Oluja na obzorju

36 Tuonina smrt

„Putovanje sam započela u Tiru“, poče Verin, sedajući na Metovu najbolju stolicu, od tamne orahovine i s lepim smeđim jastučetom. Tomas stade iza nje, držeći balčak svog mača. „Cilj mi je bio da odem u Tar Valon.“

„Kako si onda završila ovde?", upita Met, i dalje sumnjičav dok je sedao na klupu postavljenu jastucima. On mrzi to čudo; potpuno je nemoguće na toj klupi sedeti, a da to bude udobno. Jastuci nisu ni od kakve pomoći. Nekako, zbog njih je još nezgodnije da se sedi. Krvavu stvar mora da su osmislili poludeli i razroki Troloci, pa je napravili od kostiju prokletih. To je jedino razumno objašnjenje.

Promeškolji se na klupi i skoro pozva da mu donesu drugu stolicu, ali Verin nastavi da priča. Mandevin i Talmanes bili su odmah na ulazu u šator - prvi je stajao prekrštenih ruku, a drugi je seo na pod. Tom je sedeo na podu na drugoj strani šatora, proračunato gledajući Verin. Bili su u Metovom manjem prijemnom šatoru, koji je bio predviđen samo za kratke dogovore između zapovednika. Met nije želeo da uvede Verin u svoj pravi primaći šator, pošto su u njemu i dalje bili razastrti planovi za napad na Traster.

„I ja se isto to pitam, Metrijume Kautone", odgovorila je Verin smešeči se, dok je njen stari zaštitnik stajao iza njene stolice. „Kako li sam završila ovde? To svakako nisam nameravala. A ipak - evo me.“

„Verin Sedai, pričaš o tome kao da se gotovo slučajno dogodilo", primeti Mandevin. „Ali reč je o nekoliko stotina liga!“

„Sem toga“, dodade Met, „možeš da Putuješ. Zato, ako si već nameravala da odeš u Belu kulu, zašto onda nisi krvavo Otputovala tamo i završila s tim?“

„Dobro pitanje", kaza Verin. „Zaista. Mogu li dobiti malo čaja?"

Met uzdahnu, pa se opet promeškolji na zloj klupi i mahnu Talmanesu da izda naređenje. Talmanes ustade, pa na tren izađe iz šatora da prenese naredbu, a onda se vrati i opet sede.

„Hvala ti", kaza Verin. „Grlo mi se baš osušilo." Zračila je onom rasejanošću tako uobičajenom za sestre iz Smeđeg ađaha. Zbog rupa u pamćenju, Metu je njegov prvi susret s Verin bio veoma maglovit. Zapravo, sve njegovo sećanje na nju mu je maglovito, ali čini mu se kako je nekada mislio da ona ima učenjačku narav.

Ovoga puta, dok ju je proučavao, činilo mu se da je njeno ponašanje preterano naglašeno. Kao da se ona oslanja na predubeđenja o Smeđima i da ih koristi. Zavarava ljude, kao kada neki ulični izvođač vara seljačiće vešto mešajući karte.

Gledala ga je. Onaj smešak na njenim usnama? To je smešak prevaranta što ne mari za to što ga je neko razotkrio. Sada kada razumeš šta se dešava, oboje možete da uživate u igri, a možda i da zajedno prevarite nekog trećeg.

„Mladiću, shvataš li ti koliko si snažan ta’veren?", upita Verin.

Met slegnu ramenima. „Za takve stvari je zadužen Rand. Zaista, ja nisam ništa u poređenju s njim." Spaljene boje!

„O, ne bih ni pomislila na to da umanjujem Zmajev značaj", kroz tih smeh odgovori Verin. „Ali ni ti ne možeš da sakriješ svoju svetlost u njegovoj senci, Metrime Kautone. Makar ne u prisustvu bilo koga ko nije slep. U nekom drugom vremenu, ti bi nesumnjivo bio najmoćniji živi ta’veren. Verovatno najmoćniji za mnogo stoleća."

Met se promeškolji na klupi. Krvavi pepeo, baš mrzi to zbog toga što izgleda kao da se migolji. Možda bi trebalo da jednostavno ustane. „Verin, o čemu ti to pričaš?", umesto toga upita. Prekrsti ruke i pokuša da se makar pretvara da mu je udobno. „Pričam o tome da si me povukao preko pola kontinenta." Ona se još šire nasmeši kada jedan vojnik uđe sa čajnikom čaja od metvice, tako vrelim da se pušio. Prihvati ga sa zahvalnošću, a vojnik izađe.

„Povukao?" upita je Met. „Ti si mene tražila!"

„Tek nakon što sam utvrdila da me Šara nekud vuče." Verin dunu u čaj. „To je značilo da je reč ih o tebi ili o Perinu. Rand nije mogao da bude kriv za to pošto sam od njega s lakoćom otišla."

„Rand?“, upita Met, raspršujući još jedan blesak boja. „Bila si s njim?"

Verin klimnu.

„Kakav... kakav je bio?“, upita Met. „Da li je... znaš...“

„Lud?“, upita Verin.

Met klimnu. „Bojim se da jeste", odgovori Verin, na tren prestajući da se smeši. „Ali mislim da i dalje vlada sobom.“

„Krvava Jedna moć“, izusti Met, pa gurnu ruku ispod košulje da dodirne medaljon u obliku lisičje glave, koji mu je bio uteha.

Verin diže pogled. „O, Metrime, nisam ubeđena da su sve muke koje muče mladog Al’Tora ukorenjene u Moći. Mnogi bi voleli da krive saidin za njegovu narav, ali to bi značilo da zanemarujemo neverovatan pritisak koji smo spustili na pleća tog jadnog mladića."

Met izvi obrvu i pogleda Toma.

„Bilo kako bilo", Verin srknu čaj, „čovek ne može da krivi opačinu baš za sve, pošto više neće uticati na njega."

„Neće", upita Met. „Zar je rešio da prestane da usmerava?"

Ona se zasmeja. „Pre bi riba rešila da prestane da pliva. Ne, opačina više neće uticati na njega jer opačina više ne postoji. Al’Tor je očistio saidin."

„Molim?" odsečno upita Met i ispravi se.

Verin srknu čaj.

„Jesi li ozbiljna?", upita je Met.

„Sasvim", odgovori ona.

Met opet pogleda Toma, pa poče da čupa končiće iz kaputa i prolazi prstima kroz kosu.

„Šta to radiš?" sa smeškom ga upita Verin.

„Ne znam", odgovori Met, osećajući se budalasto. „Valjda samo mislim da bi trebalo da se osećam drugačije, ih već tako nešto. Čitav svet se promenio, zar ne?"

„Moglo bi se tako reći", kaza Verin, „mada bih ja iznela stav da je čišćenje saidina samo po sebi više nalik na oblutak bačen u baru. Biće potrebno neko vreme da talasi stignu do obale."

„Oblutak?" upita Met. „Oblutak?"

„Pa, možda je bolje reči - stena."

„Krvava planina, ako mene pitaš", promrlja Met, pa opet sede na groznu klupu.

Verin se zasmeja. Plamene Aes Sedai. Zar moraju da budu takve? To je verovatno još jedna zakletva koju su položile, samo što nikome nisu rekle za nju - nešto u vezi s time da moraju da se ponašaju tajanstveno. On je pogleda. „Čemu taj smeh?“, naposletku zatraži da čuje.

„Ni zbog čega posebno", odgovori mu ona. „Samo pretpostavljam da ćeš ti ubrzo osetiti malo onoga što sam ja proteklih nekoliko dana osećala."

„A to je?"

„Pa“, reče ona, „verujem da sam o tome pričala pre nego što smo skrenuli na nebitne teme.“

„Na plameno čišćenje Istinskog izvora", promrlja Met. „Mislim, zaista."

„Iskusila sam veoma čudna dešavanja“, nastavi Verin, naravno - ne obraćajući pažnju na Meta. „Ti možda ovoga nisi svestan, ali da bi neko Putovao s nekog mesta, najpre mora da provede neko vreme na tom mestu. Obično je dovoljno da tu prenoći. U skladu s tim, nakon što sam se rastala sa Zmajem, otišla sam u obližnje selo i uzela sobu u gostionici. Tu sam se skrasila, pa se upoznala sa sobom i pripremila da ujutru otvorim Kapiju.

Međutim, gostioničar je došao usred noći i sa žaljenjem mi objasnio kako moram da se premestim u drugu sobu. Izgleda da je bilo otkriveno kako krov iznad moje sobe curi i da će voda uskoro prekapati kroz moju tavanicu. Pobunila sam se, ali on je bio uporan.

I tako sam prešla na drugu stranu hodnika i počela da se upoznajem s tom sobom. Baš kada sam pomislila da sam je upoznala dovoljno dobro da bih otvorila kapiju, ponovo su me prekinuli. Ovoga puta, gostioničar je - daleko posramljenije - objasnio da je njegova žena za vreme jutarnjeg čišćenja izgubila prsten u toj sobi. Žena se probudila usred noći veoma uznemirena. Gostioničar je - delujući sasvim iznureno - uz izvinjavanje zamolio da se opet premestim."

„Pa?“, upita Met. „Slučajnost, Verin."

Ona ga pogleda, izvivši obrvu, pa se nasmeši kada se on opet pomeri na klupi. Plamen sve spalio, on se ne migolji!

„Metrime, odbila sam da se premestim", kaza ona. „Rekla sam gostioničaru da slobodno može da pretraži moju sobu nakon što odem, pa sam mu obećala da neću odneti nikakav prsten koji budem pronašla. Onda sam mu zalupila vrata." Srknu čaj. „Nekoliko trenutaka kasnije u gostionici je buknuo požar - žeravica iz ognjišta otkotrljala se na pod, tako da je čitava gostionica sagorela do temelja. Srećom, svi su pobegli, ali gostionica je izgubljena. Umorni i krmeljivi, Tomas i ja smo morali da odemo u susedno selo i da tamo potražimo smeštaj.“

„Pa?“, ponovi Met. „Meni to i dalje zvuči kao slučajnost."

„To je trajalo tri dana", nastavi Verin. „Prekidali su me i kada sam pokušala da se upoznam s nekim mestom van građevine. Slučajni prolaznici molili su da priđu našoj vatri, jedno drvo nam je palo na logor, stado ovaca je protutnjalo pored nas, uhvatila nas je oluja. Razni nasumični događaji stalno su me sprečavali da se upoznam s krajem u kom se nalazim."

Talmanes tiho zazvižda. Verin klimnu. „Svaki put kada bih pokušala da se upoznam s mestom na kom se nalazim, nešto bi pošlo po zlu. Iz nekog razloga, svaki put bih neumitno bila pomerena. Međutim, kada sam rešila da neću da se upoznajem s tim mestom i da ne nameravam da otvaram kapiju, ništa se ne bi dešavalo. Neko drugi bi možda nastavio dalje i na neko vreme digao ruke od Putovanja, ali moja priroda mi nije dala mira i počela sam da proučavam tu pojavu. Ispostavilo se da je veoma pravilna."

Krvavi pepeo. Trebalo bi da samo Rand može da radi takve stvari ljudima. Ne i Met. „Po tome što pričaš, trebalo bi da si u Tiru.“

„Da“, odgovori ona. „Ali ubrzo sam počela da osećam kao da me nešto vuče. Nešto me je cimalo, privlačilo. Kao da...“

Met se opet promeškolji. „Kao da je neko zario krvavu udicu u tebe? I da stoji nedaleko i blago je - ali uporno vuče?“

„Da“, odgovori Verin, pa se nasmeši. „Baš dobar opis.“

Met nije odgovorio.

„Rešila sam da putovanje nastavim svakodnevnijim sredstvima. Mislila sam da moja nemogućnost da Putujem možda ima nekakve veze sa Al’Torovom blizinom, ili možda sa postepenim rastakanjem Šare, zbog uticaja Mračnoga. Našla sam mesto u jednom trgovačkom karavanu koji je putovao na sever, prema Kairhijenu. Imali su prazna kola i bili su spremni da mi ih iznajme po razumnoj ceni. Bila sam veoma iznurena zbog toga što sam dane i dane provela budna zbog požara, uplakane dece i stalnog seljakanja iz jedne gostionice u drugu. Bojim se da sam zbog toga spavala daleko duže nego što bi trebalo. Tomas je takođe dremao.

Kada smo se probudili, otkrili smo da je karavan skrenuo na severozapad umesto ka Kairhijenu. Razgovarala sam s predvodnikom karavana, a on mi je objasnio da je u posednji čas primio dojavu da će njegova roba postići bolju cenu u Murandiji nego u Kairhijenu. Dok je razmišljao o tome, pomenuo je da je zaista trebalo da me obavesti o toj promeni, ali je na to zaboravio."

Opet srknu čaj. „Tada sam već bila uverena da me neko nekud navodi. Pretpostavljam da većina ljudi to ne bi ni primetila, ali ja dugo izučavam prirodu ta’verena. Karavan nije previše skrenuo prema Murandiji - prošao je samo jedan dan puta - ali kada se to upari sa onim privlačenjem koje sam osetila, bilo je dovoljno da donesem zaključak. Razgovarala sam sa Tomasom i rešili smo da izbegavamo da idemo tamo gde nas vuku. Lelujanje je lošija zamena za Putovanje, ali nema to ograničenje koje zahteva da područje bude dobro poznato. Otvorila sam kapiju, ali kada smo stigli na kraj našeg putovanja, nismo izašli u Tar Valonu, već u jednom seocetu u severnoj Murandiji!

To ne bi trebalo da je bilo moguće. Međutim, kada smo porazgovarali o tome, Tomas i ja smo shvatili da je on sa čežnjom pričao o jednom lovu u kom je nekada učestvovao i koji se održavao u selu Traster, dok sam ja u istom tom trenutku otvarala kapiju. Mora da sam dopustila da se usredsredim na pogrešno mesto.“

„I evo nas ovde“, kaza Tomas, ruku prekrštenih i s nezadovoljnim izrazom na licu, dok je stajao iza stolice svoje Aes Sedai.

„Odista", kaza Verin. „Zanimljivo, zar se nećeš složiti, mladi Metrime? Slučajno sam završila ovde, na tvom putu, baš kada ti je potreban neko ko ume da izatka kapiju za tvoju vojsku?"

„To bi i dalje mogla biti slučajnost."

„A privlačenje?"

On na to nije znao šta da kaže.

„Slučajnost je upravo manir po kom ta’vereni rade", kaza mu Verin. „Nađeš bačeni predmet koji ti je od velike koristi, ili slučajno upoznaš pravu osobu u pravo vreme. Nasumični događaji nasumice se rešavaju u tvoju korist. Ili ti to nisi primetio?" Nasmeši se. „Jesi li raspoložen da to staviš na kocku?"

„Ne", nevoljno odgovori on.

„Ali jedno me muči", nastavi Verin. „Zar niko drugi nije mogao da ti zabasa na put? Al’Tor je poslao one Aša’mane da pretražuju unutrašnjost zemlje, u potrazi za muškarcima koji mogu da usmeravaju - a ja pretpostavljam da su ovakve zabiti visoko na njihovim spiskovima pošto je verovatnije da će oni koji mogu da usmeravaju biti neprimećeni. Neko od njih je mogao da nabasa na tebe i da ti obezbedi kapiju."

„To je slabo krvavo verovatno", odvrati Met i naježi se. „Nemam namere da takvima kakvi su oni poverim Družinu."

„Čak ni da bi stigao u Andor za tren oka?", upita ga Verin.

Met se pokoleba. Pa, možda.

„Ja mora da sam ovde iz nekog razloga", zamišljeno nastavi ona.

„I dalje mislim da previše toga učitavaš u ovo što se dogodilo", odgovori on, opet se meškoljeći na onoj plamenoj klupi.

„Možda. A možda i ne. Najpre, trebalo bi da se dogovorimo o mojoj ceni za to da te odvedem u Andor. Pretpostavljam da želiš da stigneš do Kaemlina?"

„Ceni?“, upita Met. „Ali ti misliš da te je Šara primorala da budeš ovde! Zašto onda tražiš nekakvu cenu od mene?"

„Zato što", odgovori mu ona i diže jedan prst, „dok sam te čekala - a zaista nisam znala je li reč tebi ih o mladom Perinu - shvatila sam da ti mogu obezbediti nekoliko stvari koje drugi ne mogu." Ona gurnu ruku u džep i izvadi neke hartije. Na jednoj od njih bila je Metova slika. „Nisi me pitao odakle mi ovo.“

„Ti si Aes Sedai“, odgovori Met, sležući ramenima. „Mislio sam... znaš... da si ga - izsaidarila."

„Izsaidarila?“, bezizražajnim glasom upita ona.

On samo slegnu ramenima.

„Dobila sam ovu hartiju, Metrime...“

„Zovi me Met“, prekide je on.

„Dobila sam ovu hartiju, Metrime, i to od jednog Prijatelja Mraka“, reče mu ona, „koji mi je kazao - misleči da sam ja sluga Senke - da je neko od Izgubljenih zapovedio da ljudi na ovim slikama budu ubijeni. Ti i Perin ste u velikoj opasnosti."

„Nisam iznenađen", kaza joj on, prikrivajući da se naježio zbog toga što je rekla. „Verin, Prijatelji Mraka su pokušavali da me ubiju još od onog dana kada sam napustio Dve reke.“ Zastade. „Plamen me spalio, i pre nego što sam otišao iz Dve Reke. Šta je novo?"

„Ovo je nešto drugo", reče mu Verin strožim glasom. „Opasnost u kojoj se sada nalaziš je... ja... Pa, hajde da se jednostavno saglasimo da si u veoma, veoma velikoj opasnosti. Predlažem ti da dobro paziš šta radiš narednih nekoliko nedelja."

„Ja uvek pazim", odgovori Met.

„Pa, pazi još više", reče mu ona. „Sakrij se. Ne igraj se životom. Pre nego što svemu ovome dođe kraj, ti ćeš biti od ključne važnosti."

On slegnu ramenima. Da se sakrije? Može on to. Uz Tomovu pomoć, verovatno bi mogao da se preruši tako da ga ni njegove sestre ne bi prepoznale. „To mogu da izvedem", reče. „Krvavo jednostavan ceh. Koliko će ti vremena biti potrebno da nas odvedeš u Kaemlin?"

„To nije bila moja cena, Metrime", kaza mu ona, kao da joj je to smešno. „To je bio predlog. I mislim da bi trebalo da ga poslušaš." Onda izvadi jedno presavijeno parče hartije ispod one slike. Bilo je zapečaćeno jednom kapi kao krv crvenog voska.

Met ga kolebljivo prihvati. „A ovo je?"

„To su uputstva", reče mu Verin, „koja ćeš slediti desetog dana pošto ja odem iz Kaemlina."

On se počeša po vratu, namršti, pa krenu da polomi pečat.

„Ne smeš da ih otvoriš sve do tog dana", zaustavi ga Verin.

„Molim?" zatraži da čuje Met. „Ali..."

„To je moja cena", jednostavno reče Verin.

„Krvava žena", kaza on i zagleda se u hartiju. „Neću da se zakunem na nešto ako ne znam šta je to."

„Čisto sumnjam da će ti moja uputstva biti teška, Metrime", primeti ona.

Met se na trenutak namršti na pečat, pa ustade. „Neka, neću.“

Ona napući usne. „Metrime, ti...“

„Zovi me Met“, odvrati on, pa zgrabi šešir s jednog jastučeta. „I rekao sam ti da nema dogovora. Svejedno ću biti u Kaemlinu za dvadeset dana marširanja.“ Razgrnu platno preko ulaza u šator i pokaza napolje. „Neću da imam obaveze prema tebi, ženo.“

Ona nije ni mrdnula, premda se namrštila. „Zaboravila sam koliko znaš da budeš težak."

„I ponosan sam na to“, odbrusi Met.

„A šta ako dođemo do kompromisa?", upita Verin.

„Hoćeš li mi reći šta piše na toj krvavoj hartiji?"

„Ne", odgovori Verin. „Zato što možda neće biti potrebno da se upoznaš s njenim sadržajem. Nadam se da ću moći da se vratim do tebe i da te oslobodim tog pisma, nakon čega ćeš moći da ideš svojim putem. Ali ako ne budem mogla..."

„Dakle, kakav je to kompromis?" upita Met.

„Možeš da odabereš da ne otvoriš to pismo", reče mu Verin. „Spali ga. Ali ako to učiniš, sačekaj u Kaemlinu pedeset dana, čisto za slučaj da mi je potrebno više vremena da se vratim nego što sam očekivala."

On na to zastade. Pedeset dana je dugo za čekanje. Ali ako može da čeka u Kaemlinu, umesto da sam putuje...

Je li Elejna u gradu? Brine se zbog nje, još od njenog bekstva iz Ebou Dara. Ako jeste tamo, možda će on makar moći brže da otpočne s proizvodnjom Aludrinih zmajeva.

Ali pedeset dana? Čekanja? Ili to, ili da otvori krvavo pismo i uradi ono što mu ona kaže? Ne dopada mu se ni jedno ni drugo. „Dvadeset dana", kaza joj.

„Trideset dana", reče ona i ustade, pa diže prst kako bi sasekla njegove primedbe. „Kompromis, Mete. Kada je reč o Aes Sedai, Mete, mislim da ćeš otkriti da sam ja lakša za saradnju od većine." Pruži mu ruku.

Trideset dana. On može da čeka trideset dana. Pogleda pismo u svojim rukama. Može da se odupre tome da ga otvori, a trideset dana čekanja baš i nije neko gubljenje vremena. To je samo malo duže nego što bi mu bilo potrebno da tamo sam stigne. Zapravo, to je krvavo dobra pogodba! Biće mu potrebno nekoliko nedelja da otpočne s pravljenjem zmajeva, a potrebno mu je i vreme da sazna nešto više o kuli Gendžei i zmijama i lisicama. Tom neće moći da se žali zbog toga - kada bi im svejedno bilo potrebno dve nedelje da stignu do Kaemlina.

Verin ga je gledala, a na licu joj se video tračak zabrinutosti. Ne sme joj dopustiti da vidi koliko je zadovoljan time. Čim žena to uvidi, smesta će naći neki način da te natera da joj platiš zbog toga.

„Trideset dana", nevoljno pristade Met i prihvati joj ruku, „ali nakon njih - mogu da idem."

„Ili možeš da otvoriš to pismo nakon deset dana", reče mu Verin, „i da postupiš kako u njemu piše. Bilo jedno, bilo drugo, Metrime. Imam li tvoju reč?“

„Imaš", odgovori on. „Ali neću da otvaram to krvavo pismo. Sačekaću trideset dana, a onda nastaviti svojim poslom.“

„Videčemo", odgovori mu ona, pa se nasmeši i pusti mu ruku. Ona presavi onu njegovu sliku, pa iz džepa izvadi kožnu torbicu. Otvori je i ubaci sliku u nju, a on primeti da je u torbici čitav niz savijenih i zapečaćenih papirića, istovetnih onom u njegovim rukama. Šta li je njihova svrha?

Čim je vratila pisma u džep, izvadi jedan izrezbareni providni kamen - broš u obliku ljiljana. „Metrime, počni da dižeš logor. Moram da ti otvorim kapiju što je pre moguće. I ja moram da ubrzo Putujem."

„Dobro.“ Met pogleda presavijenu hartiju u svojim rukama. Zašto li je Verin tako tajanstvena?

Plamen ga spalio!, pomislio je. Neću da ga otvorim. Neću. „Mandevine", kaza. „Odredi jedan šator da Verin Sedai čeka u njemu dok mi dižemo logor i dodeli joj dva vojnika da je poslužuju. Takođe, obavesti ostale Aes Sedai da je ona ovde. Pošto su Aes Sedai Aes Sedai, verovatno će ih zanimati to što je stigla."

Met tutnu presavijenu hartiju za svoj pojas, pa se okrenu da ode. „I neka neko spali onu krvavu klupu. Ne mogu da verujem da smo je ovoliko dugo teglili sa sobom."

Tuon je mrtva. Nestala, odbačena, zaboravljena. Tuon je bila Kći Devet meseca. Sada je samo pribeleška u letopisima.

Fortuona je carica.

Fortuona Ataem Devi Pendrag ovlaš poljubi vojnika u čelo kada on kleknu na nisku travu i pognu glavu. Zbog altarske vlage i vreline izgledalo je kao da je leto već stiglo, ali trava - koja je pre svega nekoliko nedelja bila sveža i puna života - požutela je i počela da se suši. Gde su korov i kopriva? U poslednje vreme ni semenje ne niče kako treba. Baš kao žito, kvari se i pre nego što zaista oživi.

Vojnik ispred Fortuone bio je jedan od petorice. Iza te petorice stajalo je dve stotine pripadnika Nebeskih pesnica - najviđenijih vojnika među onima koji su određeni za napad. Nosili su oklopne prsnike od tamne kože i kalpake od kože i laganog drveta, oblikovane tako da podsećaju na glave buba. I kalpaci i oklopni prsnici bili su označeni stisnutom pesnicom. Pedeset parova sul’dam i damana, uključujući i Dali i njenu sul’dam Malahavanu, koje je Fortuona darovala za taj poduhvat. Osećala je potrebu da žrtvuje nešto što je njoj lično važno za taj najvažniji mogući poduhvat.

Stotine to’rakena milelo je u torovima iza njih. Šetali su ih vojnici određeni za to i pripremali za predstojeći let. Jedno jato rakena već je skladno šestarilo nad njima.

Fortuona pogleda vojnika pred sobom i spusti mu prste na čelo, tamo gde ga je poljubila. „Neka ti smrt donese pobedu“, tiho mu kaza obredne reči. „Neka tvoj nož pusti krv. Neka ti tvoja deca poju hvalu sve do poslednje zore.“

On još više pognu glavu. Baš kao preostala četvorica u redu, bio je u crnoj koži. Za pojasom su mu bila tri noža, a nije nosio ni plašt ni kalpak. Bio je to sitan čovek - svi pripadnici Nebeskih pesnica su sitni, a više od polovine u tom odredu bile su žene. Težina se uvek mora uzeti u obzir u pohodima u kojima se koriste to’rakeni. Za iznenadne napade, dva sitna i dobro uvežbana vojnika poželjnija su od jednog grmalja u teškom oklopu.

Sunce samo što je zašlo i veče samo što je palo. Poručnik-general Julan - koji će lično predvoditi napad - mislio je da je najbolje da polete kasno. Njihov napad počeće po mraku, što će ih zakloniti od očiju ljudi koji možda drže na oku obzorje u Ebou Daru. Nekada bi takav oprez bio nepotreban. Zar je bitno da li žitelji Ebou Dara vide kako stotine to rakena poleću? Vesti ne putuju brže od rakenskih krila.

Ali njihovi neprijatelji mogu da se kreću daleko brže nego što bi trebalo. Bilo da im ter’angreal, tkanje ih nešto treće daje tu sposobnost, ona je krajnje opasna. Najbolje je služiti se potajom. Let ka Tar Valonu potrajaće nekoliko dana.

Fortuona priđe narednom vojniku. Ženina crna kosa bila je upletena. Fortuona je poljubi u čelo i izriče iste one obredne reči. Tih petoro su Krvonoževi. Prstenovi od crnog kamena kojeg su svi nosili bili su ter’angreali koji će im podariti snagu i brzinu, i ogrnuti ih tamom, omogućavajući im da se stope sa senkama.

Međutim, te neverovatne sposobnosti imaju svoju cenu, jer ti prstenovi crpu život iz onih koji ih nose i ubijaju ih za svega nekoliko dana. Ako se skine, to se neznatno usporava, ali kada se prstenje jednom pokrene - tako što vlasnik prstena kapne jednu kap krvi na njega dok ga nosi - to postaje nepovratno.

To petoro se neće vratiti. Ma šta pohod postigao, oni će ostati da pobiju što više marat’damana mogu. To je strašna šteta - te damane bi trebalo da budu povezane - ali bolje je pobiti ih nego ih ostaviti u rukama Ponovorođenog Zmaja.

Fortuona priđe narednom vojniku u kratkom redu, pa ga poljubi i blagoslovi ga.

Tako mnogo toga se promenilo nakon njenog susreta s Ponovorođenim Zmajem. Njeno novo ime bilo je samo jedan pokazatelj toga. Sada se čak i Visoka krv prostire pred njom. Njeni so’đin - uključujući i Selukiju - obrijali su kosu s glava. Ubuduće će brijati desnu stranu glava i puštati kosu s leve strane, uplićući je u pletenicu kako raste. Za sada nose kape s leve strane.

Običnim ljudima se po hodu vidi da se osećaju samopouzdanije i ponosnije. Ponovo imaju caricu. To je jedna stvar ispravljena u svetu u kom je mnogo šta pošlo po zlu.

Fortuona poljubi poslednjeg od pet Krvonoževa, izgovarajući reči koje ih osuđuju na smrt, ali i na junaštvo. Udalji se od njih, a Selukija stade pored nje. General Julan istupi i duboko se pokloni. „Neka carica, neka bi živela večno, zna da je nećemo izneveriti."

„To je znano", reče Selukija. „Neka te Svetlost prati. Znaj da je njeno veličanstvo, neka bi živela večno, danas videla kako su tri latice pale s mlade prolećne ruže. Znamenje tvoje pobede se pokazalo. Ispuni ga, generale, i tvoja će nagrada biti velika."

Julan ustade, pa pozdravi udarcem pesnice po nedrima, tako da metal zazveketa po metalu. Povede vojnike prema torovima s to’rakenima, a pet Krvonoževa krenuše prvi. Za nekoliko trenutaka, prvo stvorenje se zatrča niz dugi pašnjak ispred torova, omeđen stubovima i zastavicama, pa se vinu u vazduh. Drugi pođoše za njim - pravo jato, kakvo Fortuona nikada nije videla odjednom na nebu. Kada poslednja svetlost sunca zamre, oni poleteše na sever.

Rakeni i to’rakeni obično se ne koriste tako. Većinom se napada tako što se vojnici spuste u određenu tačku, gde to’rakeni čekaju da se vojnici vrate iz proboja. Ali ovaj pohod je previše važan. Julanov plan zahteva da se izvede smeo napad, o kakvom se retko kada i razmišljalo. To’rakeni s damanama i sul’dam na leđima napadaju iz vazduha. To može biti začetak smele nove taktike. Ili može dovesti do potpune propasti.

„Sve smo promenili", tiho izusti Fortuona. „General Galgan greši; ovo neće naterati Ponovorođenog Zmaja u gori položaj za pregovaranje. Okrenuće ga protiv nas."

„A zar već nije bio protiv nas?", upita Selukija.

„Ne“, odgovori Fortuona. „Mi smo bili protiv njega."

„Zar postoji razlika?"

„Da", kaza Fortuona, gledajući jedva vidljiv oblak to’rakena na nebu. „Postoji. Bojim se da ćemo ubrzo otkriti koliko je ta razlika velika."