Oluja na obzorju

28 Noč u Hinderstapu

„Plamen te spalio, Mete!“, viknu Talmanes, vadeći mač iz utrobe jednog seljaka koji se koprcao. Talmanes skoro nikada ne psuje. „Plamen te dvaput spalio, iznova i iznova!"

„Mene?“, prasnu Met, munjevito se okrećući a njegov ašandejri blesnu kada jednim potezom preseče tetive dvojici muškaraca u jarkozelenim prslucima. Njih dvojica padoše na ulicu od nabijene zemlje, očiju razrogačenih od besa dok su se bacakali i režali. „Mene? Ne pokušavam ja da te ubijem, Talmanese. Krivi njih!“

Talmanesu pođe za rukom da skoči u sedlo. „Kazali su nam da odemo!"

„Da“, odvrati Met, hvatajući kockice za uzde i odvodeći konja od Pijanog skopča. „A sada pokušavaju da nas ubiju. Nisam ja kriv za njihovo nedruštveno ponašanje!" Po celom selu čulo se zavijanje, vrištanje i urlanje. Neki krici bili su besni, neki prestravljeni, a drugi bolni.

Sve više i više ljudi izlazilo je iz krčme, stenjući i urlajući, trudeći se iz sve snage da poubijaju sve oko sebe. Neki pojuriše na Meta, Talmanesa i Metove Crvenruke. Ali mnogi su jednostavno napadali svoje susede, hvatajući ih za kožu i grebući ih po licima. Borili su se životinjski i samo se nekoliko njih setilo da uzme kamenje, krčage ili motke.

Ovde je reč bila o nečemu daleko većem od obične tuče. Ti ljudi pokušavaju da se poubijaju. Na ulici je već bilo jedno šest leševa, ili ranjenika koji će ubrzo postati leševi, a sudeći po onome što je Met od dešavanja u gostionici mogao da vidi, unutra je tuča bila jednako surova.

Met pokuša da priđe bliže kolima natovarenim hranom, a Kockica je kasao pored njega. Njegov kovčeg sa zlatom je i dalje bio na ulici. Zaraćeni ljudi nisu obraćali pažnju ni na hranu ni na novac, već su bih usredsređeni jedni na druge.

Talmanes, baš kao i Harnan i Delarn - njegova dva vojnika - povlačili su se s njim, bojažljivo vodeći svoje atove. Jedna skupina pobesnelih ljudi ubrzo se stušti na dva seljaka koje je Met oborio na zemlju, pa poče da udara njihovim glavama o tle sve dok oni ne prestaše da se mrdaju. Onda taj čopor pogleda Meta i njegove ljude, očiju zamagljenih od krvoločnosti. Beše to neverovatan izraz na čistim licima ljudi odevenih u uredne prsluke i sa začešljanom kosom.

„Krv i krvavi pepeo", kaza Met i baci se u sedlo. „Na konje!"

Harnanu i Delarnu dalja uputstva nisu bila potrebna. Oni opsovaše, pa vratiše mačeve u kanije i baciše se u sedlo. Čopor seljana pojuri napred, ali Met i Talmanes suzbiše njihov napad. Met pokuša da im samo nanosi rane, ali seljani su bili neverovatno snažni i hitri, tako da se on morao iz sve snage boriti samo da bi sprečio da ga ne svuku iz sedla. Psovao je i krajnje nevoljno počeo da zadaje smrtonosne udarce, ubivši dvojicu udarcima po vratovima. Kockica još jednog obori na tle i zgazi ga kopitom po glavi. Za nekoliko trenutaka, Harnan i Delarn priključiše se bici.

Seljani se nisu povlačili. Nastavljali su da se mahnito bore, sve dok sva osmorica nisu bila pobijena. Metovi vojnici borili su se očiju iskolačenih od užasa, a Met ih ni najmanje nije krivio zbog toga. Plameno je jezivo gledati obične seljake kako se tako ponašaju! U njima kao da nije ostalo ni zrnce ljudskosti. Nisu govorili, već su samo stenjali, siktali i vrištali, a na licima su im se videli samo bes i krvožednost. Sada su i drugi seljaci - oni koji nisu odmah napali Meta i njegove ljude - počeli da se okupljaju u čopore i da ubijaju grupe manje od svojih tako što su ih tukli, grebali i grizli. To je bilo potpuno zaprepašćujuće i uznemirujuće.

Dok je Met gledao, jedno telo prolete kroz prozor krčme. Leš se zakotrlja po tlu, očigledno slomljenog vrata. Sa suprotne strane stajao je Barlden, očiju iskolačenih i bezmalo neljudskih. On vrisnu u mraku, pogleda Meta i - samo na tren - kao da ga prepozna. A onda to zrnce svesti nestade i gradonačelnik opet zaurla, pa se zatrča i skoči kroz skršeni prozor kako bi napao dvojicu koji su mu bili okrenuti leđima.

„Krećite!“, naredi Met, pa natera Kockicu da se propne kada ga neki drugi čopor seljana ugleda.

„Zlato!", viknu Talmanes.

„Plamen spalio zlato!", odvrati Met. „Zaradičemo ga, a ona hrana nije vredna naših života. Polazi!"

Talmanes i vojnici pokrenuše konje i poteraše ih galopom niz ulicu, a Met mamuznu Kockicu da im se pridruži, ostavljajući za sobom zlato i kola. To zaista nije vredno njihovih života - ako je ikako moguće, sutra će dovesti vojsku da bi sve to povratio. Ali najpre njih četvorica moraju da prežive.

Galopirali su samo kratko vreme, a Met je usporio i na narednoj raskrsnici digao ruku. On se osvrnu preko ramena. Seljani su ih i dalje sledili, ali zbog galopa su ostali daleko iza.

„I dalje krivim tebe", kaza mu Talmanes.

„Mislio sam da ti voliš da se boriš", reče Met.

„Volim neke borbe", odvrati Talmanes. „Na bojnom polju u nekoj lepoj birtiji. Ovo... ovo je suludo." Čopor seljana iza njih potrča na sve četiri, kao da nekako neobično skaču. Talmanes se vidno strese.

Jedva da je bilo dovoljno svetlosti da vide šta se dešava. Sada kada je sunce zašlo, one planine i tmurni oblaci zaustavljali su i ono malo preostale svetlosti. Svetiljke su bile razmeštene po mnogim ulicama, ali izgleda da ih niko neće zapaliti.

„Mete, da li nas sustižu?", upita Talmanes, držeći mač u ruci.

„Ovde nije reč samo o našoj opkladi", kaza Met osluškujući vrištanje i dreku. To se čulo iz čitavog sela. Niz jedan bočni put, dve osobe izleteše kroz prozor na spratu jedne kuće. Obe su bile žene i grebale su se i čupale dok su padale, a onda uz mučan tup zvuk tresnule o tle. Više se nisu ni mrdnule.

„Hajde", kaza Met i okrenu Kockicu. „Moramo da nađemo Toma i žene." Galopom poteraše konje niz jednu bočnu ulicu koja seče kroz glavnu, prolazeći pored čopora ljudi i žena koji su se ubijali u slivnicima. Jedan debeli čovek raskrvavljenih obraza zatetura se na ulicu i Met ga nevoljno pregazi. Po pločnicima se previše ljudi bori da bi se on usudio da povede svoje ljude oko tog jadnog luđaka. Met je čak i decu video kako se tuku, grizući noge krupnijima od sebe, a daveći svoje vršnjake.

„Čitav krvavi grad je poludeo", sumorno promrlja Met kada su njih četvorica izjurili na glavnu ulicu i krenuli prema onoj lepoj gostionici. Pokupiće Aes Sedai, a onda krenuti na istok kod Toma, pošto je njegova gostionica najudaljenija.

Nažalost, na glavnoj ulici je bilo još gore nego na onoj iz koje je Met upravo izašao. Sada se skoro potpuno smračilo. Zaista, činilo mu se da je tu mrak prebrzo pao. Neprirodno brzo. Čitava ulica bila je u senkama prilika koje se bore, vrište i upiru u sve većoj tmini. U tom mraku, ponekad se činilo kao da su nezavisne tuče zapravo jedno jedino neprekinuto stvorenje - užasno čudovište s desetinama razmahanih udova i stotinu ustiju koje urlaju iz crnila.

Met potera Kockicu napred. Nije im preostalo ništa drugo do da jurnu posred svega toga.

„Svetlosti", zaurla Talmanes dok su galopirali prema gostionici. „Svetlosti!“

Met stisnu zube i nagnu se u sedlu, držeći koplje pribijeno uz bok dok je jahao kroz taj košmar. Mrak se tresao od rike i tela su se kotrljala po ulici. Met se tresao od užasa, psujući sebi i bradu. Kao da noč pokušava da ih uguši i da izrodi ubilačke zveri koje se sastoje od crnila.

Kockica i ostali konji bili su dobro uvežbani, pa su njih četvorica jurnuli pravo niz ulicu. Met je za dlaku izbegao da ga ne svuku niz sedla kada su mračne prilike skočile grabeći ga za noge i pokušavajući da ga povuku na zemlju. Vrištale su i siktale, poput bezbroj utopljenika koji pokušavaju da ga povuku u neko duboko nezemaljsko more.

Pored Meta, Delarnov konj se odjednom ukopa u mesto, a onda - kada gomila crnih prilika skoči ispred njega - škopac se u strahu prope i zbaci Delarna niz sedla.

Met zauzda Kockicu, okrenuvši se kada začu čovekovo vrištanje, koje je nekako bilo prepoznatljivije i ljudskije nego urlici oko njih.

„Mete“, prodra se Talmanes, galopirajući pored svega toga. „Nastavi, ne smemo da stajemo!"

Ne, pomisli Met, suzbijajući strah. Ne, nemam namere da nekog prepustim ovome. Duboko udahnu i zanemari Talmanesa, pa mamuznu Kockicu da se vrati prema crnoj skupini tela oko mesta gde je Delarn pao. Znoj mu je prštao sa čela, nošen hladnim vetrom galopa. Ječanje, vrištanje i siktanje kao da se sa svih strana okomi na njega.

Met zaurla i skoči s Kockičinih leđa - nije mogao da ostane na atu a da ne bude u opasnosti da izgazi čoveka kojeg hoće da spase. Mrzi borbu u mraku, krvavo je mrzi. Napade te tamne prilike, čija lica nije ni mogao da vidi, sem što bi povremeno zableštali zubi ili odblesnula zamiruća svetlost u raspomamljenim očima. To ga je na tren podsetilo na jednu drugu noč, koju je proveo ubijajući Nakot Senke u mraku. Samo što su one prilike protiv kojih se tada borio bile skladnih mirdraalskih pokreta. Ovi sada nisu usklađeni ni koliko Troloci.

Metu se na tren učini kao da se bori protiv samih senki - senki koje je stvorio neki ustreptali plamen vatre, nasumične i neusaglašene, ali samim tim još smrtonosnije zbog njegove nemoći da predvidi njihove postupke. Jedva je izbegao da mu potpuno besmisleni napadi ne smrve lobanju. Tokom dana, ti bi napadi bili za smejanje, ali kada je reč o tom mračnom čoporu muškaraca i žena - koji ne mare za to šta udaraju ili kome nanose povrede - protiv tih napada skoro da nema odbrane. Met zateče sebe kako se iz petnih žila upinje samo da bi sačuvao živu glavu. Vrteo je svoj ašandejri u širokim krugovima, pokušavajući da njime sapliće što više neprijatelja može, a ne samo da ubija. Čim se nešto mrdne u mraku, on zada udarac. Kako će, za ime Svetlosti, u svemu tome naći Delarna?

Jedna senka mrdnu se nedaleko od Meta i on smesta prepozna mačevalački stav. „Pacov zoblje žito“? Jedan seljak to nikako ne bi mogao da zna. Dobar čovek!

Met hitno krenu prema senci, pa saseče dve druge senke koje su stajale na uglovima, a obe zastenjaše i zaurlaše od bola. Delarnovo telo nalazilo se ispod hrpe drugih, pa Met zaurla - ne želeći da prihvati to što se desilo - već preskoči telo jednog ubijenog čoveka i dočeka se tako da mu koplje opiše širok luk. Zasečene senke su krvarile, a krv je bila samo još jedna mrlja u mraku. Met se krajem svog koplja poslužio da odbije napad još jedne od njih. Sagnu se, pa uhvati jednu od tih senki za ruku i diže je na noge, slušajući promrmljanu psovku. Beše to Delarn.

„Hajde“, kaza Met i povuče čoveka prema Kockici, koji je frkćući odlučno stajao u mraku. Ljudi i žene koji su ih napadali kao da nisu obraćali pažnju na Kockicu, što je bila srećna okolnost. Met gurnu Delarna prema svom konju, pa se okrenu i stade da se bori protiv čopora za koji je znao da će ga pojuriti. Met je opet plesao s mrakom, udarajući iznova i iznova i pokušavajući da pobegne iz boja kako bi se vratio u sedlo. Usudio se da se osvrne i video je da je Delarnu pošlo za rukom da se popne Kockici u sedlo - ali vojnik je sedeo pogureno kao zgrčena humka. Koliko li je teško ranjen? Izgleda kao da je jedva u stanju da sedi. Krv i krvavi pepeo!

Met se opet okrenu prema napadačima, vitlajući kopljem i pokušavajući da ih natera na povlačenje. Ali oni nisu marili za rane, niti za to koliko je Met zapravo opasan. Samo i dalje naviru! Opkoljavaju ga. Napadaju sa svih strana. Krvavi pepeo! Okrenu se taman na vreme da vidi kako jedna krupna crna prilika pokušava da ga napadne s leđa.

Nešto blesnu u mraku, odražavajući neku veoma daleku svetlost. Jedna mračna prilika iza Meta klonu na tle. Još jedan blesak, pa pade i jedan ispred Meta. Odjednom, jedna prilika na belom konju projuri pored njega, pa još jedan nož sevnu kroz vazduh i obori i trećeg čoveka.

„Tome!“, viknu Met, prepoznajući plašt.

„Skači u sedlo!“, viknu mu Tom u odgovor. „Nestaje mi noževa!“

Met zamahnu kopljem, pa obori još dva meštanina, a onda pojuri napred i skoči u sedlo, verujući da će mu Tom štititi povlačenje. I zaista, iza sebe začu nekoliko bolnih uzvika. Trenutak kasnije, grmljavina kopita po putu obznani približavanje konja. Met skoči u sedlo u trenu kada se konji zaleteše kroz crnilo i razbacaše seljane na sve strane.

„Mete, budalo jedna!“, viknu Talmanes sa svog konja, jedva vidljiv u tmini.

Met se zahvalno nasmeši Talmanesu, okrenuvši Kockicu, i uhvati Delarna pre nego što ovaj iskliznu iz sedla. Crvenruka je i dalje živ, jer se slabašno upirao, ali na boku mu se videla vlažna mrlja. Met je držao tog čoveka ispred sebe, zaboravljajući na uzde u tom mrku i terajući Kockicu brzim pritiskom kolena. On lično nije znao borbena naređenja koja se izdaju iz sedla, ali ona su deo onih njegovih spaljenih sećanja, pa je zato uvežbao Kockicu da ih sluša.

Tom u galopu projuri pored njega, a Met okrenu Kockicu za njim, jednom rukom držeći Delarna, a drugom svoje koplje. Talmanes i Harnan jahali su tako da se on našao između njih, jurišajući niz taj hodnik ludila prema gostionici na njegovom kraju.

„Hajde, čoveče“, prošapta Met Delarnu. „Drži se. Aes Sedai su tu, ispred nas. Popraviće te.“

Delarn mu nešto šapatom odgovori.

Met se još više nagnu ka njemu. „Šta to reče?“

„...i bacićemo kocke, pa nek’ bude šta bude“, prošapta Delarn. „Samo s Crnim Džekom da zaigramo."

„Baš sjajno", promrlja Met. Ispred se videlo svetlo i smesta mu je bilo jasno da dopire iz gostionice. Možda će naći makar jedno mesto u tom plamenom selu gde žitelji nisu pomerili pameću.

Ali ne. Ona svetlost mu je poznata. Ognjene kugle, koje sevaju u prozorima na spratu gostionice.

„Pa“, primeti Talmanes s njegove leve strane, „izgleda da su Aes Sedai još žive. Makar to."

Prilike su se rojile ispred gostionice, boreći se u mraku, povremeno obasjane bleštanjem svetlosti u prozorima.

„Pozadi", predloži Tom.

„Napred", odgovori im Met, galopirajući pored zavađenih prilika. Talmanes, Tom i Harnan poteraše svoje konje odmah za Kockicom. Met blagoslovi svoju sreću što nije usput upao u neku rupu ili trag zaprege dok su oni prelazili preko razrovane zemlje i prilazili zadnjem delu krčme. Lako se moglo desiti da se neki konj saplete i da slomi nogu, što bi bilo nedaća za sve njih.

Zadnjim delom gostionice vladala je tišina, pa Met zauzda ata. Tom skoči sa svog konja, s takvom spretnošću koja je bila u oštroj suprotnosti s njegovim pređašnjim rečima o sopstvenim godinama i starosti. Zauzeo je položaj tako da je mogao držati na oku bok zgrade i videti da li ih neko sledi.

„Harnane!“, viknu Met i uperi koplje prema konjušnicama. „Dovedite ženskadiji konje i spremite ih. Osedlajte ih, ako morate, ali budite spremni da krećete bez sedala ako budete morali. Ako Svetlost da, nećemo morati da jašemo daleko, pošto nam je potrebno da pređemo tek milju ili nešto malo više od toga da bismo pobegli iz ovog ludila."

Harnan otpozdravi u mraku, pa sjaha i odjuri prema konjušnici. Met je čekao dovoljno dugo da zaključi kako niko neće skočiti na njega iz mraka, pa se obrati Delarnu, kojeg je još držao ispred sebe. „Jesi li i dalje pri svesti."

Delarn slabašno klimnu glavom. „Da, Mete. Ali popio sam ranu u trbuh. Ja...“

„Upravo idemo po Aes Sedai", reče mu Met. „Sve što ti moraš jeste da sediš ovde. Ostani u sedlu, važi?"

Delarn opet klimnu. Met se pokolebao zbog slabosti njegovih pokreta, ali Delarn naizgled rešeno prihvati uzde. Met stoga skliznu niz sedla, držeći ašandejri u pripravnosti.

„Mete", obrati mu se Delarn.

Met se okrete.

„Hvala ti - što si se vratio po mene."

„Nisam imao namere da prepustim čoveka nečemu onakvom", odgovori mu Met i strese se. „Pogibija na bojnom polju, ali umreti tamo u onoj tami... Pa, nisam imao namere da dopustim da se to dogodi. Talmanese! Vidi možeš li da nađeš nekakvo svetlo."

„Radim na tome", odgovori Kairhijenjanin, koji je stajao pored zadnjeg ulaza u gostionicu. Tu je našao okačenu svetiljku. Nakon nekoliko udaraca kremena i čelika prigušena svetlost obasja dvorište iza gostionice. Talmanes smesta zatvori svetiljku, tako da je svetlost mahom bila skrivena.

Tom im pritrča. „Mete, niko nas ne sledi", kaza.

Met klimnu. Na svetlosti koju je bacao fenjer, video je da je Delarn u gadnom stanju. Ne samo zbog rane u trbuhu, već i zbog ogrebotina po licu, pocepane odeće i jednog zatvorenog oka.

Met izvadi maramicu i pribi je uz ranu na trbuhu, stojeći pored Kockice i dižući ruku ka čoveku u sedlu. „Drži ovo - i to čvrsto. Kako to da si ranjen? Oni ne koriste oružje."

„Jedan od njih mi je oteo mač", prostenja Delarn. „Kada ga se dočepao, poslužio se njime sasvim dobro." Talmanes je otvorio zadnja vrata gostionice. Pogledao je Meta i klimnuo mu. Put je čist.

„Brzo ćemo se vratiti", obeća Met Delarnu. Labavo držeći ašandejri, priđe do vrata i klimu Talmanesu i Tomu. Njih trojica žurno uđoše.

Vrata su vodila u kuhinju. Met pređe pogledom po mračnoj prostoriji, a Talmanes ga munu i pokaza nešto na podu. Tračak svetlosti iz fenjera otkri dva dečaka koji su radih u kuhinji, jedva deset godina stara, slomljenih vratova. Met skrenu pogled, pribra se, pa korak po korak produži u prostoriju. Svetlosti! Samo dečaci, a sad mrtvi zbog tog ludila.

Tom sumorno odmahnu glavom, pa njih trojica pođoše napred. Kuvara su zatekli u susednom hodniku kako stenje dok po glavi tuče, izgleda, gostioničara. Ako ništa drugo, nekog čoveka s belom keceljom. Bio je već mrtav. Debeli kuvar okrenu se prema Metu i Talmanesu čim oni uđoše u hodnik, a oči mu pobesnelo sevnuše. Met nevoljno zadade udarac kako bi ga ućutkao pre nego što počne da zavija i tako privuče još ljudi.

„Ima borbi na stepeništu", kaza Talmanes i klimnu napred.

„Kladim se da postoji stepenište za sluge", primeti Tom. „Ovo mi izgleda kao takva gostionica."

Presekavši kroz dva hodnika u zadnjem delu zgrade, nađoše jedno uzano i klimavo stepenište koje je vodilo u tamu. Met duboko udahnu, pa pođe uz stepenište, držeći ašandejri u pripravnosti. Gostionica je imala samo prizemlje i sprat, a onaj blesak svetlosti dopro je sa sprata, blizu ulice.

Kada se popeše na sprat, otvoriše vrata i zapahnu ih oštar vonj spaljenog mesa. Hodnici su bili od drveta, koje se nije videlo od debelog sloja kreča. Pod je bio prekriven kestenjastim tepihom. Met klimnu Talmanesu i Tomu, pa njih trojica - spremnog oružja - izleteše iz stepeništa i uđoše u hodnik.

Istog trena, jedna ognjena kugla suknu ka njima. Met opsova, pa se baci unazad i tresnu u Talmanesa, za dlaku izbegavši vatru. Tom se, sa zabavljačkom okretnošću, baci na pod tako da oganj prolete preko njega. Met i Talmanes skoro da se skotrljaše niz stepenište.

„Krvavi pepeo!" prodra se Met nih hodnik. „Šta to radite?"

Zavlada tišina, nakon koje se - naposletku - oglasi Džolina. „Kautone?" viknu ona.

„A šta krvavo misliš ko je?“, prodra se on u odgovor.

„Ne znam!“, odvrati ona. „Došli ste prebrzo, isukanog oružja. Da li vi to pokušavate da izginete?"

„Pokušavamo da vas spasemo!" dreknu Met.

„Da li izgledamo kao da nam je spasavanje potrebno?", začu se odgovor.

„Pa, i dalje ste ovde, zar ne?“, odvrati Met.

Na te reči zavlada tišina. „O, tako ti Svetlosti", naposletku viknu Džolina. „Hoćeš li više da dođeš ovamo?"

„Nećeš da opet baciš ognjenu kuglu na mene, zar ne?", promrmlja Met, pa kroči u hodnik, a Tom se diže na noge. Talmanes pođe za Metom. Zatekoše tri Aes Sedai kako stoje u dnu širokog i lepog stepeništa na suprotnom kraju hodnika. Teslina i Edesina nastavile su da bacaju ognjene kugle na seljane u prizemlju. Kose su im bile mokre, a haljine neuredne, kao da su se odenule na brzinu. Džolina je na sebi imala samo beli kućni ogrtač; njeno lepo lice bilo je spokojno, a tamna kosa, skliska i mokra, padala joj je preko desnog ramena. Ogrtač je pri vrhu bio malčice rastvoren, tako da se video nagoveštaj onoga što se ispod njega krije. Talmanes tiho zazvižda.

„Talmanese, ona nije žena“, šapatom ga upozori Met. „Ona je Aes Sedai. Ne razmišljaj o njoj kao o ženi.“

„Pokušavam, Mete“, odgovori mu Talmanes. „Ali teško je.“ Pokoleba se pa dodade: „Plamen me spalio."

„Pazi se šta radiš, da te ona ne spali", reče mu Met i cimnu šešir, držeći ga za rub. „Zapravo, pre svega jednog trena skoro da je to i učinila."

Talmanes uzdahnu, pa njih trojica pređoše hodnik kako bi stigli do žena. Džolinina dva Zaštitnika, sa isukanim oružjem, stajala su blizu, u kupaonici. Desetak slugu bilo je vezano u jednom uglu: dve mlade devojke - koje su verovatno posluživale prilikom kupanja - i nekoliko muškaraca u čakširama i prslucima. Izgleda da je Džolinina haljina rasečena u trake, koje su bile upotrebljene za vezivanje. Svila je za tu svrhu daleko bolja od vunenih peškira. Pri vrhu stepeništa, odmah ispod Aes Sedai, Met je video hrpu leševa ljudi koji su nastradali od mačeva, a ne od ognja.

Džolina pogleda Meta dok joj se približavao, a po izrazu njenog lica reklo bi se da smatra kako je sve to što se desilo njegova krivica. Ona sklopi ruke, zatvorivši tako gornji deo ogrtača, mada on baš i nije bio siguran je li se to desilo zbog Talmanesovog zveranja, ili je taj pokret bio slučajan.

„Moramo da krenemo", obrati se Met ženama. „Čitav grad je poludeo."

„Ne možemo da odemo", odvrati Džolina. „Ne možemo da prepustimo ove sluge na milost i nemilost rulji. Sem toga, moramo da pronađemo gazda Tobrada i da se uverimo da je dobro."

„Gazda Tobrad je gostioničar?", upita Met. Jedna ognjena kugla sevnu niz stepenište.

„Da“, kaza Džolina.

„Prekasno", reče joj Met. „Njegov mozak već je ukrasio zidove u prizemlju. Vidi, kao što rekoh, celo selo je poludelo. One sluge su pokušale da vas ubiju, zar ne?"

Džolina se pokoleba. „Da."

„Ostavite ih", reče Met. „Ništa ne možemo da učinimo za njih."

„Ali ako sačekamo do zore...", kolebljivo zausti Džolina.

„I šta ćemo onda?“, upita Met. „Da spalimo svakoga ko pokuša da se popne uz ono stepenište? Stvarate buku ovde, što privlači sve više i više ljudi. Moraćete da ih sve pobijete kako biste ih zaustavili."

Džolina pogleda druge dve žene. „Vidi", obrati joj se Met. „Dole imamo ranjenog Crvenruku i nameravam da on iz svega ovoga izađe sa živom glavom na ramenima. Ovim ljudima ne možeš da pobegneš. Pretpostavljam da su tvoji Zaštitnici morali da pobiju onu gomilu na vrhu stepenište pre nego što ste se vas tri osetile dovoljno ugroženo da koristite Moć. Znaš koliko su rešeni."

„Dobro", reče Džolina. „Poći ću. Ali povešćemo dve služavke. Blerik i Fen mogu da ih nose."

Met uzdahnu - voleo bi da su Zaštitnicima sečiva slobodna, kako bi mogli da pomognu u slučaju nevolje - ali ništa ne reče. On klimnu Talmanesu i Tomu, nestrpljivo čekajući dok su Zaštitnici dizali dve vezane služavke i prebacivali ih preko ramena. Nakon toga, svi oni žurno siđoše niz stepenište za sluge, i to s Talmanesom na čelu a Metom na začelju. On začu vrištanje koje je zvučalo napola besno, a napola radosno kada seljani u podnožju stepeništa shvatiše da više neće biti ognja. Začuše se treska i dreka, a potom i otvaranje vrata, a Met se lecnu zamišljajući ostale sluge - vezane u kupaonici - kako umiru u rukama gomile.

Met i ostali izleteše u dvorište iza gostionice - i zatekoše Delarna na zemlji pored Kockice. Harnan je klečao pored njega. Bradati vojnik zabrinuto diže pogled. „Mete!", viknu. „Pao je iz sedla. Ja..."

Edesina ga ućutka tako što pritrča i kleknu pored Delarna. Sklopi oči, a Met oseti kako mu se medaljon ledi. Zadrhta kada zamisli Jednu moć kao curi iz nje i ulazi u onog čoveka. To je skoro jednako zlo kao umiranje, krvavi pepeo ako nije! On zgrabi medaljon ispod košulje.

Delarn se ukoči, ali onda oštro uzdahnu i otvori oči.

„Gotovo je“, kaza Edesina ustajući. „Biće slab od Lečenja, ali na vreme sam stigla do njega."

Harnan je prikupio i osedlao sve njihove konje, Svetlost ga blagoslovila. Dobar čovek. Žene uzjahaše, pa se osvrnuše da pogledaju gostionicu.

„Kao da ih je tama opila", kaza Tom dok je Met pomagao Delarnu da uzjaše. „Kao da ih je Svetlost odbacila, prepuštajući ih senci."

„Ništa ne možemo da uradimo", kaza Met i skoči u sedlo iza Delarna. Vojnik je nakon Lečenja bio previše slab da bi jahao sam. Met pogleda služavke koji su Zaštinici prebacili preko svojih konja. Otimale su se i bacakale, pokušavajući da pokidaju trake kojima su vezane, a mržnja im je sevala u očima. Okrenu se pa klimnu Talmanesu, koji zakači fenjer za jednu palicu. Kairhijenjanin otvori fenjer, tako da svetlost zapljusnu dvorište. Staza je vodila ka severu, iz dvorišta i u tamu. Dalje od vojske, ali takođe pravo van sela, prema brdima. Što se Meta tiče, to je sasvim dobro.

„Jašite“, reče i mamuznu Kockicu. Ostali pođoše za njim.

„Rekao sam ti da je trebalo da odemo“, primeti Talmanes, osvrćući se preko ramena dok je jahao Metu s leve strane. „Ali ti si morao da ostaneš da još jednom baciš kockice."

Met se nije osvrtao. „Nisam ja kriv, Talmanese. Otkud sam mogao da znam da će svi oni početi međusobno da se kolju zbog toga što smo ostali?“

„Šta?“, upita Talmanes, gledajući ga. „Zar se ljudi obično ne ponašaju tako kada im kažeš da ćeš da prenoćiš?"

Met prevrnu očima, ali dok je vodio svoju družinu iz sela - nije mu bilo do smeha.

Satima kasnije, Met je sedeo na jednoj steni ukopanoj u tle na mračnoj padini i s visine gledao Hinderstap. Selo je bilo mračno. Nigde nije gorela svetlost. Bilo je nemoguće oceniti šta se dešava, ali on je i dalje posmatrao. Kako čovek da spava nakon svega onoga kroz šta su prošli?

Pa, vojnici jesu spavali. Delarna ne krivi zbog toga. Lečenje koje Aes Sedai izvode ume da iscrpi čoveka. Met je povremeno imao prilike da oseti tu studen na sebi i nije imao namere da to ponavlja. Talmanes i Harnan nisu imali izgovor Lečenja, ali i njih dvojica su vojnici. Vojnici s vremenom nauče da spavaju kad god mogu, a ono kroz šta su te noći prošli izgleda da ih nije uznemirilo u istoj meri kao Meta. O, bili su zabrinuti dok su se nalazili usred svega toga, ali sada je za njih taj događaj samo još jedna minula bitka. Još jedna bitka koju su preživeli. To je navelo stamenog Harnana da se šali i smeši dok su legali na spavanje.

Ali Meta nije. Čitavo to iskustvo bilo je nekako čudno pogrešno. Je li zabrana boravka stranaca u selu bila predviđena da nekako sprečava da se to dešava? Da li je Met time što je ostao izazvao sve te smrti? Krv i krvavi pepeo. Zar više nema nijednog mesta na svetu koje nije postalo besmisleno?

„Mete, momče", kaza mu Tom pridruživši mu se, šepajući. Ruka mu je bila polomljena, mada to nije ni pomenuo sve dok Edesina nije primetila da se lecnuo i uporno zahtevala da ga Izleći. „Trebalo bi da spavaš." Sada kada je do maločas skriveni mesec izronio iza oblaka, bilo je dovoljno svetlosti da Met vidi Tomovu zabrinutost.

Družina se zaustavila u jednoj omanjoj udolini pored staze. S nje je pucao pogled prema selu, a još važnije je bilo to što je gledala i na stazu kojom su Met i ostali pobegli. Udolina je bila smeštena u strmoj padini, tako da joj se moglo prići samo odozdo. Jedan čovek na straži tako može da drži na oku sve prilaze bivaku i da primeti svakoga ko bude pokušao da se prišunja.

Aes Sedai su legle pri kraju udoline, mada je Met mislio da one zapravo ne spavaju. Džolinini Zaštitnici setili su se da ponesu ćebad, za svaki slučaj. Takvi su Zaštitnici. Metovi ljudi imali su samo svoje plaštove, ali to im nimalo nije smetalo da zaspu. Talmanes je čak tiho hrkao, uprkos prolećnoj studeni. Met je zabranio da se loži vatra. Nije toliko hladno da bi im vatra bila neophodna, a ovako bi samo bila znak svakome ko ih možda progoni.

„Dobro sam, Tome“, reče Met, pa se pomeri na kamenu da bi zabavljač seo. „Ti bi trebalo da se naspavaš.“

Tom odmahnu glavom. „Jedna dobra stvar koju sam primetio u vezi sa starenjem jeste da telu nije potrebno onoliko sna kao ranije. Pretpostavljam da umiranje ne traži jednako snage kao rast.“

„Ne počinji s tim“, reče mu Met. „Moram li da te podsećam kako si u onom selu izvukao moju žgoljavu zadnjicu iz nevolje? Oko čega si se ono ranije brinuo? Da mi više nisi potreban'? Da danas nisi bio sa mnom, da nisi došao da me potražiš, poginuo bih u onom selu - kao i Delarn.“

Tom se isceri, a oči mu se zaiskriše na mesečini. „Dobro, Mete“, reče. „Neću više. Obećavam."

Met klimnu. Njih dvojica su neko vreme sedeli na svojoj steni i gledali varoš. „Tome, ovo neće da me ostavi na miru“, naposletku mu kaza Met. „Šta?“

„Sve ovo“, umorno objasni Met. „Krvavi Mračni i njegov Nakot. Jure me još od one noći u Dvema Rekama i ništa ih ne zaustavlja."

„Misliš da je to bio on?“

„Šta je drugo moglo da bude posredi?" upita Met. „Mirni seljaci, koji se odjednom pretvaraju u krvožedne luđake? To je delo Mračnoga - i ti to znaš.“ Tom je neko vreme ćutao. „Da“, naposletku reče. „Pretpostavljam da jeste."

„I dalje me jure“, besno nastavi Met. „Onaj krvavi golam je tamo negde, znam da jeste, ali to čudo je samo deo svega toga. Mirdraali i Prijatelji Mraka, čudovišta i aveti. Jure me i progone me. Teturam se od jedne nedaće do druge, i otkad je sve ovo počelo, jedva mi polazi za rukom da sačuvam glavu na ramenima. Stalno pričam kako mi je jedino potrebno da nađem neku rupu negde da se kockam i pijem, ali to neće zaustaviti sve ovo što se dešava. Ništa neće.“

„Momče, ti si ta’veren“, kaza mu Tom.

„Nisam tražio da budem. Plamen me spalio, voleo bih da se svi oni pokupe i odu da gnjave Randa. On to voli.“ A onda odmahnu glavom, raspršivši sliku koja se obrazovala, u kojoj je video Randa kako spava u svom krevetu, s Min sklupčanom pored sebe.

„Zaista to misliš?" upita Tom.

Met se pokoleba. „Voleo bih da mislim", priznade. „To bi sve pojednostavilo."

„Laži nikada ne olakšavaju stvari, posmatrano dugoročno. Sem ako nisu upućene tačno pravoj osobi - obično ženi - u pravo vreme. Kada ih govoriš samome sebi, samo izazivaš nove nevolje."

„Ja sam onim ljudima doneo nevolje. U selu." Baci pogled prema zadnjem delu logora, gde su dva Zaštitnika stražarila pored i dalje vezanih služavki, koje nisu prestajale da se otimaju. Svetlosti! Odakle im snaga? To je neljudski.

„Mislim da se to nije desilo zbog tebe, Mete", zamišljeno kaza Tom. „O, ne sporim da te nevolje prate - kao da te Mračni lično prati. Ali Hinderstap... pa, dok sam pevao u onoj trpezariji, čuo sam neke odlomke razgovora. U tom trenutku nisu se činili značajnim, ali kada se osvrnem, rekao bih da su ti ljudi očekivali ono što se desilo - ili nešto nalik tome.“

„Kako su mogli da to očekuju?", upita Met. „Da se ovo ranije dešavalo, svi bi bili mrtvi."

„Ne znam", zamišljeno odgovori Tom. A onda se nečega seti i poče da pretura po unutrašnjoj strani svog ogrtača. „O, zaboravio sam. Možda i postoji nekakva veza između tebe i onoga što se desilo. Pošlo mi je za rukom da uzmem ovo jednom čoveku koji je bio previše pijan za svoje dobro." Zabavljač izvadi presavijeni list hartije i pruži ga Metu.

Met mršteći se prihvati hartiju, pa je razmota. Začkilji, kako bi na slaboj mesečini video o čemu je reč i nagnu se bliže hartiji, pa zastenja kada vide šta je na njoj - ne reči, već veoma tačan crtež Metovog lica, sa šeširom na glavi. Čak je i onaj medaljon u obliku lisičje glave bio nacrtan kako mu visi oko vrata. Krvavi pepeo.

Suzdrža se da ne pokaže razdraženost koju je osećao. „Zgodan čovek. Lep nos, pravi zubi, kicoški šešir."

Tom frknu. „Video sam neke ljude kako gradonačelniku pokazuju list hartije", nastavi Met presavijajući crtež. „Nisam video šta je bilo na njemu, ali kladim se da je reč o ovome. Šta je čovek od koga si ovo uzeo imao o tome da kaže?"

„Jedna strankinja u nekom selu severno odavde deli te hartije i nudi nagradu svakome ko te je video. Taj čovek je ovaj crtež dobio od jednog prijatelja, tako da nije mogao da je opiše, niti je znao ime te varoši. Ili ga je prijatelj držao u neznanju, želeći da sam pokupi nagradu, ili je bio previše pijan da bi upamtio."

Met tutnu hartiju u džep na kaputu. Praskozorje je počelo da rudi na istoku. Čitavu noć je presedeo, ali nije se osećao umorno. Samo... isceđeno. „Vraćam se", reče.

„Šta?“, iznenađeno upita Tom. „U Hinderstap?“

Met klimnu, ustajući. „Čim svane, moram da...“

Prekide ga prigušena psovka. On se munjevito okrenu, hvatajući se za ašandejri. Tomu se za tren oka noževi stvoriše u rukama. Fen, Džolinin saldejski Zaštitnik, beše opsovao. Stajao je sa šakom na balčaku, pogledom šestareći po tlu ispred sebe. Blerik je stajao pored Aes Sedai, mača isukanog i na oprezu.

„Šta je?“, šturo upita Met.

„Zarobljenice“, odgovori Fen.

Met se lecnu, shvativši da su one humkice što su bile na tlu pored Zaštitnika nestale. On dojuri do njih, psujući. Talmanesovo hrkanje stade kada ga larma probudi, pa se pridiže u sedeći položaj. Veze načinjene od Džolinine isečene haljine bile su na zemlji, ali služavke su nestale.

„Šta se desilo?" upita Met dižući pogled.

„Ja...“ Tamnokosi Zaštitnik delovao je zatečeno. „Nemam predstave. Maločas su bile ovde!“

„Jesi li zadremao?“, htede da čuje Met.

„Fen ne bi učinio tako nešto“, javi se Džolina, dižući se u sedeći položaj ispod svog ćebeta, staloženog glasa. I dalje je bila odevena samo u onaj kućni ogrtač.

„Momče“, kaza Tom, „nema ni minut kako smo obojica videli one devojke baš tu.“

Talmanes opsova i probudi dvojicu Crvenruku. Delarn je izgledao mnogo bolje i dok se dizao na noge činilo se kao da mu slabost od Lečenja jedva nešto malo smeta. Zaštitnici su zahtevali potragu, ali Met se samo okrenu prema selu u podnožju brda. „Odgovori su tamo“, kaza Met. „Tome, ti ćeš sa mnom. Talmanese, pazi na žene.“

„Nema nikakve potrebe da se na nas pazi, Metrime" progunđa Džolina.

„Dobro“, prasnu on. „Tome, ti si sa mnom. Džolina, ti pazi na vojnike. Bilo kako bilo, svi ima da ostanete ovde. Trenutno ne mogu da brinem o čitavoj družini."

Nije im pružio priliku da se raspravljaju. Kroz nekoliko minuta Met i Tom su bili na svojim konjima i jahali niz stazu prema Hinderstapu.

„Momče“, kaza mu Tom, „šta misliš da ćeš otkriti?"

„Ne znam“, odgovori Met. „Da znam, ne bih se ovoliko nameračio da tamo idem.“

„Pošteno", tiho reče Tom.

Met je skoro smesta primetio neobičnosti. One koze na zapadnom pašnjaku. Na slaboj svetlosti zore nije baš lepo video, ali učinilo mu se kao da ih neko tera. Da li ono svetiljke trepere u selu? Čitave noći nije bilo ni jednog jedinog svetla! On potera Kockicu kasom, a Tom nemo obode svog konja za njim.

Trebalo im je skoro sat vremena da stignu - Met nije želeo da digne bivak preblizu sela, mada takođe nije bio voljan da po mraku obilazi selo i da se vraća do vojske. Zora je potpuno svanula, premda je svejedno bilo veoma rano kada su njih dvojica ujahali u dvorište gostionice. Dva čoveka u smeđim kaputima popravljali su zadnja vrata, koja su očigledo bila izvaljena iz šarki nakon što su Met i ostali otišli. Ljudi digoše poglede kada Met i Tom ujahaše u dvorište, a jedan od njih bojažljivo skide kapu. Ni jedan ni drugi nisu učinili nikakav preteći pokret.

Met lagano zauzda Kockicu. Jedan od njih dvojice prošapta nešto onom drugom, pa ovaj utrča u gostionicu. Trenutak kasnije, proćelavi čovek s belom keceljom, izađe kroz dovratak. Met preblede.

„Gostioničar", izusti Met. „Plamen me spalio, video sam te mrtvog!“

„Najbolje bi bilo da odeš po gradonačelnika, sine“, kaza gostioničar jednom od radnika, pa se osvrnu da pogleda Meta. „Brzo.“

„Šta se za krvavo ime Hokvingove leve šake dešava ovde?“, zatraži da čuje Met. „Zar je sve ovo bila nekakva uvrnuta predstava? Ti...“

Neko promoli glavu kroz vrata, provirivši iza gostioničara da pogleda Meta. Iznad dežmekastog lica bila je kovrdžava plava kosa. Kada je poslednji put video tog čoveka, kuvara, Met je bio prisiljen da ga raspori i zakolje.

„Ti!“, reče i upre prstom. „Ubio sam te!“

„Samo polako, sine“, obrati mu se gostioničar. „Hajde ti lepo uđi da popiješ malo čaja i...“

„Neću ja nikuda s tobom, avetinjo", odbrusi mu Met. „Tome, vidiš li ti ovo?“

Zabavljač se počeša po bradi. „Mete, možda bi trebalo da saslušamo čoveka.“

„Duhovi i aveti“, promrlja Met, okrećući Kockicu. „Hajde.“ Potera Kockicu napred, kasom obilazeći gostionicu kako bi stigao do njenog prednjeg dela, a Tom potera svog konja za njim. Tamo ugleda mnogo radnika kako nose vedra s krečom - verovatno da prekreče mesta gde je oganj Aes Sedai oprljio zgradu.

Tom zauzda konja pored Metovog. „Mete, nikada nisam video ništa ni nalik ovome“, kaza. „Zašto bi aveti krečile zidove i popravljale vrata?“

Met odmahnu glavom. Primetio je mesto gde se borio protiv seljana kako bi spasao Delarna. Odjednom zauzda Kockicu, tako da Tom opsova i okrenu svog konja da bi se vratio do njega.

„Šta je bilo?“, upita Tom.

Met pokaza. Na tlu i preko nekog kamenja pored puta širila se krvava mrlja. „Ovde su ranili Delarna", reče.

„Dobro", odgovori Tom. Ljudi su sve to vreme prolazili pored njih, skrećući poglede i zaobilazeći Meta i Toma u širokom luku.

Krv i krvavi pepeo, pomislio je Met. Opet su nas opkolili zbog mene. Šta ako napadnu? Krvava budalo!

„Pa, tu je krv", odgovori mu Tom. „Šta si očekivao?"

„Gde je ostatak krvi, Tome?" procedi Met kroz zube. „Ovde sam ubio desetak ljudi i gledao ih kako krvare. Ti si trojicu ubio noževima. Gde je krv?"

„Nestaje", začu se nečiji glas.

Met okrenu Kockicu i ugleda mišićavog i dlakavog gradonačelnika kako stoji na putu nedaleko od njih. Mora da je već bio blizu, pošto nije bilo nikakvih izgleda da su radnici mogli tako brzo da ga dozovu. Naravno, sudeći po stvarima koje se dešavaju u tom selu, ko zna šta sve može da se desi? Barlden je nosio plašt i košulju, sveže pocepane na nekoliko mesta.

„Krv nestaje", ponovio je zvučeći iznureno. „Niko od nas nikada je nije video. Kada se probudimo, vidimo da je nestala."

Met se pokoleba, osvrćući se po selu. Žene su virile iz kuća držeći decu. Ljudi su polazili na njive noseći motike. Izuzev opšte strepnje zbog Metovog i Tomovog prisustva, niko nikada ne bi pomislio da se u tom selu odigralo nešto loše.

„Nećemo vas povrediti", kaza gradonačelnik, okrećući se od Meta. „Zato ne morate da delujete tako zabrinuto. Bar dok sunce ne zađe. Ako hoćete, objasniću vam šta se desilo. Ili dođite da me saslušate ili se gubite odavde. Meni je svejedno, samo da prestanete da uznemiravate moju varoš. Imamo posla - i to više nego obično, zahvaljujući vama."

Met pogleda Toma, koji slegnu ramenima. „Ne škodi da saslušamo", reče Tom.

„Ne znam", odgovori Met, odmeravajući Barldena. „Jedino ako misliš da ne škodi biti okružen ludim ubilačkim gorštacima."

„Dakle, idemo?"

Met lagano odmahnu glavom. „Ne. Plamen me spalio, moje zlato je i dalje kod njih. Hajde da vidimo šta on ima da kaže."

„Sve je počelo pre nekoliko meseci", kaza gradonačelnik, stojeći ispred prozora. Bili su u urednoj - premda jednostavnoj - primaćoj sobi u njegovom majuru. Zavese i tepih bili su bledozeleni, skoro boje mladog lišća, a drvo kojim su zidovi bih obloženi beše svetlosmeđe. Gradonačelnikova žena donela im je čaj od slatkih bobica. Met nije hteo čaj, a postarao se da se nasloni o zid blizu ulaznih vrata. Koplje je stavio pored sebe.

Barldenova žena bila je niska i smeđokosa, malčice dežmekasta i odisala je majčinstvom. Vratila se iz kuhinje noseći zdelu meda za čaj, pa se pokolebala videvši Meta kako stoji naslonjen o zid. Pogleda koplje, pa spusti zdelu na sto i ode.

„Šta se desilo?“, upita Met gledajući Toma, koji takođe nije hteo da sedne. Stari zabavljač stajao je prekrštenih ruku pored kuhinjskih vrata. Klimnuo je Metu; žena ne prisluškuje pored vrata. Pokazaće ako čuje da neko prilazi.

„Nismo sigurni je li reč o nečemu što smo mi učinili, ili samo o okrutnoj kletvi Mračnoga lično", odgovori gradonačelnik. „Bio je to običan dan, početkom ove godine, malo pre Proslave Abramove. Koliko se sećam, nije se desilo ništa posebno. Loše vreme je tada već krenulo, mada sneg još nije počeo. Većina nas je sutradan ujutro pošla svojim uobičajenim poslovima, ne misleći ništa posebno o onom što se dogodilo.

Vidiš, čudne stvari svodile su se na sitnice. Neka polomljena vrata, pocepana odeća. I košmari. Svi smo imali košmare o smrti i ubijanju. Neke žene su pričale o tome i shvatile da se ne sećaju da su prethodne večeri otišle na spavanje. Sećale su se kako su se probudile, bezbedno i udobno u svojim krevetima, ali tek se nekoliko njih sećalo kako leže u krevet. Oni koji su se toga sećali otišli su na spavanje rano, pre sutona. Što se nas ostalih tiče, nismo se sećali šta se dešavalo kasno uveče.“

On zaćuta. Met pogleda Toma, koji ne odgovori. Met je u tim njegovim plavim očima video da on pamti priču. Bolje bi mu bilo da je upamti kako treba ako namerava da mene ubacuje u balade, pomisli Met i prekrsti ruke. I bolje bi mu bilo da u njih uključi i moj šešir. Ovo je dobar krvavi šešir.

„Te noći ja sam bio na pašnjacima", nastavi gradonačelnik. „Pomagao sam starom Garkenu da popravi ogradu. A onda... ništa. Sve je magla. Probudio sam se narednog jutra u svom krevetu, pored žene. Osećali smo se umorno, kao da nismo dobro spavali." Stade, pa tišim glasom dodade: „I imao sam košmare. Košmari su nejasni i blede, ali setio sam se jedne živopisne slike. Matori Garken, mrtav pred mojim nogama. Kao da ga je ubila neka divlja životinja."

Barlden je stajao pored prozora na istočnom zidu, nasuprot Meta, i gledao napolje. „Ali sutradan sam otišao da obiđem Garkena i video da je on dobro. Završili smo s popravljanjem ograde. Priče sam čuo tek kada sam se vratio u varoš. Zajednički košmari, vreme neposredno pre sutona koje nedostaje. Okupili smo se da porazgovaramo o tome, a onda se opet desilo. Sunce je zašlo, a kada je opet izašlo - ja sam se opet probudio u svom krevetu, umoran, uma prepunog košmara." On zadrhta, pa priđe stolu i nasu šolju čaja.

„Ne znamo šta se noću dešava", završi gradonačelnik i umeša u čaj kašičicu meda.

„Ne znate?", htede da čuje Met. „Ja ću da ti krvavo kažem šta se dešava noću. Ti..."

„Ne znamo šta se dešava", prekinu ga gradonačelnik, ošinuvši ga pogledom. „I ne želimo da znamo."

„Ali..."

„Nije nam potrebno da znamo, stranče", oštro mu reče gradonačelnik. „Želimo da živimo svoje živote najbolje što možemo. Mnogi od nas odlaze rano na spavanje, ležući pre sumraka. Tako nemamo rupe u pamćenju. Kad legnemo u krevet, budimo se u tom istom krevetu. Ima košmara, možda i neke štete po kući, ali ništa što ne može da se popravi. Drugi više vole da odu u krčmu i da piju dok sunce zalazi. Pretpostavljam da i u tome ima nekog blagoslova. Možeš da piješ koliko hoćeš, ali ne moraš da brineš hoćeš U se vratiti kući. Uvek se probudiš bezbedan i u svom krevetu."

„Ne možete u potpunosti izbegavati ovo što se dešava", tiho mu kaza Tom. „Ne možete da se pretvarate da se ništa nije promenilo."

„Ne pretvaramo se", Barlden otpi čaj. „Imamo pravila. Pravila koja ste vi zanemarili. Nakon sutona nema vatri - ne smemo da dozvolimo da otpočne požar, a da nemamo nikoga ko bi mogao protiv njega da se bori. I zabranjujemo boravak strancima nakon sutona. Taj smo nauk brzo naučili. Prvi ljudi ovde zatočeni nakon sutona bili su neki rođaci Samrija bačvara. Sutradan ujutro zatekli smo krv na zidovima njegove kuće, ali njegova sestra i njena porodica bili su dobro i spavali su u krevetima koje im je odredio." Gradonačelnik zastade. „Sada imaju iste košmare kao mi."

„Pa idite odavde", reče mu Met. „Pobegnite iz ovog krvavog mesta i idite negde drugde!"

„Pokušali smo", odgovori gradonačelnik. „Ali uvek se probudimo ovde, bez obzira na to koliko daleko smo otišli. Neki su pokušali da oduzmu sebi život. Zakopali smo njihova tela. Sutradan su se probudili u svojim krevetima."

Prostorijom zavlada muk.

„Krv i krvavi pepeo", prošapta Met. Sav se naježio.

„Preživeli ste noć“, kaza gradonačelnik i opet promeša čaj. „Pretpostavio sam da niste, nakon što sam video krvavu mrlju. Baš smo bili radoznali da vidimo gde ćete se probuditi. Većinu prostorija u gostionici trajno su nastanili putnici koji su sada, bilo to dobro ili loše, deo našeg sela. Ne možemo da biramo gde će se neko probuditi. To se jednostavno dešava tako kako se dešava. Prazan krevet dobija novog vlasnika, koji se nakon toga svakoga jutra budi u njemu.

U svakom slučaju, kada sam vas čuo kako pričate o onome što ste sinoć videli, shvatio sam kako mora da ste pobegli. Previše se živopisno sećate sinoćnjih događaja. Svi koji nam se... pridruže jednostavno imaju košmare. Smatrajte se srećnim. Predlažem vam da nastavite dalje i da zaboravite na Hinderstap.“

„S nama su Aes Sedai“, kaza Tom. „One bi možda bile u stanju da vam nekako pomognu. Mogli bismo da javimo Beloj kuli šta se dešava, pa da odatle pošalju..."

„Ne!“, oštro ga prekide Barlden. „Naši životi nisu tako loši sada kada smo otkrili kako da sa svim tim izađemo na kraj. Ne želimo da nas Aes Sedai drže na oku.“ Okrenu se. „Skoro da smo odmah oterali vašu družinu. Ponekad to radimo ako osetimo da putnici neće da se pokore našim pravilima. Ali vi ste sa sobom vodili Aes Sedai. One zapitkuju i mori ih radoznalost. Pribojavali smo se da će postati sumnjičave i prisiliti nas da ih primimo u selo ako budemo pokušali da vas oteramo."

„To što ste ih primoravali da napuste selo u sumrak samo je u njima probudilo još veću radoznalost", odgovori Met. „A to što su sluge krvavo pokušale da ih ubiju u kupatilu takođe nije dobar način da se čuvaju tajne.“

Gradonačelnik je delovao ubledelo. „Neki su želeli... pa, vi biste bili zatočeni ovde. Mislili su da bi Aes Sedai našle neki spas za sve nas ako bi postale vezane za ovo mesto. Ne slažemo se svi s time. Bilo kako bilo, to je naša muka. Molim vas, samo... Samo idite.“

„Dobro." Met se ispravi i uze koplje. „Ali najpre, reci mi - odakle je ovo?“ Izvadi hartiju iz džepa, onu s crtežom njegovog lica.

Barlden je na tren pogleda. „To je razdeljeno po okolnim selima", reče. „Neko te traži. Kao što sinoć rekoh Ledronu, ne zanima me da prodajem naše goste. Nisam imao namere da te otmem i da se igram s time da ovde prenoćiš, samo zarad nekakve nagrade."

„Ko me traži?" ponovi Met.

„Dvadesetak liga prema severoistoku nalazi se gradić zvani Traster. Glasine kruže da ako čovek hoće da zaradi malo para, može tamo odneti vesti o čoveku koji izgleda kao taj na toj slici, ili o onom drugom. Samo idi u gostionicu po imenu Stisnuta pesnica u Trasteru i naći ćeš onoga ko te traži."

„Druga slika?" upita Met, mršteći se.

„Da. Mišićavi čovek s bradom. Na zabelešci pri dnu crteža kaže se da on ima zlatne oči.“

Met pogleda Toma, a ovaj izvi čupavu obrvu.

„Krv i krvavi pepeo", progunđa Met i naheri šešir. Ko to traži njega i Perina - i šta ti ljudi hoće? „Pa, valjda je vreme da krenemo", reče, pa pogleda Barldena. Jadan čovek. To važi za čitavo selo. Ali šta Met da radi? Čovek neke bitke može da dobije, ali neke druge bitke jednostavno mora da prepusti drugima.

„Tvoje zlato je u kolima napolju", reče mu gradonačelnik. „Nismo uzeli ništa od onoga što si dobio. I hrana je tamo." Pogleda Meta pravo u oči. „Mi se ovde držimo svoje reči. Neke druge stvari ne zavise od nas, naročito za one koji ne poštuju pravila, ali nećemo da opljačkamo čoveka samo zato što je stranac."

„Baš ljubazno od vas", bezizražajno odvrati Met, pa otvori vrata. „Onda, dobar vam dan želim - i kada noć dođe, pokušajte da ne ubijete nikoga koga ja ne bih ubio. Tome, ideš li?"

Zabavljač mu se pridruži, malčice šepajući zbog svoje stare rane. Met pogleda Barldena, koji je stajao u središtu prostorije, rukava podvrnutih, i zurio u svoju šolju. Delovao je kao da priželjkuje da je u toj šolji nešto malo jače od čaja.

„Jadan čovek", kaza Met, pa izađe za Tomom na jutarnje svetlo i zatvori vrata za sobom.

„Pretpostavljam da ćemo krenuti na toga ko deli tvoje slike?" upita Tom.

„Svetlosti mi, hoćemo li?“, odgovori Met, pa priveza ašandejri za Kockičino sedlo. „To je svejedno na putu do Četiri Kralja. Vodiću tvog konja ako ti budeš vozio kola."

Tom klimnu. Gledao je gradonačelnikovu kuću.

„Šta je bilo?", upita ga Met.

„Ništa, momče", odgovori zabavljač. „Samo... pa, to je tužna priča. Nešto nije kako treba u vezi sa svetom. Ovde je Šara zamršena. Ova varoš se noću raspre-, de, a onda svet svakog jutra pokušava da se vrati na staro i da ispravi stvari."

„Pa, trebalo bi da budu malo otvoreniji u vezi s tim", primeti Met. Dok su Met i Tom pričali s gradonačelnikom, seljaci su doterali kola natovarena hranom. U kola su bila upregnuta dva snažna konja za vuču, smeđe dlake i širokih kopita.

„Otvoreniji?", upita Tom. „Kako? Gradonačelnik je bio u pravu - jesu pokušali da nas upozore."

Met zagunđa, prilazeći da otvori kovčeg i pogleda svoje zlato. Bilo je na broju, baš kao što je gradonačelnik rekao. „Ne znam", reče. „Mogli su da postave znak upozorenja, ili tako nešto. Zdravo. Dobro došli u Hinderstap. Noćas ćemo vas ubiti i poješćemo vam krvavo lice ako ostanete nakon sutona. Probajte pite. Martna Bejli pravi sveže svakoga dana."

Tom se nije nasmejao. „Neukusno, momče. Previše je tragedije u ovom mestu za sprdanje."

„Baš smešno", odvrati Met. Izbrojao je onoliko zlatnika koliko je procenio da je dobra cena za hranu i kola, a onda - trenutak kasnije - tome je dodao još deset srebrnih kruna. Sve je to nagomilao u hrpicu na gradonačelnikovom pragu, pa zatvorio kovčeg. „Što su stvari tragičnije, to je meni više do smeha."

„Zar ćemo zaista da uzmemo ova kola?"

„Potrebna nam je hrana", odgovori Met i priveza kovčeg za zadnji deo kola. Pored buradi s pivom bilo je nekoliko velikih koturova belog sira i šest ovčjih butova. Hrana je lepo mirisala, a njemu su creva krčala. „Pošteno sam ih dobio na kocki." Pogleda seljake koji su prolazili ulicom. Kada ih je juče prvi put video, mislio je da im je korak spor zbog lenje naravi planinskih sela. Sada je shvatio da je posredi nešto potpuno drugačije.

Vratio se poslu i proverio remenje na konjima. „A uopšte me ne grize savest zbog kola i konja. Čisto sumnjam da će ovi seljani ikud putovati u budućnosti..."