Oluja na obzorju

1 Suze iz čelika

Točak vremena se okreće i Doba dolaze i prolaze, ostavljajući za sobom sećanja koja prerastaju u legende. Legende blede i postaju mitovi, a i oni budu davno zaboravljeni kada ponovo naiđe Doba koje ih je izrodilo. U jednom od tih razdoblja, koje su neki zvali Treće doba - Doba koje tek treba da dođe, Doba davno prošlo - vetar se uzdigao oko alabasterskog tornja znanog kao Bela kula. Taj vetar nije bio početak, jer obrtajima Točka vremena nema ni početka ni kraja. Ali bio je to jedan početak.

Vetar se kovitlao oko veličanstvene Kule, milujući savršeno uklopljeno kamenje i zanoseći veličanstvene barjake. Ta građevina je nekako istovremeno bila skladna i moćna, što je možda poređenje prikladno za one koje je nastanjuju već preko tri hiljade godina. Malo je onih koji bi pogledali Kulu i pretpostavili da je njeno srce slomljeno i iskvareno. Nezavisno jedno od drugog.

Vetar je duvao, prolazeći kroz grad što je pre podsećao na kakvo umetničko delo nego na jednu prestonicu u kojoj se odvija svakodnevni život. Svaka zgrada bila je pravo čudo; čak su i najjednostavnije granitne dućane pažljive ogijerske ruke isklesale tako da bude divljenje prema lepoti. Ovde jedna kupola nagoveštava oblik izlazećeg sunca. Tamo vodoskok seče vazduh s vrha neke zgrade, koja podseća na dva talasa što se susreću i krše. Na jednoj kaldrmisanoj ulici, dve trospratnice stoje jedna naspram druge, obe isklesane u obličje devojaka. Te mermerne građevine - napola kipovi, napola zgrade - jedna drugoj pružaju kamene ruke, kao da se pozdravljaju, dok se kosa vijori iza njih, nepomična - ali tako tanano isklesana da se čini kao da svaka vlas ponaosob lebdi na vetru.

Ulice su same po sebi bile daleko manje veličanstvene. Oh, pažljivo su povučene, zračeči od Bele kule kao sunčevi zraci. Ali ta sunčeva svetlost pomračena je otpadom i smećem, kao i naznakama prenaseljenosti koju je opsada prouzrokovala. A možda ta prenaseljenost nije jedini razlog za neurednost. Drveni natpisi i zavese u izlozima radnji predugo nisu ni prani ni glačani. Nagomilano smeće trulilo je u uličicama gde je nabacano, privlačeći muve i pacove, ali terajući sve ostale. Opasni nitkovi lenčarili su na uličnim uglovima. Nekada se ne bi usudili da tako nešto čine, a svakako ne s takvom bahatošću.

Gde je Bela kula - gde je zakon? Mlade budale su se smejale, govoreći da je opsada kriva za sve gradske nevolje i da će se stvari srediti kada pobunjenice budu poražene. Stariji ljudi odmahivali su prosedim glavama i mrmljali kako nikada nije bilo tako loše, čak ni kada su divlji Aijeli pre nekih dvadeset godina opkolili Tar Valon.

Trgovci nisu obraćali pažnju ni na mlade ni na stare. Mučile su ih njihove muke, naročito kod Južne luke, gde se rečna trgovina skoro potpuno zaustavila. Mišićavi težaci radili su pod budnim pogledom jedne Aes Sedai, čiji je šal bio opervažen crvenim resama; služila se Jednom moći da ukloni štitove i oslabi kamen, dok su težaci lomili kamenje i odnosili ga.

Radnici su podvrnuli rukave, otkrivajući tamne kovrdže po mišićavim rukama, dok su mahali pijucima ili maljevima, udarajući po drevnom kamenju. Znoj s njih slivao se na kamen ili u vodu ispod kamena dok su kopali ka korenju lanca što je prečio ulaz u grad preko reke. Pola tog lanca sada je neuništivi kuendilar, koji neki zovu i srcokamen. Napor potreban da se lanac iščupa kako bi se omogućio ulaz u grad iznurivao ih je; lučke građevine - veličanstvene i snažne, oblikovane pomoću Moći - bile su samo vidljivije žrtve nemog rata između pobunjenih Aes Sedai i onih koje su u Kuli. Vetar je duvao kroz luku, gde su besposleni nosači stajali i gledali kako radnici lome jedan po jedan kamen, zasipajući površinu vode sivo- belom prašinom. Oni s previše pameti - ili možda premalo - šaputali su da takva znamenja mogu da znače samo jedno. Tarmon Gai’don, Poslednja bitka, mora da se brzo bliži.

Vetar je proleteo preko pristaništa, prelazeći preko visokih belih bedema poznatih kao Blistavi zidovi. Tu se, napokon, mogu videti čistoća i budnost - i to u pripadnicima Garde Kule, koji stoje na straži, s lukovima u rukama. Glatko izbrijani i s belim lentama na kojima se ne vide ni prljavština ni iznošenost, te lukonoše motrile su nad bedemima, opasno spremni, ravni zmijama koje se pripremaju za napad. Ti vojnici nemaju nikakve namere da dozvole da Tar Valon padne dok su oni na dužnosti. Tar Valon se odupro svakom neprijatelju. Troloci su probili zidine, ali su bili poraženi u gradu. Artur Hokving nije uspeo da zauzme Tar Valon. Čak ni u crno zabrađeni Aijeli, koji su u Aijelskom ratu opustošili krajolik, nikada nisu zauzeli grad. Mnogi to smatraju velikom pobedom. Drugi se pitaju šta bi se desilo da su Aijeli zapravo želeli da uđu u grad.

Vetar je prešao preko zapadnog kraka reke Erinin, ostavljajući za sobom ostrvo Tar Valon i prelećući most Alinder koji se s desne strane protezao kao da se ruga neprijateljima i kao da ih izaziva da ga pređu i poginu. Nakon tog mosta, vetar je zašao u Alinder, jedno od mnogih sela blizu Tar Valona. To je mesto mahom raseljeno, pošto su njegovi žitelji pobegli preko mosta, tražeći utočište u gradu. Neprijateljska vojska se pojavila iznenada, bez upozorenja, kao da ju je nanela mećava. Bilo je malo ljudi koji su se tome čudili. Tu pobunjeničku vojsku predvode Aes Sedai, a oni koji žive u senci Bele kule retko nagađaju šta sve Aes Sedai mogu a šta ne mogu da urade.

Neprijateljska vojska bila je spremna, ali kolebljiva. Brojala je preko pedeset hiljada vojnika, utaborenih u ogromnom prstenu šatora oko manjeg logora Aes Sedai. Između unutrašnjeg i spoljnog dela logora držale su se jake straže, straže čija je svrha u poslednje vreme bila da zabrane prolaz muškarcima, a naročito onima koji koriste saidin.

Čovek bi skoro mogao da pomisli kako pobunjenice nameravaju da taj tabor bude trajan. Stvari u njemu su se odvijale kao da je reč o svakodnevnom životu. Prilike u belom jurcale su na sve strane, neke u polazničkim haljinama, a mnoge samo približno tako odevene. Ako bi se neko pobliže zagledao, video bi da su mnoge daleko od devojaka. Neke su već počele da sede. Ali zvali su ih „decom“ i poslušno su prale odeću, tukle po ćilimima kako bi ih očistile od prašine i ribale šatore - sve pod budnim pogledima Aes Sedai staloženih izraza lica. A ako te Aes Sedai neuobičajeno često bacaju poglede ka klinu nalik Beloj kuli, čovek bi pogrešio ako bi pretpostavio da se osećaju nelagodno ili usplahireno. Aes Sedai vladaju sobom. Uvek. Čak i sada, kada su pretrpele neporeciv poraz: Egvena al’Ver, pobunjenička Amirlin Tron, zarobljena je i zatočena u Kuli.

Vetar je zavijorio nekoliko haljina, oborio nešto rublja s konopaca, a onda nastavio da hrli ka zapadu. Ka zapadu, pored ogromne Zmajeve planine i njenog smrknutog i zadimljenog vrhunca. Preko Crnih brda i preko zatalasane Karalainske stepe. Tu su se u senkama ispod stenja ili pored ponekog gaja planinskog crnodrveta očuvali zaklonjeni džepovi snega. Vreme je da proleće stigne, da se mladice probiju kroz zimsku uvelu travu i da se pupoljci načičkaju po tankom vrbovom granju. Ali videlo se vrlo malo i izdanaka i pupoljaka. Zemlja je i dalje snevala, kao da nešto čeka, zadržavajući dah. Neprirodna vrelina prethodne jeseni produžila se dobrano u zimu, pritiskajući zemlju sušom koja je čak i u najotpornijim biljkama spekla sav život. Kada je zima naposletku stigla, stigla je sa olujama leda i snega, nakon kojih se zadržao ubilački mraz. Sada kada se hladnoća naposletku povukla, seljaci su se zaludno nadali.

Vetar je šibao preko smeđe zimske trave i tresao i dalje gole grane. Na zapadu, dok se približavao zemlji zvanoj Arad Doman - leteći preko brda i nižih planina - nešto iznenada tresnu u njega. Nešto nevidljivo, porođeno iz one daleke tame na severu. Nešto što teče u suprotnosti sa prirodnim plimama i strujama u vazduhu. To nešto je proždrlo vetar i oduvalo ga ka jugu, preko niskih planina i smeđih padina sve do jedne vlastelinske kuće od brvana, samotne i podignute na borovinom obraslim brdima na istoku Arad Domana. Vetar je preleteo preko kuće i šatora podignutih na širokom polju ispred nje, tresući borove iglice i drmajući šatore.

Rand al’Tor, Ponovorođeni Zmaj, stajao je sa šakama prekrštenim iza leđa i gledao kroz otvoren prozor. I dalje je tako mislio o njima, o svojim „šakama", mada sada ima samo jednu. Leva ruka mu se završavala patrljkom. Prstima zdrave šake osećao je glatku kožu zaceljenu saidarom, ali osećao je kao da bi njegova druga šaka trebalo da bude tu i kao da bi trebalo da može da je dodirne.

Čelik, pomislio je. Ja sam čelik. Ovo ne može da se popravi - i stoga ću samo nastaviti dalje.

Ta zgrada - građevina od debelih borovih i kedrovih brvana, podignuta u skladu sa sklonostima bogatih Domanaca - stenjala je i škripala od vetra. Vetar je nosio nekakav miris trulog mesa. U poslednje vreme, taj miris nije bio neuobičajen. Meso se bez upozorenja kvarilo, ponekad čak i nakon svega nekoliko minuta po klanju. Sušenje ili stavljanje mesa u salamuru nije pomagalo. To se dešavalo zbog dodira Mračnoga, koji svakog dana sve više jača. Koliko će vremena proći pre nego što postane nesavladiv, mastan i mučan kao opačina koja je nekada oblivala Saidin, mušku polovinu Jedne moći?

Prostorija u kojoj se nalazio bila je široka i dugačka, a spoljni zid beše od debelih brvana. Borove daske - koje su se i dalje blago osećale na smolu - poslužile su da se naprave drugi zidovi. Soba je bila oskudno nameštena: krzno na podu, iznad ognjišta dva stara ukrštena mača, nameštaj od drveta na kom je ponegde ostavljena kora. Čitava kuća bila je nameštena tako da se vidi da je to jedan idilični dom u šumi, daleko od gradske vreve. Naravno, nije to koliba - ta kuća je prevelika i prebogata da bi to bila. To je utočište.

„Rande?“, začu se tih glas. Nije se okrenuo, ali osetio je kako ga Min dodiruje po ruci. Trenutak kasnije, šake joj pređoše na njegov pojas i on oseti njenu glavu na svojoj ruci. Kroz vezu koju su delili osećao je njenu zabrinutost.

Čelik, pomislio je.

„Znam da ne voliš...“, poče Min.

„Granje", prekide je on, klimajući glavom kao da pokazuje nešto kroz prozor. „Vidiš li one borove odmah pored Bašerovog logora?"

„Da, Rande. Ali...“

„Njišu se u pogrešnom smeru“, reče joj Rand.

Min se pokoleba i mada to ničim nije pokazala, on kroz vezu oseti nalet njenog straha. Njihov prozor nalazio se na spratu vlastelinske kuće, i kroz taj prozor videlo se kako lepršaju barjaci podignuti iznad logora: Barjak Svetlosti i Zmajev barjak za Randa, kao i daleko manji steg, plav s tri procvetala crvena kraljevog novčića, koji je označavo prisustvo kuće Bašer. Sva tri ponosno su se vijorila... ali odmah pored njih iglice na borovima letele su u suprotnom smeru.

„Mračni se budi, Min“, kaza joj Rand. Skoro da je mogao na te vetrove gledati kao na posledicu toga što je on ta’veren, ali događaji koje on izaziva uvek su mogući. To da vetar istovremeno duva u dva smera... pa, oseća koliko je pogrešno to što se oni borovi onako njišu, bez obzira na to što mu je teško da razabere pojedinačne iglice. Od dana kada je preživeo napad u kom je izgubio ruku, vid mu nije oštar kao nekada. Kao da... kao da kroz vodu posmatra nešto izobličeno. Ali vid mu se ipak lagano popravlja.

Ta zgrada je samo još jedno u dugom nizu vlastelinskih zdanja, imanja i drugih udaljenih skrovišta koja je Rand poslednjih nekoliko nedelja koristio. Nakon neuspelog sastanka sa Semirhag, želeo je da skače s mesta na mesto, da neprestano bude u pokretu. Bilo mu je potrebno vreme da razmisli, da se presabere i - uz malo nade - vreme da zbuni neprijatelje koji ga možda traže. Imanje lorda Algarina u Tiru je razotkriveno, što je baš šteta. Bilo je lepo boraviti tamo - ali Rand je morao da bude u pokretu.

Ispod njega, Bašerovi Saldejci digli su logor na travnjaku ispred kuće, omeđenom redovima jela i borova. U poslednje vreme, deluje mu ironično da taj prostor naziva „travnjak". Čak i pre nego što je vojska tu stigla, ta ravan nije bila zelena - bila je smeđa i rošava, jer su se novi izdanci tek ponegde probili kroz zimsku travu. I ti izdanci bili su bolešljivi i žućkasti, a sada su izgaženi kopitima i čizmama.

Travnjak je bio prekriven šatorima. S Randovog vidikovca na spratu, uredni redovi malih šiljatih šatora podsećali su ga na polja na tabli za kamenove. Vojnici su primetili vetar. Neki su uprli prstima, a drugi samo pognuli glave, glačajući oklope, noseći vedra s vodom do konjskih vezova, oštreći mačeve ili glave kopalja. Bar se nije opet desilo da mrtvi hodaju. I najsrčaniji ljudi znaju da se obeshrabre kada se aveti dignu iz grobova, a Randu je potrebno da njegova vojska bude snažna.

Potrebno. Više nije reč o onome što Rand hoće ili želi. Sve što čini usredsređeno je samo na potrebu, a najviše su mu potrebni životi onih koji ga slede. Potrebni su mu vojnici, da se bore i da ginu, da pripreme svet za Poslednju bitku. Tarmon Gai’don se bliži. Potrebno mu je da svi oni budu dovoljno snažni da pobede.

Na suprotnoj strani, odmah ispod omanjeg brda gde je majur bio podignut, vijugavi potočić sekao je travnjak, a oko njega su rasli žuta trska i patuljasti hrast, na kojima još nije bilo prolećnih pupoljaka. Svakako, to jeste mali vodotok - ali svejedno je dobar izvor sveže vode za vojsku.

Odmah ispred porozora, vetar se odjednom ispravi i barjaci se zavijoriše u suprotnom smeru; dakle, ipak nisu bile posredi iglice, već su se barjaci pogrešno vijorili. Min tiho uzdahnu, a on oseti njeno olakšanje, mada je i dalje bila zabrinuta zbog njega. U poslednje vreme, to osećanje je stalno prisutno kod nje. On to oseća od svih njih, iz sva četiri klupka osećanja ušuškanih u njegovom umu: iz tri od žena koje je tu sam smestio, i iz jednog od one koja se protiv njegove volje tu ugurala. Jedna od njih se približava. Avijenda, dolazi s Ruarkom kako bi se susrela s Random.

Sve četiri žene zažali će zbog odluke da ga vežu. Žarko je želeo da može zažaliti zbog svoje odluke da im to dozvoli - ih makar zbog odluke da to dopusti trima ženama koje voli. Ali istina je da mu je Min potrebna, da mu je potrebna njena snaga i njena ljubav. Iskoristiće nju kao što je iskoristio mnoge druge. Ne, u njemu nema mesta za žaljenje. Samo bi voleo da može jednako lako odagnati grižu savesti.

Ilijena, začu se jedan glas u Randovoj glavi kao iz velike daljine, ljubavi moja... Lijus Terin Telamon, Rodoubica, tog dana je bio manje-više miran. Rand je pokušavao da ne razmišlja previše o onome što je Semirhag kazala onoga dana kada je Rand ostao bez šake. Ona je jedna od Izgubljenih; spremna je da kaže bilo šta ako misli da bi to njenoj žrtvi nanelo bol.

Stavila je na muke čitav jedan grad kako bi se dokazala, prošaptao je Lijus Terin. Ubila je hiljadu ljudi na hiljadu različitih načina da bi videla kako će se njihovi vrisci međusobno razlikovati. Ali ona retko laže. Retko.

Rand odgurnu taj glas od sebe.

„Rande“, ponovi Min, tiše nego ranije.

On se okrenu da je pogleda. Bila je mršava i vitka, pa se često osećao kao da je mnogo krupniji od nje. Kosa joj je bila u kratkim tamnim kovrdžama - ali ne tamnim koliko njene duboke i zabrinute oči. Kao i uvek, bila je u kaputu i pantalonama. Danas joj je odeća bila tamnozelena, veoma nalik iglicama na borovima napolju. Ali, nasuprot svom izboru odeće, naručila je da joj se odeća šije tako da naglašava stas. Oko rubova rukava bilo je izvezeno srebrno cveće, a ispod je virila čipka. Blago je mirisala na lavandu, možda od sapuna kojim se u poslednje vreme kupala.

Zašto nosi pantalone, a kiti se čipkom? Rand je davno digao ruke od pokušaja da razume žene. Razumevanje žena neće mu pomoći da stigne do Šajol Gula. Sem toga, ne mora da razume žene kako bi ih iskoristio. Naročito ako znaju neke stvari koje su mu potrebne.

Stisnu zube. Ne, pomislio je. Ne, neke granice neću preći. Neke stvari čak ni ja neću uraditi.

„Opet misliš na nju“, reče mu Min, skoro kao da ga optužuje.

Često se pitao postoji li veza koja radi samo u jednom smeru. Mnogo toga bi dao za jednu takvu.

„Rande, ona je jedna od Izgubljenih", nastavi Min. „Sve bi nas bez razmišljanja pobila."

„Mene nije nameravala da ubije", tiho odgovori Rand, okrećući se od Min i opet gledajući kroz prozor. „Mene bi zarobila."

Min se lecnu. Bol, zabrinutost. Razmišljala je o onim izopačenim muškim a’damima koje je Semirhag u potaji ponela kada je oponašala Kćer Devet meseca. Kecuejnin ter’angreal poremetio je prerušavanje Izgubljene, omogućivši Randu da prepozna Semirhag. Ili, makar omogućivši Lijusu Terinu da je prepozna.

Taj sukob se završio tako što je Rand ostao bez šake, ali je zarobio jednu od Izgubljenih. Kada je poslednji put bio u sličnim okolnostima, to se nije dobro okončalo. I dalje ne zna gde je Asmodean pobegao ili zašto je taj ljigavac uopšte i bežao, ali Rand je duboko uveren da je on neprijateljima otkrio mnogo toga o Randovim namerama i postupcima.

Trebalo je da ga ubijem. Trebalo je da ih sve pobijem.

Rand klimnu, pa se ukoči. Je li to bilo misao Lijusa Terina ili njegova? Lijuse Terine, pomisli Rand. Jesi li tu?

Učinilo mu se kako čuje smeh - ih je to možda bilo jecanje.

Plamen te spalio!, pomisli Rand. Govori! Vreme se bliži. Moram da znam ono što ti znaš! Kako si zapečatio zatvor Mračnoga? Šta je pošlo po zlu i zašto je zbog toga zatvor ostao propuštan? Govori!

Da, to je svakako bilo jecanje, a ne smeh. Ponekad je teško oceniti kada je reč o Lijusu Terinu. Rand je o tom mrtvom čoveku i dalje razmišljao kao o nekom pojedincu, odvojenom od sebe, bez obzira na ono što je Semirhag kazala. Očistio je saidin. Opačine više nema i više ne može da mu dodiruje um. Neće poludeti.

Sunovrat u konačno ludilo ume da bude... nagao. Opet je začuo njene reči, koje je izgovorila tako da je svi čuju. Njegova tajna naposletku je otkrivena. Ali Min je videla Randa i još jednog čoveka kako se stapaju. Znači li to da su on i Lijus Terin dva odvojena čoveka, dva pojedinca naterana da borave u istom telu?

To što je glas koji on čuje stvaran, ne predstavlja nikakvu razliku, kazala je Semirhag. Štaviše, zato je njegovo stanje još gore.

Rand je posmatrao jedan odred od šest vojnika kako proveravaju konjske vezove koji su se pružali s desne strane travnjaka, između poslednjeg reda šatora i šume. Proveravali su jednu po jednu potkovicu.

Rand nije mogao da misli o svom ludilu. Takođe nije mogao da razmišlja o tome šta Kecuejn radi sa Semirhag. To znači da je u stanju da razmišlja samo o svojim planovima. Sever i istok moraju biti kao jedno. Zapad i jug moraju biti kao jedno. Dva moraju biti kao jedan. To je odgovor koji je dobio od onih čudnih stvorenja iza crvenog dovratka. To je sve što zna.

Sever i istok. Mora da prisili sve zemlje na mir, htele one to ili ne. Na istoku je sproveo u delo kolebljivu ravnotežu, pošto su Ilijan, Majen, Kairhijen i Tir ovako ili onako pod njegovom vlašću. Seanšani vladaju na jugu, pošto su zauzeli Altaru, Amadiciju i Tarabon. Ako napadnu u tom smeru, Murandija će možda ubrzo biti njihova. Dakle, ostaje Andor i Elejna.

Elejna. Ona je daleko, daleko na istoku, ali on i dalje u glavi oseća klupko njenih osećanja. S tolike udaljenosti, teško je bilo oceniti šta ona tačno oseća, ali činilo mu se da je ispunjena... olakšanjem. Znači li to da njena borba za vlast nad Andorom napreduje kako treba? Šta je s vojskama koje su je opsedale? I šta su oni Krajišnici namerili? Napustili su svoje položaje, pa su se udružili i pošli na jug da traže Randa, ali nisu dali nikakvo objašnjenje šta hoće od njega. Oni su možda najbolji vojnici zapadno od Kičme sveta. Njihova pomoć biće od neprocenjive važnosti u Poslednjoj bici. Ali napustili su severne krajeve. Zašto?

Međutim, ustručavao se da se suoči s njima, iz straha da bi to moglo dovesti do novog rata - koji trenutno ne može da priušti. Svetlosti! Čovek bi pomislio da bar na Krajišnike može da se osloni i na njihovu podršku u borbi protiv Senke.

Ali to nije bitno, makar u tom trenutku. Većinom zemalja vlada mir, ili nešto približno miru. Pokušavao je da ne razmišlja o skoro smirenoj pobuni protiv njega u Tiru, nemirnim granicama sa seanšanskim zemljama, ili spletkarenju plemstva u Kairhijenu. Svaki put kada mu se učini da je neku državu doveo u red, kao da se deset drugih raspadne. Kako da donese mir ljudima koji neće da ga prihvate?

Min ga čvrsto stisnu za ruku, a on duboko uzdahnu. Učinio je šta je mogao, i za sada ima dva cilja. Mir u Arad Domanu i primirje sa Seanšanima. Reči koje je čuo iza dovratka sada su mu jasne: ne može da se bori i protiv Seanšana i protiv Mračnoga. Mora da zadrži seanšansko napredovanje sve do kraja Poslednje bitke. Nakon toga, Svetlost može sve da ih sagori.

Zašto Seanšani nisu odgovorili na njegov zahtev da se sastanu? Jesu li besni zbog toga što je zarobio Semirhag? Pustio je sul’dam na slobodu. Zar to ne govori o njegovim dobrim namerama? Arad Doman će biti dokaz njegovih namera. Ako mu uspe da okonča borbe na Almotskoj ravnici, pokazaće Seanšanima da je ozbiljan kada im nudi mir. Nateraće ih da to uvide!

Rand duboko uzdahnu, gledajući kroz prozor. Bašerovih osam hiljada vojnika dizalo je šiljate šatore, kopalo jarak i nabijalo bedem oko travnjaka. Sve veći tamnosmeđi bedem isticao se naspram belih šatora. Rand je naredio Aša’manima da pomažu u kopanju - i mada je čisto sumnjao da im se taj skromni posao dopada, njihova pomoć je u velikoj meri sve ubrzala. Sem toga, Hand je pretpostavljao da oni - baš kao i on - u tajnosti uživaju u svakom izgovoru da drže saidin. Video je kako njih nekoliko, odeveni u krute crne kapute, šire tkanja oko sebe dok iskopavaju još jedan deo tla. Bilo ih je deset u taboru, mada su samo Flin, Nef i Narišma puni Aša’mani.

Saldejci su, odeveni u svoje kratke kapute, brzo radili, starali se za svoje atove i postavljali straže. Drugi su lopatama grabili zemlju s gomile koju su Aša’mani iskopali i nosili je da nabijaju bedem. Rand je na licima mnogih Saldejaca orlujskih noseva video nezadovoljstvo. Ne dopada im se to što dižu tabor u šumovitom kraju, bez obzira na to što je borova šuma na toj padini veoma retka. Drveće otežava konjičke juriše i može da sakrije neprijateljsko približavanje.

Davram Bašer je lično jahao kroz logor, uzvikujući naređenja kroz one svoje guste brkove. Pored njega je hodao lord Telen, dežmekast čovek u dugom kaputu i s tankim domanskim brkovima. Bio je Bašerov poznanik.

Lord Telen je doveo sebe u opasnost ugostivši Randa; prihvatanje vojske Ponovorođenog Zmaja moglo bi se smatrati izdajom - ali ko će da ga kazni? Arad Doman je u pometnji, nekoliko pobunjeničkih skupina ugrožava presto, a tu je i veliki domanski vojskovođa, Rodel Ituralde, i njegov iznenađujuće uspešan rat protiv Seanšana na jugu.

Baš kao i njegovi ljudi, Bašer se šetao bez oklopa, u kratkom plavom kaputu. Takođe je nosio one vrečaste čakšire, nogavica ututkanih u čizme do kolena. Šta li Bašer misli o tome što je uhvaćen u Randovu ta’verensku mrežu? Šta misli o tome što stoji ako ne tačno nasuprot volji svoje kraljice, a ono bar nelagodno postrance od nje? Koliko je vremena prošlo otkad je podneo izveštaj svojoj pravoj vladarki? Zar nije obećao Randu da će ga njegova kraljica brzo podržati? Koliko je meseci od tada prošlo?

Ja sam Ponovorođeni Zmaj, pomislio je Rand. Ja prekidam sve sporazume i zavete. Stara savezništva nisu bitna. Jedino je Tarmon Gai'don bitan. Tarmon Gai’don i Senkine sluge.

„Pitam se da li ćemo ovde naći Grendal", zamišljeno promrsi Rand.

„Grendal?“, upita Min. „Zašto misliš da je možda ovde?“

Rand odmahnu glavom. Asmodean mu je kazao da je Grendal u Arad Domanu, ali to je bilo pre više meseci. Da li je i dalje ovde? To mu se čini verovatno; Arad Doman je jedna od svega nekoliko velikih zemalja u kojima bi mogla da bude. Grendal voli da ima skriveno uporište daleko od mesta gde ostali Izgubljeni vrebaju; ne bi se sakrila u Andoru, Tiru ili Ilijanu. Niti bi boravila u jugoistočnim zemljama - svakako ne zbog seanšanskog osvajanja.

Možda negde ima skriveno utočište. Ona tako radi. Verovatno je reč o nekom skrovitom mestu u planinama, negde na severu. On ne zna zasigurno da je ona u Arad Domanu, mada ima neki osećaj da jeste, zasnovan na onome što Lijus Terin o njoj zna.

Ali to je samo mogućnost. Biće oprezan i motriće na nju. Svaki Izgubljeni kog ukloni znači da će u Poslednjoj bici biti lakše. Znači...

Tihi koraci približiše se zatvorenim vratima prostorije.

Rand pusti Min i oboje se hitro okrenuše, a Rand se lati mača - što je sada bio beskoristan potez. Zbog gubitka šake, mada mu to nije bila glavna ruka, postaće ranjiv naspram veštog protivnika. Bez obzira na to što je saidin daleko moćnije oružje, njegov prvi nagon bio je da se lati mača. To će morati da promeni. Zbog toga bi jednog dana mogao da pogine.

Vrata se otvoriše i unutra uđe Kecuejn, samouverena kao kraljica na dvoru. Ona je zgodna žena, tamne kose i četvrtastog lica. Tamnoseda kosa bila joj je pokupljena u punđu, s koje je visilo desetak sićušnih zlatnih ukrasa - a svaki od njih je bio ter’angreal ili angreal. Haljina joj je bila od obične debele vune, u struku stisnuta žutim pojasom i sa žutim vezom oko okovratnika. Haljina je bila zelena, što nije bilo neobično, pošto je to bio njen ađah. Rand je ponekad mislio da to njeno strogo lice - bezvremeno, baš kao lica svih Aes Sedai, koje dovoljno dugo rade s Moći - više priliči Crvenom ađahu.

On olabavi stisak na balčaku, mada ga nije puštao. Pređe prstima preko tkanine vezane oko njega. Oružje je bilo dugo i blago zakrivljeno, a lakirane kanije oslikane dugim zmijolikim crveno-zlatnim zmajem. Kao da su bile načinjene baš za Randa - mada su zapravo stolećima stare i tek skoro otkrivene. Baš je čudno što su ih sada pronašli, pomisli, i poklonili meni, potpuno nesvesni šta su to imali...

Smesta je počeo da nosi taj mač. Osećao je da treba da ga dodiruje. Nikome, čak ni Min, nije rekao da prepoznaje to oružje. I to, za divno čudo, ne iz sećanja Lijusa Terina, već iz svojih.

Kecuejn je pratilo nekoliko drugih žena. Ninaeva je bila očekivana; u poslednje vreme ona stalno sledi Kecuejn, kao da je ona neprijateljska mačka koja joj zalazi u jazbinu. Verovatno to čini zbog njega. Tamnokosa Aes Sedai nikada se nije u potpunosti odrekla toga da je Mudrost Emondovog Polja, ma šta pričala, i nema milosti ni prema kome ko kinji nekoga pod njenom zaštitom. Naravno, sem ako Ninaeva nije ta koja kinji.

Danas je bila u sivoj haljini sa žutom ešarpom oko pasa - čuo je da je to nova domanska moda - a na čelu je po običaju imala crvenu tačku. Duga zlatna ogrlica i tanani zlatni pojas složili su se sa odgovarajućim grivnama i prstenjem, načičkanim krupnim crvenim, zelenim i plavim draguljima. Nakit je bio ter’angreal - odnosno, bolje reći nekoliko njih, i jedan angreal - koji se može porediti sa onima kakve Kecuejn nosi. Rand je povremeno imao prilike da čuje Ninaevu kako gunđa da je njene ter’angreale nemoguće uklopiti sa odećom, zbog upadljivih i drečavih dragulja.

Premda Ninaeva nije bila iznenađenje, Alivija jeste. Rand nije bio svestan činjenice da je nekadašnja damane bila uključena u... prikupljanje podataka. Ipak, ona bi trebalo da je snažnija čak i od Ninaeve, kada je o Jednoj moći reč, pa su je možda poveli da pruža podršku. Čovek nikada ne može biti previše pažljiv kada se radi o Izgubljenima.

Alivijina kosa bila je prošarana belim vlasima, a bila je samo malčice viša od Ninaeve. Te sede u njenoj kosi su znak - seda ili bela vlas na ženi koja koristi Jednu moć označava veliku starost. Alivija tvrdi da je četiri stoleća stara. Nekadašnja damane danas je bila u crvenoj haljini izvanrednog kroja, kao da pokušava da izazove sukob. Većina damana, kada se skinu s povoca, ostaju krotke. Ali to se nije desilo sa Alivijom - ona zrači nekakvom napetošću i usredsređenošću skoro kao da je Beli plašt.

Osetio je kada se Min ukočila i osetio je njeno nezadovoljstvo. Alivija će u nekom trenutku pomoći Randu da umre. To je bilo jedno od Mininih predviđanja - a njena predviđanja nikada ne greše. Sem što je kazala da je pogrešila u vezi s Moirainom. Možda to znači da on neće morati da...

Ne. Opasna je svaka pomisao na to da će preživeti Poslednju bitku, svaka pomisao koja u njemu budi nadu. Mora da bude dovoljno snažan da prihvati ono što mu sleduje. Dovoljno snažan da umre kada za to kucne čas.

Kazao si da ćemo moći da umremo, javio se Lijus Terin u nekom krajičku njegovog uma. Obećao si!

Kecuejn ništa ne reče dok je prelazila preko sobe i sipala sebi pehar kuvanog vina s jednog stočića pored kreveta. Nakon toga, ona sede u jednu od stolica od crvene kedrovine. Bar nije tražila od njega da joj sipa vino. Takve stvari nisu neuobičajene za nju.

„Pa, šta si saznala?" upita je on, otišavši od prozora i takođe nasuvši pehar. Min priđe krevetu - rama napravljenog od kedrovih brvana i s naslonom na kom je mestimično bila ostavljena kora, obojenim u tamnu crvenkastosmeđe - pa sede i spusti ruke u krilo. Budno je gledala Aliviju.

Na oštrinu u Randovom glasu Kecuejn izvi obrvu. On uzdahnu i suzbi razdraženost. Zamolio ju je da mu bude savetnica i pristao je na njene uslove. Min mu je kazala da od Kecuejn mora naučiti nešto važno - bilo je to još jedno predviđanje - a njeni saveti su mu zapravo i bili korisni, i to više no jednom. Njeni zahtevi za neprestanom pristojnošću na kraju se isplate.

„Kecuejn Sedai, kako je prošlo ispitivanje?", upita on daleko blaže.

Ona se nameši sebi u bradu. „Sasvim dobro."

„Sasvim dobro?", prasnu Ninaeva. Ona nije obećala da će biti uljudna prema Kecuejn. „Ta žena je izluđujuća!"

Kecuejn otpi gutljaj vina. „Pitam se šta bi se drugo moglo očekivati od jedne Izgubljene, dete. Imala je mnogo vremena da vežba... izluđivanje."

„Rande, ta... to stvorenje je kamen", kaza Ninaeva okrećući se prema njemu. „Iako ispitivanje traje danima, odala je jedva jednu korisnu rečenicu! Samo nam objašnjava koliko smo bedni i nazadni, povremeno pominjući da će nas na kraju sve pobiti." Ninaeva krenu da zgrabi svoju dugu pletenicu - ali zaustavi se pre nego što je zacima. Postaje sve bolja u tome. Rand se pitao zašto se uopšte trudi, ako se uzme u obzir koliko je očigledno plahovita.

„Uprkos devojčinim dramatičnim rečima", nadoveza se Kecuejn klimajući ka Ninaevi, „prilično je razumno opisala stanje stvari. Fuj! Kada sam kazala sasvim dobro, to je trebalo da protumačiš kao onoliko dobro koliko bi se to moglo očekivati, uzevši u obzir nesrećne okolnosti kojima smo sputane. Čovek ne može da veže oči slikaru, a onda da se čudi kada nema slike."

„Kecuejn, ovo nije umetnost", zajedljivo odvrati Rand, „već mučenje.“ Min se zgleda s njim, a on oseti njenu zabrinutost. Za koga? Ne muče njega.

Kutija, prošapta Lijus Terin. Trebalo je da umremo u onoj kutiji. Onda... onda bi sve bilo gotovo.

Kecuejn srknu vino. Rand nije ni okusio svoje - već je znao da su začini u njemu toliko jaki da se nije više moglo piti. Ali bolje je i to, nego nešto drugo.

„Tražiš od nas učinak, mladiću", odgovori mu Kecuejn. „Ali ne daš nam alatke koje su nam potrebne kako bismo ga postigli. Bez obzira na to hoćeš li ti to zvati mučenjem, ispitivanjem, ili pravljenjem kolača, ja to zovem ludošću. Sad, kada bi nam bilo dopušteno da...“

„Ne!“, odbrusi Rand, mašući šakom... patrljkom... ka njoj. „Nećeš ni da joj pretiš, ni da je povrediš."

Vreme u mračnoj kutiji, iz koje su me stalno vadili i tukli. On se neće tako ponašati prema ženi koja se nalazi u njegovim rukama. Čak ni prema jednoj od Izgubljenih. „Možete da je ispitujete, ali neke stvari neću da dopustim."

Ninaeva frknu. „Rande, ona je jedna od Izgubljenih, i opasna je iznad svake mere!"

„Svestan sam koliku opasnost predstavlja", bezizražajno odvrati Rand dižući patrljak koji mu je ostao umesto leve šake. Metalna zlatno-crvena tetovaža zmajskog tela zablista na sjaju svetiljke. Glavu tetovaže pojela je Vatra koja ga je skoro ubila.

Ninaeva duboko uzdahnu. „Da, pa onda mora da vidiš kako uobičajena pravila ne važe za nju!"

„Rekao sam - ne!“, odbrusi Rand. „Ispitivaćete je, ali nećete je povrediti!“ Ne ženu. Sačuvaću makar to jedno zrnce svetlosti u sebi. Izazvao sam već previše ženskih smrti i tuga.

„Ako je to ono što od nas zahtevaš, mladiću", šturo odvrati Kecuejn, „onda će tako i biti. Samo nemoj da mi kukaš kada ne budemo mogle da od nje izvučemo ni šta je juče doručkovala, a kamoli gde su ostali Izgubljeni. Počinjem da se pitam zašto uporno tražiš da nastavljamo sa ovom lakrdijom. Možda bi jednostavno trebalo da je predamo Beloj kuli i da završimo s tim."

Rand se okrenu od nje. Napolju su vojnici završili s proverom konja. Vezovi su delovali dobro. Bili su jednaki i pravi, a životinjama su konopci bili popušteni taman koliko treba.

Da je predaju Beloj kuli? To se nikada neće desiti. Kecuejn neće ispustiti Semirhag iz svojih šaka sve dok ne dobije odgovore koje traži. Napolju je i dalje duvao vetar, a njegovi barjaci vijorili su mu se pred očima.

„Kažeš, da je predamo Beloj kuli?", upita on i osvrnu se da je pogleda. „Kojoj Beloj kuli? Bi li je poverila Elaidi? Ili misliš na one druge? Čisto sumnjam da bi Egveni bilo drago kada bili joj tutnuo u krilo jednu Izgubljenu. Egvena bi možda jednostavno pustila Semirhag i umesto nje zarobila mene. Naterala bi me da kleknem pred pravdom Bele kule i smirila bi me, samo da bi upisala još jednu recku."

Ninaeva se namršti. „Rande! Egvena nikada ne bi...“

„Ona je Amirlin“, odvrati on i iskapi pehar vina. Bilo je pokvareno, baš kao što se sećao. „Ona je Aes Sedai do srži. Ja sam za nju samo još jedan pion.“

Da, reče Lijus Terin. Moramo se držati podalje od svih njih. Znaš, odbile su da mi pomognu. Odbile! Rekle su da je moj plan suviše nemaran i opasan. Ostavile su me samo sa Stotinu sadrugova, bez žena - tako da nismo mogli da obrazujemo krugove. Izdajnice! Ovo je sve njihova krivica. Ali... ali ja sam ubio Ilijenu. Zašto?

Ninaeva nešto reče, ali Rand je nije slušao. Lijuse Terine?, obratio se onom glasu. Šta si to učinio? Žene nisu htele da pomognu?Zašto?

Ali Lijus Terin opet zajeca, a glas poče da mu se gubi.

„Reci mi!“, zaurla Rand, bacajući pehar. „Plamen te spalio, Rodoubico! Govori kad te pitam! “

Prostorijom zavlada muk.

Rand trepnu. Nikada... nikada ranije nije pokušao da razgovara s Lijusom Terinom kada drugi mogu da ga čuju. A one znaju. Semirhag je spomenula glas koji on čuje, odbacujući Randa kao da je običan luđak.

Rand diže ruku da provuče prste kroz kosu. Ili makar pokuša... ali poslužio se šakom koja je sada samo patrljak, tako da ništa nije postigao.

Svetlosti!, pomislio je. Gubim se. Više ne znam koji je glas moj a koji njegov. Ovo je trebalo da se poboljša pošto sam očistio saidin! Trebalo je da budem bezbedan...

Ne bezbedan, promrlja Lijus Terin. Već smo bili ludi. To se više ne može promeniti. On se zasmeja, ali smeh se pretvori u jecaje.

Rand pređe pogledom po sobi. Minine tamne oči bile su toliko zabrinute da je morao da skrene pogled. Alivija - koja je onim svojim prodornim pogledom posmatrala prepirku oko Semirhag - delovala je kao da predobro zna šta se dešava. Ninaeva naposletku popusti i povuče pletenicu. Kecuejn ga prvi put nije prekorila zbog ispada, već je samo srknula vino. Kako može podneti da ga pije?

Ta misao je bila beznačajna. Besmislena. Došlo mu je da prasne u smeh. Samo što nikakav zvuk nije hteo da mu izađe iz grla. Više ne može da bude ni zajedljiv. Svetlosti! Ne mogu više ovako. Vidim kao kroz maglu, šaka mi je spaljena, a stare rane na boku otvaraju mi se čim uradim nešto malo napornije od disanja. Osušen sam kao ispražnjeni bunar. Moram da završim svoja posla ovde i da odem do Šajol Gula.

U suprotnom, od mene neće ostati ništa što bi Mračni mogao da ubije.

To nije smešna pomisao, već pomisao koja izaziva dubok očaj. Ali Rand nije zajecao, jer suze ne mogu da kanu iz čelika.

Na tren se činilo da su jecaji Lijusa Terina dovoljni za njih obojicu.