Oluja na obzorju

15 Mesto za početak

Rand se probudio na podu hodnika. Pridigao se u sedeći položaj, osluškujući daleko žuborenje. Potok ispred majura? Ne... ne, nije o tome reč. Zidovi i podovi bili su od kamena, a ne od drveta. Sa zidova nisu visile nijedna sveća niti svetiljka, ali kroz vazduh se širila svetlost.

Ustao je, pa ispravio svoj crveni kaput, za divno čudo ne osećajući nikakav strah. To mesto mu je bilo odnekud poznato, kao daleko sećanje. Kako li je tu dospeo? Njegova najskorija prošlost bila mu je maglovita i bežala je od njega, kao pramičci sumaglice...

Ne, odlučno je pomislio. Sećanja ga poslušaše i vratiše se na svoja mesta, popuštajući pred snagom njegove odlučnosti. Bio je u domanskom majuru i čekao je Ruarkov izveštaj o zarobljavanju prvih nekoliko članova Trgovačkog saveta. Min je čitala Svaki zamak, neki životopis, i sedela je u tamnozelenoj stolici u onoj sobi koju su njih dvoje delili.

Rand je bio iznuren, što mu se u poslednje vreme često dešavalo. Otišao je da prilegne. Dakle, spava. Je li ovo Svet snova? Mada ga je povremeno pohodio, malo toga zna o njemu. Egvena i aijelski šetači kroz snove vrlo šturo i oprezno govore o njemu.

Ovo mesto odavalo je nekako drugačiji osećaj od sveta snoviđenja i bilo mu je neobično poznato. Bacio je pogled kroz hodnik; bio je tako dugačak da se gubio u senkama, dok su zidovi povremeno bili isprekidani vratima od suvog i ispucalog drveta. Da... pomislio je, držeći se tog sećanja. Ja jesam već bio ovde, ali odavno.

Nasumice odabra jedna vrata - dobro je znao da neće biti bitno koja vrata odabere - i odsečno ih otvorio. Iza njih je bila jedna prostorija skromne veličine. Na suprotnom zidu bio je niz sivih kamenih lukova, a iza njih su se videli dvorištance i nebo koje se sastojalo od gorućih crvenih oblaka. Oblaci su rasli i otkidali se jedan od drugoga, kao kada voda ključa. To su oblaci dolazeće oluje, ma koliko neprirodni bili.

Zagleda se malo bliže i vide da svaki novi oblak obrazuje napaćeno lice, usta razjapljena u nemom vrisku. Taj oblak bi nabrekao, širio bi se tako da se lice izobličuje, vilice pucaju, obrazi grče, oči kolače. A onda bi prsao, a druga lica bi pokuljala iz njega, komešajući se i nemo urlajući. To je istovremeno bilo opčinjavajuće i užasavajuće.

Iza tog dvorišta nije bilo tla. Samo to grozno nebo.

Rand nije želeo da gleda ka levoj strani prostorije. Tu je kamin. Kamenje koje je obrazovalo pod, ognjište i stubove beše izobličeno, kao istopljeno od neverovatne vreline. Na rubu njegovog vidnog polja to kamenje kao da se meškoljilo i menjalo. Uglovi i srazmere te prostorije nisu bili kakvi bi trebalo da budu. Baš kao kada je nekada davno prvi put došao tu.

Ali ovoga puta, nešto je drugačije. Nešto u vezi s bojom. Mnogi kamenovi bili su crni, kao da su oprljeni vatrom, i premreženi pukotinama. Iz njih je blistala daleka crvena svetlost, kao da je u njihovoj srži rastopljena lava. Nekada je tu bio sto, zar ne? Uglačan sto od lepog drveta, čije su obične linije bile onespokojavajuća suprotnost izobličenim uglovima pod kojim je kamenje bilo ozidano.

Stola više nije bilo, ali pred kaminom su bile postavljene dve naslonjače visokih naslona, okrenute prema vatri, tako da ko god da sedi u njima nije mogao da se vidi. Rand natera sebe da pođe napred, a bat njegovih čizama odzvanjao je po gorućem kamenju. Vrelinu nije osećao, ni od kamenja ni od vatre u ognjištu. Ostade bez daha, a srce mu je divlje zalupalo kako je prilazio tim naslonjačama. Bojao se šta će zateći u njima.

Obiđe ih. Neki čovek je sedeo u stolici s leve strane. Visok i mladolik, bio je četvrtastog lica i drevnih plavih očiju, u kojima se odražavao plam vatre, tako da su mu zenice delovale bezmalo ljubičasto. Druga stolica bila je prazna. Rand joj priđe i sede, smirujući divlje lupanje srca i gledajući razigrani plamen. I ranije je viđao tog čoveka, ali u prikazama prilično sličnim onima koje mu se ukazuju kada pomisli na Meta ili na Perina.

Boje se nisu pojavile na tu misao o svojim prijateljima. To je baš neobično, ali nekako ne i neočekivano. Prikaze o čoveku koji sada sedi u toj drugoj naslonjači razlikovale su se od onih u vezi s Perinom i Metom. Nekako su bile živopisnije i stvarnije. Povremeno, dok je gledao te prikaze, Rand se osećao skoro kao da može da pruži ruku i da tog čoveka dodirne. Bojao se šta bi se desilo kada bi to učinio.

S njime se susreo samo jednom. U Šadar Logotu. Taj stranac je spasao Randu život, a Rand se često pitao ko je to zapravo bio. Sada, u tom mestu, Rand je napokon to shvatio.

„Ti si mrtav“, prošapta Rand. „Ubio sam te.“

Čovek nije skretao pogled s plamena dok se smejao. Beše to grub i grlen smeh u kojem nije bilo pravog veselja. Randu je taj čovek nekada bio znan samo kao Baalzamon - što je bilo jedno ime za Mračnoga - i glupo je mislio da je zanavek porazio Senku kada ga je ubio.

„Gledao sam te kako umireš“, reče Rand. „Proburazio sam te Kalandorom kroz nedra. Iša...“

„To nije moje ime“, prekide ga čovek, i dalje zagledan u vatru. „Sada sam Moridin."

„Ime je nebitno", besno odbrusi Rand. „Ti si mrtav, a ovo je samo san."

„Samo san", kroz tih smeh ponovi Moridin. „Da." Čovek je bio u crnom kaputu i pantalonama, a jedino što je narušavalo tu tminu bio je crveni vez po rukavima.

Moridin ga naposletku pogleda. Svetlost vatre obasjavala je jarkim crvenim i narandžastim sjajem njegovo pravougaono lice i oči koje netremice gledaju. „Zašto uvek toliko kukaš? Samo san. Zar ne znaš da su mnogi snovi istinitiji od jave?"

„Ti si mrtav", tvrdoglavo ponovi Rand.

„I ti si. Znaš, gledao sam kako ti umireš. Besniš kao bura, stvarajući čitavu planinu da ti bude nadgrobni spomenik. Tako bahato."

Lijus Terin je - nakon što je otkrio da je pobio sve koje je voleo - povukao toliko Jedne moći da je uništio samoga sebe, usput stvorivši Zmajevu planinu. Pomen tog događaja u Randovom umu uvek izaziva urlanje od jada i besa.

Ali ovoga puta čula se samo tišina.

Moridin se vrati posmatranju ognja koji nije odavao vrelinu. Sa strane, u kamenju od kojeg je kamin bio načinjen, Rand primeti pokrete. Treperavi pramičci senki, jedva vidljivi kroz pukotine u kamenju. Stravična vrelina isijavala je iz kamenja, kao da se rastopilo, a one senke panično su se kretale. Rand je čuo slabašno grebuckanje. Pacovi, shvatio je. Iza kamenja ima pacova, koje prži ta užasna vrelina s druge strane. To njihove kandže grebu i probijaju se kroz pukotine, dok pokušavaju da pobegnu i da ne izgore.

Neke od tih sićušnih šaka delovale su skoro kao da su ljudske.

Samo san, u sebi je odlučno pomislio Rand. Samo san. Ali znao je da je Moridin kazao istinu. Randov neprijatelj i dalje je živ. Svetlosti! Koliko li se ostalih takođe vratilo? Pobesne toliko da zgrabi rukonaslon. Možda je trebalo da bude prestravljen, ali odavno je prestao da beži od tog stvorenja i njegovog gospodara. U Randu više nema mesta za strah. Zapravo, Moridin bi trebalo da se boji, jer kada su se poslednji put susreli, Rand ga je ubio.

„Kako?“, zatraži da čuje Rand.

„Nekada davno, obećao sam ti da Veliki gospodar može da vrati tvoju izgubljenu ljubav. Zar misliš da on nije u stanju da s jednakom lakoćom vrati na ovaj svet one koji mu služe?“

Gospodar groba je drugo ime za Mračnoga. Da, to je istina, bez obzira na to koliko Rand želeo da tu izjavu može da porekne. Zašto je iznenađen što vidi svoje neprijatelje kako se vraćaju iz mrtvih kada Mračni može to da uradi?

„Svi se ponovo rađamo", nastavi Moridin, „i bivamo iznova i iznova utkani u Šaru. Smrt nije nikakva prepreka mom gospodaru, izuzev onih koji su se upoznali s kobnom vatrom. Oni su van njegovog domašaja. Pravo je čudo što ih se uopšte sećamo."

Dakle, neki od ostalih zaista su mrtvi. Kobna vatra je ključ. Ali kako je Moridin dospeo u Randove snove? Rand svake noći postavlja štitove. Onda pogleda Moridina i primeti nešto čudno u vezi s njegovim očima. Crne tačkice plutale su mu u beonjačama, promičući mu preko očiju kao pahulje pepela nošene laganim vetrom.

„Znaš, Veliki gospodar može da ti podari zdrav razum", kaza Moridin.

„Tvoj poslednji dar razuma nije mi doneo utehu", odvrati mu Rand iznenađujući samog sebe tim rečima. Bilo je to sećanje Lijusa Terina, a ne njegovo. Ali Lijus Terin više nije u njegovom umu. Za divno čudo, Rand se nekako osećao postojanije u tom mestu, gde sve ostalo deluje nestalno. Razni delići njegove ličnosti bolje se uklapaju. Naravno, ne savršeno, ali bolje nego što je dugo bio slučaj. Toliko dugo da je zaboravio kada je poslednji put bilo tako.

Moridin tiho frknu, ali ništa ne reče. Rand se okrenu ka vatri, gledajući plamen kako treperi i poigrava. Baš kao oblaci, plamen je obrazovao razne oblike, ali to su bila bezglava tela, nalik na kosture, leđa iskrivljenih od bola, koja su se na tren koprcala i grčila u vatri, pre nego što bi blesnuvši otišla u ništavilo.

Rand je neko vreme gledao tu vatru i razmišljao. Čovek bi pomislio da su njih dvojica stari prijatelji, koji sred zime uživaju u toploti ognjišta. Samo što taj plamen ne odaje toplotu, a Rand će jednoga dana opet ubiti tog čoveka. Ili umreti od njegove ruke.

Moridin zalupka prstima po naslonjači. „Zašto si došao ovamo?“

Došao ovamo?, zgranuto je pomislio Rand. Zar ga nije Moridin doveo?

„Osećam se tako iznureno", nastavi Moridin, sklapajući oči. „Da li si to ti ili sam ja? Dođe mi da zadavim Semirhag zbog onoga što je uradila."

Rand se namršti. Je li Moridin poludeo? Išamael je svakako na kraju delovao kao da je sišao s uma.

„Nije trenutak da se nas dvojica borimo", kaza Moridin, odmahujući Randu. „Idi. Ostavi me s mirom. Ne znam šta bi se desilo ako bismo ubili jedan drugoga. Veliki gospodar će te se svejedno ubrzo dočepati. Njegova pobeda je sigurna."

„I ranije je pretrpeo neuspeh - i pretrpeće ga ponovo", odvrati Rand. „Pobediču ga."

Moridin se opet zasmeja, ali opet bez ikakve srdačnosti. „Možda i hoćeš", reče. „Ali zar misliš da je to uopšte bitno? Razmisli o tome. Točak se okreće, iznova i iznova. Doba se stalno smenjuju, a ljudi se bore protiv Velikog gospodara. Ali on će jednom pobediti, a kada se to dogodi - Točak će stati.

Zato je njegova pobeda sigurna. Mislim da će se to dogoditi u ovom Dobu, ali ako se ne dogodi u ovom, dogodiće se u nekom drugom. Kada ti pobediš, to samo vodi do nove bitke. Kada on pobedi, svemu dolazi kraj. Zar ne uviđaš da za tebe nema nade?"

„Jesi li zato prešao na njegovu stranu?", upita Rand. „Oduvek si bio sklon promišljanju, Elane. Tvoja logika te je uništila, zar ne?"

„Nema puta koji vodi do pobede", odgovori Moridin. „Jedini put je slediti Velikog gospodara i neko vreme vladati pre nego što svemu dođe kraj. Postali su budale. Nadaju se velikim nagradama i večnosti, ali večnosti neće biti. Preostaje samo sadašnjost, poslednji dan.“

Rand ustade. Moridin ga oprezno pogleda, ali ne diže se iz naslonjače.

„Postoji način da se pobedi, Moridine", reče mu Rand. „Nameravam da ga ubijem. Da umorim Mračnoga. Neka se Točak okreće bez njegove neprestane opačine."

Moridin na to ništa nije odgovorio, niti je prstom mrdnuo. Samo je zurio u plamen. „Mi smo povezani", naposletku kaza Moridin. „Pretpostavljam da si tako dospeo ovamo, mada ni ja ne razumem našu vezu. Čisto sumnjam da ti shvataš razmere gluposti sadržane u tvojoj izjavi."

Rand oseti bujicu besa, ali obuzda je. Neće dozvoliti da bude izazvan na nešto što ne želi. „Videćemo."

Posegnu za Jednom moći. Bila je veoma, veoma daleka. Rand je zgrabi i oseti kako ga nešto vuče, kao da je na zategnutom konopcu od saidina. Prostorija nestade, kao i Jedna moć, a Rand utonu u duboko crnilo.

Rand naposletku prestade da se bacaka u snu, a Min zadrža dah, nadajući se da neće opet početi. Sedela je, tako da su joj noge bile ušuškane ispod tela, umotana u ćebe dok je čitala u svojoj naslonjači u uglu sobe. Plamen iz jedne svetiljčice treperio je i poigravao na stočiću pored nje, obasjavajući njenu hrpu prašnjavih knjiga. Pad peščara, Primedbe i odgovori, Spomenici prošlosti. Mahom knjige posvećene istoriji.

Rand tiho uzdahnu, ali se više ne mrdnu. Min opet udahnu i zavali se u naslonjaču, prstom označivši gde je stala u primerku Pelateosovih Razmišljanja. Iako su kapci bili zatvoreni zato što je pala noć, čula je kako vetar ječi među borovima. U sobi se slabašno osećao dim od onog čudnog požara. Avijendina spremnost preobrazila je moguću propast u običnu smetnju. Premda je za to niko nije nagradio. Mudre je i dalje teraju da radi kao da je poslednja mazga nekog trgovca.

Min nije pošlo za rukom da joj se približi dovoljno da otpočne razgovor s njom, iako su već neko vreme u istom logoru. Ne zna šta da misli o njoj. Nakon one večeri, kada su delile uskvaj, počele su da se osećaju lagodnije u društvu jedna s drugom. Ali jedan dan ne stvara prijateljice, a ona se svakako oseća nelagodno zbog deljenja.

Min pogleda Randa, koji je sklopljenih očiju ležao na leđima i sada ravnomerno disao. Leva ruka bila mu je prebačena preko ćebadi, tako da se video patrljak. Ona ne zna kako mu polazi za rukom da spava, sa onim ranama u boku. Čim je pomislila na njih, osetila je bol - koji je deo klupka Randovih osećanja u nekom krajičku njenog uma. Naučila je da ne obraća pažnju na taj bol. Mora tako. On bol oseća daleko, daleko snažnije. Nije znala kako on to može da podnosi.

Hvala Svetlosti, ona nije Aes Sedai - ali nekako ga je ipak vezala. To je neverovatno; ona može osetiti gde je i je li uznemiren. Mahom joj polazi za rukom da spreči njegova osećanja da je ne ophrvaju, sem kada su njih dvoje u zanosu strasti. Ali koja to žena ne želi da u tim trenucima bude ophrvana. Uz vezu... to je veoma... ushićujuće iskustvo, koje joj omogućuje da oseti i svoju požudu i besnu ognjenu stihiju koja beše Randova požuda prema njoj.

Pocrvene od pomisli na to i otvori knjigu kako bi sebi skrenula pažnju s tih misli. Randu je potreban san pa će ga pustiti da spava. Sem toga, mora da izučava, premda se našla suočena sa zaključcima koji joj se ni najmanje ne dopadaju.

Te knjige su pripadale Heridu Felu, blagom starom učenjaku koji se priključio Randovoj školi u Kairhijenu. Min se nasmeši, sečajuči se kako je Fel rasejano pričao i sečajuči se njegovih zbunjenih - ali nekako briljantnih - otkrića.

Herid Fel je sada mrtav, ubijen, rastrgnuo ga je neki Nakot Senke. Otkrio je nešto u tim knjigama i nameravao da to saopšti Randu. Nešto u vezi s Poslednjom bitkom i pečatima na zatvoru Mračnoga. Fel je ubijen neposredno pre nego što je stigao da prenese to saznanje. Možda je reč o slučajnosti; možda knjige nemaju nikakve veze s njegovom smrću. A možda i imaju. Min je bila rešena da dođe do odgovora. Kako zbog Randa, tako i zbog Herida.

Spusti Razmišljanja i uze Misli među ruševinama, jedno delo od pre više od hiljadu godina. Mesto gde je stala obeležila je komadićem hartije, istom onom sada izgužvanom porukom koju je Herid poslao Randu neposredno pre nego što je ubijen. Min je uze i opet pročita.

Čitajući njegove knjige, zaključila je da može da isprati tok njegovih misli. Rand je želeo da zna kako da zapečati zatvor Mračnoga. Je li Fel otkrio ono što ona misli da jeste?

Ona odmahnu glavom. Šta li joj je na pameti kada ona pokušava da razreši učenjačku zagonetku? Ali ko će drugi? Možda je neka iz Smeđeg ađaha prikladnija za to, ali može li se njima verovati? Čak i one koje su mu se zavetovale na odanost mogu odlučiti kako je za Randa najbolje da od njega kriju neke stvari. Rand je u poslednje vreme previše zauzet i previše nestrpljiv da bi čitao. To ostavlja samo Min. Počela je da sklapa deliće slagalice o nečemu što će on morati da učini, ali mnogo toga - veoma mnogo - i dalje je nepoznato. Oseća da se bliži krajnjem odgovoru, ali brine je da Randu saopšti to što je otkrila. Kako li će on to prihvatiti?

Uzdahnu, prelećući pogledom po knjizi. Nikada joj ni na kraj pameti nije bilo da će se baš ona zatreskati u nekog muškarca, kao budala. Ali eto je kako ga sledi svuda kud on ode i njegove potrebe stavlja ispred svojih. To ne znači da je ona njegova mezimica, ma šta neki u logoru govorili. Ona sledi Randa zato što ga voli i oseća - doslovno - njegovu ljubav. Uprkos tome što je trunčicu po trunčicu sve stroži, uprkos besu i beznađu njegovog života, on je voli. I stoga ona čini sve što može kako bi mu pomogla.

Kada bi mogla da pomogne u razrešenju te jedne zagonetke - zagonetke kako zapečatiti zatvor Mračnoga - postigla bi nešto ne samo za Randa, već i za čitav svet. Zašto je bitno to što vojnici u taboru ne znaju kakva je njena vrednost? Verovatno je bolje da svi pretpostavljaju kako je ona zanemarljiva. Svaki ubica koji dođe da bi uklonio Randa nju će zanemariti - i onda će taj nesuđeni ubica ubrzo otkriti da Min u rukavima krije noževe. Nije dobra s njima kao Tom Merilin, ali dovoljno je dobra da pomoću njih ubija.

Rand se okrenu u snu, ali opet se smiri. Ona ga voli. Nije to svojom voljom rešila, ali njeno srce - ili Šara, ili Tvorac, ili šta god da je zaduženo za te stvari - odlučilo je o tome umesto nje. A ona sada svoja osećanja ne bi promenila sve i da može. Bez obzira na to što je u opasnosti, bez obzira na to kako je svi vojnici u logoru gledaju, bez obzira na to što mora... da ga deli s drugima.

Rand se opet promeškolji. Ovoga puta zastenja i otvori oči, pa se pridiže u sedeći položaj. Diže ruku i uhvati se za glavu, nekako delujući iznurenije nego kada je otišao na spavanje. Bio je samo u rublju, a nedra su mu bila gola. Dugo je samo tako sedeo, a onda je ustao i prišao prozoru sa zatvorenim kapcima.

Min zatvori knjigu. „A šta ti to misliš da radiš, čobanine? Jedva si dva sata spavao!"

On otvori kapke i prozor, tako da mu se pogled pruži u noč. Od zalutalog vetra, plamen njene lampe zatreperi.

„Rande?“, pozva ga Min.

Jedva da je čula njegov glas kada joj je odgovorio. „On mi je u glavi. Nije ga bilo u snu. Ali sada se vratio."

Ona se jedva suzdrža da ne klone i da se ne zavali u naslonjaču. Svedosti, što mrzi da sluša o Randovom ludilu. Nadala se da će se, kad bude očistio saidin, rešiti sumanutosti koju je izazivala opačina. „On?“, upita, primoravajući sebe da govori staloženo. „Glas... Lijusa Terina?“

On se okrenu, a oblačno noćno nebo koje se videlo kroz prozor uokviri mu lice, tako da je nestalna svetlost svetiljke njegove crte mahom ostavila u senci.

„Rande", reče mu ona, sklanjajući knjigu i prilazeći mu pored prozora. „S nekim moraš da pričaš. Ne možeš sve to držati u sebi."

„Moram da budem snažan."

Ona ga povuče za ruku i okrenu ga prema sebi. „To što me guraš u stranu znači da si snažan?"

„Ja te ne..."

„Da, guraš me u stranu. Nešto se dešava iza tih tvojih aijelskih očiju, Rande. Zar misliš da ću prestati da te volim zbog onoga što ti čuješ?"

„Bićeš prestravljena."

„O", kaza ona i prekrsti ruke. „Dakle, ja sam nejak cvetak, je li?"

On otvori usta, boreći se da nađe reči, kao što je nekada činio. Nekada kada je bio samo čobanin koji je pošao u pustolovinu. „Min, ja znam da si ti snažna. Znam da znaš.“

„Onda veruj u mene da sam dovoljno snažna da podnesem ono što je u tebi“, odvrati mu ona. „Ne možemo se pretvarati kako se ništa ne dešava.“ Ona natera sebe da ode još dalje. „Opačina je na tebi ostavila beleg. Znam da jeste. Ali ako to ne možeš da podeliš sa mnom - s kime možeš?“

On prođe prstima kroz kosu, pa se okrenu i zakorača napred-nazad. „Sve nek je spaljeno, Min! Ako moji neprijatelji znaju moje slabosti - iskoristiće ih. Osećam se kao da sam slep. Trčim u mraku po nepoznatoj stazi. Ne znam ima li ponora na putu ili se čitava prokletinja završava liticom!"

Ona ga uhvati za ruku dok je prolazio pored nje i zaustavi ga. „Ispričaj mi.“

„Mislićeš da sam lud.“

Ona frknu. „Ja već mislim da si vunoglava budala. Može li biti mnogo gore od toga?"

On je pogleda, a malčice napetosti mu iščile s lica. Sede na ivicu kreveta, pa tiho uzdahnu. Ali to jeste napredak.

„Semirhag je u pravu", reče joj Rand. „Ja čujem... neke stvari. Čujem glas. Glas Lijusa Terina - Zmaja. On mi se obraća i odgovara na svet oko mene. Ponekad pokušava da mi preotme saidin. A... ponekad i uspeva. On je divlji, Min. Lud. Ali stvari koje može da uradi s Jednom moći jednostavno su zapanjujuće."

Zagleda se u daljinu. Min se naježi. Svetlosti! On dozvoljava glasu u svojoj glavi da upravlja Jednom moći? Šta to znači? Da on prepušta vlast onom ludom delu svog mozga?

On odmahnu glavom. „Semirhag tvrdi da je to samo ludilo, da me um vara, ali Lijus Terin zna nešto - stvari koje ja ne znam. Stvari u vezi sa istorijom, stvari s Jednom moći. Ti si imala predviđanje mene, gde si videla dva čoveka koji se stapaju u jednog. To znači da smo Lijus Terin i ja odvojeni! Dve osobe, Min. On je stvaran."

Ona mu priđe i sede pored njega. „Rande, on jeste ti. Ili si ti on. Opet izatkan u Šari. Ta sećanja i stvari koje možeš da uradiš ostaci su onoga ko si ranije bio."

„Ne“, odgovori Rand. „Min, on je lud - a ja nisam. Sem toga, on je pretrpeo neuspeh. Ja neću. Neću, Min. Neću povrediti one koje volim, kao što je on to učinio. A kada porazim Mračnoga, neću mu ostaviti mogućnost da se neko kratko vreme potom vrati i opet nas ugnjetava."

Tri hiljade godina je „kratko vreme“? Ona ga obgrli. „Je li bitno?“, upita ga. „Ako postoji neko drugi ili ako su to samo sećanja od ranije - to je korisno znanje."

„Da“, odgovori Rand, opet delujući rasejano. „Ali bojim se da koristim Jednu moć. Kada to činim, postoji opasnost da on ovlada njom. Njemu se ne može verovati. Nije mislio da je ubije, ali to ne menja činjenicu da je jeste ubio. Svetlosti... Ilijena...“

Dešava li se to sa svima njima? Da li svako pretpostavlja da je on zapravo razuman, a da taj neko drugi u njima čini užasne stvari?

„Rande, sada je gotovo s tim“, reče mu ona i snažno ga zagrli. „Šta god da je taj glas, neće bivati gori. Saidin je očišćen."

Rand joj ništa nije odgovorio, ali ipak se opustio. Sklopila je oči, uživajući u njegovoj toplini pored sebe, naročito pošto je ostavio otvoren prozor.

„Išamael je živ", kaza Rand.

Ona smesta otvori oči. „Šta?" Taman kad je počela da se oseća prijatno!

„Pohodio sam ga u Svetu snova", nastavi Rand. „I pre nego što me pitaš - ne, to nije bio običan košmar, niti ludilo. Bilo je to stvarno i ne mogu da ti objasnim otkud znam. Jednostavno ćeš morati da mi veruješ."

„Išamael", prošapta ona. „Ubio si ga!"

„Da“, odgovori Rand. „U Kamenu Tira. Vratio se - i to s novim licem i novim imenom, ali to je on. Trebalo je da shvatimo da će se to dogoditi; Mračni se neće tek tako odreći korisnih alatki. On može da pruži ruku i sa one strane groba."

„Kako onda da pobedimo? Ako se svi koje budemo ubili jednostavno vrate...."

„Kobna vatra", kaza Rand. „To će ih zanavek ubiti."

„Kecuejn je kazala..."

„Nije me briga šta je Kecuejn kazala", odbrusi on. „Ona je moja savetnica i daje savete. Samo savete. Ja sam Ponovorođeni Zmaj i ja ću odlučiti kako ćemo se boriti." Stade, pa duboko udahnu. „Bilo kako bilo, nije bitno to što se Izgubljeni vraćaju, niti je bitno šta će ili koga će Mračni poslati na nas. Na kraju ću ga uništiti, ako to bude moguće. A ako ne bude, makar ću ga zapečatiti toliko da će svet moći da zaboravi na njega."

Onda je pogleda. „Min, zbog toga mi je... potreban taj glas. Lijus Terin zna neke stvari. Ili... ili;« znam neke stvari. O čemu god da je reč, to znanje je tu. Na neki način Mračnog će uništiti njegova sopstvena opačina, jer to je ono što mi daje pristup Lijusu Terinu."

Min baci pogled ka svojim knjigama. Heridov papirić i dalje je virio iz dubina Misli među ruševinama. „Rande", kaza mu ona, „moraš da uništiš pečat na zatvoru Mračnoga."

On je pogleda i namršti se.

„Sigurna sam u to“, kaza mu ona. „Sve ovo vreme sam čitala Heridove knjige i verujem da je na to mislio kada je kazao da ’moraš da raščistiš ruševine’. Da bi ponovo sazdao zatvor Mračnoga, najpre češ morati da ga otvoriš. Da skloniš zakrpu s Rupe.“

Očekivala je da če on pokazati nevericu, ali zapanjila se kada je samo klimnuo. „Da“, reče. „Da, to mi zvuči kako treba. Čisto sumnjam da če mnogi biti srečni kada to čuju. Ne zna se šta če se desiti ako ti pečati budu slomljeni. Ako ne uspem da ga obuzdam..."

Proročanstva nisu govorila da če Rand pobediti. Samo da če se boriti. Min opet zadrhta - plameni prozor! Ali onda pogleda Randa pravo u oči. „Pobedičeš. Porazičeš ga.“

On uzdahnu. „Zar u jednog luđaka imaš vere, Min?“

„Imam vere u tebe, čobanine." Predviđanja odjednom iskočiše oko njegove glave. Ona mahom ne obrača pažnju na njih, ako nisu nova, ali sada ih je razabrala. Švici koje proždire tama. Tri žene pred pogrebnom lomačom. Blesak svetlosti, tama, senka, znaci smrti, krune, povrede, bol i nada. Oluja oko Randa al’Tora, veča od ma kakve prave oluje.

„I dalje ne znamo šta da radimo", nastavi on. „Pečati su dovoljno krhki da mogu da ih golim rukama slomim, ali šta onda? Kako da ga zaustavim? Da li te tvoje knjige kažu nešto o tome?“

„Teško je oceniti", priznade ona. „Naznake - ako to zaista jesu - veoma su nejasne. Obećavam ti da ću nastaviti da tragam. Naći ću ti odgovore."

On klimnu, a ona se iznenadi kada kroz vezu oseti koliko je njegovo poverenje. U poslednje vreme, to je za njega užasavajuće retko osećanje, ali on deluje joj mekše nego prethodnih dana. I dalje kao da je od kamena, ali možda se u tom kamenu pojavilo nekoliko pukotina i možda je voljan da je kroz te pukotine propusti. To je početak.

Ona ga opet čvrsto zagrli i sklopi oči. Mesto za početak, ali tako je malo vremena preostalo. Moraće da bude dovoljno.

Pažljivo zaklanjajući sveću da se ne ugasi, Avijenda je zapalila svetiljku okačenu o dugo držalje. Svetiljka se zapalila i obasjala travnjak oko nje. Usnuli vojnici hrkali su u redovima šatora. Veče je bilo hladno, vazduh svež, a u daljini je šuštalo granje. Neka usamljena sova je zahukala - a Avijenda je bila iscrpljena.

Pedeset puta je prešla preko logora, paleći svetiljku, gaseći je, pa trčeći nazad preko travnjaka i paleći sveću u majuru pre nego što bi opet pažljivo pošla nazad - rukom zaklanjajući plamen sveće - da opet zapali svetiljku.

Još mesec dana tog kažnjavanja i verovatno će poludeti kao mokrozemac. Mudre će se jednoga jutra probuditi i zateći je kako pliva, ili nosi napola punu mešinu s vodom ili - čak - jaše konja iz čistog zadovoljstva! Ona uzdahnu, previše iznurena da bi dalje razmišljala, i krenu prema aijleskom delu logora kako bi konačno sklopila oči.

Neko je stajao pored nje.

Ona se lecnu i šaka joj polete ka bodežu, ali onda se opusti kada prepozna Amis. Od svih Mudrih, samo je ona - nekadašnja Devica - bila u stanju da se prišunja Avijendi.

Mudra je stajala ruku sklopljenih oko sebe, a vetar joj je malčice nosio smeđi šal i suknju. Avijenda se naježi od naročito hladnog naleta vetra. Amisina srebrna kosa delovala je bezmalo avetinjski na večernjem svetlu; borova iglica nošena lahorom zakačila se za nju. „Dete, pristupaš svom kažnjavanju s takvom... posvećenošću", obrati joj se Amis.

Avijenda spusti pogled. Ukazivanje na to što radi nanosi joj sramotu. Da li joj to nestaje vreme? Jesu li Mudre naposletku rešile da dignu ruke od nje? „Molim te, Mudra, činim samo ono što dužnost od mene zahteva."

„Da, činiš", odgovori Amis. Diže ruku i prođe prstima kroz kosu, pa nađe onu borovu iglicu i pusti je da padne u uvelu travu. „Ali takođe ne činiš. Avijenda, ponekad se toliko brinemo zbog onoga što radimo, da ne zastanemo da razmislimo o onome što ne radimo."

Avijendi je bilo drago zbog toga što je mrak, pošto taj mrak skriva koliko ona crveni od sramote. U daljini se oglasi vojničko večernje zvono, koje je oglašavalo koliko je sati. Tiha metalna zvonjava jedanaest puta se oglasila kao žalopojka. Kako da ona odgovori na Amisine primedbe? Čini se kao da prikladnog odgovora nema?

Avijendu je spasao blesak svetlosti koji je dopirao s ruba logora. Svetlost je bila slabašna, ali lako prepoznatljiva u mraku.

„Šta je?“, upita Mudra, primetivši Avijendin pogled i okrenuvši se da ga sledi.

„Svetlost", odgovori Avijenda. „Iz smera tla za Putovanje."

Amis se namršti, a onda njih dve pođoše tamo. Ubrzo susretoše Damera Flina, Davrama Bašera i mali odred Saldejaca i Aijela kako ulaze u logor. Šta da misli o stvorenju kao što je Flin? Opačina je očišćena, ali taj čovek - baš kao mnogi drugi - došao je da moli da uči pre nego što se to dogodilo. Što se Avijende tiče, ona bi radije zagrlila samog Slepnika nego što bi to učinila, ali oni se jesu pokazali kao snažno oružje.

Amis i Avijenda pomeriše se u stranu kada mala skupina požuri prema vlastelinskoj kući, obasjanoj samo dalekim treperavim lučama i oblačnim nebom. Mada je veći deo odreda poslatog u susret Seanšanima bio sastavljen od Bašerovih vojnika, bilo je tu i nekoliko Devica. Amis jednu od njih pogleda u oči - stariju ženu po imenu Korana. Ona se zadrža i - premda je u mraku bilo teško oceniti - delovala je zabrinuto. Možda besno.

„Kakve su vesti?“, upita Amis.

„Ti zavojevači, ti Seanšani“, skoro prosikta Korana, „pristali su na još jedan sastanak s Kar’a’karnom.“

Amis klimnu, međutim, Korana glasno frknu a kratka kosa zatalasa joj se na ledenom povetarcu.

„Govori“, reče joj Amis.

„Kar’a’karn previše traži mir“, odgovori Korana. „Oni Seanšani su mu dali razloga da obznani krvnu zavadu, ali on pred njima šeni i umiljava se. Osećam se kao pseto koje je gazda poslao da strancima liže noge."

Amis pogleda Avijendu. „Avijenda, šta ti misliš o tome?“

„Mudra, moje srce je saglasno s njenim rečima. Ali premda je Kar’a’karn budala u nekim stvarima, sada nije. Moj um je saglasan s njim i u ovom slučaju - um ču slediti."

„Kako ti možeš to da kažeš?", prasnu Korana. Naglasila je ti kao da hoće da kaže da bi Avijenda - koja je doskora bila Devica - trebalo da razume.

„Korana, šta je važnije?", odgovori Avijenda dižići glavu. „Zadevica koju ti imaš s drugom Devicom, ili zavada koju tvoj klan ima sa svojim neprijateljem?"

„Klan je na prvom mestu, naravno. Ali kakve to ima veze s bilo čim?"

„Seanšani zaslužuju da se protiv njih borimo", odgovori Avijenda, „i u pravu si kada kažeš da je bolno moliti ih za mir. Ali zaboravljaš da imamo većeg neprijatelja. Slepnik lično je u zavadi sa svim ljudima i naša dužnost je veća od zavade među narodima."

Amis klimnu. „Biće dovoljno vremena da Seanšanima nekom drugom prilikom pokažemo težinu naših kopalja."

Korana odmahnu glavom. „Mudra, zvučiš kao mokrozemac. Šta mi marimo za njihova proročanstva i priče? Dužnost Randa al’Tora kao Kar’a’karna daleko je veća od njegove dužnosti prema mokrozemcima. On nas mora povesti u slavu."

Amis ošinu plavokosu Devicu pogledom. „Pričaš kao Šaido."

Korana je na tren pogleda u oči, pa se pokunji i skrenu pogled. „Izvinjavam se, Mudra", naposletku reče. „Imam toh. Ali trebalo bi da znaš kako Seanšani u svom logoru drže Aijelke."

„Šta?“, upita Avijenda.

„Bile su vezane", kaza Korana, „baš kao njihove ukroćene Aes Sedai. Pretpostavljam da su ih izveli da nam ih pokažu i da se hvale njima. Prepoznala sam mnoge Šaidoe."

Amis tiho zasikta. Šaidoi ili ne, ozbiljna je i teška uvreda da se Aijelke drže kao damane. A Seanšani se hvališu svojim zatočenicama. Ona zgrabi svoj bodež.

„Šta sada kažeš?" Amis krajičkom oka pogleda Avijendu.

Ova stisnu zube. „Isto, Mudra, mada bih radije sebi odsekla jezik nego to priznala."

Amis klimnu, pa pogleda Koranu. „Korana, nemoj misliti da ćemo mi prenebregnuti ovu uvredu. Biće osvete. Kada se ovaj rat okonča, Seanšani će osetiti na sebi oluju naših strela i glave naših kopalja. Ali tek kasnije. Idi i ispričaj dvojici poglavara klanova ono što si ispričala meni."

Korana klimnu - kasnije će odužiti svoj toh, nasamo sa Amis - i ode. Damer Flin i ostali već su stigli do kuće; Hoće li probuditi Randa? On sada spava, mada je Avijenda bila primorana da priguši svoju vezu usred svog noćnog kažnjavanja kako ne bi trpela osećanja koja bi najradije izbegla. To jest, radije bi izbegla da ih iskušava posredno.

„Zbog ovoga će se među kopljima proneti opasne reči", zamišljeno reče Amis. „Tražiće se napad i zahtevati da Kar’a’karn digne ruke od pokušaja da sklopi mir."

„Hoće li ostati s njim kada on odbije?", upita Avijenda.

„Naravno da hoće", odgovori Amis. „Oni su Aijeli." Ona pogleda Avijendu. „Dete, nemamo mnogo vremena. Možda je kucnuo čas da prestanemo da te mazimo. Počevši od sutra, smisliću bolje kazne za tebe."

Maze? Avijenda je gledala Amis kako britkim koracima odlazi od nje. Nije moguće da iznađu ništa besmislenije ili što će je više poniziti od ovoga!

Ali odavno je naučila da ne potcenjuje Amis. Uzdahnuvši, Avijenda potrča i zaputi se prema svom šatoru.