Oluja na obzorju

39 Poseta Verin Sedai

„Nikada nisi držala Štap zakletvi", optuži je Egvena, i dalje stojeći pored pregratka. Verin ostade da sedi na krevetu, lagano ispijajući čaj. Zdepasta žena beše u jednostavnoj smeđoj haljini ozbiljnog kroja preko nedara i sa širokim kožnim pojasom. Suknje su joj bile razdeljene, a sudeći po prljavim čizmama koje su joj provirivale ispod skuta, samo što se vratila u Belu kulu.

„Ne budi smešna." Verin vrati u punđu jedan pramen kose koji je odatle pobegao; smeđa kosa bila je obeležena istaknutim pramenom sedih vlasi. „Dete, ja sam držala Štap zakletvi i zavetovala se na njemu pre nego što se tvoja baba rodila."

„Onda si skinula zavete sa sebe", odvrati Egvena. To je moguće izvesti pomoću Štapa zakletvi - napokon, Jukiri, Serin i ostale uklonile su svoje zavete i ponovo ih položile.

„Pa da", odgovori joj Verin majčinskim glasom.

„Ne verujem ti", ote se Egveni. „Mislim da ti nikada nisam ni verovala."

„Veoma pametno", reče joj Verin i srknu čaj. Egvena nije mogla da ga prepozna po mirisu. „Naposletku, ja sam iz Crnog ađaha."

Egvena se odjednom zaledi, kao da joj neko zari ledeni klin kroz leđa pravo u nedra. Crni ađah! Verin je Crna. Svetlosti!

Egvena smesta posegnu za Jednom moći, ali taj pokušaj je - naravno - zbog dvokorena ispao jalov. A Egvena je predložila da joj se taj dvokoren da! Svetlosti, zar je sišla s uma? Bila je tako samouverena i sigurna u sebe nakon pobede koju je ostvarila da nije predvidela mogućnost da naleti na neku Crnu sestru. Ali ko može da predvidi susret s Crnom sestrom? Ko bi mogao da zna da će zateći jednu od njih kako sedi na krevetu, pije čaj i gleda onim očima koje su oduvek delovale kao da previše znaju? Zar postoji bolji način da se jedna od njih sakrije, nego da bude neupadljiva Smeđa, koju ostale sestre stalno zanemaruju zbog njene rasejanosti i učenjačkih sklonosti?

„Ovo zaista jeste dobar čaj“, reče Verin. „Kada sledeći put vidiš Laras, molim te - zahvali joj na tome što mi ga je obezbedila. Zaklela mi se da ima malo čaja koji se nije pokvario, ali nisam joj verovala. U današnje vreme čovek malo čemu može da veruje, zar ne?“

„Šta - Laras je Prijateljica Mraka?", upita Egvena.

„Nebesa, ne", odgovori Verin. „Ona je mnogo toga, ali ne i Prijateljica Mraka. Pre bi našla Belog plašta koji se oženio Aes Sedai nego što bi otkrila da se Laras zavetovala Velikom gospodaru. Izvanredna žena. I veoma umešna u određivanju ukusa čajeva."

„Šta ćeš da radiš sa mnom?" upita Egvena, sileći se da ne izgubi mir. Da je Verin htela da je ubije, to bi već bilo učinjeno. Očigledno da ona namerava da iskoristi Egvenu, što Egveni pruža priliku. Priliku da pobegne, priliku da preokrene stvari. Svetlosti, to se dešava u lošem trenutku!

„Pa“, kaza joj Verin, „najpre ću te zamoliti da sedneš. Ponudila bih te čajem, ali čisto sumnjam da bi ti želela da probaš ovaj koji ja pijem."

Razmisli, Egvena!, pomislila je. Dozivanje u pomoć bilo bi jalovo; čule bi je samo polaznice, a njene Crvene stražarke su otišle. Zar da baš sada bude sama! Nikada ne bi ni pomislila da će se naći u prilici da priželjkuje da su njene tamničarke u blizini.

Kako god, kad bi viknula, Verin bi je nesumnjivo vezala tkanjima Vazduha i zapušila bi joj usta. A sve i da neke polaznice čuju da se nešto dešava, samo bi dotrčale da vide o čemu je reč - tako da bi i one pale Verin u šake. Zato Egvena samo privuče onu jednu stoličicu koju je imala u sobi, i sede, a zadnjica joj se pobuni zbog tvrdog drveta.

Sobicom je vladao muk, bila je hladna i odisala prazninom kao da u njoj četiri dana niko nije boravio. Egvena je u mislima grozničavao tragala za načinom da pobegne.

„Čestitam ti na onome što si ovde postigla, Egvena", reče Verin. „Malo sam pratila ove gluposti koje se dešavaju između zavađenih Aes Sedai, premda sam rešila da se ne mešam u to. Bilo je daleko važnije da nastavim sa svojim istraživanjem i da držim na oku mladog Al’Tora. Moram reći da je on strastven. Brinem se za tog mladića. Nisam sigurna da on shvata kako Veliki gospodar dela. Nije sve zlo... očigledno... kao što su Izabrani. Vi ih zovete Izgubljeni."

„Očigledno?" upita Egvena. „Izgubljeni?"

„Pa, u poređenju." Verin se nasmeši i obema šakama uhvati šoljicu sa čajem kako bi se zagrejala. „Izabarani su kao gomila nemirne dece koja pokušavaju da vrište najjače što mogu da bi privukla očevu pažnju. Lako je utvrditi šta ona žele: Vlast nad drugom decom, dokaz da su najvažnija. Ubeđena sam da neko ne postaje Izabrani zbog svoje pameti, lukavstva ili veštine - mada su, naravno, te stvari takođe bitne. Ne, ubeđena sam da Veliki gospodar u svojim najvećim predvodnicima traži pre svega sebičnost.“

Egvena se namršti. Da li to njih dve zaista čavrljaju o Izgubljenima? „Zašto bi se on odlučio baš za tu osobinu?"

„Tako su predvidljivi. Alatka na koju možeš da se osloniš da će raditi onako kako ti očekuješ daleko je dragocenija od one koju ne razumeš. Ili možda to što se bore jedan protiv drugoga čini da samo oni najsnažniji preživljavaju. Iskrena da budem, ne znam. Izabrani su predvidljivi, ali Veliki gospodar nije ni najmanje. Čak ni nakon decenija izučavanja, ne znam sa sigurnošću šta on želi ili zašto to želi. Samo znam da se ova bitka neće voditi onako kako Al’Tor pretpostavlja."

„A kakve to veze ima sa mnom?", upita Egvena.

„Ne velike", odgovori Verin, cokćući sebi u bradu. „Bojim se da sam dozvolila sebi da skrenem s teme. A ostalo je tako malo vremena. Zaista moram da pazim šta pričam." Ona i dalje deluje kao jedna prijatna Smeđa sestra, sklona učenjaštvu. Egvena je uvek očekivala da će Crne sestre biti... drugačije.

„Bilo kako bilo", nastavi Verin, „pričale smo o onome što si ti učinila, ovde - u Kuli. Bojala sam se da ću te zateći kako i dalje odugovlačiš sa svojim prijateljicama tamo van grada. Zamisli koliko sam se iznenadila kada sam otkrila da ne samo da si ubacila svoje ljude u Elaidinu vlast, već si izgleda i pola Dvorane okrenula protiv nje. Svakako si ozlojedila neke od mojih saradnica, da ti kažem. Nije im ni najmanje drago." Verin odmahnu glavom, pa opet skrnu čaj.

„Verin, ja..." Egvena zaćuta. „Šta je..."

„Bojim se da nema vremena", kaza Verin i nagnu se ka njoj. Iznenada, nešto u vezi s njom kao da se promenilo. Mada je i dalje delovala kao jedna starija žena - i povremeno majčinske naravi - lice joj je poprimilo izraz velike rešenosti. Pogledala je Egvenu pravo u oči i ona se zabezeknula od snage u njima. Je li to ista ta žena?

„Hvala ti što si saslušala moje blebetanje", tišim glasom reče Verin. „Baš je bilo lepo da makar još jednom pročavrljam o nečemu uz čaj. A sada - postoje neke stvari za koje moraš da znaš. Pre izvesnog broja godina, bila sam suočena sa odlukom. Našla sam se u položaju da se ili zavetujem Mračnome, ili da otkrijem kako to nikada zapravo nisam želela - niti nameravala - nakon čega bih bila pogubljena.

Možda bi neko drugi pronašao izlaz iz tih okolnosti. Mnogi bi se jednostavno odlučili za smrt. Međutim, ja sam to shvatila kao priliku. Vidiš, čoveku se retko ukaže prilika da izučava zver iz njenog srca i da vidi šta zaista tera krv kroz žile. Da otkrije kuda vode sve venice i sićušni krvni sudovi. Bilo je to krajnje izvanredno iskustvo."

„Čekaj", zausti Egvena. „Priključila si se Crnom ađahu da bi ga izučavala?“

„Pridružila sam se njima da bih sačuvala sopstvenu kožu“, odgovori Verin i nasmeši se. „Veoma mi je draga, premda Tomas jeste drobio po ovim sedim vlasima. Bilo kako bilo, nakon što sam im se pridružila, iskoristila sam to da bih ih izučavala."

„Tomas. Zna li on šta si učinila?"

„I on je bio Prijatelj Mraka, dete", odgovori Verin. „Želeo je da se izvuče iz toga. Pa, izlaza zapravo nema kada te Veliki gospodar jednom zgrabi u svoje kandže. Ali postojao je način da se čovek protiv toga bori i da se makar malo iskupi za ono što je učinio. Ja sam tu priliku ponudila Tomasu i verujem da mi je zbog toga bio veoma zahvalan."

Egvena se pokoleba, pokušavajući da sve to pojmi. Verin je Prijateljica Mraka... ali istovremeno nije. „Rekla si da ti je bio veoma zahvalan?"

Verin joj nije odmah odgovorila. Najpre je opet srknula čaj. „Zaveti koji se polažu Velikom gospodaru krajnje su određeni", napokon nastavi. „A kada ih položi neko ko usmerava, veoma su obavezujući. Nemoguće ih je prekršiti. Možeš da izdaš druge Prijatelje Mraka, možeš da se okreneš protiv Izabranih, ako to možeš da opravdaš. Sebičnost se mora sačuvati. Ali njega nikada nećeš moći da izdaš. Nikada nećeš moći da izdaš svoj red strancima. Zaveti su veoma određeni. Veoma određeni." Diže glavu i pogleda Egvenu pravo u oči. „Kunem se da neću izdati Velikog gospodara i da ću čuvati svoje tajne sve do časa svoje smrti. To sam obećala. Shvataš li?"

Egvena pogleda šolju vrelog čaja u Verininim šakama. „Otrov?"

„Potreban je veoma poseban čaj da bi se gujina trulež slatko popila", odgovori Verin, pa opet srknu. „Kao što rekoh, molim te - zahvali Laras u moje ime."

Egvena sklopi oči. Ninaeva joj je pominjala gujinu trulež; jedna kap je dovoljna da ubije. To je brza i spokojna smrt, a često nastupa... do sat vremena pošto se unese u telo.

„To je zanimljiva rupa u zavetima", tiho kaza Verin. „Dopustiti nekome izdajstvo u poslednjem satu života. Ne mogu a da se ne zapitam da li Veliki gospodar zna za to. Zašto nije zatvorio tu rupu?"

„Možda je ne doživljava kao nešto preteče", reče Egvena i otvori oči. „Napokon, koji bi se to Prijatelj Mraka ubio samo da bi učinio nešto zarad opšteg dobra? To ne deluje kao nešto na šta bi se njegovi sledbenici odvažili."

„Možda si u pravu kada to kažeš", reče Verin, pa spusti šolju sa čajem. „Dete, bilo bi pametno da se postaraš da se ovaj čaj pažljivo i oprezno ukloni."

„Dakle, to je to?“, upita Egvena sva sleđena. „Šta je s Tomasom?"

„Pozdravili smo se. On svoj poslednji sat provodi sa svojom porodicom."

Egvena odmahnu glavom. Sve joj to deluje kao neverovatna tragedija. „Došla si da mi priznaš i ubila si se u poslednjem pokušaju da zaslužiš iskupljenje?"

Verin se zasmeja. „Iskupljenje? Rekla bih da se to ne zaslužuje tako lako. Svetlost zna da sam učinila dovoljno toga da zaslužim veoma posebno iskupljenje. Ali sve je to vredelo. Zaista je vredelo. Ili možda ja to samo moram da govorim sebi."

Pruži ruku i izvuče kožnu torbicu ispod presavijenog ćebeta u podnožju Egveninog kreveta. Verin je pažljivo otkopča, pa izvadi dve stvari: dve knjige, obe u kožnim povezima. Jedna je bila veća, nalik na rečnik, mada na njenim crvenim koricama nije bio ispisan nikakav naslov. Druga je bila jedna tanka knjiga s plavim povezom. Korice i jedne i druge bile su pomalo izlizane od koriščenja.

Verin ih pruži Egveni. Ova ih kolebljivo prihvati, desnom rukom onaj težak veći tom, a levom rukom laganu plavu knjižicu. Mršteći se, pređe prstom po glatkoj koži i pogleda Verin.

„Svaka žena u Smeđem", poče Verin, „teži da za sobom ostavi nešto trajno. Da se bavi istraživanjem ili proučavanjem koje će biti značajno. Često se dešava da nas drugi optužuju za zanemarivanje sveta oko nas. Misle da smo zagledane samo unazad. Pa, to nije tačno. Ako smo rasejane, to je zbog toga što gledamo u budućnost, zbog toga što smo zagledane u one koje će doći nakon nas. A podaci i znanje koje prikupljamo... ostavljamo ih za njih. Ostali ađasi trude se da poboljšaju današnjicu; mi žudimo za time da poboljšamo sutrašnjicu."

Egvena spusti plavu knjižicu, pa najpre otvori crveni tom. Reči su bile ispisane sitnim i zbijenim rukopisom, koji je prepoznala kao Verinin. Nijedna rečenica nije imala nikakvog smisla. Sve je bilo čisto buncanje.

„Egvena, knjižica je ključ", objasni Verin. „U njoj je šifra koju sam koristila za pisanje tog toma. Taj tom je... delo. Moje delo. Moje životno delo."

„Šta je to?“, tiho upita Egvena, pretpostavljajući da možda i zna odgovor.

„Imena, mesta, objašnjenja", odgovori Verin. „Sve što sam otkrila o njima.

O vođama Prijatelja Mraka, o Crnom ađahu. Proročanstvima u koja veruju, ciljevima i pobudama različitih zavađenih strana među njima. Skupa sa spiskom, na samom kraju knjige, svih sestara iz Crnog ađaha koje sam mogla da otkrijem.“

Egvena se lecnu. „Svih?“

„Čisto sumnjam da sam ih sve otkrila", nasmeši se Verin. „Ali mislim da sam razotkrila veliku većinu. Dajem ti reč, Egvena - umem da budem veoma temeljna."

Egvena sa strahopoštovanjem pogleda te dve knjige. Neverovatno! Svetlosti, ali to je veće blago od svake kraljevske riznice. Blago dragoceno kao Rog Valera. Diže pogled, sa suzama u očima, zamišljajući život proveden među Crnima, stalno gledajući, beležeči i radeći za opšte dobro.

„O, nemoj tako", reče joj Verin. Počela je da bledi u licu. „Njih ima mnogo među nama, poput crva koji kvare voće iznutra. Pa, mislila sam da je krajnje vreme da i mi imamo svog doušnika među njima. To vredi života jedne žene. Malo je ljudi imalo priliku da stvori nešto korisno i predivno kao što je ta knjiga u tvojim rukama. Egvena, svi mi težimo da promenimo budućnost. Mislim da se meni možda ukazala prilika da to učinim."

Verin duboko udahnu, pa se uhvati za glavu. „O. Ovo zaista brzo deluje. Moram da ti kažem još nešto - molim te, otvori crvenu knjigu."

Egvena to i učini, pa ugleda tanak kožni remen sa čeličnim tegićima na kraju, kakav se koristi za obeležavanje mesta u knjizi, premda je bio duži od onih koje je viđala.

„Obmotaj ga oko knjige", reče joj Verin, „obeleži njime bilo koju stranicu, pa spoji slobodne krajeve preko vrha."

Egvena je radoznalo posluša - stavi remen između nasumice odabranih stranica, pa zatvori knjigu. Onu manju knjigu stavi preko veće, pa uze duge krajeve obeleživača stranica koji su viših iznad i ispod knjige i njima obmota oba toma. Primetila je da se tegovi uklapaju jedan u drugi. Prikopča ih.

I knjige nestaše.

Egvena se lecnu. I dalje ih je osećala u rukama, ali knjige su bile nevidljive.

„Bojim se da to radi samo na knjigama", zevnu Verin. „Izgleda da je neko iz Doba legendi bio veoma zabrinut za to da svoj dnevnik sakrije od drugih." Malčice se nasmeši, ali bila je sve bleđa.

„Hvala ti, Verin", kaza joj Egvena, otkopčavajući i razvezujući obeleživač stranica. Tomovi se opet pojaviše. „Volela bih da je postojao neki drugi način..."

„Priznajem da je otrov bio pomoćni plan“, kaza Verin. „Nisam željna smrti; ima još toga što moram da završim. Srećom, postarala sam se da se neke od njih... privedu kraju, u slučaju da se ne vratim. Bez obzira na to, moja prva namera bila je da pronađem Štap zakletvi, pa da vidim mogu li da se poslužim njime da uklonim zavete položene Velikom gospodaru. Nažalost, Štap zakletvi je nekud nestao."

Serin, pomislila je Egvena, i ostale. Mora da su ga opet uzele. „Verin, žao mi je“, reče.

„To možda i ne bi urodilo plodom", kaza Verin, pa se zavali u krevet i namesti jastuk iza svoje prosede smeđe kose. „Postupak polaganja tih zaveta Velikom gospodaru bio je... krajnje određen. Ali želim da s tobom podelim još jednu sitnicu. Dete, u Kuli je jedna od Izabranih. Reč je o Mesani. Sigurna sam u to. Nadala sam se da ću moći da ti otkrijem ime pod kojim se krije, ali oba puta kada sam se sastajala s njom, bila je toliko zabrađena da nisam mogla da je razaznam. Ono što jesam videla zabeleženo je u crvenoj knjizi.

Pazi se kakve poteze povlačiš. Pazi kako ćeš napasti. Prepustiću tebi odluku želiš li da pokušaš da ih pohvataš sve odjednom, ih želiš da najpre u tajnosti uhvatiš one najvažnije među njima. Možda ćeš i rešiti da ih držiš na oku i da vidiš možeš li da sasečeš njihove spletke. Jedno dobro ispitivanje moglo bi da osvetli neka pitanja na koja ja nisam mogla da odgovorim. Za tako mlado čeljade, moraš doneti mnogo odluka." Ona zevnu, pa se onda namršti i lecnu od bola.

Egvena ustade i priđe joj. „Hvala ti, Verin. Hvala ti na tome što si me odabrala da nosim ovo breme."

Verin se blago nasmeši. „Dobro si iskoristila trunčice koje sam ti ranije dala. To su bile baš zanimljive okolnosti. Amirlin je naredila da ti saopštim sve što je potrebno da loviš Crne sestre koje su pobegle iz Kule, pa sam morala da poslušam, iako je vodstvo Crnog ađaha poludelo od tog naređenja. Znaš, nije trebalo da ti dam onaj ter’angreal za snevanje - ali uvek sam imala izvestan osećaj u vezi s tobom."

„Nisam sigurna da zaslužujem takvo poverenje." Egvena pogleda knjigu. „Poverenje kakvo si mi ti ukazala."

„Gluposti, dete", reče Verin i opet zevnu, a oči joj se sklopiše. „Bićeš ti Amirlin. Uverena sam u to. A Amirlin bi trebalo da bude dobro naoružana znanjem. To je, između ostalog, najsvetija dužnost Smeđeg - da naoruža svet znanjem. Ja sam i dalje jedna od njih. Molim te, postaraj se da one znaju - premda će reč Crna možda zanavek žigosati moje ime, da mi je duša Smeđa. Reci im..."

„Hoću, Verin", obeća Egvena. „Ali duša ti nije Smeđa. Ja to lepo vidim."

Oči joj zatreptaše i otvoriše se, pa se zagledaše u Egvenine, a veđe joj se namrštiše.

„Duša ti je blistavobela, Verin“, tiho joj kaza Egvena. „Kao sama Svetlost."

Verin se nasmeši i sklopi oči. Smrt je usledila tek nešto kasnije, ali najpre je došla nesvestica, i to veoma brzo. Egvena je sedela i držala ju je za ruku. Elaida i Dvorana mogu da rade šta hoče; Egvena je dobro postavila svoja zrnca sumnje. Ako bi se sada pojavila i stala da iznosi nekakve zahteve, samo bi prekoračila ono što joj njen ugled dopušta.

Nakon što je Verinino bilo utihlo, Egvena uze šolju otrovnog čaja, pa je skloni s tacne i nju prinese Verininom nosu. Blistava površina tacne nije se zamaglila. Nekako joj se činilo nemarnim da dvaput proverava je li živa, ali ima otrova pomoću kojih čovek deluje kao da je mrtav i diše veoma plitko, pa bi to bio izvanredan način da Verin prevari Egvenu i nepravedno optuži neke sestre. Zaista je bilo bezobzirno dvaput proveravati je li živa i Egveni je to bilo mučno, ali ona je ipak Amirlin. Ona mora da radi ono što je teško i da razmatra sve mogućnosti.

Zacelo nijedna odista Crna sestra ne bi bila voljna da umre samo da bi izazvala pometnju i optužila nevine. Duboko u srcu verovala je Verin, mada je njen um želeo da bude siguran. Ona baci pogled ka svom jednostavnom stočiću, gde je ostavila knjige. U tom trenutku, vrata njene sobe otvoriše se bez upozorenja i jedna mlada Aes Sedai - tako skoro uzdignuta do šala da joj lice još nije poprimilo bezvremeni izgled - proviri unutra. Bila je to Tureza, jedna od Crvenih sestara. Dakle, napokon su odredile neku da motri na nju. Njenoj slobodi opet je došao kraj. Pa, nema svrhe plakati zbog onoga što je možda moglo da se desi. Vreme koje joj je bilo na raspolaganju dobro je utrošila. Žarko je želela da je Verin došla da je poseti pre nedelju dana, ali šta je učinjeno - učinjeno je.

Crvena sestra se namršti kada ugleda Verin, a Egvena brzo prinese prst usnama i oštro pogleda mladu sestru.

Egvena požuri ka vratima. „Samo što je stigla i želela je da razgovara sa mnom u vezi s jednim zadatkom koji mi je davno poverila, pre nego što se Kula podelila. Te Smeđe sestre povremeno znaju da budu preterano usredsređene na jednu stvar." Sve do jedne te reči behu istinite.

Tureza samo klimnu glavom na tu primedbu o Smeđima.

„Doduše, volela bih da je legla u svoj krevet", nastavi Egvena. „Nisam sigurna šta sada da radim s njom." To je opet sve bilo istina. Egvena zaista mora da se dočepa onog Štapa zakletvi. U takvim okolnostima, laganje počinje da deluje preterano zgodno.

„Mora da je umorna od puta", odgovori Tureza, glasa tihog ali odlučnog. „Pusti je da radi šta god hoće; ona je Aes Sedai, a ti si samo polaznica. Nemoj da je uznemiravaš."

To rekavši, Crvena zatvori vrata, a Egvena se nasmeši od zadovoljstva - ali onda pogleda Verinin leš i taj osmeh iščile. S vremenom će morati da im otkrije da je Verin preminula. Kako će to da objasni? Pa, setiće se već nečega. Ako se nađe pod prevelikim pritiskom, možda će jednostavno reći istinu.

Ali najpre mora da provede neko vreme sa onom knjigom. Veliki su izgledi da će joj u budućnosti biti oduzeta, čak i s ter’angrealom u obliku obeleživača stranica. Verovatno bi trebalo da šifrarnik sakrije negde drugde, a ne da ga drži zajedno s nevidljivom knjigom. Možda bi trebalo da upamti šifru i da uništi šifrarnik. Kada bi znala šta se dogodilo u Dvorani, lakše bi joj bilo da donese odluku u vezi sa svim tim! Je li Elaida svrgnuta? Da li je Silvijana živa, ili je pogubljena?

Sada, dok je pod stražom, malo toga može da otkrije. Moraće da samo čeka - i da čita.

Šifra se pokazala veoma složenom i bio je potreban dobar deo manje knjige da je objasni. To je istovremeno korisno i izluđujuće. Bez tog šifrarnika bilo bi veoma teško razotkriti šifru, ali to takođe znači da je šifru bezmalo nemoguće naučiti napamet. To joj nikako ne bi pošlo za rukom da izvede pre jutra, a tada će već morati da otkrije da je Verin mrtva.

Pogleda je. Verin je zaista delovala kao da spokojno spava. Egvena je izvukla ćebe i pokrila je do vrata, pa joj skinula cipele i stavila ih pored kreveta, kako bi doprinela tom utisku. Pomalo se osećajući kao da je skrnavi, rešila je da okrene Verin na bok. Crvena sestra je već nekoliko puta provirila u sobu, pa će biti manje sumnjivo ako vidi da je Verin promenila položaj.

Kada je to završila, Egvena je bacila pogled na svoju sveću kako bi ocenila koliko je vremena prošlo. U polazničkim odajama sobe nemaju prozore. Potisla je čežnju da prigrli Moć i da stvori kuglu svetlosti kako bi čitala. Moraće da se zadovolji plamenom jedne sveće.

Baci se na svoj prvi zadatak: dešifrovanje imena Crnih sestara popisanih na kraju knjige. To je čak i važnije nego učenje šifre napamet. Mora da zna kome može da veruje.

Narednih nekoliko sati bilo je među najnelagodnijim u njenom životu. Neka imena bila su joj nepoznata, a za mnoga je znala samo iz čuvenja. S drugim ženama je sarađivala, poštovala ih je, pa čak im i verovala. Opsovala je kada je Katerinino ime pročitala pri vrhu spiska, a iznenađeno je zasiktala kada je naletela na Alvijarin. Za Elzu Penfel i Galinu Kazban je čula, mada joj narednih nekoliko imena nije bilo poznato.

Srce joj je sišlo u pete kada je pročitala Šerijamino ime. Istina, Egvena je nekada sumnjala u tu ženu, ali to je bilo dok je još bila polaznica i Prihvaćena.

U to vreme - kada je tek počela da lovi Crni ađah - Lijandrinina izdaja još je bila sveža. Egvena je tada sumnjala u sve.

Za vreme izgnanstva u Salidaru, Egvena je blisko sarađivala sa Šerijam i ta žena joj je s vremenom postala draga. Ali ona je Crna. Egvenina Čuvarka je Crna. Egvena, priberi se, pomislila je i nastavila da čita spisak. Prevazišla je osečanja izneverenosti, ogorčenosti i žaljenja. Neće dopustiti da joj osećanja ometaju dužnost.

Crne sestre bile su raštrkane po svim ađasima. Neke su bile Predstavnice, a druge najniže i najmanje moćne Aes Sedai. Bilo ih je na stotine - kako je Verin sračunala, nešto malo više od dvesta. Dvadeset jedna u Plavom, dvadeset osam u Smeđem, trideset u Sivom, trideset osam u Zelenom, sedamnaest u Belom, dvadeset jedna u Žutom i zapanjujućih četrdeset osam u Crvenom. Bilo je tu i imena Prihvaćenih i polaznica. U knjigu je uneta i zabeleška da su one verovatno bile Prijateljice Mraka pre nego što su došle u Belu kulu, pošto Crni ađah ne prihvata nikog ko nije Aes Sedai. Ta beleška upućivala je na prethodnu stranicu za duže objašnjenje, ali Egvena je samo nastavila da čita spisak sestara. Mora da pročita sva imena. Mora.

Crnih sestara ima i među pobunjenim Aes Sedai i među onima koje su ostale u Beloj kuli, pa čak i među nesvrstanim, koje su prilikom podele bile van Kule. Sem Šerijam, otkriće koje ju je najviše uznemirilo na tom spisku bile su sestre koje su Predstavnice bilo u Kuli, bilo među pobunjenicama. Duhara Basahin, Velina Behar, Sidora Dadžena, Delana Moslejn i naravno Tejlin Minli. Mejdani je Egveni u poverenju priznala da je Tejlin pripadnica Crnog ađaha koju su Serin i ostale otkrile, ali je pobegla iz Kule.

Morija Karentanis. Ta poslednja je pripadnica Plavog ađaha, žena koja šal nosi preko stotinu godina i koja je poznata po mudrosti i pribranosti. Egvena se često savetovala s njom i oslanjala na njeno iskustvo, pretpostavljajući da će ona - kao Plava - biti među najpouzdanijim sestrama kada je reč o pružanju podrške. Morija je jedna od onih koje su željno izabrale Egvenu za Amirlin i tih nekoliko ključnih trenutaka brzo joj je iskazivala podršku.

Svako od tih imena bilo je kao trn u Egveninoj koži. Dagdara Finči, koja je jednom Izlečila Egvenu kada se zateturala i uganula gležanj. Zanika, koja je podučavala Egvenu i delovala tako prijatno. Larisa Lindel. Mijasi, za koju je Egvena lomila orahe. Nesita, Nasela Kajama. Nalena Forel, koja je - baš kao Elza - vezana za Randa. Birlen Pena. Melvara. Čej Rugan...

Spisak se nastavljao. Ni Romanda ni Lelejna nisu Crne, što ju je malčice živciralo. Bilo bi veoma zgodno kada bi jednu od njih ili čak obe mogla da baci u lance. Zašto Šerijam, ali nijedna od njih dve?

Prekini, Egvena, pomislila je. Ne ponašaš se razumno. Priželjkivanje da su izvesne sestre Crne nikuda je neće odvesti. Kecuejn nije bila na tom spisku, kao ni Egvenine najdraže prijateljice. Nije to ni očekivala, ali svejedno joj je prijalo to što je do kraja iščitala spisak a da nije naletela ni na jedno od njihovih imena. Aes Sedai koje u Beloj kuli love Crni ađah takođe su verne, pošto na tom spisku nisu bila ni njihova imena, kao ni imena nijedne od uhoda poslatih iz Salidara.

A na spisku nije bilo ni Elaidino ime. Na kraju spiska bila je beleška u kojoj se objašnjavalo da je Verin veoma pomno zagledala Elaidu, tragajući za dokazom da je ona Crna, ali primedbe koje su iznosile Crne sestre navele su je da zaključi kako Elaida nije Crna, već samo jedna nerazumna žena koja ponekad izluđuje Crne isto koliko i ostatak Kule.

Nažalost, to ima smisla. Otkriće da su Galina i Alvijarin Crne navelo je Egvenu da pretpostavi kako na tom spisku neće naći Elaidino ime. Činilo joj se daleko verovatnije da će Crne za Amirlin izabrati ženu koju mogu da obmanjuju i da njome upravljaju, a onda postaviti Crnu Čuvarku da je drži u šaci.

Verovatno su na Elaidu vršile nekakav pritisak preko Galine - za koju je Verin pribeležila da je verovatno uspela da se nametne kao glava Crvenog ađaha - ili preko Alvijarin. Prisiljavale su ili podmićivale Elaidu da radi ono što one žele, ne znajući kako zapravo služi Crnom. A to je i objašnjavalo Alvijarinin neobični pad. Da nije možda preterala? Je li otišla predaleko i na taj način navukla Elaidin bes? To joj se čini verovatnim, mada to neće zasigurno znati sve dok Elaida ne progovori ili Egvena ne bude u prilici da stavi Alvijarin na ispitivanje - a to namerava da učini što je pre moguće.

Ona zamišljeno sklopi debelu crvenu knjigu; sveća skoro da joj je potpuno sagorela. Već je kasno. Možda je vreme da zatraži da joj se kaže u kakvom je Kula stanju.

Pre nego što je stigla da odluči kako da to izvede, neko joj pokuca po vratima. Egvena diže pogled, pa žurno obavi obe knjige obeleživačem stranica, tako da obe nestaše. Kucanje je značilo da je napolju neko ko nije Crvena.

„Napred", viknu.

Vrata se otvoriše i otkriše Nikol, s njenim krupnim tamnim očima i vitkim stasom, kako stoji pod budnim Turezinim okom. Crvenoj izgleda nije bilo ni najmanje drago što je Egveni neko došao u posetu, ali zdela koja se pušila na Nikolinom poslužavniku nagoveštavala je zašto joj je data dozvola da pokuca.

Nikola pade u naklon pred Egvenom, tako da njena bela polaznička haljina zašuška. Tureza se još više namršti, ali Nikola to nije primetila. „Za Verin Sedai", tiho kaza, klimajući glavom ka krevetu. „Po naređenju nadzornice kuhinja, nakon što je čula koliko je Verin Sedai iznurena od svog puta."

Egvena klimnu, pa mahnu prema stolu, prikrivajući koliko je uzbuđena. Nikola brzo priđe, pa spusti poslužavnik na sto i prošapta: „Rečeno mi je da pitam veruješ li joj.“

Opet baci pogled ka krevetu. „Da“, odgovori Egvena, prikrivajući svoj glas povlačenjem svoje stoličice od stola. Dakle, njene saveznice ne znaju da je Verin mrtva. To je dobro; ta tajna je za sada i dalje sigurna.

Nikola klimnu, pa glasnije reče: „Bilo bi dobro da ona to pojede dok je još toplo, mada ću ostaviti poslužavnik kod tebe ako ne želiš da je budiš. Naređeno mi je da te upozorim da ti hranu ne diraš.“

„Neću, sem ako se ne ispostavi da njoj nije potrebna", odgovori Egvena i okrenu se. Nekoliko trenutaka kasnije, vrata se zatvoriše za Nikolom. Egvena je nekoliko bolnih trenutaka provela čekajući da Tureza otvori vrata i da je proveri šta radi, ubijajući vreme umivanjem, pranjem ruku i oblačenjem čiste haljine. Naposletku, uverena da je više neće prekidati, zgrabila je kašiku i pojela supu. I naravno, u zdeli je našla staklenu bočicu sa umotanim parčencetom hartije u njoj.

Pametno. Njene saveznice su izgleda čule da je Verin u Egveninoj sobi i rešile da to iskoriste kao izgovor da nekoga pošalju. Ona razmota hartiju i vide da je na njoj ispisana samo jedna reč. „Čekaj.“

Egvena uzdahnu, ali ništa drugo nije ni mogla da radi. Nije se usuđivala da izvadi knjigu i nastavi da čita. Ubrzo spolja začu glasove i nešto nalik na svađu. Na vratima se opet začu kucanje.

„Napred", radoznalo reče Egvena.

Vrata se otvoriše i Mejdani uđe u prostoriju, pa zatvori vrata Turezi ispred nosa. „Majko“, kaza padajući u naklon. Vitka žena beše u uskoj sivoj haljini malčice previše očigledno zategnutoj preko njenih bujnih nedara. Je li joj zakazana večera sa Elaidom? „Izvinjavam se zbog toga što si čekala."

Egvena nehajno odmahnu rukom. „Kako si se provukla pored Tureze?"

„Poznato je da mi Elaida... ukazuje čast da je posećujem" odgovori. „A zakon Kule kaže da se nijednom zatvoreniku ne mogu zabraniti posete. Ona nije mogla da spreči jednu sestru da obiđe običnu polaznicu, mada jeste pokušala da se raspravlja."

Egvena klimnu, a Mejdani namršteno pogleda Verin. A onda preblede. Verinino lice postalo je uvošteno i ukočeno, tako da je bilo očigledno da nešto nije kako treba. Sva sreća što Tureza nije pobliže zagledala „usnulu" ženu.

„Verin Sedai je mrtva", objasni Egvena, bacivši pogled ka vratima.

„Majko?" upita Mejdani. „Šta se desilo? Jesi li bila napadnuta?"

„Verin Sedai je jedan Prijatelj Mraka otrovao neposredno pre razgovora sa mnom. Znala je za taj otrov, pa je došla da mi u svojim poslednjim trenucima prenese neka važna saznanja." Krajnje neverovatno šta sve nekoliko istinitih izjava može da sakrije.

„Svetlosti!", uzviknu Mejdani. „Ubistvo u Beloj kuli? Moramo nekome da kažemo! Da prikupimo stražu i..."

„Postaraćemo se za to", odlučno joj reče Egvena. „Prekini da vičeš i priberi se. Neću da ona stražarka napolju čuje šta pričamo."

Mejdani preblede, pa pogleda Egvenu, verovatno se pitajući kako ona može da bude toliko bezobzirna. Dobro. Neka pred sobom vidi pribranu i rešenu Amirlin - samo da ne vidi ni tračak žalosti, zbunjenosti i strepnje u njoj.

„Da, majko", pade u naklon Mejdani. „Naravno. Izvinjavam se."

„Pretpostavljam da donosiš neke vesti?"

„Da, majko", odgovori Mejdani, sabravši se. „Serin me je uputila da dođem kod tebe. Kazala je da moraš da čuješ šta se danas dešavalo."

„I moram", odgovori Egvena, pokušavajući da ne pokaže svoje nestrpljenje. Svetlosti, ona je taj deo već odgonetnula. Zar ta žena ne može da požuri? Čeka ih Crni ađah!

„Elaida je i dalje Amirlin", poče Mejdani, „ali za dlaku. Dvorana Kule se sastala i zvanično ju je ukorila. Obavestile su Elaidu da Amirlin nije apsolutna vladarka i da ne može da nastavi sa donošenjem proglasa i zahteva a da se pre toga ne posavetuje s njima."

Egvena klimnu. „To nije neočekivani rasplet", reče. Nije jedna Amirlin postala samo figura zato što je na sličan način prekoračila okvire svoje vlasti. Da ovo nisu poslednji dani, bio bi to zadovoljavajući kraj za Elaidu, pošto je u to i srljala. „Šta je s pokorom?"

„Tri meseca", odgovori Mejdani. , Jedan zbog onoga što ti je učinila. Dva zbog ponašanja nedoličnog njenom položaju."

„Zanimljivo", zamišljeno reče Egvena.

„Majko, bilo je onih koje su zahtevale i veću kaznu. Na trenutak se činilo da će biti svrgnuta na licu mesta."

„Ti si to gledala?", iznenađeno upita Egvena.

Mejdani klimnu. „Elaida je tražila da postupak bude Zapečaćen za Plamen, ali nije dobila podršku za to. Majko, mislim da je iza toga bio njen rođeni ađah. Sve tri Crvene Predstavnice bile su van Kule. I dalje se pitam gde su to Duhara i ostale otišle."

Duhara. Crna. Šta li ona namerava? A druge dve? Jesu li njih tri zajedno - i ako jesu, da li su i druge dve Crne?

Time će morati da se pozabavi kasnije. „Kako je Elaida to prihvatila?"

„Uglavnom je ćutala, majko", odgovori Mejdani. „Mahom je sedela i gledala. Nije delovala oduševljeno; iznenadila sam se što nije počela da urla."

„Crvene", kaza Egvena. „Ako ona zaista gubi podršku u svom ađahu, upozorile su je da ne talasa."

„To je i Serinina procena", reče Mejdani. „Takođe je primetila da je tvoj uporni stav da se ne sme dozvoliti da Crveni ađah bude raspušten - što su pronele polaznice koje su te čule - deo razloga zbog kojih Elaida nije bila svrgnuta."

„Pa, ne bi meni smetalo da ona bude svrgnuta", reče Egvena. „Samo nisam želela da čitav ađah bude raspušten. Ipak, to bi još moglo biti najbolje. Elaida mora da padne tako da to ne poruši Kulu." Mada, Egvena bi možda i povukla te reči koje je izgovorila, samo kada bi mogla. Ne želi da niko pomisli kako ona podržava Elaidu. „Pretpostavljam da je Silvijanina kazna odbačena?"

„Ne u potpunosti, majko", odgovori Mejdani. „Zatvorena je dok Dvorana ne odluči šta če da radi s njom. Ipak je veoma javno prkosila Amirlin i priča se o pokori."

Egvena se namršti. To joj smrdi na kompromis; Elaida se verovatno sastala s glavom Crvenog ađaha - ko god da je to, sada kada je Galina nestala - i dogovorila sve pojedinosti. Silvijana će ipak biti kažnjena, premda ne onako strogo, ali Elaida će se potčiniti volji Dvorane. To govori da je Elaida na klimavim nogama, ali da je i dalje u prilici da iznosi zahteve. Podrška koju ima u svom ađahu nije se u potpunosti urušila, kako se Egvena nadala.

Ipak, to je dobar razvoj događaja. Silvijana će preživeti, a izgleda da će Egveni biti dopušteno da se vrati svom životu „polaznice". Predstavnice su dovoljno kivne na Elaidu da je ukore. Egvena je uverena da će uspeti da uzrokuje svrgavanje te žene i ujedinjavanje Kule - samo da ima još malo vremena. Ali usuđuje li se da to vreme utroši?

Ona baci pogled na sto, gde su one dragocene knjige bile skrivene od pogleda. Ako pokrene široki napad na Crni ađah, hoće li to zapodenuti bitku? Da li će to još više uzdrmati Kulu? Sem toga, je li zaista izvodljivo da ih sve tako napadne? Potrebno joj je vreme da razmisli o tim saznanjima. To za sada znači da mora ostati u Kuli i raditi protiv Elaide - a to, nažalost, znači da većinu Crnih sestara mora ostaviti na slobodi.

Ali ne sve. „Mejdani", reče Egvena. „Želim da preneseš nešto ostalima. Moraju da zarobe Alvijarin i da je iskušaju pomoću Štapa zakletvi. Reci im da preduzmu sve što je razumno kako bi to postigle."

„Alvijarin, majko?" upita Mejdani. „Zašto nju?"

„Ona je Crna", odgovori Egvena, a utroba joj se prevrnu. „I jedna od glavnih Crnih u Kuli. Verin je umrla da bi mi to saopštila."

Mejdani preblede. „Majko, jesi li sigurna?"

„Ubeđena sam da se Verin može verovati", odgovori Egvena. „Ali svejedno bi bilo pametno da ostale uklone pa vrate Alvijarinine zavete i da je pitaju je li Crna. Bez obzira na dokaze, svakoj ženi bi trebalo dati priliku da se dokaže. Pretpostavljam da je Štap zakletvi kod vas?“

„Da“, reče Mejdani. „Morale smo da dokažemo da se Nikoli može verovati. Ostale su htele da u sve ovo uvedu neke Prihvaćene i polaznice pošto one mogu da nose poruke tamo kuda sestre ne mogu."

Uzevši u obzir podele među ađasima, to je bilo pametno. „Zašto baš nju?“

„Zato što često drugima priča o tebi, majko", objasni joj Mejdani. „Dobro je poznato da je ona jedna od tvojih najvećih pobornica među polaznicama."

Bilo je neobično da to čuje o ženi koja ju je zapravo izdala, ali kada se sve uzme u obzir, ta devojka se baš i ne može okriviti za to.“

„Naravno, nisu je pustile da položi sva Tri zaveta", nastavi Mejdani. „Ona nije Aes Sedai. Ali položila je zavet o laganju i dokazala da nije Prijateljica Mraka. Nakon toga su uklonile zavet.“

„A tebi, Mejdani?", upita Egvena. „Da li su s tebe uklonile četvrti zavet?“

Žena se nasmeši. „Da, majko. Hvala ti.“

Egvena klimnu. „Onda idi. Prenesi moju poruku. Alvijarin mora biti uhvaćena." Pogleda Verinino telo. „Bojim se da ću morati da te zamolim da i nju poneseš sa sobom. Biće bolje da ona nestane, nego da objašnjavam zašto je umrla u mojoj sobi."

„Ali..."

„Posluži se kapijom", kaza joj Egvena. „Lelujaj ako ne poznaješ područje dovoljno dobro."

Mejdani klimnu, pa prigrli Izvor.

„Ali najpre izatkaj nešto drugo", zamišljeno kaza Egvena. „Nije bitno šta; nešto što traži mnogo Moći. Možda jedno od onih stotinu tkanja potrebnih za iskušenje da se postane Aes Sedai."

Mejdani se namršti, ali postupi kako joj je rečeno i izatka nešto veoma zamršeno, zbog čega je bio potreban veliki utrošak Moći. Čim ona poče, Tureza sumnjičavo proviri u sobu. Srećom, tkanje joj je zaklanjalo pogled na Verinino lice, ali Tureza i nije bila usredsređena na „usnulu" Smeđu. Usredsredila se na tkanje i zinula.

„Pokazuje mi jedno od tkanja koje ću morati da znam za iskušenje da postanem Aes Sedai", odsečno reče Egvena, ne dozvoljavajući Turezi da bilo šta kaže. „Je li to zabranjeno?"

Tureza je ošinu pogledom, ali izađe i zatvori vrata za sobom.

„To je bilo da ona ne bi gurala nos i videla koja se tkanja koriste za kapiju", objasni Egvena. „A sada brzo. Odnesi telo. Kada se Tureza opet pojavi, reći ću joj istinu - da ste ti i Verin otišle kroz kapiju."

Mejdani pogleda Verinin leš. „Ali šta da uradim s telom?"

„Šta god da ti se čini prikladnim", naprasitije odbrusi Egvena. „Prepustiču to tebi. Sada nemam vremena da se bavim time. I ponesu onu šolju sa sobom; čaj je otrovan. Pazi kako ćeš ga se rešiti."

Egvena pogleda svoju treperavu sveću; sagorela je skoro do kraja. Pored nje Mejdani tiho uzdahnu, pa otvori kapiju. Tkanja Vazduha poneše Verinino telo kroz otvor, a Egvena ga sa žaljenjem pogleda. Ta žena je zaslužila nešto bolje. Jednoga dana biće svima poznato šta je sve istrpela i šta je sve postigla. Ali ne još, zadugo.

Kada je Mejdani otišla s lešom i čajem, Egvena zapali još jednu sveću, pa leže na krevet, pokušavajući da ne razmišlja o telu koje je prethodno ležalo na njemu. Opusti se, razmišljajući o Sijuan.Ta žena će ubrzo na spavanje. Mora je upozoriti na Šerijam i ostale.

Egvena otvori oči u Tel’aran’riodu. Nalazila se u svojoj sobi - barem u onakvoj kakva je u snovima. Krevet je bio zategnut, a vrata zatvorena. Promenila je odeću u dostojanstvenu zelenu haljinu, prikladnu za jednu Amirlin, a onda se premestila u Prolećni vrt Kule. Sijuan još nije stigla, ali verovatno je i dalje rano za njihov sastanak.

Tu se makar ne vidi smeće koje se nagomilalo po gradu, niti kvarež od kojeg truli korenje jedinstva ađaha. Kulini baštovani delaju kao sile prirode i sade, gaje i žanju dok se Amirlin uspinju i padaju. Prolećni vrt je manji od većine drugih vrtova u Kuli; trouglasto parče zemlje između dva zida. U nekom drugom gradu, to zemljište bi se možda iskoristilo za skladište ih jednostavno zatrpalo kamenom. Ali u Beloj kuli i jedno i drugo bi bilo nedolično.

Rešenje za to bio je jedan mali vrt prepun biljaka koje bujaju u hladu. Hortenzije su se verale uz zidove i prelivale se iz saksija. U lejama su bila zasađena devojačka srca, sićušnih ružičastih cvetova koji vise s nežnih trokrakih listova. Kostrešine u cvetu, sa svojim tankim prstolikim lišćem, i drugo drveće niskog rasta zasađeno radi hlada pratilo je unutrašnju stranu zidova tog trougla, srećući se u jednoj tački.

Hodajući duž drvoreda dok je čekala, Egvena je razmišljala o tome što je Šerijam Crna. U koliko li je stvari ta žena upletena? Za vreme koje je Sijuan provela kao Amirlin Tron, ona je godinama bila nadzornica polaznica. Je li taj položaj koristila da druge sestre ucenjuje, pa možda i da ih preobrati? Da lije ona bila iza onog davnog napada Sivog čoveka?

Šerijam je bila među onima koje su Izlečile Meta. Zacelo nije mogla da mu učini bilo šta loše dok je bila u krugu s toliko drugih žena - ali sumnjivo je sve u šta je ta žena bila umešana. A to je tako mnogo toga! Šerijam je bila jedna od glavnih u Salidaru pre no što je Egvena stupila na položaj. Šta li je sve Šerijam učinila, u koliko li je obmana tada bila umešana i koliko li je toga odala Senci?

Je Ii ona bila upoznata sa Elaidinim namerama da svrgne Sijuan? Galina i Alvijarin su bile Crne, a njih dve behu među glavnim podstrekačicama tog događaja, pa izgleda verovatno da su druge Crne bile upozorene na to. Jesu li bekstvo pola Kule, okupljanje u Salidaru i potonje čekanje i rasprave bile deo onoga što je Mračni nameravao? Šta je sa Egveninim usponom na vlast? Koliko li je konopaca Senka vezala za nju i povlači ih a da ona to ne zna?

Sve je ovo jalovo, pomislila je. Nemoj da ideš tim putem. Čak i bez Verininih knjiga, Egvena je pretpostavljala da je rascep Kule maslo Mračnoga. Naravno da je njemu draže da Aes Sedai budu podeljene na dve zavađene strane, nego ujedinjene pod jednim vođom.

Sve je to sada... lično. Egvena se osećala ukaljano i prevareno. Na tren se opet osetila kao seljančica, kako je mnogi gledaju. Ako je Elaida bila oruđe Crnih, onda je to bila i ona. Svetlosti! Mora da se Mračni silno smejao zbog toga što vidi dve suprotstavljene Amirlin, okružene svojim odanim poslušnicama, kako napadaju jedna drugu.

Ne znam sa sigurnošću šta on želi ili zašto to želi, rekla je Verin. Čak ni nakon decenija izučavanja, ne znam sa sigurnošću... Ko zna da li se Mračni smeje?

Naježila se. Kakve god da su mu namere, boriće se protiv njega. Pružaće mu otpor. Makar i pobedio, pljunuće mu u oko, kao što Aijeli kažu.

„Pa, kakav prizor", začu se Sijuanin glas.

Egvena se munjevito okrenu i malčice se postide kada shvati da više ne nosi haljinu dostojnu Amirlin, već potpuni oklop - kao da je vojnik koji jaše u boj. U ruci je držala dva aijelska koplja.

Jednom mišlju odagna oklop i koplja i vrati na sebe haljinu. „Sijuan" šturo reče. „Možda bi ti bilo pametno da prizoveš stolicu. Nešto se desilo."

Sijuan se namršti. „Šta?"

„Najpre, Šerijam i Morija su u Crnom ađahu."

„Molim?" zgranuto izusti Sijuan. „Kakve su to gluposti?", ukoči se. „Majko", zakasnelo dodade.

„Nisu to gluposti", odvrati Egvena. „Bojim se da je to istina. Ima i drugih, ali njihova imena saopštiću ti kasnije. Još ne možemo da ih privedemo. Potrebno mi je vreme da se pripremim i da razmislim - možda čitavo jedno veče. Ubrzo ćemo napasti. Ali dok ne napadnemo, želim da Šerijam i Morija budu pod prismotrom. Izbegavaj da budeš sama s njima."

Sijuan u neverici odmahnu glavom. „Egvena, koliko si sigurna u to?"

„Sasvim sigurna", reče Egvena. „Pazi na njih, Sijuan, i razmišljaj o tome šta da se radi. Hoću da saslušam tvoje predloge. Biće nam potrebno da ih tiho uklonimo, pa onda da dokažemo Dvorani da je to što smo učinile opravdano."

„To bi moglo biti opasno." Sijuan protrlja bradu. „Majko, nadam se da znaš šta radiš." Prvu reč je naglasila.

„Ako grešim", kaza Egvena, „neka to ide meni na dušu. Ali mislim da ne grešim. Kao što rekoh, mnogo toga se promenilo."

Sijuan nakloni glavu. „Jesi li i dalje zatočena?"

„Ne baš. Elaida je..." Egvena se pokoleba pa se namršti. „Nešto nije u redu."

„Egvena?", sa strepnjom upita Sijuan.

„Ja...“, poče Egvena pa zadrhta. Nešto joj vuče um, zamagljuje ga. Nešto je...

Povlači nazad. Tel’aran’riod trepnu i nestade, a Egvena otvori oči u svojoj sobi i vide Nikolu kako je bojažljivo drma za ruku. „Majko", govorila je. „Majko!"

Devojka je na obrazu imala krvavu posekotinu. Egvena se odsečno pridiže u sedeči položaj, i u tom trenutku čitava Kula zatrese se kao od nekog praska. Nikola je zgrabi za ruku i ciknu od straha.

„Šta se dešava?", zatraži da čuje Egvena.

„Nakot Senke!", vrisnu Nikola. „U vazduhu - zmije koje sikču plamen i tkanja Jedne moći! Uništavaju nas! O, majko - to je Tarmon Gai’don!"

Egvenu na tren preplavi iskonski i skoro neobuzadni strah. Tarmon Gai’don! Poslednja bitka!

U daljini začu vrištanje, propraćeno kricima vojnika ili Zaštitnika. Ne... ne, mora da se usredsredi! Guje u vazduhu.Guje koje koriste Jednu moć... ili s jahačima koji koriste Jednu moć. Egvena zbaci sa sebe ćebe i skoči na noge.

To nije Tarmon Gai’don, ali je nešto skoro jednako strašno. Seanšani su napokon napali Belu kulu, baš kao što je ona Snevala.

A ona ne može da usmeri dovoljno moći ni da zapali sveću, a kamoli da uzvrati udarac.