Oluja na obzorju

EPILOG Okupani Svetlošću

Egvena je radila na svetlosti dve bronzane svetiljke. Bile su napravljene u obliku žena koje drže podignute dlanove, a u njima gori plamen.

Mirna žuta svetlost odražava se u oblinama njihovih šaka, ruku i lica. Da li one simbolišu Belu kulu i Plamen Tar Valona? Ili su samo predstave Aes Sedai koje tkaju Vatru? Možda su samo zaostavština ukusa neke prethodne Amirlin.

Svetiljke su stajale na krajevima stola. Napokon pravog stola, s pravom stolicom na kojoj može da sedi. Nalazila se u Amirlininoj radnoj sobi, očišćenoj od svakog traga Elaide. Radna soba je zbog toga bila ogoljena, zidova praznih, u drvenim pločama koje nisu bile ukrašene slikama niti tapiserijama, dok na stočićima nije bilo nikakvih umetničkih dela. Čak su i police za knjige bile ispraženjene, da nešto Elaidino ne bi uvredilo Egvenu.

Čim je Egvena videla da je to učinjeno, naredila je da se sve Elaidine stvari sakupe i stave pod bravu, a da nad njima stražare žene u koje ona ima poverenja. Među tim stvarima možda su skriveni neki nagoveštaji u vezi sa Elaidinim namerama. Možda su to jednostavno skrivene beleške zadenute između stranica nekih knjiga, ostavljene da se kasnije pogledaju. Ili je možda reč o povezanosti između vrsta knjiga koje je čitala ih predmeta koje je držala u fiokama. Ali Elaida nije u njihovim rukama i ne mogu da je ispituju, tako da nije moguće znati kakve će se njene spletke u nekom docnijem trenutku vratiti da se obiju Beloj kuli o glavu. Egvena namerava da pregleda te predmete, a onda da razgovara sa sve ijednom Aes Sedai koje su bile u Kuli i da odgonetne kakve sve nagoveštaje ti predmeti kriju. Za sada su joj ruke pune posla. Ona odmahnu glavom, listajući Silvijanin izveštaj. Ta žena se zaista pokazala marljivom i delotvornom Čuvarkom i daleko veštijom nego što je Šerijam ikada bila. Žene koje su ostale verne Beloj kuli imaju poštovanja prema Silvijani, a Crveni ađah je izgleda prihvatio - barem delimično - Egveninu mirovnu ponudu, koju im je uputila kada je jednu od njih odabrala za svoju Čuvarku.

Naravno, Egvena je na dnu svoje gomilice pisama imala dva pisma puna strogog neodobravanja - jedno je bilo od Romande, a drugo od Lelejne. Obe su povukle svoju neopipljivu podršku skoro jednako brzo kao što su joj dale. Trenutno se raspravljaju oko toga šta da se radi s damanama koje je Egvena zarobila prilikom njihovog napada na Belu kulu, a ni jednoj ni drugoj se ne dopadaju Egvenine namere da ih obuči da budu Aes Sedai. Izgleda da će je Romanda i Lelejna još godinama mučiti.

Spustila je izveštaj. Bilo je kasno po podne, a svetlost se probijala kroz proreze na namaknutim kapcima na njenom balkonu. Nije ih otvarala, zato što je više volela da bude u tišini i polumraku. Samoća joj baš prija.

Za sada joj ne smeta to što ta prostorija nije preterano ukrašena. Istina, malo previše podseća na radnu sobu nadzornice polaznica, ali nema tih tapiserija koje bi mogle suzbiti sećanje na te dane, kada je Silvijana lično Egvenina Čuvarka. Ali to je sasvim u redu. Zašto bi Egvena i želela da odagna sećanja na te dane? Tad su se odigrale neke od njenih pobeda u kojima najviše uživa.

Mada joj svakako ne smeta to što može da sedne a da se ne lecne.

Blago se nasmeši i stade da čita sledeći Silvijanin izveštaj. Onda se namršti. Većina pripadnica Crnog ađaha u Kuli uspela je da pobegne. Taj izveštaj, ispisan Silvijaninim urednim krasnopisom, govorio je kako im je pošlo za rukom da zarobe neke Crne u časovima nakon Egveninog uzdizanja, ali samo one najslabije. Većina njih - šestdesetak Crnih sestara - utekla je. Uključujući i jednu Predstavnicu, kao što je Egvena već primetila, čije se ime nije nalazilo na Verininom spisku. Evanelejnin nestanak bio je snažan nagoveštaj da je ona zapravo Crna.

Egvena uze sledeći izveštaj, pa se opet namršti. Bio je to spisak svih žena u Beloj kuli - obiman spisak, dugačak nekoliko stranica i razvrstan po ađasima. Pored mnogih imena bile su pribeleške. Crna, pobegla. Crna, zarobljena. Oteli Seanšani.

Ta poslednja skupina bila je zgražavajuće velika. Serin - koja je bila dalekovida - sprovela je popis odmah nakon napada, kako bi utvrdila ko je sve tačno bio zarobljen. Skoro četrdeset posvećenica - i to većinom pune Aes Sedai - ugrabljeno je u mraku i odneto. Beše to kao neka priča kojom se plaše deca pred spavanje i upozoravaju na Seni i Polutane što kradu rđavu decu. Te žene će biti tučene, zatvorene i pretvorene u obične alatke.

Egvena se jedva suzdrža da se ne dodirne po vratu, gde joj je nekada bio okovratnik. Sada nije usredsređena na to, plamen sve spalio!

Sve pripadnice Crnog ađaha s Verininog spiska viđene su žive i zdrave nakon seanšanskog napada. Ali većina njih pobegla je pre nego što je Egvena stigla u Kulu i zauzela svoj položaj. Velina je nestala. Kao i Čai i Birlen. Kao i Alvijarin; one koje su lovile Crne nisu uspele da je ščepaju na vreme.

Šta li ih je odalo? Nažalost, to je verovatno u nekoj vezi s tim što je Egvena zarobila pripadnice Crnog ađaha u pobunjeničkom logoru. Brinula se da nije preterala s tim. Ali šta je drugo mogla da uradi? Njen jedini izbor bio je da zarobi sve Crne u logoru i da se nada da se vest o tome neće preneti do Bele kule.

Ali prenela se. Uhvatila je one koje su ostale i naredila da se pogube. A onda je naredila da se sve sestre u Kuli opet zavetuju na Štapu zakletvi. Naravno, to im se nije dopalo - ali privolelo ih je saznanje da su sve žene u pobunjeničkom taboru to učinile. Sve i da to nije bilo presudno, verovatno su prelomile da to ipak učine kada su čule da je Egvena naredila pogubljenje sopstvene Čuvarke. Svakako je bilo olakšanje kada je Silvijana ponudila da se prva zavetuje, ispred čitave Dvorane, kako bi se dokazala. Egvena se nakon toga takođe opet zavetovala, a onda istinito ispričala Dvorani da je gledala kako sve i jedna žena u pobunjeničkom logoru dokazuje da nije Prijateljica Mraka. Zarobile su tako još tri Crne sestre koje nisu bile na Verininom spisku. Samo tri. Kakva tačnost! Verin se opet dokazala.

Egvena spusti izveštaj. I dalje je grize svest zbog onih koje su pobegle. Znala je imena šezdeset Prijateljica Mraka, a utekle su joj. Taj broj narasta do osamdeset ako se tu uračunaju one koje su pobegle iz tabora.

Naći ću te, Alvijarin, pomislila je Egvena, lupkajući vrhom prsta po listu hartije. Sve ću vas naći. Bile ste trulež u Kuli - najgora moguća trulež. Neću vam dopustiti da se proširite.

Ona spusti tu hartiju i uze drugu. Na ovoj je bilo svega nekoliko imena. Bio je to spisak svih žena u Kuli koje nisu bile na Verininom spisku, koje nisu oteli Seanšani, niti su nestale nakon napada.

Verin je bila ubeđena da se jedna od Izgubljenih, Mesana, krila u Kuli. Šerijamino priznanje je to potvrdilo. Egvenino ponovno zavetovanje svih Aes Sedai na Štapu nije otkrilo Prijateljice Mraka obdarene velikom snagom. Nadala se da će to ponovno zavetovanje umanjiti napetost što vlada među ađasima. Sada mogu prestati da se brinu da među njima ima Crnih. Naravno, lako je moguće da će to oslabiti Aes Sedai, zato što je dokaz da je Crni ađah ipak postojao i delao među njima.

Bilo kako bilo, Egvena je na muci. Opet je pregledala hartiju pred sobom. Sve žene u Beloj kuli dokazale su da nisu Prijateljice Mraka. Zna se šta je sa svim ženama na Verininom spisku. Ova je pogubljena, ova je zarobljena, ova je pobegla iz Bele kule na dan Egveninog uzdignuća, ovu su oteli Seanšani ili je u to vreme bila van Kule - i to duže vreme. Sestre su dobile uputstva da motre na takve.

Možda su imale sreće, pa je Izgubljena bila jedna od onih žena koje su oteli Seanšani - ali Egvena ne veruje u takvu sreću. Jedna Izgubljena ne bi bila tako lako zarobljena. Verovatno je i znala da će doći do tog napada.

I tako su za spisak ispred Egvene ostala tri imena. Nalasija Meran, Smeđa; Teramina, Zelena, i Džamilila Norsiš, Crvena. Sve su bile veoma slabe kada je o Moći reč. I sve žene s tog spiska godinama su u Kuli. Deluje joj neverovatno da je Mesana oponašala neku od njih - i to tako dobro da niko nije primetio njenu obmanu.

Egvenu je mučilo osećanje. Možda slutnja, a u najmanju ruku - strah. Te tri žene su jedine koje su mogle da budu Izgubljena. Ali nijedna od njih se ni najmanje ne uklapa u tu mogućnost. Zbog toga se naježila. Da li se Mesana i dalje krije u Kuli?

Ako je tako, onda ona nekako zna kako da prevari Štap zakletvi.

Na vratima se začu tiho kucanje. Tren kasnije se odškrinuše. „Majko?“, začu se Silvijana.

Egvena diže glavu, pa izvi obrve.

„Mislila sam da ćeš hteti da vidiš ovo“, kaza Silvijana ulazeći. Kosa joj je bila skupljena u urednu crnu punđu, a preko ramena joj je bila prebačena crvena Čuvarkina ešarpa.

„Šta je bilo?“

„Trebalo bi da dođeš da vidiš."

Egvena radoznalo ustade. U Silvijaninom glasu nije bilo nikakve napetosti, tako da zacelo nije reč o nečemu previše strašnom. Njih dve su izašle iz radne sobe, pa rubom zgrade krenule do Dvorane Kule. Kada stigoše do nje, Egvena izvi obrvu. Silvijana joj pokaza da uđe.

Dvorana nije zasedala, pa su stolice bile prazne. Na belom čaršavu u uglu bile su raštrkane zidarske alatke, a nekoliko radnika u debelim smeđim čakširama i belim košuljama podvrnutih rukava stajalo je ispred rupe u zidu koja je ostala iza Seanšana. Egvena je naredila da se u taj otvor, umesto da se u potpunosti zazida, postavi ružičasti prozor kao spomen na trenutak kada je Bela kula napadnuta. Kao upozorenje da se to nikada više ne desi. Ali pre nego što je prozor mogao da bude postavljen, zidari su morali da ojačaju zid i naprave okvir.

Egvena i Silvijana skladno uđoše u prostoriju, spuštajući se niz kratak zidarski mostić do poda, koji je opet oslikan bojama svih sedam ađaha, kako i treba da bude. Zidari ih primetiše, pa se povukoše u znak poštovanja, a jedan skide kapu i prinese je nedrima. Stigavši do ivice odaje, neposredno ispred otvora, Egvena naposletku vide zašto ju je Silvijana dovela.

Nakon sveg ovog vremena, oblaci su se naposletku razišli. Povukli su se u obliku prstena oko Zmajeve planine. Sunce je jarko obasjavalo daleki krezubi planinski vrh, prekriven snegom. Skršene ralje i vrhunac razvaljene planine bih su okupani svetlošću. Bio je to prvi put za nekoliko nedelja, a možda i duže, da Egvena vidi sunčevu svetlost kako neposredno pada na nešto.

„Neke polaznice su to prve primetile, majko“, kaza joj Silvijana, prilazeći da stane pored nje. „A vesti se brzo šire. Ko bi pomislio da bi jedan takav prstenčić sunčeve svetlosti izazvao takav metež? To je zapravo obična stvar. Ništa što već nismo videli. Ah...“

Bilo je nečeg prelepog u vezi s tim. Svetlost je padala s neba u snažnom i čistom stubu. Bilo je to daleko, ali nekako ipak upečatljivo. Kao da je reč o nečemu zaboravljenom, ali nekako i dalje poznatom, što sija iz davnog sećanja da opet donese toplotu.

„Šta to znači?“, upita Silvijana.

„Ne znam“, odgovori Egvena. „Ali drago mi je što vidim taj prizor." Oklevala je. „Taj otvor u oblacima je suviše ravnomeran da bi bio prirodan. Silvijana, ubeleži ovaj dan u kalendare. Nešto se dogodilo. Možda ćemo s vremenom i saznati o čemu je zaista reč."

„Da, majko", kaza Silvijana, pa opet pogleda kroz razvaljeni zid.

Egvena je ostala da stoji s njom, umesto da se smesta vrati u svoju radnu sobu. Opuštao ju je pogled na tu daleku svetlost, tako dobrodošlu i plemenitu. Oluja će ubrzo otpočeti, kao da je govorila. Ali za sada - ovde sam.

Ovde sam.