Oluja na obzorju

22 Poslednje što se može učiniti

Semirhag je sedela sama u sobici. Uzele su joj stolicu, a nisu joj ostavile ni svetiljku ni sveću.

Plamen spalio ovo prokleto Doba i proklete ljude što u njemu žive! Šta bi sada dala za bleštalice na zidovima. U njeno vreme, zatvorenicima nije bila uskraćena svetlost. Naravno, ona je nekoliko svojih opita zatvorila u potpunu tamu, ali to je bilo nešto drugo. Bilo je važno da otkrije kakav će učinak odsustvo svetlosti imati na njih. Te takozvane Aes Sedai koje je drže u zarobljeništvu nemaju nikakvog razumnog razloga za to što je drže u mraku. To čine samo da bi je ponizile.

Pribi ruke uza se i skupi se uz drveni zid. Neće da plače. Ona je jedna od Izabranih! Pa šta ako je bila primorana da se ponizi? Nije slomljena.

Ah... te glupe Aes Sedai više ne gledaju na nju kao što su gledale. Semirhag se nije promenila, ali one se jesu promenile. Nekako, jednim udarcem, ona prokleta žena s paralis-mrežom u kosi razatkala je Semirhaginu vlast nad svima njima.

Kako? Kako to da je tako brzo izgubila vlast nad onim što se dešava? Naježila se kada se setila kako ju je ta žena prebacila preko kolena i istukla. I to onako nehajno. Jedino osećanje u njenom glasu bila je blaga ljutnja. Prema Semirhag - prema jednoj od Izabranih - ponašala se kao da je jedva dostojna njene pažnje. To ju je povredilo više od batina.

Ali neće se to opet dogoditi. Semirhag će sledećeg puta biti spremna za udarce i neće im pridati nikakvu važnost. Da, to će uroditi plodom. Zar ne?

Opet zadrhta. U ime razumevanja i razuma mučila je na stotine, a možda i na hiljade ljudi. Mučenje ima smisla. Tada se zaista vidi od čega je neko sazdan - i to višeznačno - naročito kada počneš da ih sečeš. Tim se izrazom često služila. Obično se od njega nasmeši.

Ali ovoga puta, nije se smešila.

Zašto joj jednostavno ne nanesu bol? Slomljeni prsti, zaseci u mesu, užareno ugljevlje u pregibima laktova. Pripremila se na sve te stvari. Jedan sićušni deo nje čak ih je i željno iščekivao.

Ali ovo? To da bude primorana da jedeš poda? Da se prema njoj ophodi kao prema detetu - i to ispred onih koje su je gledale s takvim strahopoštovanjem?

Ubiću je, pomislila je - i to ne prvi put. Ukloniću joj tetive, jednu po jednu, koristeći Moć da je lečim, kako bi ostala u životu i iskusila sav taj bol. Ne. Ne, njoj ću da uradim nešto novo. Pokazaću joj patnju za kakvu niko ni u jednom dobu nije znao!

„Semirhag." Šapat.

Ona se ukoči, zureći u tamu. Taj glas je bio tih, nalik ledenom vetru, ali svejedno oštar i bridak. Je li ga umislila? Nije moguće da je on tu, zar ne?

„Mnogo si me izneverila, Semirhag", nastavi onaj glas, onako tiho. Slabašno svetlo probijalo se ispod vrata, ali taj glas se čuo u njenoj ćeliji. Svetlost kao da se pojačala i postala tamnocrvena, obasjavajući rub crnog plašta jedne prilike tačno ispred nje. Ona diže pogled. Rumena svetlost otkri lice bledo kao mrtva koža. Lice bez očiju.

Ona smesta kleknu na pod i prostre se po starom drvetu. Mada je prilika pred njom ličila na Mirdraala, bila je daleko viša i daleko, daleko značajnija. Naježi se kada se seti glasa Velikog gospodara lično, kako joj se obraća.

Kada se pokoravaš Šajdar Haranu, pokoravaš se meni. Kada odričeš poslušnost...

„Rečeno ti je da zarobiš mladića, a ne da ga ubiješ", zasikta prilika, kao para koja se probija kroz procep između poklopca i ruba suda. „Uzela si mu šaku i umalo da si mu i život uzela. Razotkrila si se i ostala bez dragocenih piona. Naši neprijatelji su te zarobili, a sada su te i slomili." Skoro da je mogla da čuje smešak na tim usnama. Šajdar Haran je jedini Mirdraal kojeg je ikada videla da se smeši. Mada, ipak misli da taj stvor nije zaista Mirdraal.

Ništa nije odgovorila na njegove optužbe. Čovek ne laže pred tom pojavom, niti se pravda.

Štit oko nje odjednom nestade. Ona ostade bez daha. Saidar se vratio! Slatka moć. Međutim, kada posegnu za njim, pokoleba se. One nazovi Aes Sedai ispred vrata osetiće ako bude usmeravala.

Jedna hladna šaka dugih noktiju dodirnu je po bradi. Meso je na dodir bilo kao mrtva koža. Diže joj lice pravo prema tom bezokom pogledu. „Pružena ti je još jedna prilika", prošaptaše usne nalik na crve. „Nemoj. Da. Me. Izneveriš."

Svetlost utrnu. Šaka na njenoj bradi povuče se u mrak. Ona ostade da kleči, suzbijajući užas u sebi. Poslednja prilika. Veliki gospodar neuspeh uvek nagrađuje... maštovito. Ranije je ona delila takve nagrade - i nema nikakve želje da ih primi. Naspram njih bi svaka muka ih kazna koju te Aes Sedai mogu da joj odrede delovala detinjasto.

Natera sebe da ustane, pa poče da pipa po prostoriji. Stiže do vrata, i zadržavajući dah, pokuša da ih otvori.

I otvoriše se. Ona se išunja iz prostorije, a da pritom ni šarke nisu zaškripale. Napolju su tri leša ležala na podu, onako kako su pala iz svojih stolica. Bile su to žene koje su održavale njen štit. Ispred njih tri neko drugi je klečao. Jedna od Aes Sedai. Jedna žena u zelenom, kose smeđe i skupljene u rep, a glave pognute.

„Živim da bih služila, velika gospodarice", prošapta žena. „Naređeno mi je da ti kažem kako je u mom umu Prinuda, koju ti valja da ukloniš."

Semirhag izvi jednu obrvu; sve do tada nije znala da među Aes Sedai koje su tu ima i Crnih. Uklanjanje Prinude može imati veoma... veoma gadne posledice. Čak i ako je Prinuda veoma slaba i tanana, mozak se može trajno oštetiti njenim otklanjanjem. Ako je Prinuda snažna... pa, to će biti zanimljivo za posmatranje.

„Takođe", nastavi ta žena, pružajući joj nešto umotano u tkaninu. „Rečeno mi je da ti dam ovo." Ona skloni tkaninu i otkri okovratnik od nekog tamno-sivog metala i dve grivne. Povez dominacije. Načinjen u vreme Slamanja - i zapanjujuće sličan a’damu s kojim je Semirhag onoliko radila.

Pomoću tog ter’angreala može se ovladati muškarcem koji ima dar da usmerava. Smešak se napokon probi kroz Semirhagin strah.

Rand je samo jednom boravio u Pustoši, mada se kao kroz maglu seća da je nekoliko puta boravio u ovim krajevima pre nego što je Pustoš zagadila zemlju. Bila su to sećanja Lijusa Terina, a ne njegova.

Luđak zasikta i besno zamrmlja dok su jahali kroz saldejsko žbunje. Čak je i Tai’daišar postao plahovit dok su se kretali ka severu.

Saldeja je bila žbunjem prekrivena ravnica, ni izbliza jalova kao Aijelska pustara, ali ne bi se moglo reći da je to plodna zemlja. Porodična imanja behu uobičajena pojava, ali skoro sva su izgledala kao utvrđenja, a čak i mala deca nosila su se kao uvežbani ratnici. Lan mu je jednom kazao da među Krajišnicima dečak postaje čovek onda kada zasluži da nosi mač.

„Jesi li ikada pomislio", kaza Ituralde, jašući s Randove leve strane, „na to da bi ovo što mi sada radimo moglo da se smatra osvajačkim pohodom?"

Rand klimnu ka Bašeru, koji je jahao kroz žbunje s Randove desne strane. „Dovodim sa sobom vojsku koja je njihova krv i meso" odogovori. „Saldejci su moji saveznici."

Bašer se zasmeja. „Čisto sumnjam da će kraljica tako gledati na to, prijatelju moj! Meseci su prošli otkad sam poslednji put tražio naređenja od nje. Ne bi me čudilo kada bih saznao da je već tražila moju glavu."

Rand se zagleda pred sebe. „Ja sam Ponovorođeni Zmaj. Nije zavojevački pohod napadati sile Mračnoga." Ispred njih su se dizala podnožja Planina Duma. Ta brda su delovala mrko, kao da su im padine zasute garom.

Šta bi on učinio kada bi neki vladar među njegovim granicama pomoću kapije smestio skoro pedeset hiljada vojnika? To jeste izazivanje rata, ali krajišničke snage su negde daleko i samo Svetlost zna šta rade, a on nema namere da te zemlje ostavi bez odbrane. Na svega sat vremena jahanja južno odatle, Ituraldeovi Domanci podigli su utvrđeni logor pored reke čije je izvorište bilo u visoravnima Kraja sveta. Rand im je pregledao logor i bojne redove. Nakon toga, Bašer mu je predložio da pojašu da pogledaju Pustoš. Izviđači su se iznenadili brzinom kojom se Pustoš širi, a Bašer je mislio da je veoma važno da i Ituralde i Rand to vide svojim očima. Rand je bio saglasan s njim. Karte ponekad ne mogu verno preneti ono što oko vidi.

Sunce je zalazilo za obzorjem kao što oko koje čezne za snom zamiče za kapak. Tai’daišar zakopa jednom nogom i zabaci glavu. Rand diže ruku i zaustavi svoju družinu - dvojicu vojskovođa, pedeset konjanika i jednak broj Devica, iza kojih je bio Narišma, spreman da tka kapije.

Na severu, na jednoj niskoj padini, livada obrasla travom širokog lišća i zdepastim žbunjem talasala se na vetru. Nije se videlo gde tačno Pustoš počinje. Tačka na nekoj vlati trave, bolešljiva stabljika na drugoj. Na vrhu brda, ni jedna jedina biljka nije bila bez tačkica, koje kao da su se gnojile pred njegovim očima.

Pustoš je zračila nekakvim osećajem užegle smrti, koju su odavale te biljke što jedva preživljavaju, kao zarobljenici koje je neko izgladneo sve do ruba smrtnosti. Da je Rand bilo šta nalik tome video na nekom polju u Dvema Rekama, smesta bi spalio sve useve, iznenađen što to neko već nije učinio pre njega.

S njegove desne strane, Bašer zagladi duge tamne brkove. „Sećam se kada je do početka Pustoši bilo još nekoliko liga", primeti. „To nije bilo tako davno."

„Već sam poslao izvidnice čitavom dužinom", javi se Ituralde. On je samo zurio u taj bolesni krajolik. „Svi izveštaji su u saglasju. Tamo je sve mirno."

„To bi trebalo da je sasvim dovoljno upozorenje da nešto nije kako treba", odvrati Bašer. „Uvek ima troločkih izvidnica ili pljačkaških družina protiv kojih se valja boriti. Ako ne njih, onda je tu nešto drugo - crvi ili krvavose."

Ituralde se jednom rukom osloni o sedlo, odmahujući glavom dok je i dalje zurio u Pustoš. „Nemam nikakvog iskustva kada je reč o borbi protiv takvih stvorova. Znam kako ljudi razmišljaju, ali troločke pljačkaške družine ne opterećuju se snabdevanjem, a samo sam priče čuo o tome šta crvi mogu da učine."

„Ostaviću ti neke od Bašerovih zapovednika da ti služe kao savetnici", kaza Rand.

„To bi pomoglo", odgovori Ituralde, „ali pitam se da ne bi bilo bolje da jednostavno njega ostaviš ovde. Njegovi vojnici mogli bi da paze na ovo područje, a ti bi moju vojsku mogao da iskoristiš u Arad Domanu. Bez uvrede, milostivi, ali ne misliš li kako je čudno da nas dvojica radimo u kraljevstvima kojima onaj drugi pripada?"

„Ne", odgovori Rand. To na neki gorak način i nije bilo čudno. Bašeru veruje, a Saldejci su mu dobro služili, ali bilo bi opasno da ih ostavi u njihovoj domovini. Bašer je kraljičin rođak, a šta je tek s njegovim ljudima? Kako bi se poneli kada ih rođeni narod bude zapitao zašto su postali Zmajuzakleti? Ma koliko to bilo čudno, Rand zna da će sukobe daleko manje rasplamsati ako ostavi strance na saldejskom tlu.

Njegovo razmišljanje u vezi sa Ituraldeom jednako je surovo. Čovek mu se zavetovao na vernost, ali to može da se promeni. Tu, blizu Pustoši, Ituralde i njegovi vojnici neće imati mnogo prilike da se okrenu protiv Randa. Na neprijateljskom području su, a Randovi Aša’mani biće im jedino sredstvo da se brzo vrate u Arad Doman. Ali ako bi ostao u svojoj domovini, Ituralde bi mogao da okupi vojsku i da zaključi kako mu zaštita Ponovorođenog Zmaja možda i nije potrebna.

Daleko je bezbednije zadržati te dve vojske na neprijateljskim područjima. Rand nimalo ne voli to što mora da tako razmišlja, ali to je jedna od glavnih razlika između čoveka kakav je nekada bio i čoveka kakav je postao. Ali ma koliko on to mrzeo, samo jedan od te dvojice može da učini ono što se učiniti mora.

„Narišma", viknu Rand. „Kapija."

Nije morao da se okrene kako bi osetio kada je Narišma zgrabio Jednu moć i počeo da tka. Rand se naježi na taj osećaj, koji stade da ga mami, ali on ga suzbi i prenu se. Sve mu je teže i teže da zgrabi Moć a da pritom ne povrati sve što mu je u želucu, a nema namere da povraća ispred Ituraldea.

„Do kraja nedelje stići će stotinu Aša’mana", obrati se Rand Ituraldeu. „Pretpostavljam da ćeš ih dobro iskoristiti."

„Da, mislim da ću upravo to učiniti."

„Hoću svakodnevne izveštaje, pa makar se ništa ne bude dešavalo", odgovori Rand. „Glasnike šalji kroz kapiju. Za četiri dana ću dići logor i krenuti za Bandar Eban."

Bašer zastenja; bilo je to prvi put da je Rand pomenuo pokret. Rand okrenu konja prema velikoj otvorenoj kapiji iza njih. Neke Device već su prošle - prve, kao i uvek. Narišma je stajao sa strane, kose upletene u dve tamne pletenice, ukrašene zvončićima. I on je nekada bio Krajišnik, pre nego što je postao Aša’man. Previše je zamagljenih odanosti. Šta će za Narišmu biti važnije? Njegova domovina? Rand? Aes Sedai kojoj je Zaštitnik? Rand je poprilično siguran da mu je taj čovek odan. On je među onima koji su mu došli kod Dumajskih kladenaca. Ali najopasniji neprijatelji su oni za koje pretpostavljaš da im možeš verovati.

Ne može se verovati nikome od njih!, javio se Lijus Terin. Nije trebalo da ih pustimo da nam se tako približe. Okrenuće se protiv nas!

Luđaku su oduvek smetali drugi muškarci koji mogu da usmeravaju. Rand mamuznu Tai’daišara da pođe napred, ne obraćajući pažnju na mumlanje Lijusa Terina, mada ga je taj glas podsetio na onu noć. Onu noč kada je sanjao o Moridinu, a u umu mu nije bilo Lijusa Terina. Randu se utroba prevrtala od saznanja da njegovi snovi više nisu bezbedni. Počeo je da se oslanja na njih kako bi mu pružali utočište. Istina, mogu da ga uhvate košmari - ali to su njegovi košmari.

Zašto je Moridin pritekao Randu u pomoć u Šadar Logotu, u borbi protiv Samaela? Kakve li to izopačene mreže on plete? Tvrdio je da je Rand upao u njegove snove, ali šta ako je to samo još jedna laž?

Moram da ih uništim, pomislio je. Sve Izgubljene - i ovoga puta to mora biti zanavek. Moram biti čvrst.

Samo što Min ne želi da on bude čvrst. On neće da baš nju plaši. S njom nema igrica, možda će mu reći da je budala, ali neće ga lagati - što znači da je on čovek kakav ona želi da bude. Ali usuđuje li se da bude takav? Da li će čovek koji može da se smeje takođe biti i čovek koji će se suočiti sa onim što mora da se učini kod Šajol Gula?

Da bi živeo, moraš umreti, bio je odgovor na jedno od njegova tri pitanja. Ako uspe, sećanje na njega - njegovo zaveštanje - nastaviće da živi i nakon njegove smrti. To nije preterano utešno. On ne želi da umre. Ko pa želi? Aijeli tvrde kako ne traže smrt, mada je s dobrodošlicom dočekuju.

On prođe kroz kapiju, Putujući nazad do vlastelinskog majura u Arad Domanu, gde su izgaženo tle i dugi redovi šatora bili okruženi prstenom borova. Čovek mora biti čvrst da bi se suočio sa sopstvenom smrću i da bi se borio protiv Mračnoga dok mu se krv proliva po stenama. Ko može da se smeje tome u lice?

Odmahnu glavom. To što mu je Lijus Terin u glavi nimalo mu ne pomaže.

Ona je u pravu, odjednom mu je rekao Lijus Terin.

Ona?, upitao je Rand.

Ona lepuškasta. S kratkom kosom. Kazala je da moramo da polomimo pečat. U pravu je.

Rand se ukoči, pa zauzda Tai’daišara, ne obraćajući pažnju na konjušara koji je došao da prihvati uzde. Da čuje Lijusa Terina kako se slaže...

A šta ćemo posle toga?, upita Rand.

Umrećemo. Obećao si da možemo da umremo!

Samo ako porazimo Mračnoga, odgovorio je Rand. Znaš da za nas neće biti ničega ako on pobedi. Čak ni smrti.

Da... ništa, kazao je Lijus Terin. To bi bilo lepo. Bez bola, bez žaljenja. Ništa.

Rand se naježi. Ako Lijus Terin počne tako da razmišlja... Ne, kaza mu Rand, neće biti ništa. On će se dokopati naše duše. Bol će biti gori - daleko gori.

Lijus Terin zajeca.

Lijuse Terine!, prasnu Rand u mislima. Šta da radimo? Kako si poslednji put zapečatio Rupu?

Nije upalilo, prošaputa Lijus Terin. Koristili smo saidin, ali njime smo dodirnuli Mračnoga. Bio je to jedini način! Nešto mora da ga dodirne, nešto mora da zatvori procep, ali njemu je pošlo za rukom da ga izopači. Pečat je bio slab!

Da, ali šta da sada uradimo drugačije?, pomisli Rand.

Tišina. Rand je na tren ostao u sedlu, onda skliznuo s Tai’daišara i pustio unezverenog konjušara da ga odvede. Ostatak Devica prolazio je kroz veliku kapiju, a Bašer i Narišma išli su za njima. Rand ih nije čekao, premda je primetio kako Deira t’Bašer - supruga Davrama Bašera - stoji izvan tla za putovanje. Visoka stamena žena bila je tamnokosa, seda na slepoočnicama. Ona odmeri Randa od glave do pete. Šta bi ona uradila ako bi Bašer poginuo u Randovoj službi? Da li bi nastavila da ga sledi, ili bi povela vojsku da se vrati u Saldeju? Ona je jednako snažne volje kao njen suprug, a možda i snažnija.

Rand pored nje prođe klimajući joj i smešeči se, pa se kroz logor nad kojim je padao mrak zaputi prema majuru. Dakle, Lijus Terin ne zna kako da zapečati zatvor Mračnoga. Šta mu onda vredi taj glas? Plamen ga spalio, ali on je bio jedna od Randovih malobrojnih nada.

Većina tu prisutnih imala je dovoljno pameti da mu se sklanja s puta kad ga vidi kako ljutito korača. Rand je pamtio vreme kada ga nisu spopadali besovi i kada je bio običan čobanin. Ponovorođeni Zmaj je potpuno drugačiji čovek. To je čovek koji ima obaveze i dužnosti. Mora da bude takav.

Dužnost. Dužnost je kao planina. Pa, Rand se oseća kao da je uhvaćen u klopku između deset različitih planina, a sve se kreću da ga unište. Među svim tim silama, njegova osećanja ključaju pod pritiskom. Zar je uopšte čudno kada buknu iz njega?

Prilazeći majuru, on odmahnu glavom. Na istoku su Maglene planine. Sunce samo što nije zašlo, a planine su okupane crvenom svetlošću. Južno iza njih, tako neobično blizu, nalaze se Emondovo Polje i Dve Reke. Dom koji on nikada više neće videti, jer bi njegovi neprijatelji shvatih kako mu je to mesto drago ako bi ga on opet posetio. Povremeno se boji da je njegova obmana postala stvarnost.

Planine. Planine kao dužnost. U ovom slučaju, dužnost samoće - jer negde južno od tih planina koje su mu previše blizu nalazi se i njegov otac. Tam. Rand ga tako dugo nije video. Tam jeste njegov otac. Rand je tako odlučio. Svog oca po krvi nikada nije upoznao, onog aijelskog poglavara po imenu Džanduin - i mada je on očigledno bio častan čovek, Rand nije imao nikakve želje da ga zove ocem.

Povremeno je čeznuo za Tamovim glasom i njegovom mudrošću. Bili su to trenuci kada je Rand znao da mora biti najodlučniji, jer bi trenutak slabosti - trenutak u kom bi pohrlio ka svom ocu tražeći utehu - uništio skoro sve što je postigao. A to bi vrlo verovatno označilo i kraj Tamovog života.

Rand uđe u kuću kroz nagorelu rupu u prednjem zidu, sklanjajući u stranu debelo platno obešeno preko ulaza i okrećući leđa prema Maglenim planinama. Sam je. Mora da bude sam. Ako bi se na bilo koga oslonio, doveo bi sebe u opasnost da bude slab kada stigne do Šajol Gula. U Poslednjoj bici neće moći da se oslanja ni na koga do sebe.

Dužnost. Koliko planina jedan čovek mora da nosi?

U kući je i dalje sve smrdelo na dim. Lord Telen se kolebljivo - ali uporno - žalio zbog požara, sve dok Rand nije naredio da mu se nadoknadi šteta, iako on nije bio kriv zbog mehura zla. Ili je možda i bio? To što je ta’veren ima čudne posledice - počevši od toga da ljudi govore stvari koje inače ne bi pa sve do buđenja osećaja odanosti u onima koji su se kolebali. On je žiža za nevolje, uključujući i mehurove zla. Nije odabrao da bude ta žiža, ali jeste doneo odluku da boravi u tom majuru.

Bilo kako bilo, Telenu je šteta nadoknađena. To je sitnica naspram novca koji Rand troši na svoje vojske, a i to je beznačajno u poređenju sa sredstvima koja je izdvojio za dopremanje hrane u Arad Doman i druga područja gde je teško. Njegovi upravitelji se boje da će ubrzo potpuno istrošiti sva sredstva u Ilijanu, Tiru i Kairhijenu. Rand im nije kazao da ne mari za to.

Postaraće se da svet preživi do Poslednje bitke.

A zar nećeš imati drugo zaveštanje?, prošapta mu neki glas u glavu. Nije to bio Lijus Terin, već njegova misao, običan glasić, onaj deo njega koji ga je naterao da osnuje škole u Kairhijenu i Andoru. Želiš li da živiš nakon smrti? Da li ćeš sve ove koji te slede prepustiti ratu, gladi i haosu? Hoće li uništenje biti tvoja zaostavština?

Rand odmahnu glavom. On ne može da popravi baš sve! On je samo jedan čovek. Glupo je da razmišlja o tome šta će biti posle Poslednje bitke. Ne može da brine o svetu nakon nje - ne srne. Kada bi to učinio, skrenuo bi pažnju sa svog cilja.

A šta je taj cilj?, kao da je govorio onaj glasić. Je li cilj preživeti - ili bujati? Da li ćeš postaviti temelj za novo Slamanje ili za novo Doba legendi?

Nije imao odgovore na ta pitanja. Lijus Terin se malčice razbudi, nerazgovetno mrmljajući. Rand se pope uz stepenište do sprata. Svetlosti, što je umoran.

Šta je ono luđak kazao? Kada je zapečatio Rupu u zatvoru Mračnoga, služio se saidinom. Bilo je to zbog toga što su se mnogi Aes Sedai iz toga vremena okrenuli protiv njega, tako da mu je na raspolaganju ostalo samo Stotinu saputnika - najmoćnijih muških Aes Sedai njegovog vremena. Žena nije bilo. Ženske Aes Sedai smatrale su njegove namere previše opasnim.

Rand se naježi kada shvati da se skoro priseća tih događaja - ne onoga što se zapravo odigralo, već besa, očaja i donošenja odluke. Da li je - onda - greška bila u tome što se nije koristila i ženska polovina Moći, a ne samo muška? Je li to omogućilo Mračnome da uzvrati udarac i izopači saidin, zbog čega su Lijus Terin i preživeli pripadnici Stotinu saputnika poludeli?

Zar je moguće da je reč o nečemu toliko jednostavnom? Koliko bi mu Aes Sedai bilo potrebno? Jesu li mu Aes Sedai uopšte potrebne? Ima mnogo Mudrih koje mogu da usmeravaju. Zacelo nije reč samo o tome.

Postoji jedna igra koju deca igraju, Zmija i Lisica. Kaže se da je jedini način da se u toj igri pobedi - da se pravila prekrše. Šta je onda s njegovim drugim planom? Može li da prekrši pravila tako što će ubiti Mračnoga? Sme li o tome čak i on, Ponovorođeni Zmaj, da razmišlja?

On pređe preko škripavog drvenog poda u hodniku i otvori vrata svoje sobe. Min je ležala na jastucima, odevena u svoje izvezene zelene pantalone i lanenu košulju, dok je na svetlosti svetiljke listala neku novu knjigu. Jedna starija sluškinja muvala se po sobi, skupljajući sudove od Minine večere. Rand skide sa sebe kaput, pa uzdahnu i razmrda šaku.

On sede na rub kreveta, a Min odloži svoju knjigu, tom pod nazivom Sveobuhvatna rasprava opredmetimo iz vremena pre Slamanja. Ona se pridiže u sedeči položaj i poče da mu jednom šakom trlja vrat. Zdele su zveckale dok ih je služavka prikupljala, pa se ona nakloni u znak izvinjenja i poče da ih brže slaže u kotaricu.

„Opet se previše siliš, čobanine“, kaza mu Min.

„Moram.“

Ona ga uštinu za vrat, a on se lecnu i zastenja. „Ne, ne moraš“, reče mu ona, šapćući mu na uvo. „Zar nisi slušao šta sam ti pričala? Kakva će biti korist od tebe ako se istrošiš pre Poslednje bitke? Svetlosti, Rande, mesecima te nisam čula kako se smeješ!“

„Zar je zaista trenutak za smeh?“, upita je on. „Zar bi ti da budem srećan dok deca gladuju, a ljudi se međusobno ubijaju? Zar bi trebalo da se smejem kada čujem da Troloci i dalje prolaze kroz Puteve? Zar bi trebalo da budem srećan što je većina Izgubljenih i dalje tamo negde i kuju planove kako da me ubiju?“

„Pa, ne“, odgovori Min. „Naravno da ne. Ali ne možemo dopustiti da nas svetske muke unište. Kecuejn kaže da...“

„Čekaj“, prasnu on i okrenu se da je pogleda. Ona je klečala na krevetu, a kratka tamna kosa kovrdžala joj se ispod brade. Delovala je zgranuto njegovim glasom. „Kakve veze Kecuejn ima sa ovim?“, upita on.

Min se namršti. „Nikakve."

„Rekla ti je šta da mi pričaš", optuži je Rand. „Koristila te je kako bi uticala na mene!"

„Ne budi budala", reče mu Min.

„Šta je kazala u vezi sa mnom?"

Min slegnu ramenima. „Brine se zbog toga što si postao toliko strog. Rande, šta je sad pa ovo?"

„Pokušava da me obmanjuje i da me navodi da igram kako ona svira", odgovori on. „Koristi tebe. Min, šta si joj rekla?"

Min ga opet uštinu. „Ni najmanje mi se ne dopada kako mi se obraćaš, glupanderu. Mislila sam da je Kecuejn tvoja savetnica. Zašto da pazim šta pričam pred njom?"

Ona služavka je i dalje zveckala posuđem. Zašto se jednostavno ne pokupi i ne ode? On ne želi da jedan takav razgovor vodi pred neznancima!

Nije moguće da Min sarađuje s Kecuejn, zar ne? Rand nimalo ne veruje Kecuejn. Ako se dokopala Min...

On oseti kako mu srce silazi u pete. Nije valjda da sada sumnja u Min, zar ne? Ona je uvek bila ta od koje je mogao da očekuje iskrenost i koja s njime nije igrala nikakve igre. Šta da radi ako je izgubi? Plamen me spalio!, pomisli on. U pravu je. Postao sam previše strog. Šta će biti sa mnom ako počnem da sumnjam u sve one koje znam da me vole? Neću biti ništa bolji od ludog Lijusa Terina.

„Min“, kaza joj on blažim glasom. „Možda si u pravu. Možda sam preterao."

Ona se okrenu da ga pogleda, opuštajući se. Onda se ukoči i zgranuto razrogači oči.

Nešto hladno kliknu Randu uz vrat.

Rand smesta prinese ruke vratu, munjevito se okrećući. Služavka je stajala iza njega, ali telo joj se mreškalo. Ona nestade i zameni je neka žena tamne puti i crnih očiju, s pobedničkim izrazom na licu. Semirhag.

Randova ruka dodirnu metal. Previše hladan metal, na dodir kao led, pritiskao mu je kožu. On u besu pokuša da istrgne mač iz crnih kanija, oslikanih zmajem, ali tada otkri da ne može. Noge su mu se upirale kao da nose nekakvu neverovatnu težinu. Pokuša da zagrebe okovratnik - prsti su mu se i dalje mrdali - ali činilo se kao da je ta stvar načinjena iz jednog komada metala.

U tom trenu, Rand spozna užas. Svejedno pogleda Semirhag pravo u oči, a ona se duboko nasmeši. „Veoma dugo sam čekala na to da ti stavim Povez dominacije, Lijuse Terine. Baš je čudno do kakvih spletova okolnosti dolazi, zar...“

Nešto blesnu u vazduhu i Semirhag jedva stiže da vrisne pre nego što odbi od sebe jedno sečivo - i to za dlaku. Rand je samo mogao da pretpostavi kako je reč bila o tkanju Vazduha, mada nije mogao da vidi tkanja načinjena saidarom. Svejedno, Minin nož načini posekotinu na Semirhaginom licu pre nego što prolete pored njega i zari se u drvena vrata.

„Straža!“, viknu Min. „Device, na oružje! Kar’a’karn je u opasnosti!"

Semirhag opsova, pa mahnu rukom, a Min ućuta. Rand se oprhvan strepnjom hitro okrenu, pokušavajući - ali ne uspevajući - da zgrabi saidin. Nešto ga je u tome sprečavalo. Min su tkanja Vazduha bacila na krevet i zatvorila joj usta. Rand pokuša da potrči ka njoj, ali opet otkri da ne može ni da se pokrene. Noge ga jednostavno nisu slušale.

U tom trenutku, otvoriše se vrata njegove sobe. Još jedna žena žurno uđe, pa baci pogled kroz dovratak, kao da motri na nešto, i tek onda zatvori vrata za sobom. Elza. Rand oseti kako se nada budi u njemu, ali ta sitna žena tada priđe do Semirhag, pa uze drugu narukvicu koja je upravljala a’damom oko Randovog vrata. Pogleda Randa, očima crvenim, delujući ošamućeno - kao da ju je neko snažno udario po glavi. Međutim, nasmeši se kada ga vide kako kleči. „I tako si napokon ostvario svoju sudbinu, Rande al’Tore. Suočićeš se s Velikim gospodarom. I izgubićeš."

Elza. Elza je Crna, plamen je spalio! Rand se naježi kada oseti kako ona prihvata saidar i staje pored svoje gospodarice. Obe se okrenuše prema njemu, svaka s narukvicom na ruci. Semirhag je delovala potpuno samouvereno.

Rand se okrenu prema njoj, režeči kao pas. Neče dozvoliti da bude tako zarobljen!

Izgubljena dodirnu krvavu posekotinu na obrazu, pa coknu sebi u bradu. Bila je odevena u jednoličnu smeđu haljinu. Kako li je pobegla iz zatočeništva? I odakle joj taj prokleti okovratnik? Rand ga je dao Kecuejn da ga ona čuva. Zaklela se da će biti na bezbednom!

„Stražari neće doći, Lijuse Terine“, rasejano kaza Semirhag, dižući ruku s narukvicom; grivna je bila istovetna okovratniku na njemu. „Zaštitila sam ovu prostoriju od prisluškivanja. Videćeš da ne možeš ni da se mrdneš ako ti ja ne dopustim. Već si pokušao, pa mora da uviđaš koliko je to jalovo."

Rand očajnički ponovo posegnu ka saidinu, ali ništa ne nađe. Lijus Terin u njegovoj glavi zaurla i poče da rida, a Rand se oseti skoro kao da bi mu se pridružio. Min! Mora da joj priđe. Mora da bude dovoljno snažan!

Natera sebe da pođe prema Semirhag i Elzi, ali kao da je pokušavao da pomeri tuđe noge. Beše zatočen u sopstvenoj glavi, kao Lijus Terin. On otvori usta da opsuje, ali začu se samo krkljanje.

„Da", kaza mu Semirhag, „ne možeš ni da pričaš bez dozvole. A predlažem ti da više ne pokušavaš da dosegneš saidin. To će ti biti krajnje neprijatno. Kada sam ranije isprobavala Povez dominacije, otkrila sam da je to daleko istančanija alatka od onih seanšanskih adama. Taj njihov a’dam dopušta izvesnu meru slobode, oslanjajući se na mučninu kao ometajući činilac. Povez dominacije zahteva daleko veću poslušnost. Ponašaćeš se upravo onako kako ja želim. Na primer..."

Rand ustade s kreveta, a noge mu se pomeriše protiv njegove volje. A onda, njegova sopstvena šaka munjevito ga zgrabi za grlo, neposredno iznad okovratnika, i poče da ga steže. Zatetura se, boreći se za dah. Ophrvan strahom, posegnu ka saidinu.

Zateče bol. Bilo je to kao da je gurnuo ruku u ključalo ulje, a onda zahvatio tu ognjenu tekućinu i uho je u sopstvene vene. On vrisnu od bola i patnje, i pade na drveni pod. Zakoprca se od bola, a mrak mu pade na oči.

„Vidiš", začu se Semirhagin glas, kao iz neke ogromne daljine. „Ah, zaboravila sam koliko zadovoljstvo ovo donosi."

Taj bol je bio kao da mu bezbroj mrava kopa kroz kožu, sve do kosti. Bacakao se, dok su mu se mišići grčih.

Opet smo u kutiji!, vrisnu Lijus Terin.

I odjednom je i bio. Video je taj crni skučeni prostor kako ga mrvi. Telo ga je bolelo od stalnih batina, a u umu je panično pokušavao da sačuva razum. Jedino društvo mu je bio Lijus Terin. To je bio jedan od prvih puta kada je Rand razgovarao s tim luđakom, koliko se seća; Lijus Terin je počeo da mu odgovara neposredno pre tog dana.

Rand nije bio voljan da Lijusa Terina vidi kao deo sebe. Onaj ludi deo sebe, deo koji može da istrpi mučenje, makar samo zbog toga što je več mučen. Više bola i patnje potpuno je beznačajno. Pehar koji se več preliva ne može se napuniti ničim drugim.

Prestade da vrišti. Bol je i dalje prisutan i suze mu naviru na oči, ali vrištanja nije bilo. Vladala je tišina.

Semirhag ga mršteči pogleda, a niz bradu joj se slivala krv. Preplavi ga još jedan talas bola. Ko god on bio.

Samo je pogleda. Nemo.

„Šta to radiš?“, upita ga ona, prisiljavajući ga da odgovori. „Govori."

„Više ništa ne može da mi se učini", prošapta on.

Još jedan talas bola. To ga prenu i on oseti kako nešto u njemu jeca, ali ničim nije pokazao da to oseća. Ne zbog toga što se suzdržavao da ne vrisne, već zbog toga što ništa nije mogao da oseti. Kutija, dve rane na boku koje mu kvare rođenu krv, batine, poniženje, tuga i njegovo rođeno samoubistvo. Ubio je samoga sebe. Odjednom se toga jasno sećao. Nakon svih tih stvari, šta Semirhag može da mu učini.

„Velika gospodarice", kaza Elza, okrećući se prema Semirhag, premda joj se u očima i dalje videlo da je zbog nečega blago ošamućena. „Možda bi sada trebalo da...“

„Tišina, bedni crve", prasnu Semirhag na nju, brišući krv s brade. Ona pogleda krvave prste. „Ovo je već drugi put kako su ti noževi okusili moju krv", odmahnu glavom, pa se okrenu i nasmeši Randu. „Kažeš da više ništa ne može da ti se uradi? Zaboravljaš, Lijuse Terine, kome se obraćaš. Ja sam stručnjak za bol, a ti si tek običan dečak. Skršila sam ljude desetostruko snažnije od tebe. Ustani."

On tako i učini. Bol ga nije minuo. Očigledno je nameravala da to koristi protiv njega sve dok on ne pokaže da ga oseća.

Okrenu se, pokoravajući se njenoj nemoj zapovesti, i vide Min kako visi nad podom, vezana nevidljivim vezama Vazduha. Oči su joj bile iskolačene od straha, ruke vezane iza leđa, a usta zapušena izatkanim Vazduhom.

Semirhag se zasmeja. „Kažeš, više ništa ne mogu da ti uradim, je li?"

Rand zgrabi saidin - ne svojim izborom, već po njenoj volji. Rika moći ga ophrva, donoseći sa sobom onu čudnu mučninu koju nikada nije mogao da objasni. On pade na sve četiri i stenjući povrati, dok se cela soba vrtela oko njega.

„Baš čudno“, čuo je kako Semirhag govori, kao iz neke velike daljine. On odmahnu glavom, i dalje držeći Jednu moć - rvući se s njom, kao što je oduvek i morao da čini kada je o saidinu reč, primoravajući tu silnu bujicu snage da mu se pokori. Bilo je to kao da pokušava da okuje vihor i bilo je teško i kada je on bio snažan i zdrav. Sada je skoro nemoguće.

Upotrebi ga, prošatao mu je Lijus Terin. Ubij je dok možemo!

Neću da ubijem jednu ženu, tvrdoglavo pomisli Rand, oslanjajući se na komadić pamćenja iz zabačenih krajeva svog uma. To je linija preko koje neću da predem...

Lijus Terin zaurla, pokušavajući da preotme saidin od Randa, ali bezuspešno. Zapravo, Rand je otkrio kako ne može da voljno usmerava, ništa više nego što može da ustane bez Semirhagine dozvole.

Uspravi se na njenu zapovest, prostorija prestade da mu se okreće oko glave, a mučnina ga prođe. Tada poče da obrazuje tkanja, zamršena tkanja od Duha i Vatre.

„Da“, kaza Semirhag, skoro kao da govori sebi u bradu. „Sad, samo da se setim... Muški način da se ovo izvede ponekad ume da bude jako čudan.“

Rand završi tkanja, pa ih gurnu prema Min. „Ne!“, vrisnu čineći to. „Ne to!“

„Ah, dakle uviđaš", obratila mu se Semirhag. „Ipak nije bilo teško slomiti te.“

Tkanja dodirnuše Min, a ona se zakoprca od bola. Rand nastavi da usmerava, a suze su mu navirale na oči dok je bivao prisiljen da kroz njeno telo šalje zamršena tkanja. Ta tkanja su samo izazivala bol, ali to su činila veoma dobro. Semirhag mora da je prestala da zapušava Minina usta, jer je ova počela da vrišti i da jeca.

„Molim te, Rande!“, preklinjala ga je. „Molim te!“

Rand zaurla od besa, pokušavajući da to zaustavi, ali nije mogao. Osećao je Minin bol kroz njihovu vezu i osećao je kako ga baš on izaziva.

„Prestani sa ovim!“, zaurla.

„Preklinji“, odvrati mu Semirhag.

„Preklinjem te“, zajeca on. „Molim te, preklinjem te.“

On odjednom prestade da radi šta god da je činio. Min je i dalje visila u vazduhu, ridajući, dok joj se pogled gubio od tolike zapanjenosti i od bola. Rand se okrenu prema Semirhag i daleko sitnijoj Elzi, koja je stajala pored nje. Crna je delovala potpuno prestravljeno, kao da je upala u nešto što nije bilo predviđeno.

„A sada“, kaza Izgubljena, „videćeš kako je oduvek bilo predviđeno da služiš Mračnom gospodaru. Izaći ćemo iz ove prostorije i postaraćemo se za one takozvane Aes Sedai koje su me zarobile. Otići ćemo do Šajol Gula i predstaviti te Velikom gospodaru - a onda će sve ovo biti završeno."

On se pokloni. Mora da postoji nekakav izlaz! Zamislio je kako ga ona koristi protiv njegovih sopstvenih ljudi. Zamislio je kako se oni boje da napadnu kako ga ne bi povredili. Pred očima je video krv, smrt i uništenje koje če on izazvati. To mu je sledilo krv u venama i potpuno ga zamrzio.

Pobedili su.

Semirhag baci pogled ka vratima, pa se opet okrenu prema njemu i nasmeši. „Ali bojim se da ćemo najpre morati da se pobrinemo za nju. Hajde da završimo s tim.“

Rand se okrenu i koraknu prema Min. „Ne!“, izusti. „Obećala si da ako budem preklinjao..."

„Ništa nisam obećala", zasmeja se Semirhag. „Baš si ljupko moljakao, Lijuse Terine, ali rešila sam da ne obraćam pažnju na tvoje vapaje. Ali možeš da pustiš saidin. Ovo mora da bude malo više lično."

Saidin za tren oka nestade, a Rand oseti duboko žaljenje zbog toga što ga je moć napustila. Svet je zbog toga delovao sumornije. On priđe Min, a ona ga pogleda pravo u oči, preklinjući ga tim pogledom. Onda on prinese šaku njenom grlu, pa ga uhvati i poče da steže.

„Ne...“, on užasnuto prošapta kada je njegova šaka, protivno njegovoj volji, spreči da diše. Min se zakoprca, a on je nevoljno pribi dole, s lakoćom zanemarujući njeno otimanje. Nadneo se nad nju, pritiskajući je i daveći. Ona ga pogleda, a oči joj se iskolačiše.

Nemoguće je da se ovo dešava.

Semirhag se zasmeja.

Ilijena, zakuka Lijus Terin. O, Svetlosti! Ubio sam je!

Rand još snažnije stisnu, naginjući se kako bi imao bolje uporište, a prsti mu još čvršće zagrabiše Mininu kožu i pritisnuše joj grlo. Osećao se kao da pritiska sopstveno srce i sve oko njega preplavi crnilo, tako da se samo Min videla. Osećao je kako njeno bilo dobuje pod njegovim dodirom.

Te njene prelepe tamne oči gledale su ga, pune ljubavi iako je on ubija.

Nemoguće je da se ovo dešava!

Ubio sam je!

Poludeo sam!

Ilijena! Mora da postoji nekakav izlaz! Mora da postoji! Rand je želeo da sklopi oči, ali nije mogao. Ona mu ne da - ne Semirhag, već Min. Gleda ga pravo u oči, a suze joj klize niz obraze; tamna, kovrdžava kosa joj je raščupana. Prelepa je.

Borio se da dosegne saidin, ali nije mogao. Svakom trunčicom svoje volje pokušavao je da natera prste da ga poslušaju i da se rastvore, ali ti njegovi prsti i dalje su stiskali. Osećao je užas, osećao je njen bol. Min pomodre u licu, a oči joj zatreptaše.

Rand zakuka. NEMOGUĆE JE DA SE OVO DEŠAVA! NEĆU DA TO PONOVO UČINIM.

Nešto u njemu prasnu. On se zaledi; a onda i ta hladnoća nestade, pa više ništa nije osećao. Ništa. Čak ni bes.

U tom trenu, postade svestan nekakve neobične sile. Nalik na jezero prepuno vode, koje ključa i komeša se tik van njegovog vidnog polja. Umom posegnu ka njoj.

Zamagljeno lice blesnu pred Randovim, ali nije mogao da mu razabere crte. Nestade za tren oka.

A Rand se oseti ispunjenim nekakvom neznanom moći. Ni saidinom, ni saidarom, već nečim drugim. Nečim što nikada ranije nije osetio.

O, Svetlosti, odjednom vrisnu Lijus Terin. To je nemoguće! Ne smemo ovo da koristimo! Odbaci ga! To je smrt što držimo u sebi, smrt i izdaja.

To je ON.

Rand sklopi oči klečeći iznad Min, a onda usmeri tu čudnu i neznanu silu. Snaga i život pokuljaše kroz njega u bujici moći nalik na saidin, samo desetostruko slađe i stostruko nasilnije. Od nje se oseti ispunjen životom toliko da shvati kako nikada pre toga nije ni bio živ. To mu dade nezamislivu snagu, ravnu čak i onoj moći koju je osetio kada ju je crpeo iz Čoedan Kala.

Vrisnu, istovremeno od ushićenja i od besa, pa izatka ogromna koplja od Vatre i Vazduha. Tresnu ta tkanja o okovratnik na svom vratu i plamen i komadići rastopljenog metala rasprsnuše se po prostoriji, a svaki od njih Randu je bio jasno prepoznatljiv. Osećao je kako svako parče metala leti s njegovog vrata, od vreline mreškajući vazduh oko sebe i ostavljajući trag dima pre no što udari u zid ili pod. On otvori oči i pusti Min. Ona oštro udahnu i zajeca.

Rand ustade i okrenu se, a u venama mu je kuljala usijana magma - kao kada ga je Semirhag mučila, ali nekako ipak suprotno tome. Ma koliko ovo bilo bolno, takođe je čisto uživanje.

Semirhag je delovala potpuno zgranuto. „Ali...to je nemoguće...“, izusti ona. „Ništa nisam osetila. Ti ne možeš..." A onda ućuta i razrogačeno ga pogleda. „Istinska moć. Zašto si me izdao, Veliki gospodaru? Zašto?"

Rand diže ruku i, ispunjen silom koju ne razume, izatka jedno jedino tkanje. Prečaga od čiste bele svetlosti, pročišćavajuća vatra, šiknu iz njegove ruke i pogodi Semirhag pravo u nedra. Ona blesnu i nestade, ostavljajući za sobom bledu sliku u Randovim očima. Njena grivna pade na pod.

Elza potrča prema vratima. Nestade pred još jednom prečagom svetlosti, nakon što čitavo njeno telo na tren blesnu. I njena grivna pade na pod - žene koje su ih nosile sada su potpuno spaljene iz Šare.

Šta si to uradio?, upitao ga je Lijus Terin. O, Svetlosti. Bolje je da sam opet umro nego ovo... O, Svetlosti. Propali smo.

Rand je još trenutak uživao u toj moći, a onda ju je sa žaljenjem pustio. Držao bi se on nje, ali jednostavno je previše iznuren. Nakon što ju je pustio, potpuno je obamro.

Ili... nije. To mrtvilo nikakve veze nije imalo sa onom silom koju je držao u sebi. Okrenu se i pogleda Min, koja se tiho zakašlja i protrlja vrat. Pogleda ga i delovalo je kao da je uplašena. On je čisto sumnjao da će ga ikada više gledati istim očima kao ranije.

Pogrešio je; Semirhag je ipak mogla da mu uradi nešto. Osetio je kako ubija onu koju svim srcem voli. Ranije, kada je to učinio kao Lijus Terin, bio je lud i nije bio u stanju da se obuzdava. Jedva je pamtio da je ubio Ilijenu, kao da se sve to odigralo u maglovitom snu. Shvatio je šta je učinio tek nakon što ga je Išamael prenuo.

Sada je naposletku spoznao kako je to gledati kako ubijaš one koje voliš.

„Učinjeno je“, prošapta Rand.

„Molim?“, upita Min, pa se opet zakašlja.

„Poslednje što su mogli da mi urade“, odgovori on, iznenadivši samog sebe staloženošću koju oseća. „Sada su mi sve uzeli."

„Rande, šta to pričaš?", upita Min. Opet se protrlja po vratu. Modrice su se već videle.

On odmahnu glavom kada se - napokon - u hodniku ispred vrata začuše glasovi. Možda su Aša’mani osetili kako je usmeravao dok je mučio Min.

„Min, odlučio sam", reče i okrenu se prema vratima. „Tražila si od mene da budem popustljiv i da se smejem, ali ja više to ne mogu. Žao mi je."

Pre više nedelja odlučio je da mora očvrsnuti - ako je nekada bio gvožđe, rešio je da postane čelik. Izgleda da je i čelik preslab.

Sada će biti još čvršći. Sada razume kako. Ako je nekada bio čelik, sada je postao nešto drugo. Od sada, biće kuendilar. Dospeo je na mesto nalik Praznini koju ga je Tam onako davno obučavao da traži. Ali u toj Praznini on nema osećanja. Nikakva.

Nisu mogli ni da ga slome ni da ga nateraju da se povije.

Učinjeno je.