Oluja na obzorju

34 Legende

„U redu", kaza Met i razmota preko stola jednu od Rojdelovih najboljih karata. Talmanes, Tom, Noel, Džuilin i Mandevin privukli su svoje stolice za sto. Pored karte tog područja, Met je razmotao skicu okoline jednog grada osrednje veličine. Bilo mu je potrebno malo truda da nađe trgovca voljnog da mu skicira kartu Trastera, ali nakon Hinderstapa Met nije želeo da uđe u neki grad a da prethodno ne zna sa čime će se suočiti.

Metov paviljon bio je u senci borove šume, a dan beše svež. Vetar bi povremeno dunuo i kišica uvelih borovih iglica popadala bi s granja na tle, a neke iglice bi katkad zagrebuckale vrh šatora. Napolju su se vojnici dozivali a posuđe je zveketalo dok se ljudstvu delio ručak.

Met je proučavao kartu grada. Vreme je da prestane da se glupira. Čitav svet je rešio da se okrene protiv njega - u današnje vreme čak su i planinska sela postala smrtonosne klopke. Još će i cveće pored puta početi da se udružuje i da pokušava da ga pojede.

Zastade na tu pomisao, setivši se jadnog krpara koji je utonuo u onaj avetinjski grad. Kada je to jezivo mesto nestalo, za sobom je ostavilo livadu prepunu leptira i cveća. Plamen me spalio, pomislio je on.

Pa, Metrim Kauton nema namere za završi mrtav u nekoj zabiti. Ovoga puta će se pripremiti i biće spreman. Klimnu od zadovoljstva.

„Gostionica je ovde“, kaza Met, pokazujući kartu grada. „Stisnuta pesnica. Dva putnika, koji jedan drugoga ne poznaju, saglasili su se da je to dobra gostionica - najbolja od tri u gradu. Žena koja me traži nije ni pokušala da sakrije gde je odsela, što znači da zacelo misli kako je dobro zaštićena. Možemo da očekujemo stražare."

Met izvadi još jednu od Rojdelovih karata, na kojoj je bolje bio prikazan krajolik oko Trastera. Varoš beše podignuta u maloj udolini, okruženoj blago zatalasanim brdima pored jednog omanjeg jezera koje se napaja iz gorskih izvorišta. U jezeru se navodno mresti odlična pastrmka - koja je, kada se usoli, glavni trgovinski proizvod te varoši.

„Hoću tri odreda lake konjice ovde“, reče Met i pokaza gornji deo padine. „Neće se videti od drveća, ali istovremeno će imati dobar pogled na nebo. Ako vide crveni cvet noći, neka se zapute pravo niz glavni drum ovamo da bi nas spasli. S druge strane grada postavićemo stotinu ljudi sa samostrelima, kako bi pružili podršku konjici. Ako je cvet noći, umesto crven, zelen, konjica treba da upadne i da zauzme glavne puteve prema gradu, ovde, ovde i ovde.“

Met diže glavu i pokaza ka Tomu. „Tome, ti ćeš povesti Harnana, Fergina i Mandevina kao šegrte, a Noel može da bude tvoj sobar.“

„Sobar?“, upita Noel. Bio je to jedan poguren čovek, bez više zuba, s kukastim nosom. Ali takođe je prekaljen kao stari mač, koji se prenosi s kolena na koleno. „Šta će jednom zabavljaču sobar?"

„Dobro", kaza Met. „Možeš da mu budeš brat koji je istovremeno sluga. Džuiline, ti..."

„Čekaj, Mete", javi se Mandevin, češući se pored poveza preko oka. „Ja bi trebalo da budem šegrt za zabavljača? Nisam baš siguran da je moj glas prikladan za lepo pevanje. Siguran sam da si me čuo. A pošto imam samo jedno oko, čisto sumnjam da ću dobro žonglirati."

„Ti si nov šegrt", odvrati Met. „Tom zna da nisi nadaren, ali prihvatio te je iz sažaljenja, zato što se tvoja baba-tetka - s kojom si živeo otkad su ti roditelji tragično nastradali kada su ih pregazili preplašeni volovi - razbolela od detelinastih boginja i poludela. Počela je da te hrani otpacima sa stola i prema tebi se ponašala kao prema porodičnom psu, Marksu, koji je pobegao kada je tebi bilo svega sedam godina."

Mandevin se počeša po glavi. Kosa mu je bila prošarana sedima. „Ali zar nisam malo prestar da bih bio šegrt?"

„Besmislica", kaza mu Met. „Ti si mlad u srcu, a pošto se nikada nisi ženio - jedina žena koju si ikada voleo pobegla je s kožarevim sinom - Tomov dolazak u grad pružio ti je priliku da počneš iznova."

„Ali ja ne želim da ostavim svoju baba-tetku", pobuni se Mandevin. „Brinula se za mene od mog detinjstva! Nije pošteno da čovek napusti jednu stariju ženu samo zbog toga što se malo zbunila."

„Ne postoji nikakva baba-tetka", razdraženo prasnu Met. „To je samo legenda - priča koja prati tvoje lažno ime."

„Zar ne mogu da dobijem neku priču u kojoj imam više časti?" upita Mandevin.

„Prekasno", odvrati Met, listajući hrpu hartije na svom stolu i tražeći pet listova gusto ispisanih sopstvenim rukopisom, koji izgleda kao da su vrane škrabale. „Sada nema menjanja. Pola noći sam proveo radeći na tvojoj priči. Tvoja je još najbolja od svih. Evo, upamti ovo." Pruži listove Mandevinu, pa onda uze još jednu hrpu hartije pa poče da lista kroz nju.

„Momče, jesi li siguran da nismo malo preterali sa ovim?", upita Tom.

„Tome, neću da opet budem iznenađen", odgovori mu Met. „Plamen me spalio, ali neću dozvoliti da se to opet desi. Dosta mi je toga da nepripremljen upadam u zamke. Nameravam da uzmem sudbinu u svoje ruke i da prestanem da bežim iz jedne nevolje u drugu. Vreme je da ja budem glavni."

„A to ćeš postići...?", upita ga Džulin.

„Pomoću dobro razrađenih lažnih imena i ličnih istorija", odgovori Met, pružajući Tomu i Noelu njihove hartije. „Krvavo hoću."

„Šta je sa mnom?", upita Talmanes. Oči su mu opet iskrile, premda je govorio potpuno iskrenim glasom. „Pusti me da pogađam, Mete. Ja sam putujući trgovac koji je nekada učio borilačko umeće sa Aijelima i došao sam u ovo selo jer sam čuo da je jedna od pastrmki koje žive u jezeru uvredila njegovog oca."

„Gluposti", kaza mu Met i pruži mu papire. „Ti si Zaštitnik."

„To je prilično sumnjivo", primeti Talmanes.

„ I trebalo bi da bude sumnjivo", odvrati mu Met. „Uvek je lakše pobediti nekoga u kartanju ako on razmišlja o nečemu drugom. Pa, ti ćeš biti naše nešto drugo. Jedan Zaštitnik koji prolazi kroz varoš nekim svojim tajanstvenim poslom nije toliko veliki događaj da bi privukao previše pažnju, ali svejedno će biti dobro skretanje pažnje onima koji znaju na šta da paze. Možeš da se ogrneš Fenovim plaštom. Kazao je da će mi ga pozajmiti; i dalje oseća grižu savesti zbog toga što je pustio one služavke da pobegnu."

„Naravno, ti mu nisi rekao da su one jednostavno nestale", dodade Tom. „I da nije bilo nikakvog načina da on spreči da se to desi."

„Nisam video svrhu u tome da mu kažem", odgovori Met. „Nema potrebe da budemo obuzeti onim što se dešavalo u prošlosti."

„Zaštitnik, je li?“, upita Talmanes, listajući svoj svežanj hartije. „Moraću da vežbam mrštenje."

Met ga bezizražajno pogleda. „Ti ovo ne shvataš ozbiljno."

„Šta si ono beše pitao? Da li neko uopšte ovo shvata ozbiljno?" Plamen spalio te iskrice. Je li Met zaista mislio da se taj čovek ne smeje? On se samo smeje iznutra. To najviše i izluđuje.

„Svetlosti, Talmanese", kaza mu Met. „Jedna žena u onom gradu traži Perina i mene. Zna kako izgledamo dovoljno dobro da može da nas nacrta tačnije nego što je moja majka ikada mogla. Od toga sam se naježio, kao da mi Mračni lično stoji iza ramena. A ja ne mogu sam otići u to plameno mesto, pošto su svi do jednog krvavog čoveka, žene i deteta u toj varoši videli moj lik na crtežu i obećano im je zlato za vesti o meni!

Možda jesam malo preterao s pripremama, ali nameravam da nađem tu osobu pre nego što stigne da naredi nekoj gomili Prijatelja Mraka - ili nečemu još gorem - da me zakolju na spavanju. Jesi li razumeo?"

Met ponaosob pogleda pravo u oči svakog u toj prostoriji, pa klimnu i pođe prema prema izlazu iz šator, ali zastade pored Talmanesove stolice. Tad se nakašlja, pa napola promumla: „Ti potajno gajiš veliku ljubav prema slikarstvu i želeo bi da pobegneš od tog života smrti, kojem si se posvetio. Na putu ka jugu, prošao si kroz Traster, umesto da ideš kraćim putem, zato što voliš planine. Nadaš se da ćeš čuti nešto o svom mlađem bratu, kojeg godinama nisi video i koji je nestao za vreme jednog lova u južnom Andoru. Prošlost je veoma teška. Pročitaj četvrtu stranicu."

Met požuri dalje, izlazeći iz šatora u hlad borova, mada je ipak video Talmanesa kako prevrće očima. Plamen ga spalio! Ima dobrih zapleta na onim stranicama!

Kroz borovo granje video je da je nebo oblačno. Opet. Kada će tome doći kraj? Met odmahnu glavom hodajući kroz logor i klimajući vojnicima koji su ga pozdravljali ili uzvikivali „lord Met“. Družina će tu boraviti čitav dan - ulogorena na

jednoj zabačenoj šumovitoj padini, pola dana marša od grada - dok se pripremaju za napad. Troigličasti borovi koji tu rastu visoki su i širokih grana, a od njihovog hlada nisko rastinje svedeno je na najmanju moguću meru. Šatori su bili podignuti oko borova, a vazduh beše svež i osećao se na smolu i treset.

Obilazio je bivak, proveravajući šta njegovi ljudi rade i starajući se da je sve kako treba. Ona stara sećanja, koja su mu Elfini podarili, toliko su se stopila s njegovima da skoro i da nije znao koji nagoni potiču od njih, a koji su njegovi.

Dobro se oseća zbog toga što je ponovo s Družinom; nije ni shvatao koliko su mu nedostajali. Biće lepo kada se opet ujedini sa ostatkom ljudi, odredima koje predvode Estean i Daerid. Uz malo sreće, oni će proći lakše od Meta.

Najpre je obišao konjaničke barjake. Oni logoruju odvojeno od ostatka - konjica sebe uvek smatra boljom od pešadije. Ljudi danas, kao što je u poslednje vreme prečesto slučaj, brinu zbog hrane za svoje konje. Dobrom konjaniku njegov konj je na prvom mestu. Put koji su prešli od Hinderstapa bio je težak za životinje, naročito stoga što je ispaša bila slaba. Malo šta raste tog proleća, a ono što je ostalo nakon zime veoma je oskudno. Konji čak odbijaju da pasu neku travu, skoro kao da se pokvarila, poput uskladištenih namirnica. Nemaju mnogo zobi; nadali su se da će prehranjivati konje ispašom, pošto se kreću prebrzo za kola sa žitom.

Pa, jednostavno će morati da to nekako prevaziđe. Met je uverio konjanike da radi na tome da ih reši te muke, a oni su prihvatili njegovu reč. Lord Met ih još nije izneverio. Naravno, oni koje jeste izneverio sada trunu u grobovima. Odbio je molbu da se razvije barjak. Možda napadne Traster.

Trenutno nema pravu pešadiju; svi pešadinci su sa Esteanom i Daeridom. Talmanesu je bilo jasno da im je potrebno da budu što pokretljiviji, pa je sa sobom doveo tri barjaka konjice i bezmalo četiri hiljade samostrelaca na konjima. Met je potom obišao samostrelce, zastajući da pogleda dva odreda kako u bojnom poretku vežbaju iza logora.

Zastao je pored jednog visokog bora, čije su se najniže grane nalazile dobrih dve stope iznad njegove glave, i naslonio se na deblo. Samostrelci nisu vežbali ciljanje koliko međusobnu usklađenost. U većini bitaka nije ni potrebno da se cilja, zbog čega samostreli i rade tako dobro. Za njihovo koriščenje potreban je svega deseti deo obuke potrebne da bi neko naučio da koristi dugi luk. Istina, dugi luk je brži i ima veći domet, ali ako nemaš čitav život za vežbanje, onda je samostrel pristojna zamena.

Sem toga, postupak natezanja samostrela nakon puštanja strela olakšava obučavanje bojnih redova da odapinju u istom trenutku. Kapetani odreda stajali su na suprotnoj strani i na svake dve sekunde udarali bičevima u debla kako bi davali ritam. Svaki udarac po drvetu bio je naređenje. Prinosi samostrele ramenima na prvi udarac. Odapinji na drugi. Spuštaj na treći. Zateži na četvrti. Opet uz rame na peti. Ljudstvo postaje baš dobro u tome - odapinju usklađene talase strela, koji postižu veću smrtnost neprijatelja. Nakon svakog četvrtog udarca, oluja strela se zarivala u drveće.

Biće nam potrebno još strela, pomislio je Met, primetivši koliko se strela polomilo za vreme vežbanja. Više strela se troši na obuci nego u bici, ali svaka strela koja se sada utroši vredi kao dve ili tri odapete u borbi. Njegovi ljudi su zaista postali dobro uvežbani. Daje imao još nekoliko barjaka takvih jedinica kada se borio kod Krvavih vodopada, možda bi Našif daleko ranije dobio svoj nauk.

Naravno, bili bi korisniji kada bi mogli brže da odapinju strele. Natezanje je ono što ide sporo. Ne okretanje čekrka, već nužnost da svaki put spuštaju samostrel. Četiri sekunde traje samo pomeranje oružja. Oni novi čekrci i kutije koje je Talmanes naučio da pravi od onog majstora u Murandiji znatno su sve ubrzali. Ali taj majstor je krenuo u Kaemlin da prodaje te svoje čekrke, pa ko zna kome ih je usput sve prodao? Neće proći mnogo pre nego što ih svi budu imali. Prednost se poništava ako je pored tebe imaju i tvoji neprijatelji.

Zahvaljujući tim kutijama, Met je imao mnogo uspeha protiv Seanšana u Altari. Mrsko mu je da se odrekne te prednosti. Može li da nađe nekakav način da natera te samostrele da budu još brži?

Tako zamišljen, obišao je još ponešto u logoru - Altarci koje je prihvatio u Družinu uklapaju se kako treba sa ostalim vojnicima, a sem hrane za konje i možda strela za samostrele, potrepštine su izgleda u dobrom stanju. Zadovoljan time što vidi, otišao je da potraži Aludru.

Ona je svoj logor digla u zadnjem delu tabora, pored jedne raseline u stenovitoj padini. Mada je tu bilo daleko skučenije nego u šumarku koji su zauzeli Aes Sedai i njihovi poslušnici, primetno je zaklonjenije. Met je morao da obiđe čak tri čaršava zategnuta između stabala - pažljivo postavljena da zaklone pogled na Aludrinu radionicu - pre nego što je stigao do nje. A morao je da stane kada je Bejl Domon digao ruku da ga zadrži dok mu Aludra ne dozvoli da uđe.

Vitka tamnokosa iluminatorka sedela je na jednom panju u središtu svog malog logora, a razni praškovi, zamotana hartija, pisaće table za njene beleške i alatke behu uredno razmešteni oko nje na tkanini prostrtoj po zemlji. Više nema pletenice i duga kosa joj sada pada oko ramena. Zbog toga Metu deluje pomalo neobično - ali je i dalje lepa.

Plamen te spalio, Mete - sada si oženjen, pomislio je. Premda, Aludra jeste lepa.

Egeanin je bila tu i držala je čauru noćnog cveta na kojoj je Aludra radila. Aludrino lice s tim punim usnama namrštilo se od usredsređenosti dok je lagano lupkala po čauri. Egeanin je tamnu kosu pustila da izraste, tako da je s vremenom sve manje ličila na pripadnicu seanšanskog plemstva. Met i dalje ne zna kako da je zove. Ona želi da bude znana kao Lejlvin, a ponekad on o njoj misli tako. Glupo je da čovek promeni ime samo zato što mu neko drugi tako naredi, ali on je ni najmanje ne krivi zbog njene želje da ne ljuti Tuon. Tuon je krvavo tvrdoglava žena. On krenu da opet pogleda ka jugu, ali se obuzda. Krv i pepeo! Biće ona dobro.

U svakom slučaju, Tuon je sada otišla. Zašto onda Egeanin i dalje nastavlja s tom lakrdijom da sebe zove Lejlvin? Met ju je, pošto je Tuon otišla, čak jednom ili dva puta pozvao starim imenom, ali zaradio je samo strog ukor. Žene! Nemaju nikakvog smisla, što naročito važi za Seanšanke.

Met pogleda Bejla Domona. Mišićavi i bradati Ilijanac naslonio se na jedno drvo pored ulaza u Aludrin logor, odakle su se dva bela čaršava pružala levo i desno od njega. I dalje ga je upozoravao podignutom rukom. Kao da čitav taj logor nije Metov!

Ali Met nije ni pokušao da se progura pored njega. Ne može priuštiti sebi da uvredi Aludru. Ona je plameno blizu tome da završi osmišljavanje onih svojih zmajeva, a on namerava da budu njegovi. Ah - Svetlosti, kako mu ide na živce to što mora proći pored straža u sopstvenom taboru!

Aludra diže pogled, pa zadenu pramen kose za uvo. Ona primeti Meta, a onda opet pogleda svoj cvet noći i opet poče da ga lupa čekićem. Krvavi pepeo! Kada je to video, opet se setio zašto tako retko obilazi Aludru. Straža pred njenim delom logora dovoljna je sama po sebi, ali zar ta žena mora čekićem da lupka po nečemu što može da prasne i bukne u plamen? Zar nema nimalo pameti? Ali svi iluminatori su takvi. Što mi je Metov otac rekao, nisu im sva ždrebad na broju.

„Može da uđe“, kaza Aludra. „Hvala ti, gazda Domone."

„To zadovoljstvo jest meni, gazdarice Aludra“, odgovori Bejl, pa spusti ruku i prijateljski klimnu Metu. Met ispravi kaput, pa koraknu napred, nameračen da se raspita u vezi sa samostrelima. Ali nešto mi smesta privuče pažnju. Po tlu iza Aludre bio je rasprostrt niz uredno složenih stranica s mnoštvom crteža prepunih pojedinosti i spiskovima primedaba i brojeva pored njih.

„Jesu li to planovi za zmajeve?" željno upita Met. Spusti se na jedno koleno da bi pogledao te listove ne dodirujući ih. Aludra ume da bude nezgodna u vezi s tim.

„Da.“ I dalje je lupkala onim svojim čekićem. Pogledala ga je, delujući kao da joj je samo malčice nelagodno. Pretpostavljao je da je to zbog Tuon.

„A ovi brojevi?" upita Met, pokušavajući da ne obraća pažnju na njenu nelagodu.

„Potrepštine", odgovori ona, spusti čekić i pogleda valjkasti cvet noći sa svih strana, pa klimnu ka Lejlvin.

Krvavi pepeo, ali ti brojevi su ogromni! Planina ugljena, sumpora i... izmeta slepih miševa? Beleške na tim stranicama tvrde da se u severnom delu Maglenih planina nalazi jedan grad potpuno posvećen proizvodnji toga. Koji se to grad opredeljuje za sakupljanje ni manje ni više nego izmeta slepih miševa? Takođe su potrebni bakar i kalaj, mada iz nekih razloga pored tih stavki nisu upisani brojevi. Samo jedna zvezdica.

Met odmahnu glavom. Kako li bi se obični ljudi poneli kada bi saznali da su njihovi veličanstveni cvetovi noći samo hartija, prah i izmet slepih miševa? Nije ni čudo što iluminatori tako kriju svoj zanat. To nije samo da bi sprečili takmace da otkriju njihove tajne. Što čovek više zna o postupku pravljenja tih njihovih stvari, to one bivaju manje čudesne a više obične.

„Ovo je mnogo potrepština", kaza Met.

„Čudo - to si tražio od mene, Metrime Kautone", odvrati mu ona, pa pruži onaj cvet noći Lejlvin i uze tablu za pisanje i unese neke pribeleške na list hartije privezan za tablu. „To čudo sam razgradila na spisak sastojaka. Reč je o podvigu koji je sam po sebi čudesan, je l’ da? Ne žali se na vrelinu kada ti žena ponudi sunce u svojim sastavljenim dlanovima."

„Meni ovo ne deluje ostvarljivo", promrmlja Met, ponajviše sebi u bradu. „Je li ova brojka predviđena cena?"

„Ja nisam pisarka", odgovori Aludra. „To su samo procene. Računice, izvela sam ih koliko sam mogla, ali ostatak će morati da preračunaju oni koji su stručniji za to. Ponovorođeni Zmaj, on može da priušti takvu cenu." Lejlvin je gledala Meta, sve vreme sa zanimljivim izrazom lica. Stvari su se i kod nje promenile zbog Tuon. Ali ne onako kako je on očekivao.

Pomen Randa dovede do toga da se one boje uskomešaju Metu pred očima, a on potisnu uzdah i rasprši ih. Možda Rand može da podnese takav trošak, ali Met svakako ne može. Ma, morao bi da se kocka s kraljicom Andora lično da bi došao do tolikih para!

Ali neka Rand razbija glavu oko toga. Plamen ga spalio, bolje bi mu bilo da ceni ono kroz šta Met prolazi radi njega. „Ovo ne uključuje procenu radne snage", primeti Met, opet prelazeći pogledom preko hartije. „Koliko će ti zvonolivaca biti potrebno za ovaj poduhvat?"

„Svi kojih možeš da se dočepaš", šturo odgovori Aludra. „Zar mi nisi to obećao? Svi zvonolivci od Andora do Tira.“

„Valjda", odgovori Met. Nije zaista očekivao da će ga ona doslovce shvatiti. „Šta je s bakrom i kalajem? Nemaš procene za to."

„Potreban mi je sav."

„Sav... Kako to misliš, sav?"

„Sav", ponovi ona, jednostavno i spokojno kao da traži još pekmeza za kašu. „Svaka trunčica kalaja i bakra koju možeš da napabirčiš sa ove strane Kičme sveta." Zastade. „Možda to zvuči kao preveliki poduhvat."

„To krvavo jeste preveliki poduhvat", progunđa Met.

„Da", kaza Aludra. „Pretpostavimo da Zmaj ima vlast nad Kaemlinom, Kairhijenom, Ilijenom i Tirom. Ako mi obezbedi pristup svim rudnicima i zalihama bakra i kalaja u ta četiri grada, pretpostavljam da će mi to biti dovoljno."

„Svim zalihama metala", bezizražajno reče Met.

„Da."

„U četiri najveća grada na svetu."

„Da."

„A ti pretpostavljaš da će to biti dovoljno."

„Mislim da sam to i rekla, Metrime Kautone."

„Baš sjajno. Videću šta mogu da uradim glede toga. Bi li htela da i krvavi Mračni dođe da ti očisti cipele, kad smo već kod toga? Možda bismo mogli da iskopamo Artura Hokvinga i da ga dovedemo da zaigra za tebe."

Lejlvin ošinu Meta pogledom kada on spomenu Artura Hokvinga. Trenutak kasnije, Aludra završi s beleženjem, pa se okrenu i osmotri Meta. Obratila mu se ravnim, tek malčice neprijateljskim glasom. „Moji zmajevi, oni će biti velika moć za čoveka koji je posvećen ratu. Ti tvrdiš da je to što tražim preterano. To je samo ono što je neophodno." Pogleda ga pravo u oči. „Neću lagati pa reći da nisam očekivala ovu nehajnost od tebe, gazda Kautone. Pesimizam, on ti je drag prijatelj, da?"

„To nije pošteno", progunđa Met i opet pogleda crteže. „Jedva da ga poznajem. U najboljem slučaju, obični smo poznanici. Dajem ti reč da je tako."

Bejl na to frknu. Nije bilo moguće oceniti je li to bio smeh ili ruganje, a da se ne osvrne da mu pogleda lice. Met ga nije gledao. Aludra zuri u njega. Njih dvoje na trenutak pogledaše jedno drugo u oči, a Met shvati da je verovatno bio previše naprasit prema njoj. Možda je i njemu malo nelagodno u njenoj blizini. Malčice. Pre Tuon postali su prilično bliski. A je li to bol prikriven u Aludrinim očima?

„Žao mi je, Aludra", reče joj on. „Nije trebalo da ti se tako obraćam."

Ona slegnu ramenima.

A on duboko udahnu. „Vidi, znam da... pa, čudno je kako je Tuon..."

Ona odmahnu rukom i prekinu ga. „To nije ništa. Imam svoje zmajeve. Pružio si mi priliku da ih napravim. Drugo više nije bitno. Želim ti sreću."

„Pa“, kaza on, počeša se po bradi i uzdahnu. Najbolje je da to jednostavno prenebregne. „Bilo kako bilo, nadam se da ću moći da izvedem ovo. Tražiš mnogo stvari."

„Ovi zvonolivci i sirovine", kaza mu ona, „to mi je potrebno. Ni manje ni više. Uradila sam šta sam mogla bez sirovina. I dalje će mi biti potrebno da nedelje provedem u isprobavanju - najpre ćemo morati da napravimo jednog velikog zmaja kako bismo ga proverili, tako da ćeš imati dovoljno vremena da prikupiš sve ovo. Ali za to će biti potrebno mnogo vremena, a ti nećeš da mi kažeš kada će zmajevi biti potrebni."

„Aludra, ne mogu da ti kažem ono što ni ja ne znam“, odgovori Met i pogleda ka severu. Osećao je nekakvo čudno cimanje, kao da mu je neko zakačio udicu u utrobu i vuče je lagano - ali uporno. Rande, jesi li to ti, plamen te spalio? Boje se uskomešaše. „Ubrzo, Aludra“, odgovori joj, ni sam ne znajući zašto. „Nema vremena. Dakle, ubrzo."

Ona se pokoleba, kao da ču nešto u njegovom glasu. „Pa", kaza ona, „ako je već tako, onda moji zahtevi i nisu toliko preterani, da? Ako svet kreće u rat, kovačnice će uskoro biti potrebne da bi se pravile glave za strele i potkovice za konje. Bolje da ih posvetimo radu na mojim zmajevima. Uveravam te, svaki kojeg završimo vredeće kao hiljadu mačeva u bici."

Met uzdahnu, pa ustade i povuče rub šešira da je pozdravi. „Pa dobro", kaza. „Pošteno. Pod pretpostavkom da me Rand ne spali u krvavi čvarak istog trena kada ovo predložim, videću šta mogu da uradim."

„Bilo bi ti bolje da pokažeš poštovanje prema gazdarici Aludri", prekori ga Lejlvin, odmeravajući ga i otežući kao što je uobičajeno za Seanšane, „umesto što si tako drzak prema njoj."

„To je bilo iskreno!", pobuni se Met. „Bar taj poslednji deo. Plamen me spalio, ženo. Zar ne vidiš kada je čovek iskren?"

Ona ga pogleda, kao da pokušava da zaključi je li i ta izjava nekavo ruganje. Met prevrnu očima. Žene!

„Gazdarica Aludra je briljantna", strogo reče Lejlvin. „Ti ne razumeš kakav ti dar ona daje u obliku ovih planova. Ma, da Carstvo ima ovo oružje..."

„Pa, gledaj da ih ne odneseš Carstvu, Lejlvin", reče joj Met. „Ne bih da se jednog jutra probudim i otkrijem da si pobegla sa ovim planovima u pokušaju da povratiš svoju titulu!"

Ona je delovala nasmrt uvređeno zato što je uopšte pomislio tako nešto, mada njemu to izgleda kao razumna stvar. Seanšani imaju čudan smisao časti - Tuon nijednom nije pokušala da pobegne od njega, mada je imala mnogo prilika.

Naravno, Tuon je od samog početka pretpostavljala da će se udati za njega. Ona damane je to Prorekla. Plamen ga spalio, neće opet pogledati ka jugu. Neće!

„Gazda Kautone, moj brod sada teraju drugi vetrovi", jednostavno mu odgovori Lejlvin, pa se okrenu od njega i pogleda Bejla.

„Ali ti ne želiš da nam pomažeš u borbi protiv Seanšana", pobuni se Met. „Čini se da bi..."

„Momče, sadak si zašo u duboke vode", tiho ga prekide Bejl. „Jašta, duboke vode, pune sa zubate ribe. Možda vreme ti je da batališ da se tako glasno praćakaš."

Met zatvori usta. „Pa dobro“, reče. Zar njih dvoje ne bi trebalo da se prema njemu ponašaju s više poštovanja? Zar on nije nekakav seanšanski princ, ili tako nešto? Trebalo je da zna da mu to neće biti od pomoći s Lejlvin i bradatim pomorcem.

Bilo kako bilo, jeste bio iskren. Ono što je Aludra kazala ima smisla, ma koliko isprva zvučalo sumanuto. Biće im potrebno mnogo kovačnica. Sada mu još više smeta to što će mu biti potrebne nedelje kako bi stigao do Kaemlina. Te nedelje provedene u putu trebalo bi da se utroše na pravljenje zmajeva. Mudar čovek zna da nema svrhe kidati živce zbog dugih marševa - ali Met je u poslednje vreme daleko od mudrog čoveka.

„Dobro“, opet kaza, pa pogleda Aludru. „Mada - iz potpuno drugih razloga - voleo bih da uzmem ove planove i da ih stavim negde na sigurno mesto."

„Potpuno drugih razloga?", bezizražajno upita Lejlvin, kao da u njegovim rečima traži novu uvredu.

„Da“, odgovori Met. „A ti razlozi su to što ne želim da budu ovde kada Aludra lupi nekim cvetom noći kako ne treba i raznese sebe sve do Tarvinovog procepa!"

Aludra se na to zasmeja, mada je Lejlvin opet delovala uvređeno. Tako je teško ne uvrediti Seanšane. Njih i krvave Aijele. Baš je čudno kako su po mnogo čemu potpuno različiti, a opet umnogome slični.

„Mete, slobodno uzmi planove", kaza mu Aludra. „Sve dok ih čuvaš u onom sanduku sa svojim zlatom. To je jedini predmet u čitavom taboru kom ćeš posvetiti pažnju."

„Najljubaznije zahvaljujem", odgovori on, pa se sagnu da pokupi hartiju, ne obraćajući pažnju na prikrivenu uvredu. Zar se nisu upravo pomirili? Krvava žena. „Usput, skoro sam zaboravio - Aludra, razumeš li se u samostrele?"

„Samostrele?", upita ona.

„Da“, kaza Met, slažući listove. „Računam da bi trebalo da postoji neki način da se brže zatežu. Znaš, kao ovi novi čekrci, ali možda s nekakvom oprugom, ih već nečim takvim. Možda čekrk koji bi mogao da se okreće a da se oružje ne spušta pre toga."

„Mete, ja teško da se razumem u takve stvari", odgovori mu Aludra.

„Znam. Ali ti si pametna i snalaziš se oko toga, pa možda..."

„Moraćeš da nađeš nekog drugog", reče mu Aludra, pa se okrenu da uzme još jedan napola završeni cvet noći. „Previše sam zauzeta."

Met gurnu ruku pod šešir i počeša se po glavi. „To...“

„Mete!" začu se nečiji glas. „Mete, moraš da pođeš sa mnom!" Met se okrete kada Olver utrča u Aludrin logor. Bejl diže ruku da ga zaustavi, ali Olver - naravno - samo protrča ispod nje.

Met se ispravi. „Šta je bilo?“, upita.

„Neko je došao u logor“, odgovori Olver, a uzbuđenje mu je zračilo s lica, koje je bilo prizor za sebe - uši prevelike, nos zgnječen, usta preširoka. Ružnoća je dražesna kada je reč o detetu njegovih godina, ali kada odraste - neće imati toliko sreće. Možda su ostali u logoru u pravu što ga uče da koristi oružje. S takvim licem, biće mu bolje da nauči kako da se brani.

„Čekaj, polako", reče mu Met, pa zadenu Aludrine planove za poj as. „Neko je došao? Ko? Zašto sam ja potreban?"

„Talmanes me je poslao da te dovedem", odgovori Olver. „Kaže da je reč o nekome važnom. Rekao mi je da ti kažem kako ona ima neke listove s tvojim crtežom i da joj je lice upečatljivo, šta god to značilo. To...“

Olver nastavi da priča, ali Met prestade da ga sluša. Klimnu Aludri i ostalima, pa istrča iz njenog logora, pored čaršava, i uđe u šumu. Olver ga je pratio dok je Met žurio ka prednjem delu logora.

Tu je na jednoj kratkonogoj beloj kobili sedela dežmekasta žena, nalik na neku bakicu, u smeđoj haljini i prosede kose prikupljene u punđu. Bila je opkoljena vojnicima, a Talmanes i Mandevin stajali su tačno ispred nje, kao dva kamena stuba koja brane ulaz u luku.

Ta žena je imala lice jedne Aes Sedai, a pored njenog konja stajao je jednako ostareli Zaštitnik. Mada mu je kosa bila proseda, zdepasti čovek je zračio onom opasnošću, kao što je slučaj sa svim Zaštitnicima. Nepokolebljivo je gledao vojnike, ruku prekrštenih.

Aes Sedai se nasmeši kada Met dotrča. „Ah, baš lepo", reče. „Otkad smo se rastali, postao si baš hitar, Metrime Kautone."

„Verin", kaza Met, malčice zadihan od trčanja. Pogleda Talmanesa, koji diže list hartije, sa otisnutim Metovim licem. „Otkrila si ko u Trasteru deli te moje slike?"

Ona se zasmeja. „Moglo bi se reći."

On je pogleda pravo u te tamnosmeđe oči jedne Aes Sedai. „Krv i krvavi pepeo", progunđa. „To si bila ti, zar ne? Ti si me tražila!"

„I to već duže", vedrim glasom dodade Verin. „Prilično protiv svoje volje."

Met sklopi oči. Toliko o njegovom zamršenom planu za napad. Plamen ga spalio. A baš je bio dobar plan. „Kako si otkrila da sam ovde?", upita je otvarajući oči.

„Jedan ljubazan trgovac došao je pre sat vremena u Traster i objasnio mi da je upravo završio sastanak s tobom, te da si mu ti velikodušno platio za skicu Trastera. Mislila sam da bi najbolje bilo da poštedim taj jadni grad tvojih... saradnika, i da jednostavno dođem kod tebe."

„Pre sat vremena?", upita Met i namršti se. „Ali do Trastera i dalje ima pola dana marša! “

„Zaista je tako.“ Verin se nasmeši.

„Plamen me spalio", kaza on. „Naučila si da Putuješ, zar ne?“ Njoj se osmeh samo raširi. „Pretpostavljam da pokušavaš da stigneš do Andora, gazda Kautone.“

„Zavisi", odgovori Met. „Možeš li da nas odvedeš tamo?“

„Za veoma kratko vreme“, odgovori Verin. „Mogla bih da prebacim tvoje ljude u Kaemlin do večeras. “

Svetlosti! Marš skraćen za dvadeset dana? Možda će i moći ubrzo otpočeti s pravljenjem Aludrinih zmajeva! Pokoleba se, odmeravajući Verin i primoravajući sebe da nekako suspregne uzbuđenje. Uvek postoji ceh kada su Aes Sedai u nešto uključene.

„Šta hoćeš?", upita je.

„Iskrena da budem", odgovori mu ona i blago uzdahnu. „Ono što ja hoću, Metrime Kautone, jeste da se oslobodim iz tvoje ta’verenske mreže! Znaš li ti koliko si me dugo primoravao da te čekam u ovim planinčinama?"

„Primoravao?“

„Da“, odgovori mu ona. „Hajde, moramo da popričamo o mnogo čemu.“ Ona trznu uzdama i potera konja u logor, a Talmanes i Mandevin joj se nevoljno skloniše s puta da je propuste. Met im se pridruži, gledajući je kako ide pravo prema logorskoj vatri.

„Izgleda neće biti napada", primeti Talmanes. Nije zvučao tužno zbog toga. Mandevin dodirnu povez preko oka. „Znači li to da ja mogu da se vratim kod moje jadne stare tetke?“

„Ti nemaš jadnu staru tetku", procedi Met. „Hajde, da čujemo šta ta žena ima da kaže.“

„Dobro", reče Mandevin, „hoću da sledećeg puta ja budem Zaštitnik, važi, Mete?“

Met samo uzdahnu i požuri za Verin.