobedio, pedeset tri hiljade ubijeno" ili „Branilac odoleo, dvadeset hiljada palih".

Šta li će biti napisano o toj bici? To će zavisiti od onoga ko bude pisao. Neće pomenuti krv koja je u toj meri natopila zemlju da je tle postalo blatnjavo. Tela »lomljena, proburažena i unakažena. Tle koje su pobesnele damane rascepile. Možda će se setiti brojeva; to je pisarima uvek važno. Pola od Ituraldelovih stotinu hiljada vojnika bilo je mrtvo. Na ma kom drugom bojnom polju postideo bi se i pobesneo na sebe zbog pedeset hiljada poginulih. Ali suočio se s trostruko brojnijim neprijateljem, koji je pri tome imao damane.

Sledio je mladog glasnika koji je došao po njega - dečaka od možda dvanaest godina, odevenog u crveno-zelenu seanšansku uniformu. Prođoše pored jednog palog barjaka, koji je visio sa slomljenog kopljišta, vrha zarivenog u blato. Na njemu se videlo sunce preko kojeg preleće šest galebova. Ituralde mrzi to što ne zna kuće i imena ljudi protiv kojih se bori, ali s tim strancima Seanšanima tako nešto nije bilo moguće razaznati.

Bojno polje bilo je išarano senkama koje je bacalo zamiruće večernje sunce. Ubrzo će tama prekriti leševe, a preživeli će na neko vreme moći da se pretvaraju da je travnata ravnica grob za njihove prijatelje - kao i za ljude koje su njihovi prijatelji pobili. Obiđe jedno brdašce, pa naiđe na raštrkane izginule pripadnike seanšanske elite. Većina mrtvih nosila je one bubolike kalpake. Pokrivljene, popucale ili ulubljene. Mrtve oči slepo su zurile iz otvora iza iskrenutih čeljusti.

Seanšanski vojskovođa bio je živ, ali jedva. Kalpak mu je bio zbačen sa glave, a usne krvave. Sedeo je oslonjen o jednu veliku mahovinom prekrivenu stenu, a leđa mu je držao jedan smotani plašt. Izgledalo je kao da čeka da mu donesu jelo. Naravno, tu sliku je narušavala njegova iskrenuta noga i slomljeno kopljište koje mu je štrčalo iz trbuha.

Ituralde sjaha. Baš kao većina njegovih ljudi, Ituralde je bio odeven u težačku odeću - jednostavne smeđe čakšire i kaput, pozajmljene od čoveka koji je kao deo zamke odenuo Ituraldeovu uniformu.

Čudno je bilo biti van uniforme. Čovek kakav je general Turan ne zaslužuje da gleda nekog neuglednog vojnika. Ituralde mahnu dečaku glasniku da se skloni dovoljno daleko da ne može da ih čuje, pa sam priđe Seanšanu.

„Dakle, ti si on“, kaza Turan, gledajući Ituraldea i obraćajući mu se onim sporim seanšanskim otezanjem. Bio je zdepast čovek, ni izbliza visok, šiljatog nosa. Kratko podšišana crna kosa bila mu je izbrijana u širini od dva prsta sa obe strane glave, a njegov kalpak je ležao na tlu pored njega, s tri bele perjanice. Nesigurno diže ruku u crnoj oklopnoj rukavici i obrisa krv s krajička usana.

„Jesam", potvrdi Ituralde.

„U Tarabonu te nazivaju veliki kapetan.“

„Zovu me tako.“

„To je zasluženo", kroz kašalj reče Turan. „Kako ti je to uspelo? Naši izviđači..." Kašalj ga savlada.

„Rakeni“, odgovori Ituralde kada se kašalj smirio. Čučnu pored svog neprijatelja. Sunce je i dalje bilo iver na zapadu i obasjavalo bojište tračkom zlatnocrvene svetlosti. „Vaši izviđači gledaju iz vazduha, a istinu je izdaleka lako sakriti."

„Vojska iza nas?“

„Mahom žene i deca“, odgovori Ituralde. „I poprilično seljaka. Nose uniforme s mojih vojnika, koji su ovde.“

„A šta da smo se okrenuli i napali?"

„Ne biste. Vaši rakeni su vam rekli da ste brojno nadjačani. Bolje je juriti manju vojsku ispred vas. A još je bolje krenuti ka gradu za koji vaši izviđači kažu da je jedva branjen, pa makar to značilo skoro u potpunosti iznuriti svoje ljudstvo usiljenim maršom."

Turan se opet zakašlja, klimajući glavom. „Da. Da, ali grad je bio prazan. Kako si uvukao svoje vojnike unutra?"

„Izviđači u vazduhu ne mogu da vide šta je u zgradama."

„Naredio si svojim vojnicima da se toliko dugo kriju u gradu?"

„Da", potvrdi Ituralde. „S tim da je mali broj njih svakoga dana na smenu izlazio da obrađuje polje."

Turan s nevericom odmahnu glavom. „Shvataš šta si učinio", kaza. U njegovom glasu nije bilo pretnje. Zapravo, bilo je prilično divljenja. „Visoka gospa Surot nikada neće prihvatiti ovaj neuspeh. Sada će morati da te skrši, makar samo da bi sačuvala obraz."

„Znam", odgovori Ituralde, ustajući. „Ali ne mogu vas odagnati tako što ću vas napadati dok ste utvrđeni. Moram da vas namamim da vi dođete k meni."

„Ti ne shvataš koliko nas je...“, reče mu Turan. „Ono što si danas uništio tek je lahor naspram vihora koji si izazvao. Danas je dovoljno mojih ljudi uteklo da izvesti o tvojim varkama. Neće ti ponovo uspeti."

Bio je u pravu. Seanšani brzo uče. Ituralde je bio primoran da skrati svoje napade po Tarabonu, i to zbog brzog seanšanskog odgovora na njih.

„Znaš da ne možeš da nas poraziš", tiho reče Turan. „Vidim ti to u očima, veliki kapetane." Ituralde klimnu.

„Onda zašto?", upita Turan.

„Zašto vrana leti?", upita Ituralde u odgovor.

Turan se slabašno zakašlja. Ituralde zaista zna da ne može dobiti svoj rat protiv Seanšana. Čudno, ali svaka njegova pobeda sve ga je više uveravala da će s vremenom pretrpeti neuspeh. Seanšani su pametni, dobro opremljeni i disciplinovani. Čak i više od toga - uporni su.

Turan mora da je znao kako je osuđen na propast istog trena kada su se one gradske kapije otvorile. Ali nije se predao; borio se sve dok se njegova vojska nije raštrkala, bežeći u previše smerova da bi ih Ituraldeovi iznureni vojnici uhvatili. Turan razume. Predaja ponekad nije vredna cene. Nema tog čoveka koji s dobrodošlicom dočekuje smrt, ali za jednog vojnika ima daleko gorih krajeva. Prepustiti svoju domovinu zavojevačima... pa, Ituralde to ne može da učini. Čak ni kada je nemoguće da pobedi.

Učinio je ono što se moralo učiniti. A Arad Doman sada mora da se bori. Izgubiće, ali njihova deca će uvek znati da su njihovi očevi ipak pružali otpor. Taj otpor će biti važan za stotinu godina, kada kucne čas za pobunu. Ako kucne.

Ituralde ustade, nameravaj ući da se vrati svojim vojnicima koji su ga čekali.

Turan poče da se upinje kako bi dohvatio svoj mač. Ituralde se pokoleba, pa se okrenu nazad.

„Hoćeš li da to učiniš?“, upita Turan.

Ituralde klimnu, pa isuka svoje sečivo.

„Bila mi je čast“, reče Turan, pa sklopi oči. Ituraldeovo sečivo - obeleženo čapljom - trenutak kasnije odrubi Turanu glavu. I njegovo sečivo bilo je obeleženo čapljom koja se jedva videla na ono malo blistave oštrice što je Seanšanu pošlo za rukom da izvuče iz kanija. Baš je šteta što njih dvojica nisu mogli da ukrste mačeve - mada su proteklih nekoliko nedelja na neki način upravo to činili, samo u drugačijoj razmeri.

Ituralde očisti mač, pa ga vrati u kanije. Kao poslednji oproštaj, isuka Turanov mač i zabi ga u tle pored palog vojskovođe. Ituralde onda opet uzjaha, pa klimnuvši glasniku u znak oproštaja, krenu nazad preko polumračnog polja zastrtog leševima.

Gavrani su počeli da se hrane.

„Pokušala sam da ohrabrim nekoliko slugu i stražara", tiho je govorila Leana, sedeči pored rešetke svoje ćelije. „Ali teško je.“ Nasmeši se i krajičkom oka pogleda Egvenu koja je ispred ćelije sedela na stoličici. „Ovih dana se ne osećam zavodljivo."

Egvena se u odgovor kiselo nasmeši. Činilo se da je razume. Leana je nosila istu haljinu u kojoj je zarobljena, i koja još nije oprana. Svakog trećeg jutra ona je skida sa sebe i služi se jutarnjim vedrom vode - nakon što se obriše vlažnom krpom - da u svom lavoru očisti haljinu. Ali ne može se mnogo bez sapuna. Uplela je kosu u pletenicu kako bi bila makar malo uredna, ali ništa nije mogla da uradi sa svojim iskrzanim noktima.

Leana uzdahnu, razmišljajući o onim jutrima koje je provodila u uglu svoje ćelije, skrivena s vidika, potpuno naga dok je čekala da joj se haljina i podsuknja osuše. To što je Domanka ne znači da voli da paradira gola kao od majke rođena. Pravo zavođenje zahteva umeće i istančanost; golotinja nije ni jedno ni drugo.

Njena ćelija i nije tako loša kakve ćelije mogu da budu - imala je mali ležaj, dobijala je obroke i mnogo vode, a noćnu posudu praznih su joj svakoga dana. Ali nikada joj nisu dozvoljavali da izlazi i uvek su je dve sestre držale pod štitom. Jedina osoba koja joj je dolazila u posetu - izuzev onih koje su pokušavale da od nje izvuku znanje o Putovanju - bila je Egvena.

Amirlin je zamišljeno sedela na stoličici. A ona jeste Amirlin. Nemoguće je razmišljati o njoj ni na koji drugi način. Kako jedno dete može tako brzo da nauči tako mnogo? Ta prava leđa, taj staložen izraz lica. Biti na vlasti nije toliko zasnovano na moći koju imaš, već na nagoveštajima koliko moći imaš. Zapravo, to je umnogome nalik na odnos prema muškarcima.

„Jesi li... nešto čula?“, upita Leana. „Šta nameravaju da rade sa mnom?"

Egvena odmahnu glavom. Dve Žute sestre koje su na obližnjoj klupi sedele i čavrljale, upalile su svetiljku na stolu pored njih. Leana nije odgovorila ni na jedno od pitanja koja su joj njene tamničarke postavljale, a zakon Kule je veoma strog kada je reč o ispitivanju sestara. Ne mogu da je povrede, naročito ne pomoću Moći. Ali mogu je jednostavno ostaviti da čami i da truli.

„Hvala ti što uveče dolaziš da me obiđeš", kaza Leana Egveni, pa proturi ruku kroz rešetku da joj stisne šaku. „Mislim da tebi imam da zahvalim na lome što nisam sišla s uma.“

„Zadovoljstvo mi je“, odgovori Egvena, mada joj se u očima video tračak iscrpljenosti koju nesumnjivo oseća. Neke sesetre koje su obilazile Leanu pomenule su batine koje Egvena dobija kao „pokoru“ zbog svoje neposlušnosti. Baš je čudno kako jedna polaznica može da se tuče dok je podučavaju, a zatvorenica koju ispituju ne može. A Egvena je skoro svake noći dolazila da obiđe Leanu, iako prima batine.

„Oslobodiću te, Leana“, obeća Egvena, i dalje je držeći za ruku. „Elaidina strahovlada ne može da potraje. Uverena sam da neće potrajati dugo.“

Leana klimnu, pa je pusti i ustade. Egvena se uhvati za rešetke i povuče samu sebe na noge, malčice se mršteći zbog tog pokreta. Klimnu Leani u znak pozdrava, pa se kolebljivo namršti.

„Šta je bilo?“, upita Leana.

Egvena pusti rešetke i zagleda se u dlanove. Kao da su bili obloženi nečim blistavim, nalik na vosak. Mršteći se, Leana pogleda rešetke i zapanji se kada ugleda Egvenine otiske u gvožđu.

„Šta za ime Svetlosti..." poče Leana, gurajući prstom jednu rešetku, koja se povi kao topao vosak na rubu zdele sa svećom.

Kamenje pod Leaninim nogama odjednom se pomeri i ona oseti kako tone. Vrisnu, a grudve rastopljenog voska zakapaše s tavanice i počeše da joj se rasprskavaju preko lica. Nisu bile tople, ali jesu bile nekako tečne. I boje kamena!

Ona oštro uzdahnu od straha, pa se zatetura i skliznu kada joj noge još dublje utonuše u previše sklizak pod. Jedna šaka zgrabi njene; diže pogled i vide da je to Egvena drži. Rešetke su se rastopile dok je Leana gledala, tako što se gvožđe iskrivilo, pa pretvorilo u tečnost.

„Upomoć!“, vrisnu Egvena Žutima napolju. „Plamen vas spalio! Prestanite da zurite!"

Leana se borila da nađe uporište, prestravljeno pokušavajući da se duž rešetaka povuče prema Egveni. Hvatala se samo za vosak. Jedno parče rešetke otkinu se i ostade u ruci, gnjecavo joj cureći kroz prste, dok se pod krivio pod njom i usisavao je.

A onda je niti Vazduha zgrabiše i istrgnuše. Sve se zaljulja kada je baciše pravo u Egvenu, tako da se mlađa žena preturi. Dve Žute - sedokosa Musarin i niska Gelarna - skočile su na noge, okružene sjajem saidara. Musarin je zvala u pomoć, razrogačeno gledajući kako se ćelija topi.

Leana se uspravi, sklanjajući se s Egvene, haljine i nogu prekrivenih onim čudnim voskom, pa se zatetura što dalje od ćelije. Pod u hodniku delovao je čvrsto. Svetlosti, kako samo priželjkuje da i ona može da prigrli izvor! Ali previše je napojena dvokorenom, a štit i da ne spominje.

Egvena se uz Leaninu pomoć diže na noge. Prostorijom je vladao muk, dok je svetiljka treperila, a sve one zurile u ćeliju. Topljenje se zaustavilo, a prečage su se raspolutile, tako da su se gornje polovine zaledile s kapima čelika na krajevima, dok su se donje polovine savile ka unutrašnjosti ćelije. Mnoge prečage spljoštene su do kamenja dok je Leana uzmicala. Pod u ćeliji bio je ulubljen, a kamen rastegnut. To kamenje bilo je izbrazdano od Leaninih noktiju.

Leana ustade, dok joj je srce divlje tuklo u nedrima, shvatajući da je samo nekoliko trenutaka prošlo. Šta da rade? Da prestravljeno pobegnu? Da li će se i ostatak hodnika rastopiti?

Egvena zakorači napred i nogom lupi jednu prečagu. Prečaga joj se oduprla. Leana načini korak napred, a haljina joj zaškripa kada komadići kamena - kao da je reč o malteru - spadoše s nje. Spusti ruku da otrese suknju, ali oseti da je tkanina obložena grubom stenom, a ne voskom.

„Ovakvi događaji sve su češći", spokojno primeti Egvena, gledajući dve Žute. „Mračni postaje snažniji. Poslednja bitka se bliži. Šta vaša Amirlin čini u vezi s tim?"

Musarin je pogleda; visoka i ostarela Aes Sedai delovala je duboko uznemireno. Leana se povede za Egvenom, terajući sebe da bude smirena dok je prilazila Amirlin, i dok su joj komadići kamena padali s haljine.

„Da, pa“, odvrati Musarin. „Ti ćeš se vratiti u svoju sobu, polaznice. A ti...“ Pogleda najpre Leanu, a onda ostatke ćelije. „Moraćemo... da te premestimo."

„A i da mi date novu haljinu pretpostavljam", odvrati Leana, prekrštajući ruke.

Musarin samo na tren pogleda Egvenu. „Odlazi. Ovo više nisu tvoja posla, dete. Mi ćemo se pobrinuti za zarobljenicu."

Egvena stisnu zube, ali onda se okrenu Leani. „Ne gubi nadu“, reče joj i žurnim koracima ode nih hodnik.

Iscrpljena i uznemirena zbog onog mehura zla koji je rastopio kamen, Egvena je žustro hodala prema krilu Kule u kom su bile polazničke odaje. Šta treba da te glupače shvate da nema vremena za razmirice!

Bilo je kasno, tako da je hodnicima hodalo veoma malo žena, a nijedna od njih nije bila polaznica. Egvena je prošla pored nekoliko slugu koje su žurile da završe s kasnim noćnim zaduženjima, u svojim papučama tiho hodajući po pločicama. Ti delovi kule bili su nastanjeni taman dovoljno da po zidovima gore svetiljke, fitilja skraćenih tako da odaju narandžastu svetlost. Stotinu uglačanih pločica presijavalo se od treperavog plamena, tako da su Egveni ličile na oči dok je prolazila pored njih.

Teško joj je bilo da pojmi kako se to tiho veče pretvorilo u zamku koja umalo da nije ubila Leanu. Ako čovek više ne može da veruje ni tlu kojim hoda, čemu onda može? Egvena odmahnu glavom, previše iznurena i bolna da bi u tom trenutku razmišljala o mogućim rešenjima. Jedva da je primetila kad su pločice na podu promenile boju iz sive u tamnosmeđu. Samo je nastavila dalje, u to krilo Kule, brojeći vrata pored kojih je prolazila. Njena su sedma po redu...

A onda se ukopa i namršteno pogleda dve Smeđe sestre: Menadrin - Saldejku - i Negainu. Njih dve su šapatom razgovarale, mršteći se na Egvenu dok je prolazila pored njih. Šta one traže u polazničkim odajama?

Samo malo. Polazničke odaje ne bi trebalo da su popločane smeđim pločicama. Taj deo trebalo bi da je popločan neuglednim sivim pločicama. A vrata u hodniku previše su razmaknuta. Ovo joj uopšte ne liči na polazničke odaje! Zar je toliko umorna da je otišla u potpuno drugom smeru?

Vratila se, opet prošavši pored dve Smeđe sestre. Našla je jedan prozor i pogledala napolje. Pravougaono belo krilo Kule pružalo se oko nje, baš kao što bi i trebalo. Nije se izgubila.

Zbunjeno baci pogled nazad niz hodnik. Menadrin je prekrstila ruke, gledajući Egvenu tamnim očima. Negaina, visoka i vretenasta, ljutitim koracima priđe Egveni. „Šta tražiš ovde u ovo doba noći, dete?“, htede da čuje. „Da li te je neka sestra pozvala? Trebalo bi da spavaš u svojoj sobi."

Egvena bez reči pokaza ka prozoru. Negaina mršteći se baci pogled napolje - pa se ukoči i ote joj se tih uzdah. Pogleda u hodnik, pa opet napolje, kao da ne može da veruje gde se nalazi.

Za nekoliko minuta, pometnja je zavladala čitavom Kulom. Zaboravljena Egvena stajala je sa strane u jednom hodniku, sa skupinom pospanih polaznica, dok su se sestre napeto raspravljale, pokušavajući da reše šta da rade. Izgleda da su dva dela Kule zamenila mesta, pa su usnule Smeđe sestre premeštene iz svojih odaja na višim spratovima dole u krilo. Polazničke sobe - nedirnute - postavljene su u deo u kom su bile odaje Smeđih sestara. Niko se nije sećao nikakvog pokreta ili potresa kada je do te promene došlo, a premeštaj je bio potpun. Red podnih pločica bio je razdeljen po sredini, pa se onda stopio s pločicama iz premeštenog dela Kule.

Postaje sve gore i gore, pomislila je Egvena kada su Smeđe sestre rešile da se ipak - zasad - pomire s tom promenom. Ne mogu valjda da premeste sestre u sobe koje služe za polaznice.

Zbog toga će Smeđe biti razdeljene - polovina njih biće u krilu, a polovina u svojim starim odajama - s gomilom polaznica među njima. Ta podela je izvanredan primer manje vidljivih podela koje su ađasi pretrpeli. Na kraju su potpuno iznurenu Egvenu i ostale polaznice poslali na spavanje - mada je ona sada morala da se popne uz mnogo stepenika da bi stigla do svog kreveta.