Oluja na obzorju

20 Na skršenom drumu

„Žene su“, izjavi Met dok je na Kockici jahao niz prašnjavi put koji se očigledno slabo koristio, „kao mazge.“ A onda se namršti. „Čekaj. Ne. Koze. Žene su kao koze. Samo što svaka plamena od njih misli da je konj, i to rasna trkačka kobila. Razumeš li me, Talmanese?"

„Čista poezija, Mete“, odgovori Talmanes, nabijajući duvan u lulu.

Met trznu uzdama, a Kockica nastavi da korača. Visoki troigličasti borovi rasli su pored kamenog druma. Imali su sreće što su našli taj drevni put, koji mora da je bio napravljen još pre Slamanja. Mahom je zarastao u korov i rastinje, a kamenje je na mnogo mesta bilo smrskano. Velikih delova puta jednostavno... pa, nije bilo.

Borove mladice počele su da niču pored puta između kamenja, kao mali potomci svojih divovskih očeva koji su rasli iznad njih. Staza je bila široka, premda gruba, što je bilo veoma dobro. Met je sa sobom vodio sedam hiljada ljudi, a svi su bili na konjima. Naporno su jahali za tih manje od nedelju dana, koje su proveli putujući otkad je poslao Tuon nazad u Ebou Dar.

„Razuman razgovor sa ženom jednostavno je nemoguć", nastavio je Met, gledajući pravo preda se. „To je kao... Pa, razuman razgovor sa ženom je kao da sedneš na prijateljsko kockanje. Samo što žena odbija da prihvati osnovna krvava pravila igre. Muškarac će te prevariti - ali to će da učini pošteno.

Koristiće kockice napunjene olovom, tako da ti misliš da slučajno gubiš. A ako nisi dovoljno pametan da uočiš šta on to radi, možda i zaslužuješ da ti on uzme novac. I to je to.

Ali žena - žena će da sedi u toj istoj igri i smešiće se, ponašajući se kao da će se igrati. Samo kada dođe na nju red da baca, ona će bacati svoje kockice, koje su sa svih šest strana neobeležene. Ne vidi se ni jedna jedina kockica. Pogledaće šta je bacila, pa će onda pogledati tebe i reći: Očigledno je da sam upravo pobedila.

Sad, ti ćeš se počešati po glavi i pogledati te kockice. Onda ćeš pogledati nju, pa opet kockice. Ali na ovim kockama nema nijedne tačkice, reći ćeš.

Da, ima ih, reći će ona. I na obe kockice je ispala jedinica.

To je tačno onaj broj koji ti je potreban da bi pobedila, reći ćeš ti.

Kakva slučajnost, odgovoriće ona, pa početi da ti uzima pare. Ti ćeš samo sedeti, pokušavajući da shvatiš šta se to desilo. A onda ćeš nešto i shvatiti. Dva keca nisu bacanje za pobedu! Ne kada si ti bacio dve šestice u svom krugu. To znači da su njoj bile potrebne dve dvojke! Uzbuđeno ćeš joj objasniti šta si upravo otkrio. Ali - znaš li šta će onda ona da učini?"

„Nemam predstave, Mete“, odgovori Talmanes, grizući lulu dok se iz nje izvijao pramičak dima.

„Onda će ona pružiti ruku", objasni Met, „pa protrljati svoje neobeležene kockice, a onda će ti sa savršeno iskrenim izrazom lica reći: Žao mi je. Kocke su bile malo prljave. Očigledno da vidiš da su zapravo pale dvojke! I ona će još verovati u to što kaže. Krvavo će verovati!"

„Neverovatno", kaza Talmanes.

„Samo što to nije kraj!"

„Nisam ni pretpostavio da će biti, Mete."

„Uzeće ti sav novac", reče Met i mahnu jednom rukom, drugom držeći ašandejri preko sedla. „A onda će sve ostale žene u prostoriji doći da joj čestitaju što je bacila te dve dvojke! Što se ti više žališ, to će se više tih krvavih žena uključivati u raspravu. Bićeš brojčano nadjačan za tren oka, a svaka od tih žena će ti objašnjavati da su na onim kockicama očigledno bile dvojke i da bi zaista trebalo da prestaneš da se ponašaš kao dete. Sve do jedna plamena od njih je videla te dvojke! Čak i uštogljena žena koja je tvoju ženu mrzela od rođenja - otkad je baka tvoje žene ukrala od bake te druge žene recept za medenjake, još dok su i jedna i druga bile devojke - i ta žena će biti protiv tebe."

„To su zaista podmukla stvorenja", kaza Talmanes, glasa ravnog i bezizražajnog. Talmanes se retko kada smeši.

„Dok one završe“, nastavi Met, skoro kao da govori samome sebi, „ti ćeš ostati bez novca, s nekoliko spiskova poslova koje moraš da završiš i koju odeću pritom da nosiš, kao i sa gadnom glavoboljom. Sedećeš za tim stolom i zuriti u njega, pitajući se da na tim kockicama ipak nisu bile dvojke. Pitaćeš se to makar samo da bi sačuvao ono malo zdravog razuma što ti je ostalo. Tako je razumno razgovarati s jednom ženom, da ti ja kažem.“

„I rekao si. Podugačko."

„Da se ti to meni ne rugaš?"

„Ma Mete!" pobuni se Kairhijenjanin. „Znaš ti da ja nikada ne bih učinio tako nešto."

„Šteta", promrlja Met, sumnjičavo ga gledajući. „Prijalo bi mi da se nasmejem." On se osvrnu. „Vanine! Gde smo, na oprljenoj guzici Mračnoga?"

Debeli nekadašnji konjokradica diže pogled. Jahao je nedaleko iza Meta i nosio razmotanu kartu tog područja preko jedne daske, kako bi mogao da čita u sedlu. Više od pola jutra zvera u tu krvavu stvar. Met je od njega zatražio da ih neprimetno provede kroz Murandiju, a ne da se mesecima gube po planinama!

„Ono je Slepačev vrh", kaza Vanin, jednim dežmekastom prstom pokazujući prema planini zaravnjenog vrha, koja se jedva videla iznad borova. „Bar mislim da jeste. Možda je planina Sardlen."

Zdepasto brdo nije preterano ličilo na planinu; jedva da je na njegovom vrhu bilo nešto malo snega. Naravno, ono malo „planina" u tom kraju nije bilo za divljenje, naročito ne u poređenju s Maglenim planinama u Dvema Rekama. Tu, severoistočno od Damonskih planina, krajolik se sastojao od nižih brda. Kroz to zemljište bilo je teško kretati se, ali moguće ako je čovek rešen. A Met jeste rešen. Rešen je da ne dozvoli da ga Seanšani opet pribiju, rešen da ga ne vidi niko ko ne mora da zna da je on tu. Ostao je bez previše ljudi. Hoće da se izvuče iz te omče od zemlje.

„Pa“, upita Met, zauzdavši Kockicu kako bi ga Vanin sustigao, „koja je to od te dve planine? A da opet pitamo gazda Rojdela?"

Karta je pripadala jednom majstoru kartografu; taj put su i našli samo zahvaljujući njemu. Ali Vanin je bio uporan u tome da baš on vodi vojsku - kartograf nije isto što i izviđač. Vanin je uporno tvrdio da tamo neki memljivi kartograf ne može da jaše ispred svih i traži put.

Zapravo, gazda Roj del zaista nema mnogo iskustva kada je reč o navođenju ljudi. On je učenjak. Savršeno ume da objasni šta je na karti, ali ima jednako muka kao Vanin da rastumači gde se oni nalaze, pošto je taj put tako iskršen i isprekidan, borovi dovoljno visoki da sakriju krajolik, a brda bezmalo istovetna. Naravno, tu je i činjenica da Vanina kartograf kao da ugrožava, kao da se boji da će ga ovaj zameniti na položaju vodiča Meta i Družine. Met od tog gojaznog konjokradice nikada ne bi očekivao takvo osećanje. Možda bi to i bilo dovoljno da ga nasmeje samo da nisu izgubili toliko plamenog vremena.

Vanin se namršti. „Mislim da to mora da bude planina Sardlen. Da. Mora da bude.“

„A šta to znači?"

„To znači da nastavimo da jašemo ovim putem", odgovori Vanin. „Isto ono što sam ti kazao pre sat vremena. Ne možemo da krvavo usiljenim korakom provedemo vojsku kroz ovako gustu šumu, zar ne? To znači da ne silazimo s kaldrme."

„Samo pitam", odvrati Met, namičući obod svog šešira kako mu sunce ne bi bilo u oči. „Jedan zapovednik mora da pita takve stvari."

„Trebalo bi da pođem napred", reče mu Vanin, opet se mršteći. On baš voli da se mršti. „Ako to jeste planina Sardlen, jedno sat ili dva niz put trebalo bi da se nalazi poprilično selo. Možda bih mogao da ga vidim s vrha narednog uspona."

„Onda odlazi", reče mu Met. Naravno, poslali su izvidnice, ali niko od tih izviđača nije dobar kao Vanin. Iako toliko krupan, taj čovek može da se prišunja toliko blizu neprijateljskoj utvrdi da prebroji čekinje u stražarskim bradama, a da ga niko ne uoči. Verovatno bi im i paprikaš ukrao.

Vanin odmahnu glavom, opet gledajući kartu. „Zapravo", promrmlja, „sada kada malo bolje razmislim o tome, možda je to planina Favlend..." Pre nego što Met stiže da se pobuni, on potera konja kasom.

Met uzdahnu i mamuznu Kockicu kako bi sustigao Talmanesa. Kairhijenjanin samo odmahnu glavom. Talmanes ume da bude veoma napet. Dok se još nisu dobro poznavali, Met je mislio da je Talmanes strog i da ne ume da se zabavlja. S vremenom je naučio da nije tako. Talmanes nije strog, već samo suzdržan. Ali povremeno, oči tog velmože kao da se iskre od toga što se on smeje čitavom svetu, iako su mu zubi stisnuti, a usne se ne smeše.

Danas je u crvenom kaputu opervaženom zlatom, a čelo mu je izbrijano i napuderisano po kairhijenskom običaju. To deluje krvavo smešno, ali ko je Met da o tome sudi? Talmanes se možda grozno oblači, ali je dobar čovek i veran zapovednik. Sem toga, ima odličan ukus kada je reč o vinu.

„Mete, nemoj da si toliko sumoran", reče mu Talmanes, pućkajući dim iz svoje pozlaćene lule. Odakle mu to, uopšte? Met se ne seća da ju je ranije imao. „Tvom ljudstvu su puni trbusi, puni džepovi i upravo su izvojevali veliku pobedu. Nijedan vojnik ne može da traži više od toga."

„Pokopali smo hiljadu ljudi", odvrati Met. „To nije pobeda." Sećanja u njegovoj glavi - ona koja nisu njegova - govorila su mu kako bi trebalo da bude ponosan. Ta bitka jeste prošla dobro. Ali i dalje su tu oni mrtvi koji su se oslanjali na njega.

„Uvek ima gubitaka", odgovori Talmanes. „Ne možeš dopustiti da te to izjeda, Mete. Dešava se."

„Nema gubitaka kada ne stupaš u boj."

„Zašto onda tako često polaziš u bitke?"

„Borim se samo onda kada to ne mogu da izbegnem!" odbrusi Met. Krv i krvavi pepeo, on se bori samo kada mora. Kada nema drugog izbora! Zašto izgleda kao da se to dešava svaki put kada se okrene?

„Kako ti kažeš, Mete", odgovori mu Talmanes, pa izvadi lulu iz usta i znalački je upre u njega. „Ali zbog nečega si napet - a nije reč o ljudima bez kojih smo ostali."

Plamene velmože. Čak i oni koji su podnošljivi, kao Talmanes, uvek misle da baš sve znaju.

Naravno, sada je i Met velmoža. Nemoj da razmišljaš o tome, kazao je u sebi. Talmanes je nekoliko dana proveo oslovljavajući Meta s „vaše visočanstvo", sve dok Met nije prasnuo i izdrao se na njega - Kairhijenjani baš znaju da cepidlače oko društvenog položaja.

Kada je Met prvi put shvatio šta njegov brak s Tuon znači, prasnuo je u smeh, ali to je bio smeh zbog neverovatnog bola. A ljudi ga smatraju srečnikom. Pa, kako to da njegova sreća nije mogla da mu pomogne da izbegne tu sudbinu! Krvavi princ Gavranova? Šta to znači?

Pa, sada mora da brine o svojim ljudima. On se osvrnu i baci pogled niz redove konjanika i vojnike sa samostrelima koji su jahali iza njih. I jednih i drugih bilo je na hiljade, a Met je naredio da zamotaju svoje barjake. Nije preterano verovatno da će na putu kroz tu nedođiju naleteti na mnogo putnika, ali on ne želi da bilo ko pušta jezik u slučaju da ih neko ipak vidi.

Hoće li ga Seanšani progoniti? I on i Tuon svesni su činjenice da su sada na suprotstavljenim stranama, a ona je videla šta njegova vojska može da postigne.

Da li ga ona voli? U braku je s njom, ali Seanšani ne razmišljaju kao običan svet. Ostajala je u njegovim rukama, trpela zatočeništvo i nijednom nije pokušala da pobegne. Ali on nimalo ne sumnja da će ga napasti ako bude smatrala da je to najbolje za njeno carstvo.

Da, poslaće ljude za njim, mada ga ti mogući progonitelji nisu ni izbliza brinuli koliko mogućnost da ona ne stigne do Ebou Dara. Neko je ponudio veoma veliku hrpu novca u zamenu za Tuoninu glavu. Onaj seanšanski izdajnik, predvodnik vojske koju je Met uništio. Je li on radio sam? Da li je bilo i drugih? U šta je to Met pustio Tuon?

Ta pitanja ga muče i proganjaju. „Šta misliš, je li trebalo da je pustim?" zateče sebe Met kako pita.

Talmanes slegnu ramenima. „Dao si reč.Mete. A mislim da se onaj poprilično krupni Seanšanin odlučnog pogleda i u crnom oklopu ne bi baš najbolje poneo da si pokušao da je zadržiš."

„Možda je ona još u opasnosti", kaza Met, skoro sebi u bradu, i dalje se osvrćući. „Nije trebalo da je puštam iz vidnog polja. Luda žena."

„Mete", reče Talmanes i opet upre lulom u njega. „Iznenađuješ me. Ma, počinješ da zvučiš kao pravi muž."

Met se lecnu na to. Okrenu se u sedlu. „Šta si to rekao? Šta to znači?"

„Ništa, Mete", žurno odvrati Talmanes. „Samo, kako sanjariš o njoj, ja..."

„Ne sanjarim“, prasnu Met i povuče rub šešira, pa namesti šal. Tešila ga je težina njegovog medaljona oko vrata. „Samo sam zabrinut. To je sve. Ona mnogo toga zna o Družini i mogla bi odati naše prednosti."

Talmanes slegnu ramenima, pućkajući. Neko vreme jahali su u tišini. Borove iglice šuštale su na vetru, a Met je povremeno imao prilike da čuje ženski smeh iza sebe, od Aes Sedai koje su jahale zbijene jedna uz drugu. Iako se međusobno ne vole, obično se sasvim lepo slažu kada ih drugi gledaju. Ali, kao što je kazao Talmanesu, žene su međusobno zavađene samo dok nema muškaraca da se protiv njih ujedine.

Videlo se gde je sunce samo po jednom plamtečem delu oblaka; Met već danima nije video jasnu sunčevu svetlost. A isto toliko vremena nije video Tuon. Ta dva događaja kao da su mu nekako uparena u glavi. Postoji li nekakva povezanost?

Krvava budalo, pomislio je. Još malo pa ćeš početi da razmišljaš kao ona i da u svakoj sitnici vidiš predskazanja, tražeći skrivena značenja i znamenja svaki put kada ti neki zec pretrči preko puta ili konj pusti vetar.

Takvo predskazivanje sudbine čista je besmislica. Mada, mora priznati kako se sada lecne svaki put kada čuje sovu da se dva puta oglasi.

„Talmanese, jesi li ikada voleo neku ženu?", upita Met i ne znajući zašto.

„Nekoliko", odgovori taj niski čovek, dok se dim lule širio iza njega.

„Jesi li ikada pomišljao da se nekom od njih oženiš?"

„Ne, hvala Svetlosti", odgovori Talmanes - a onda izgleda shvati šta je rekao. „Mislim, to nije bilo za mene, Mete. Ali siguran sam da će za tebe ispasti dobro."

Met se namršti. Ako je Tuon već krvavo konačno odlučila da sprovede taj brak u delo, zašto nije mogla da odabere neki trenutak kada je ostali neće čuti?

Ali ne. Izjavila je to ispred svih, uključujući i Aes Sedai. To znači da je Met osuđen na propast. Aes Sedai su sjajne kada je reč o čuvanju tajni, ali samo ako te tajne nisu nezgodne ili sramotne za Metrima Kautona. Onda čovek može biti siguran da će se za svega jedan dan vesti proneti čitavim taborom, a verovatno i tri sela niz drum. Dosad je vrlo verovatno i njegova krvava majka - koja je ligama i ligama daleko odatle - već čula za tu vest.

„Nemam namere da se odreknem kocke", promrlja Met. „Ili pića."

„Čini mi se da si mi to već rekao", kaza Talmanes. „Tri ili četiri puta za sada. Gotovo mi se čini da bih te zatekao - kad bih usred noći provirio u tvoj šator - kako u snu mrmljaš: Nastaviću da se krvavo kockam! Krvavo, krvavo kockanje i pijančenje! Gde mi je krvavo piće? Hoće li neko da se kocka u piće?“ To je kazao sa savršeno staloženim izrazom lica, ali oči su mu opet iskrile od skrivenog osmeha, što je bilo očigledno samo ako čovek zna kud da gleda.

„Samo hoću da se postaram da svi znaju", kaza Met. „Ne želim da neko pomisli da sam smekšao samo zato što... znaš."

Talmanes ga utešno pogleda. „Mete, nećeš smekšati samo zato što si se oženio. Ma, koliko ja znam, čak su i neki veliki kapetani oženjeni. Davram Bašer je sigurno, kao i Rodel Ituralde. Ne, nećeš smekšati samo zato što si se oženio."

Met odsečno klimnu glavom. Dobro da je makar to rešeno.

„Ali možda postaneš dosadan",primeti Talmanes.

„Dobro, sad je dosta", izjavi Met. „Čim dođemo do sledećeg sela, idemo da se kockamo u krčmi. Ti i ja."

Talmanes se namršti. „S trećerazrednim vinom, kakvo se služi u ovim planinskim selima? Molim te, Mete. Sledeće što ćeš tražiti od mene biće da pijem pivo."

„Nema rasprave." Met se osvrnu kada začu poznate glasove. Olver - s klempavim ušima i sićušnim lišćem toliko ružnim da Met u životu nije video nikoga ružnijeg - sedeo je na Vihoru i čavrljao s Noelom, koji je na jednom koščatom škopcu jahao pored njega. Pogureni starac klimao je glavom u znak odobravanja na ono što je Olver pričao, šta god to bilo. Dečak je delovao zapanjujuće ozbiljno i nesumnjivo je objašnjavao još jednu od svojih zamisli o tome kako je najbolje ušunjati se u kulu Genđei."

„Oho, vidi", kaza Talmanes. „Eno Vanina."

Met se okrenu i ugleda konjanika kako im prilazi niz kamenitu stazu. Vanin uvek deluje potpuno sumanuto kada je u sedlu, kao dinja povrh konja, s nogama koje mu štrče sa strane. Ali mora se priznati da taj čovek ume da jaše.

„Ono jeste planina Sardlen", izjavi Vanin prilazeći njima i brišući znoj s proćelave glave. „Selo je odmah ispred nas; na karti piše da se zove Hinderstap. To jesu krvavo dobre karte", nevoljno dodade.

Met uzdahnu od olakšanja. Počeo je da misli kako će lutati po tim planinama sve dok Poslednja bitka ne dođe i ne prođe. „Sjajno", poče, „možemo da...“

„Selo?“, zatraži da čuje jedan odsečan ženski glas.

Met uzdahnu i okrenu se taman da vidi kako se tri konjanice probijaju do čela povorke. Talmanes nevoljno diže ruku i zaustavi vojnike iza njih dok su se Aes Sedai okupljale oko jadnog Vanina. Okruglasti čovek pogurio se u sedlu, izgledajući kao da bi radije da su ga uhvatili u krađi konja - pa samim tim poslali na pogubljenje - nego što mora da tu sedi i trpi da ga Aes Sedai ispituju.

Džolina ih je predvodila. Met bi je nekada možda opisao kao lepu devojku vitkog stasa i krupnih i toplih smeđih očiju. Ali sada je to bezvremeno lice Aes Sedai za njega trenutno upozorenje. Ne, on se sada ne bi usudio ni da pomisli da je ta Zelena lepa žena. Čim čovek počne da misli kako je neka Aes Sedai lepa, za dva coktanja jezikom ona će ga obmotati oko malog prsta, a on će da igra kako ona svira. Ma Džolina je već nagovestila da bi volela da joj Met bude Zaštitnik!

Je li i dalje ljuta na njega zato što ju je istukao po zadnjici? Naravno, ne može ga povrediti pomoću Moći - čak i bez njegovog medaljona, budući da su sve Aes Sedai pod zavetom da ne ubijaju služeći se Moći, sem u tačno određenim okolnostima. Ali on nije budala. Primetio je da se u tim njihovim zavetima nigde ne pominju noževi.

Druge dve Aes Sedai sa Džolinom bile su Edesina iz Žutog ađaha i Teslina iz Crvenog. Edesina je bila sasvim primamljivog izgleda, ako se izuzme ono bezvremeno lice, ali Teslina je delovala primamljivo taman koliko nekakva motka. Ta Ilijanka oštrog lica bila je sva koščata i mršava, kao ostarela mačka predugo prepuštena samoj sebi. Ali sudeći po onome što je Met video, delovalo je kao da joj je pametna ta glava na ramenima, a povremeno se prema njemu i ponašala sa izvesnom merom poštovanja. Poštovanje od jedne Crvene. Da čovek ne poveruje.

Svejedno, sudeći po tome kako te Aes Sedai prilazeći čelu povorke gledaju Meta, nikada se ne bi reklo da mu duguju živote. Tako ti je to sa ženama. Spaseš im život, a one neumitno tvrde da bi i same pobegle, te da ti stoga ništa ne duguju. Još bi te i izgrdile zbog remećenja njihovih navodnih planova.

Zašto se uopšte trudi? Jednog od ovih dana, plamen ga spalio, opametiće se i sledeću gomilu će ostaviti da ridaju u svojim bukagijama.

„Šta je ovo?“, zatraži Džolina da čuje od Vanina. „Naposletku si odredio gde smo?"

„Krvavo jesam“, odvrati Vanin, pa se besramno počeša. Valjan je čovek taj Vanin. Met se nasmeši. Vanin je prema svima isti, bile to Aes Sedai ili ne.

Džolina pogleda Vanina pravo u oči, vrebajući kao neko čudovište povrh grudobrana zamka. Vanin se čak lecnu, pa klonu i naposletku postiđeno spusti pogled. „Mislim, zaista jesam, Džolina Sedai.“

Met oseti kako mu osmeh čili. Vanine, sve ti spalim!

„Izvrsno", kaza Džolina. „Kako čujem, ispred je neko selo? Možda ćemo napokon naći pristojnu gostionicu. Prijalo bi mi nešto drugo sem jela koje ovi Kautonovi grubijani nazivaju hranom."

„Čekaj malo", ubaci se Met, „to nije..."

„Koliko od Kaemlina daleko smo, gazda Kautone?" prekide ga Teslina. Iz sve snage se trudila da ne obraća pažnju na Džolinu. Izgleda da su njih dve u poslednje vreme stalno zavađene - naravno, ledenih izraza lica i naizgled prijateljski. Aes Sedai se ne svađaju. Jednom je popio grdnju zato što je njihove „razgovore" nazvao svađama. Nema veze to što Met ima sestre i zna kako zvuči dobra svađa.

„Vanine, šta si ono maločas rekao?", upita Met, gledajući ga. „Da smo otprilike dve stotine liga do Kaemlina?"

Vanin klimnu. Nameravali su da najpre pođu u Kaemlin, pošto je on morao da se nađe sa Esteanom i Daeridom, kako bi obezbedio neophodne podatke i potrepštine. Nakon toga će moći da ispuni obećanje koje je dao Tomu. Kula Gendžei moraće da sačeka još nekoliko nedelja.

„Dve stotine liga", kaza Teslina. „Dakle, koliko će vremena proći dok ne stignemo?"

„Pa to valjda zavisi od svačega", odgovori Vanin. „Da sam sam i da imam dva dobra konja da ih jašem na smenu, pa da uz to još prelazim preko poznatog zemljišta, ja bih verovatno mogao tih dve stotine liga preći za malo više od nedelju dana. Ali čitava vojska, koja prolazi kroz ova brda služeći se razlokanim drumom? Rekao bih - dvadeset dana, a možda i duže."

Džolina pogleda Meta.

„Nećemo da ostavimo Družinu za sobom", kaza Met. „Džolina, to nije ni u razmatranju."

Ona skrenu pogled, a po izrazu njenog lica videlo se da je nezadovoljna.

„Ti slobodno idi sama", kaza Met. „To važi za sve vas. Vi, Aes Sedai, niste moje zarobljenice; možete da odete kad god hoćete, sve dok idete na sever. Neću dozvoliti opasnost da se vratite i da vas Seanšani opet zarobe."

Kako bi to bilo, da opet putuje samo s Družinom, bez Aes Sedai? Ah, kad bi se samo to desilo...

Teslina je delovala zamišljeno. Džolina je pogleda, ali Crvena ničim nije pokazivala je li voljna da ode ili ne. Međutim, Edesina se pokoleba, pa klimnu Džolini. Ona je bila spremna.

„U redu“, nadmeno se obrati Džolina Metu. „Prijaće nam da pobegnemo od tvog bezobrazluka, Kautone. Pripremi nam, recimo, dvadeset konja, pa ćemo da krenemo."

„Dvadeset?“, upita Met.

„Da", odvrati Džolina. „Ovaj tvoj čovek je pomenuo kako bi mu bila potrebna dva konja da bi tu razdaljinu prešao za neko razumno vreme. Verovatno da bi mogao da promeni konja kada se jedan umori."

„Koliko ja umem da brojim, vas ima dve", odbrusi Met, počinjući da besni. „To znači da su vam potrebna četiri konja. Džolina, mislio sam da si dovoljno pametna da toliko sabereš." A onda tišim glasom dodade: „Mada jedva."

Džolina razrogači oči, a Edesina se otvoreno zabezeknu. Teslina ga zgranuto pogleda, kao da je razočarana. Talmanes, koji je stajao sa strane, izvadi lulu iz usta i tiho zviznu.

„Metrime Kautone, zbog tog tvog medaljona si drzak", ledeno mu reče Džolina.

„Džolina, zbog ovog mog jezika sam drzak" odbrusi Met, dodirujući medaljon skriven ispod široke košulje. „Zbog medaljona sam samo iskren. Čini mi se da si htela da mi objasniš zašto ti je potrebno dvadeset mojih konja kada ja jedva da imam dovoljno konja i za svoje ljude?"

„Po dva za Edesinu i mene", ukočeno odgovori Džolina. „Još po dva za nekadašnje sul’dam. Ne misliš valjda da ću ih ostaviti za sobom da ih ova tvoja družinica iskvari?"

„Dve sul’dam", odgovori Met, ne obraćajući pažnju na tu njenu žaoku. „To je osam konja."

„Dva za Sitejl. Pretpostavljam da će ona hteti da s nama ode odavde."

„Deset."

„Još dva za Teslinu", natavi Džolina. „Ona će nesumnjivo hteti da pođe s nama, premda trenutno nema ništa da kaže o tome. A biće nam potrebna još četiri konja da služe kao tovarne životinje i da nam nose stvari. I ti konji će morati da se smenjuju kada je reč o nošenju tereta, tako da će nam biti potrebna još četiri konja. Dakle, dvadeset."

„A kako misliš da ih hranite?" upita Met. „Ako budete jahale toliko naporno, nećete imati vremena za ispašu konja. U poslednje vreme konji jedva da imaju nešto zajelo." To se pokazalo veoma velikom mukom; prolećna trava ne raste. Livade pokraj kojih su prolazili bile su smeđe od opalog lišća, uvela zimska trava beše polegla od snega, a jedva da je nešto malo sveže trave ili korova izniklo. Konji mogu da se hrane uvelim lišćem i zimskom travom - naravno - ali jeleni i druga divljač pojeli su sve do čega su mogli da dođu.

Ako zemlja uskoro ne procveta... pa, čeka ih teško leto. Ali to je već jedna potpuno druga muka.

„Ti ćeš morati da nam daš hranu za konje, naravno", odgovori mu Džolina, „kao i nešto novca za gostionice..."

„A ko će se starati o svim tim konjima? Hoćeš li ti da ih svake noći timariš, da im proveravaš kopita i da se staraš da im se hrana odmeri kako treba?"

„Pretpostavljam da bi trebalo da povedemo šačicu tvojih vojnika sa sobom", reče Džolina, zvučeći veoma nezadovoljno time. „Neophodna neprijatnost."

„Jedino što je zaista neophodno", bezizražajno odbrusi Met, „jeste da moji ljudi ostanu tamo gde su potrebni i željeni, a ne tamo gde su neprijatnost. Ne, oni će ostati - a ti od mene nećeš dobiti nikakav novac. Ako već hoćete da idete, možete da dobijete svaka po jednog konja i jednog tovarnog konja da vam nosi stvari. Daću vam i nešto hrane za jadne životinje - a i to što vam dajem je velikodušno."

„Ali samo s po jednim konjem za svaku od nas kretaćemo se jedva nešto brže nego vojska!" pobuni se Džolina.

„Zamisli ti to", kaza joj Met, pa se okrenu od nje. „Vanine, idi i reci Mandevinu da pronese glas: ubrzo dižemo logor. Znam da je popodne jedva odmaklo, ali želim da Družina bude dovoljno daleko od onog sela da se seljani ne osećaju ugroženo, ali opet dovoljno blizu da nekoliko nas može da ode i da ispipa stvari."

„U redu“, kaza Vanin, bez trunke onog poštovanja koje je pokazao Aes Sedai. On okrenu konja i poče da jaše niz povorku vojnika.

„I Vanine", pozva ga Met. „Postaraj se da je Mandevin svestan činjenice da kada kažem da će nekoliko nas otići u selo, mislim na veoma malu skupinu, na čelu sa mnom i Talmanesom. Neću da u to selo upadne sedam hiljada vojnika željnih zabave! Kupiću u selu taljige i koliko god mogu da nađem piva, pa ću ga poslati ljudima. U logoru da se održava strog red i neću ni da čujem da je neko slučajno odlutao u posetu. Jesi li me razumeo?"

Vanin klimnu, delujući sumorno. Nikada nije zabavno biti čovek koji mora da obavesti vojnike kako neće dobiti odsustvo. Met se opet okrenu prema Aes Sedai. „Pa?“, upita. „Prihvataš li moju ljubaznu ponudu ili ne?“

Džolina samo frknu, pa potera konje niz redove vojnika, očigledno odustajući od prilike da put nastavi sama. To je baš šteta. Smešio bi se sa svakim korakom razmišljajući o tome. Mada, Džolini bi verovatno bilo potrebno svega tri dana da u nekom selu nađe nekog jadnika koji će joj dati konje tako da bi njena družina mogla da putuje brže.

Edesina odjaha, a Teslina pođe za njom, čudno gledajući Meta. I dalje se činilo kao da je razočarana u njega. On skrenu pogled, pa se naljuti na samoga sebe. Šta je njega briga za to šta ona misli?

Talmanes ga je gledao. „Mete, ovo je bilo veoma čudno za tebe“, primeti.

„Šta?“, upita Met. „To što sam ograničio ljude? Družina se sastoji od dobrih momaka, ali ja nikada nisam čuo za vojnike koji povremeno ne upadaju u nevolje, naročito kada ima piva.“

„Mete, nisam pričao o ljudstvu", odvrati Talmanes, saginjući se da lupne lulom o uzengije, tako da duvan ispade iz lule na kaldrmu pored njegovog konja. „Pričam o tome kako si se ponašao prema Aes Sedai. Svetlosti, Mete, mogli smo ih se otarasiti! Što se mene tiče, dvadeset konja i nešto novca je beznačajna cena za to da se otarasimo Aes Sedai.“

„Ne prihvatam da me prisiljavaju", tvrdoglavi odgovori Met, pokretom ruke dajući znak da družina nastavi putem. „Čak ni da bih se otarasio Džoline. Ako ona hoće nešto od mene, neka me zamoli makar sa zrncem ljubaznosti, umesto što pokušava da me prisili da igram kako ona svira. Nisam ja neko pseto.“ Plamen ga spalio, nije! A nije ni „pravi muž“, šta god to značilo.

„Ona ti baš nedostaje", kaza Talmanes, zvučeći pomalo iznenađeno dok su njih dvojica jahali rame uz rame.

„O čemu to sada trtljaš?“

„Mete, priznajem da ti nisi baš uvek najprefinjeniji čovek. Ponekad ti je smisao za ono šta je smešno a šta nije zaista previše sočan, a umeš da govoriš previše zajedljivo. Ali retko kada si otvoreno grub, ili namerno uvredljiv. Zaista si na rubu živaca, zar ne?“

Met ništa ne reče, već samo opet povuče obod šešira.

„Mete, siguran sam da će ona biti dobro", nežnijim glasom kaza Talmanes. „Ona je kraljevske krvi. Oni znaju kako da se staraju o sebi. A ima i one vojnike da paze na nju. Ogijere neću ni da spominjem. Ogijerski ratnici! Ko bi pomislio da tako nešto uopšte postoji? Biće ona dobro."

„Završili smo sa ovim razgovorom", reče Met, pa premesti koplje tako da ga uspravi zakrivljenim sečivom prema nevidljivom suncu na nebu, a krajem zadenutim u kopljanički remen pored sedla.

„Samo sam..."

„Završili", prekide ga Met. „Je li, da nemaš još tog duvana?"

Talmanes uzdahnu. „To mi je bio poslednji prstohvat. Dobar duvan, iz Dve Reke. Jedina vrećica tog duvana koju sam za duže vremena video. Poklonio mi ga je kralj Roedran, skupa s lulom."

„Mora da si mu bio dragocen."

„Bio je to dobar i pošten posao", odgovori Talmanes. „Ali stravično dosadan. Ni najmanje nalik na jahanje s tobom, Mete. Dobro je što si nam se vratio, sa sve svojim manama. Ali jesam se zabrinuo kada si sa Aes Sedai pričao o hrani za konje."

Met klimnu. „Kako stojimo s potrepštinama?"

„Slabo", odgovori Talmanes.

„Kupićemo u onom selu šta god možemo", reče Met. „Nakon onoga što ti je Roedran platio, novac nam izlazi na uši.“

Nije preterano verovatno da jedno seoce ima dovoljno hrane za čitavu vojsku, ali ako je verovati kartama, ubrzo će ući u razvijenije zemlje. U tim krajevima svakoga dana se prolazi pored jednog ili dva sela, naročito kada se putuje s brzom jedinicom kakva je Družina. Da bi održao komoru, čovek mora da skuplja i kupuje koliko god može u svakom selu pored koga prolazi. Ovde jedan tovar, tamo taljige, vedro ili dva jabuka s nekog imanja. Treba nahraniti sedam hiljada ljudi, a dobar zapovednik zna da se čak ni šaka žita ne sme odbiti. To se s vremenom nakupi.

„Da, ali hoće li seljaci hteti da prodaju?" upita Talmanes. „Dok smo ti išli u susret, baš nam je bilo teško da bilo koga navedemo na to da nam proda hranu. Izgleda da u poslednje vreme i nema mnogo hrane. Postaje prava retkost, ma gde otišao i ma koliko novca imao."

Krvavo savršeno. Met stisnu zube, pa se onda naljuti na samoga sebe zbog toga što je to učinio. Pa, možda jeste samo malčice na rubu živaca. Ali ne zbog Tuon.

Bilo kako bilo, mora da se opusti. A to selo pred njim - kako ga Vanin ono beše nazvao? Hinderstap? „Koliko novca imaš sa sobom?"

Talmanes se namršti. „Dve zlatne marke i kesu punu srebrnih kruna. Zašto?"

„To nije dovoljno", reče Met, češkajući se po bradi. „Moraćemo prvo da iskopamo nešto novca iz mog ličnog kovčega. Možda i da ga celog ponesemo." On okrenu Kockicu. „Hajde."

„Čekaj, Mete", reče mu Talmanes, pa zauzda konja i potera ga za njegovim. „Šta ćemo to da radimo?"

„Ti ćeš biti tako ljubazan pa ćeš da prihvatiš moju ponudu da se zabavimo u krčmi", objasni mu Met, „a usput ćemo da popravimo stanje zaliha. Ako me sreća bude služila, još će nam i to biti besplatno."

Da su Egvena ili Ninaeva tu, izvukle bi mu uši i kazale mu da i ne pomišlja na tako nešto. Tuon bi ga verovatno radoznalo pogledala, a onda kazala nešto zbog čega bi se on osećao posramljeno od glave do pete.

Ali dobra stvar u vezi s Talmanesom beše to što je - na primer - on samo poterao konja napred, lica bezizražajnog, dok mu je samo u očima svetlucala iskra smeha. „Pa, onda to moram da vidim!"