Oluja na obzorju

44 Nepoznati mirisi

Tarvinov procep je mesto koje ima najviše smisla!", isticala je Ninaeva. Ona i Rand su jahali zaraslim putem, koji je prolazio travnatom ravnicom Maredo, a pratilo ih je mnoštvo Aijela. Ninaeva je bila jedina prisutna Aes Sedai; Narišma i Nef jahali su pri samom kraju skupine, delujući nadureno. Rand je prisilio njihove Aes Sedai da ne idu s njima. U poslednje vreme kao da je veoma rešen da istakne svoju nezavisnost od njih.

Ninaeva je jahala kao sneg belu kobilu po imenu Mesečina, koju je uzela iz Randove konjušnice u Tiru. I dalje joj je čudno to što on ima svoju konjušnicu, a kamoli što ima po jednu u svim većim gradovima na svetu.

„Tarvinov procep", reče Rand, odmahujući glavom. „Ne. Što više razmišljam o tome, to više shvatam da ne želimo da se borimo tamo. Lan mi čini uslugu. Ako uskladim svoj napad s njegovim, mogu ostvariti veliku prednost. Ali ne želim da zaglavim svoje vojske u Procepu. To bi bilo traćenje snage."

Traćenje snage? Lan hrli ka Procepu, kao strela puštena s dvorečanskog dugog luka. Hrli da pogine! A Rand kaže da je pomoć traćenje snage? Vunoglava budala!

Stisnuvši zube, ona natera sebe da se smiri. Kad bi se samo raspravljao, umesto što govori na taj hladni način, koji mu je u poslednje vreme postao svojstven. Deluje tako bezosećajno, ali ona je videla kako izgleda kada se zver razulari i zariče na nju. Sklupčana je u njemu - i ako on ubrzo ne pusti svoja osećanja na slobodu, prožderaće ga iznutra.

Ali kako da ga ona natera da se urazumi? Za vreme boravka u Tiru, pripremila je niz obrazloženja - i sva su bila razborita i smireno izneta. Rand je sva ta obrazloženja zanemario, pa je poslednja dva dana proveo na sastancima sa svojim vojskovođama i u pripremanju strategije za Poslednju bitku.

Lan je svakim danom sve bliži boju u kom ne može da pobedi. Ona svakim danom oseća sve veću strepnju; nekoliko puta skoro da je ostavila Randa i pošla na sever. Ako će se Lan boriti u nemogućoj bici, onda ona žudi da bude uz njega. Ali ostala je. Svetlost odnela Randa al’Tora - ostala je. Šta vredi pomoći Lanu ako će ceo svet pasti pod Senku zbog... tvrdoglavosti... jednog tvrdoglavog čobanina tvrde glave!

Ona snažno povuče pletenicu. Narukvice i prstenje na njenoj šaci zablistaše na slabašnom sunčevom svedu - naravno, nebo je bilo oblačno, baš kao što je već nedeljama. Svi pokušavaju da zanemare koliko je to neprirodno, ali Ninaeva i dalje oseća kako se na severu sprema oluja.

Ostalo je tako malo vremena dok Lan ne stigne do Procepa! Svetlost dala da su ga Malkijeri koji su došli da ga podrže makar malo usporili. Svetlost dala da on nije sam. Razmišljajući o njemu, kako jaše ka Pustoši, suočavajući se s vojskom Nakota Senke, koja mu je preplavila domovinu...

„Moramo da napadnemo tuda", reče Ninaeva. „Ituralde kaže da se Pustoš roji od Troloka. Mračni prikuplja svoje snage. Možeš da se kladiš da će većina njih biti kod Procepa, gde im je najlakše da se probiju i napadnu Andor i Kairhijen!“

„Ninaeva, upravo zato nećemo napasti kroz Procep“, odgovori joj Rand, hladno i staloženo. „Ne možemo dopustiti da nam neprijatelj određuje bojište. Poslednje što želimo jeste da se borimo tamo gde oni hoće, ili gde nas očekuju." Pogleda ka severu. „Da, neka se okupe. Oni me traže, ali ja im neću uleteti u ruke. Zašto da se borimo kod Tarvinovog procepa? Najpametnije je skočiti s većinom naših vojski pravo do Šajol Gula.“

„Rande“, kaza mu ona, pokušavajući da zvuči razumno. Zar on ne vidi da je ona razumna? „Nema nade da će Lan biti u stanju da okupi dovoljno veliku vojnu silu da suzbije troločki napad, naročito pošto većina krajiških vojski radi Svetlost zna šta ovamo dole. Biće pregažen, a Troloci će se probiti!"

Randu se lice okameni na pomen Krajišnika; jahali su u susret jednom od njihovih glasnika. „Troloci će se probiti", ponovi Rand.

„Da!"

„Dobro", kaza on. „Biće zauzeti time, dok ja radim ono što se uraditi mora."

„A Lan?“, upita Ninaeva.

„Njegov napad biće dobro usmeren.“ Rand klimnu. „Privući će pažnju mojih neprijatelja na Malkijer i Procep, i oni će zbog njegovog napada pomisliti da sam ja tamo. Nakot Senke ne može da prolazi kroz kapije, tako da ne mogu da se kreću jednako brzo kao ja. Dok oni napadnu Lana, ja ću proći iza njih i zadati udarac pravo u srce Mračnoga.

Ne nameravam da južne zemlje prepustim sudbini. Kada se Troloci probiju kroz Procep, rasturiće se u pesnice. Tada će ih moje snage napasti, predvođene Bašerom, i to Putujući pomoću kapija kako bi Troloke napadale s bokova ili s leđa. Tako ćemo moći da biramo najbolja bojišta u skladu sa svojim potrebama."

„Rande“, kaza mu Ninaeva, dok joj se bes pretvarao u užas. „Lan će poginuti!"

„Ko sam onda ja da mu to uskratim?" upita Rand. „Svi mi zaslužujemo priliku da nađemo mir."

Ninaeva shvati da je zinula. On zaista veruje u to! Ili je makar sebe u to ubedio.

„Moja dužnost je da ubijem Mračnoga", reče Rand, kao da govori sebi u bradu. „Ubiću ga, pa ću umreti. To je sve."

„Ah..."

„Sada je dosta, Ninaeva." Rand je to rekao tiho i onim svojim opasnim glasom. Više neće da trpi pritisak.

Ninaeva je sedela u sedlu, ključajući u sebi, pokušavajući da smisli kako da ga opet pritisne u vezi s tim. Svetlosti! Prepustiće narod Krajina da gine u napadu Troloka? Ljudi tamo neće mariti za to što je Mračni poražen - krčkaće se u troločkim kazanima. To znači da će se Lan i Malkijeri boriti sami; sićušna vojska će se suprotstavljati svoj sili čudovišta koja Pustoš može da izbljuje iz sebe.

Seanšani će voditi svoj rat na jugu i na zapadu. Troloci će napasti sa severa i istoka. S vremenom će se te dve sile sudariti. Andor i ostala kraljevstva pretvoriće se u ogromna bojišta, a ljudi koji tu žive - dobri ljudi, kao oni u Dvema Rekama - neće imati nikakvih izgleda da prežive takav rat. Biće pregaženi.

Dakle, šta ona može da učini kako bi to promenila? Mora iznaći novu strategiju kako da utiče na Randa. Sve joj, u njenom srcu, govori da mora da zaštiti Lana. Mora mu obezbediti pomoć!

Povorka je jahala kroz ravnicu, gde su se povremeno videla imanja. Prošli su pored jedne farme s desne strane, podignute podalje od drugih, tako da je bila slična mnogim imanjima u Dvema Rekama. Ali ona tamo nikada nije videla da seljak s tako otvorenim neprijateljstvom posmatra putnike.

Riđobradi čovek u prljavim čakširima i s rukavima podvrnutim skoro do ramena stajao je naslonjen na napola završenu ogradu, a sekira mu je bila nehajno - ali veoma uočljivo - položena na balvane pored njega.

Njegova njiva je videla bolje dane; mada je tle bilo uredno uzorano i podrljano, iz brazdi su iznikle tek najmanje moguće mladice. Polje je bilo prošarano praznim površinama, gde se seme neobjašnjivo nije primilo, a biljke koje jesu izrasle bile su žućkaste, kao da će uvenuti.

Nekoliko mladića vadilo je panj iz jednog susednog polja, ali Ninaevino znalačko oko videlo je da oni zapravo ne pokušavaju da završe nekakav posao. Nisu vezali remenje za svog vola, niti su olabavili panj tako kopanjem zemlje oko njega. Oni štapovi u travi bili su previše debeli i glatki da bi bili držalja. Bojne palice. Bilo je to skoro smešno - ako se uzme u obzir da je Rand sa sobom poveo dve stotine Aijela - ali to ipak nešto govori. Ti ljudi očekuju nevolje i spremni su na njih. Nema sumnje da i oni osećaju oluju.

Taj kraj, blizu trgovačkih puteva i nadomak Tira, bio je manje-više siguran od razbojnika. Takođe je taman dovoljno daleko ka severu da izbegne zadevice između Ilijana i Tira. To bi trebalo da je mesto gde seljaci ne moraju da pretvaraju drvnu građu u bojne palice, niti da drže strance na oku kao da očekuju napad.

Taj oprez biće im od koristi kada Troloci stignu do njih - pod pretpostavkom da ih Seanšani do tada ne pokore i na silu nateraju da služe u njihovoj vojsci. Ninaeva opet pocima svoju pletenicu.

Misli joj se opet okrenuše Lanu. Mora da učini nešto! Ali Rand nikako da se opameti. To znači da im jedino preostaje Kecuejnin tajni plan.Ali ta glupa žena odbija da ga objasni. Ninaeva je povukla prvi potez, nudeći joj savezništvo, a kako je Kecuejn na to odgovorila? Naravno, nadmeno i bahato. Kako li se samo usudila da prihvati Ninaevu u svoju skupinicu Aes Sedai kao da je ona bila neko dete, izgubljeno u šumi!

Kako će Ninaevin zadatak - da otkrije gde je Perin - pomoći Lanu? Protekle nedelje Ninaeva je pritisla Kecuejn da joj otkrije nešto više, ali nije uspela u tome. „Dete, izvrši ovaj zadatak kako treba“, kazala joj je Kecuejn, „pa ćemo ti možda u budućnosti dodeliti još odgovornosti. Ti povremeno umeš da budeš svojeglava, a to ne smemo da dopustimo."

Ninaeva uzdahnu. Trebalo bi da sazna gde je Perin - ali kako to da učini? Dvorečani su od slabe vajde. Mnogi su putovali s Perinom, ali dugo nisu viđeni. Nalaze se negde na jugu, verovatno u Altari i Geldanu. Ali to je preveliko područje da bi se moglo pretražiti.

Trebalo je da zna da joj Dvorečani neće obezbediti lak odgovor. Kecuejn je očigledno već pokušala da lično stupi u dodir s Perinom, pa mora da je u tome pretrpela neuspeh. Zato je taj zadatak dodelila Ninaevi. Je li Rand poslao Perina u nekakav tajni poduhvat?

„Rande?", pozva ga ona.

On je nešto mrmljao sebi u bradu.

Ona zadrhta. „Rande“, reče mu oštrije.

On prestade da mrmlja, pa je pogleda krajičkom oka. Učini joj se da mu u pogledu vidi sakriven bes, duboko u njemu, ljutnju zbog toga što ga je prekinula. A onda je taj pogled nestao i zamenila ga je užasavajuća ledena suzdržanost. „Da?“, upita je on.

„Da li... znaš gde je Perin?"

„On ima zadatke koji su mu dodeljeni i izvršava ih“, reče joj on, okrećući se da je ne gleda. „Zašto želiš da znaš?“

Najbolje je da ne pominje Kecuejn. „I dalje se brinem za njega. I za Meta.“

„Ah“, kaza joj Rand. „Ti baš nisi navikla na laganje, zar ne, Ninaeva?“

Ona oseti kako crveni. Kada je on to naučio da tako dobro čita ljude! „Jesam zabrinuta za njega, Rande al’Tore", odbrusi mu ona. „On je miran i nenametljiv - i uvek je previše popuštao svojim prijateljima."

Eto. Neka Rand malo razmisli o tome.

„Nenametljiv", zamisli se Rand. „Da, pretpostavljam da je i dalje takav. Ali miran? Perin više nije tako... miran."

Dakle, imao je skorih dodira s Perinom. Svetlosti! Kako li je Kecuejn znala za to i kako li je Ninaevi to promaklo? „Rande, ako si Perina poslao da radi nešto za tebe, zašto to držiš u tajnosti? Zaslužujem da..."

„Nisam se sastajao s njim, Ninaeva", odgovori joj Rand. „Smiri se. Jednostavno ima ponečeg što znam. Perin, Met i ja smo povezani."

„Kako? Kako to mi..."

„Ninaeva, to je sve što ću o tome reći", prekide je Rand, tiho sasekavši njenu rečenicu.

Ninaeva zaćuta, opet stiskajući zube. Druge Aes Sedai pričaju o vladanju svojim osećanjima, ali one očigledno ne moraju da se nose s Random al’Torom. I Ninaeva bi mogla da bude spokojna, kad se od nje ne bi očekivalo da izlazi na kraj s najbandoglavijom muškom budalom koja je ikada navukla čizme na noge.

Neko vreme su jahali u tišini, a oblačno nebo je visilo nad njima kao siva mahovina. Sastajalište s Krajišnicima zapravo je jedno obližnje raskršće. Mogli su da Putuju neposredno tamo, ali Device su ubedile Randa da stignu nedaleko odatle, pa da se opreznije približe raskršću. Putovanje je veoma zgodno, ali ume da bude opasno. Ako tvoji neprijatelji znaju gde ćeš se pojaviti, moglo bi ti se desiti da otvoriš kapiju i da te dočeka red strelaca.

Čak i slanje izviđača kroz kapiju nije jednako bezbedno kao što je Putovanje u tačku gde te niko ne očekuje.

Aijeli brzo uče i prilagođavaju se, što je zaista iznenađujuće. Pustara je strašno jednolična; svi njeni delovi potpuno su istovetni. Naravno, ona jeste čula neke aijelske stražare kako nešto veoma slično tome govore o mokrozemlju.

To raskršće već godinama nije bilo od neke važnosti. Da je Verin - ili neka druga Smeđa sestra tu - verovatno bi mogla da objasni iz kojih tačno razloga. Sve što je Ninaeva znala bilo je da je kraljevstvo kom su te zemlje nekada pripadale odavno palo i da je jedini njegov ostatak nezavisni grad Far Mading. Točak vremena se okrenuo. I najveća kraljevstva padaju, nestaju i s vremenom se menjaju u lenje njive, kojima vladaju seljaci rešeni da poseju i požanju što bolji ječam. To se desilo Maneterenu, a desilo se i tu. Veliki drum kojim su nekada koračale legije sada se pretvorio u malo poznati seoski putić, kojem je potrebno održavanje.

Dok su nastavljali da jašu, Ninaeva je pustila Mesečinu da zaostane iza Randovog položaja. Tako se našla blizu Narišme, s onom tamnom kosom u pletenicama, na čijim krajevima zveckaju zvončići. Baš kao većina Aša’mana, odeven je u crno, a na okovratniku mu svetlucaju mač i zmaj. Promenio se tih meseci otkad je postao Zaštitnik. Ona više u njemu ne vidi dečaka. To je muškarac, sa skladnim pokretima vojnika i budnim očima Zaštitnika. To je čovek koji je pogledao smrti u oči i borio se protiv Izgubljenih.

„Narišma, ti si Krajišnik", poče Ninaeva. „Imaš li ikakve predstave zašto su oni napustili svoje položaje?"

On odmahnu glavom, šestareći pogledom po okolini. „Ninaeva Sedai, ja sam obućarev sin. Ne razumem se u navike velmoža i gospi." Onda se pokoleba. „Sem toga, više nisam Krajišnik." Značenje tih reči bilo je jasno. On će štititi Randa, bez obzira na to kome je još odan. To je veoma zaštitnički način razmišljanja.

Ninaeva lagano klimnu. „Imaš li neke predstave u šta to jašemo?"

„Oni će održati svoju reč", kaza Narišma. „Krajišnik bi radije poginuo nego što bi prekršio datu reč. Obećali su da će poslati izaslanstvo da se sastane s gospodarem Zmajem. Učiniće upravo to. Ali voleo bih da nam je dopušteno da povedemo svoje Aes Sedai."

Izveštaji govore da je u krajiškoj vojsci i trinaest Aes Sedai. To je opasan broj: broj potreban da se umiri žena ili smiri muškarac. Trinaest žena u krugu može da stavi pod štit i najmoćnije od onih koji su u stanju da usmeravaju. Rand je uporno tražio da u izaslanstvu koje će se susresti s njime ne bude više od četiri od tih trinaest Aes Sedai; zauzvrat je obećao da on neće povesti više od četiri osobe koje mogu da usmeravaju. Dva Aša’mana - Narišmu i Nefa - Ninaevu i sebe.

Merisa i ostale ponašale su se kao druge žene kada dižu dževu - što je u slučaju Aes Sedai značilo mnogo kiselih osmeha i pitanja poput: „Jesi li siguran da to želiš?" - kada im je Rand zabranio da pođu.

Ninaeva primeti da je Narišma napet. „Ne izgleda kao da im veruješ."

„Krajišniku je mesto da čuva Krajinu", odgovori Narišma. „Ja sam bio obućarev sin, ali obučavan sam s mačem, kopljem, lukom, sekirom i praćkom. Čak i pre nego što sam se pridružio Aša’manima, mogao sam da u dvoboju pobedim četvoricu od petorice južnjačkih vojnika. Mi živimo da branimo. Ali oni su otišli. I to baš sada. S trinaest Aes Sedai." On pogleda onim svojim tamnim očima. „Želim da im verujem. Znam da su oni dobri ljudi - ali i dobri ljudi mogu da postupe pogrešno. Naročito kada se to tiče muškaraca koji mogu da usmeravaju."

Ninaeva zaćuta. Narišma je u pravu, mada - kakvog povoda imaju Krajišnici da naškode Randu? Oni se stolećima bore protiv nadiranja Pustoši i Nakota Senke koji živi u njoj, a borba protiv Mračnoga utisnuta im je u duše. Oni se ne bi okrenuli protiv Ponovorođenog Zmaja.

Krajišnici se odlikuju posebnom vrstom časti. Istina, to ume da izludi, ali oni su takvi. Lanova privrženost domovini - naročito nakon što je tako mnogo drugih Malkijera diglo ruke od svog porekla - deo je razloga što ga ona toliko voli. O, Lane - naći ću nekoga da ti pomogne. Neću dozvoliti da se sam zaputiš Senki u ralje.

Kada se približiše jednom zelenom brdašcu, nekoliko se Aijela vrati iz izvidnice. Rand zaustavi povorku, čekajući da mu izviđači odeveni u kadinsor pritrče. Nekoliko njih nosilo je crvene poveze na glavi, označene drevnim znamenjem Aes Sedai. Izviđači nisu bili zadihani, iako su trčali sve do sastajališta i nazad.

Rand se nagnu u sedlu. „Jesu li postupili kako sam tražio? Nisu poveli više od dve stotine ljudi, ne više od četiri Aes Sedai?"

„Da, Rande al’Tore", odgovori jedan od izviđača. „Da, za divljenje je to kako su ispunili tvoje zahteve. Njihova čast je velika."

Ninaeva u glasu tog čoveka prepozna onaj čudan aijelski smisao za smešno.

„Šta je?“, upita Rand.

„Jedan čovek, Rande al’Tore", odgovori aijelski izviđač. „To je sve od čega se njihovo izaslanstvo sastoji. To je neki sitan čovečuljak, mada izgleda kao da ume da pleše kopljima. Raskrsnica je iza ovog brda."

Ninaeva pogleda preda se. Zaista, sada kada zna kuda da gleda, vidi još jedan put kako dolazi s juga i verovatno se seče s njihovim odmah iza brda.

„Kakva je ovo zamka?“, upita Nef, prilazeći na konju pored Randa. Njegovo mršavo ratničko lice bilo je zabrinuto. „Zaseda?"

Rand diže ruku, naređujući tišinu. Mamuznu škopca, a izviđači potrčaše za njim bez reči. Ninaeva samo što ne ostade sama; Mesečina je krotkiji konj nego što bi ona odabrala. Moraće da popriča s glavnim konjušarem kada se vrati u Tir.

Obiđoše brdo i zatekoše prašnjavi kvadrat na tlu, prepun ožiljaka od starih ognjišta, gde su se karavani zaustavljali da prenoće. Drum manji od onog kojim su došli zaokretao je na sever, pa na jug. Jedan jedini Šijenarac stajao je u središtu, gde su se putevi ukrštali, posmatrajući povorku što je prilazila. Njegova do ramena duga seda kosa padala je oko mršavog lica, koje je pristajalo njegovoj vižljastoj građi. Okruglo lice beše puno bora; oči su mu bile sitne i činilo se kao da čkilji.

Hurin?, iznenađeno je pomislila. Ninaeva nije videla tog hvatača lopova otkad je nju i ostale dopratio do Bele kule, nakon onog što se desilo u Falmeu.

Rand zauzda konja, omogućavajući Ninaevi i Aša’manima da ga sustignu. Aijeli se raširiše kao lišće na vetru i zauzeše stražarske položaje oko raskršća. Bila je prilično sigurna da su oba Aša’mana prigrlila Izvor, a verovatno je to važilo i za Randa.

Hurin se nelagodno promeškolji. Nije se mnogo promenio, koliko se Ninaeva sećala. Ima malo više sedih u kosi, ali odeven je u istu onu jednostavnu smeđu odeću, s mačolomcem i kratkim mačem za pojasom. Konja je vezao za jedno izvaljeno deblo u blizini. Aijeli su ga sumnjičavo gledali, kao što bi neki drugi ljudi gledali čopor stražarskih pasa.

„Ma lorde Rande!" pozva ga Hurin uzdrhtalim glasom. „To jesi ti! Pa, moram reći da si vala napredovao u svetu. Baš mi je drago što..."

On umuče kada se izdiže s tla. Iznenađeno se zagrcnu, okrećući se na nevidljivim tkanjima Vazduha. Ninaeva suzbi drhtaj. Hoće li ikada prestati da joj smeta kada muškarci usmeravaju pred njenim očima?

„Hurine, ko nas je jurio", viknu mu Rand, „kada smo bili zarobljeni u onoj dalekoj senovitoj zemlji? Kom su narodu pripadali ljudi koje sam oborio strelama?"

„Ljudi?" upita Hurin, bezmalo kreštavim glasom. „Lorde Rande, tamo nije bilo nikakvih ljudi! To jest, nismo sreli nikoga, sem gospe Selene. Sećam se samo onih žabolikih zveri, kao što su one za koje se priča da ih Seanšani jašu!"

Rand obrnu Hurina, služeći se Vazduhom i hladno ga gledajući. Onda potera konja bliže njemu. Ninaeva i Aša’mani postupiše isto tako.

„Lorde Rande, ne veruješ da sam to ja?“, upita Hurin viseći u vazduhu.

„U poslednje vreme, malo toga prihvatam onako kako mi je predstavljeno", kaza Rand. „Pretpostavljam da su te Krajišnici poslali zbog naše bliskosti?"

Hurin klimnu, preznojavajući se. Ninaeva se sažali nad njim. On je potpuno odan i posvećen Randu. Proveli su mnogo vremena zajedno, jureći za Fejnom i Rogom Valera. Na povratku u Tar Valon jedva da joj je polazilo za rukom da ućutka Hurinove priče o ovom ili onom velikom poduhvatu koji je Rand postigao. Vitkog hvatača lopova verovatno je veoma uznemiravalo to što se čovek kog obožava tako ponaša prema njemu.

„Zašto samo ti?“, tiho ga upita Rand.

„Pa", uzdišući odgovori Hurin, „rekli su..." Pokolebao se, kao da je zbog nečega rasejan. Glasno je udahnuo kroz nos. „E sad... to je... to je čudno. Nikada nisam nanjušio ovako nešto."

„Šta?“, upita Rand.

„Ne znam", odgovori Hurin. „Vazduh... prilično se oseća na smrt, na veliko nasilje, samo nije tako. Mračnije je. Užasnije." On vidno zadrhta. Hurinova sposobnost da oseti miris nasilja jedna je od onih neobičnih stvari koje Kula ne može da objasni. To nije bilo nešto u vezi s Moći, ali očigledno nije ni nešto prirodno.

Randu izgleda nije bilo stalo do toga šta Hurin oseća. „Hurine, reci mi zašto su poslali samo tebe."

„Krenuo sam da ti to kažem, lorde Rande. Vidiš, ovde smo da bismo razgovarali o uslovima."

„O uslovima pod kojima bi se vaše vojske vratile tamo gde im je mesto", kaza Rand.

„Ne, lorde Rande", nelagodno odgovori Hurin. „Uslovima za dogovor o pravom sastanku s njima. Pretpostavljam da je taj deo u njihovom pismu malčice nejasan. Kazali su da ćeš se možda razbesneti kada me zatekneš ovde potpuno samog."

„Pogrešili su", odgovori mu Rand tišim glasom. Ninaeva shvati da se napreže kako bi ga čula, naginjući se u sedlu.

„Hurine, ja više ne osećam bes", reče mu Rand. „Bes mi ne služi ničemu korisnom. Zašto su potrebni uslovi pod kojima bismo se sastali? Pretpostavljao sam da će moja ponuda da povedem samo mali odred biti prihvatljiva."

„Pa, lorde Rande", reče Hurin, „vidiš, oni zaista žele da se sastanu sa tobom. Mislim, prešli smo sav ovaj put - marširali po krvavoj zimi, izvinjavam se, Aes Sedai - ali bila je to krvava zima! I to gadna, mada joj je trebalo dosta vremena da stigne do nas. Bilo kako bilo, prešli smo taj put zbog tebe, lorde Rande. Zato, vidiš, oni žele da se sastanu s tobom. Veoma."

„Ah?"

„Pa, kada si poslednji put bio u Far Madingu..."

Rand diže jedan prst. Hurin ućuta, a sve se umiri. Kao da čak i konji zadržaše dah.

„Krajišnici su u Far Madingu?“, upita Rand.

„Da, lorde Rande.“

„Hoće da se tamo sastanem s njima?“

„Da, lorde Rande. Vidiš, moraćeš da uđeš unutar Čuvareve zaštite i da...“

Rand odsečno odmahnu rukom, prekidajući Hurina. Kapija se smesta otvori. Ali izgleda nije vodila ka Far Madingu, već samo malo unazad, prema putu kojim su Rand i ostali do maločas jahali.

Rand pusti Hurina, pa mahnu Aijelima da ga puste da uzjaše, a onda protera Tai’daišara kroz kapiju. Šta se to dešava? Svi ostali pođoše za njim. Kada Rand prođe, smesta otvori drugu kapiju, koja je izlazila na jednu malu šumovitu udolinu. Ninaevi se učini da joj je poznata; tu su se ulogorili nakon njihove posete Far Madingu, s Kecuejn.

Čemu prva kapija?, zbunjeno je pomislila Ninaeva. A onda joj je sinulo. Čovek ne mora da se upoznaje s područjem kako bi Putovao nedaleko odatle - a Putovanje na neko mesto upoznaje čoveka s njim dovoljno dobro da on može da na njemu otvara kapije.

Tako se Rand onim prvim kratkim Putovanjem upoznao s tim mestom dovoljno dobro da otvara kapije kad god želi - štedeći vreme koje bi inače utrošio na to da ga upozna! To je bilo izvanredno pametno i Ninaeva je osetila kako crveni zbog stida što se ona nije ranije setila te mogućnosti. Koliko li dugo Rand zna za to? Je li se možda onaj glas u njegovoj glavi setio toga?

Rand je poterao Tai’daišara u udolinu, a konjska kopita gazila su opalo lišće dok se konj probijao kroz rastinje. Ninaeva pođe za Random, pokušavajući da natera svoju krotku kobilu da održi korak s njegovim konjem. Očitaće bukvicu onom glavnom konjušaru. Kada bude završila s njim, ima sav da se puši!

I Hurin je poterao svog konja, a Aijeli su trčali oko njega, opkoljavajući ga vešto i nenametljivo. Lica su im bila zabrađena, a koplja ili lukovi u rukama. Prošavši kroz drveće i nisko rastinje, Rand zauzda Tai’daišara, gledajući preko jedne livade prema drevnom gradu Far Madingu.

U odnosu na velike gradove, nije bio prostran - niti prelep, bar ne u odnosu na čudesa koja su Ogijeri podigli, a Ninaeva videla. Ali bio je dovoljno velik i u njemu svakako ima lepih građevina i zaostavštine drevnih vremena. Podignut na ostrvu usred jezera, čak je pomalo podsećao na Tar Valon. Tri široka mosta vodila su preko mirne vode - i u grad se moglo samo preko njih.

Oko jezera je bila utaborena velika vojska, koja je lako moguće zauzimala više površine od samog Far Madinga. Ninaeva je prebrajala na desetine različitih zastavica, koje označavaju na desetine raznih plemićkih kuća. Konja je bilo bezbroj, a šatori su podsećali na letnje useve, pažljivo zasejane, koji očekuju žetvu. Krajiška vojska.

„Čuo sam za ovo mesto“, kaza Nef, prilazeći na konju, dok mu je vetar mrsio kratko ošišanu tamnosmeđu kosu. Gledao je namrgođeno, a po izrazu njegovog četvrtastog lica videlo se da nije zadovoljan. „Ono je kao steding, samo ne tako bezbedno.“

Farmadinški ogromni ter’angreal - poznat i kao Čuvar - stvara nevidljivi zaštitni mehur, koji sprečava ljude da dodirnu Jednu moć. On se može koristiti samo pomoću veoma posebnih ter’angreala - pri čemu Ninaeva slučajno nosi jedan od njih. Ali to je tek mala pomoć.

Vojska je delovala dovoljno zbijeno da se u potpunosti nalazi u mehuru koji sprečava usmeravanje, a pruža se otprilike milju od grada.

„Znače da smo došli", tiho kaza Rand, mrko gledajući. „To iščekuju. Očekuju da ja ujašem u njihovu kutiju."

„Kutiju?" kolebljivo upita Ninaeva.

„Ovaj grad je kutija", odgovori Rand. „Čitav grad i područje oko njega. Oni hoće da ja budem tamo gde mogu da me obuzdavaju - ali oni ništa ne shvataju. Mene niko ne može da obuzdava. Više ne. Dosta mi je kutija i zatvora, lanaca i konopaca. Nikada više neću biti u tuđim rukama."

I dalje zureći u grad, on pruži ruku i skide sa sedla statuicu čoveka koji visoko diže kuglu. Ninaeva se naježi. Zar on baš mora da to nosi svuda sa sobom?

„Možda mora da im se objasni", nastavi Rand. „Možda moraju da budu ohrabreni da izvrše svoju dužnost i da mi se pokore."

„Rande..." Ninaeva pokuša da se seti nečega. Ne sme dopustiti da se to ponovo dogodi!

Pristupni ključ slabašno zablista. „Hoće da me zarobe", tiho kaza on. „Da me utamniče. Da me pretuku. To su već jednom učinili u Far Madingu. Oni..."

„Rande!" oštro mu reče Ninaeva.

On zastade, pa je pogleda, kao da je prvi put u životu vidi.

„To nisu robovi kojima je Grendal spržila mozgove. To je čitav grad, pun nevinih ljudi!"

„Ne bih ja povredio žitelje tog grada", odgovori joj Rand bezosećajnim glasom. „Ona vojska je zaslužila pokaznu vežbu, a ne grad. Možda bi trebalo da na njih padne ognjena kiša. Ili da ih udari munja."

„Nisu učinili ništa sem što su zatražili da se sastaneš s njima!" reče Ninaeva, terajući konja bliže njegovom. Onaj ter’angreal čučao mu je u ruci kao otrovnica. Jednom je očistio Izvor. Kamo sreće da se tada istopio, kao što se desilo sa ženskim!

Nije bila sigurna šta će se desiti ako usmeri tkanje na zaštitni mehur oko Far Madinga, ali je pretpostavljala da će tkanje raditi. Čuvar ne sprečava da se tkanja načine; Ninaeva je sasvim lepo tkala Moć, kada ju je povukla iz svog zdenca.

Bilo kako bilo, ona zna da mora sprečiti Randa da svoj bes - ili šta god da oseća - usmeri na svoje saveznike. „Rande“, tiho mu kaza. „Neće biti povratka ako ovo učiniš."

„Ninaeva, meni već nema povratka", odgovori joj on, napetog pogleda. Te njegove oči menjale su boju - ponekad su delovale sivo, a ponekad plavo. Tog dana su bile kao sivo železo. On nastavi bezizražajnim glasom: „Moje stope stale su na ovu putanju onog trena kada me je Tam našao kako plačem na planini."

„Danas ne moraš nikoga da ubiješ. Molim te."

On se okrenu i opet pogleda grad. Lagano, na sreću, pristupni ključ prestade da sija. „Hurine!", dreknu.

Mora da je blizu pucanja, pomislila je Ninaeva. U glasu mu se čuje bes.

Hvatač lopova potera konja do čela povorke. Ali Aijeli se nisu približavali. „Da, lorde Rande?"

„Vrati se svojim gospodarima u njihovoj kutiji", obrati mu se Rand, obuzdavši svoj glas. „Prenesi im moju poruku."

„Kakvu poruku, lorde Rande?"

Rand se pokoleba, pa vrati pristupni ključ na svoje mesto. „Reci im da neće proći dugo vremena pre nego što Ponovorođeni Zmaj pođe na Šajol Gul. Ako žele da se sa čašću vrate na svoje položaje, omogućiću im da se vrate u Pustoš. U suprotnom, mogu da ostanu da se kriju ovde. Neka pokušaju da objasne svojoj deci i unučadi zašto su oni bili stotinama liga daleko od svojih položaja u trenutku kada je Mračni ubijen a proročanstva ispunjena."

Hurin je delovao uzdrmano. „Da, lorde Rande."

To rekavši, Rand okrenu konja i potera ga nazad prema čistini. Ninaeva pođe za njim, previše lagano. Ma koliko Mesečina bila lepa, za tren oka bi tu prelepu kobilu dala za poslušnog dvorečanskog konja na koga čovek može da se osloni, kao što je Bela.

Hurin je ostao tu gde je i bio. Delovao je potreseno. Očigledno da njegov ponovni susret s „lordom Random" nije prošao ni izbliza onako kako je on očekivao. Ninaeva stisnu zube kada drveće zakloni pogled na njega. Rand je otvorio novu kapiju, koja je vodila pravo u Tir.

Izjahali su na tle određeno za Putovanje, ispred konjušnica Kamena Tira. U Tiru je bilo vruće i vlažno, iako je nebo bilo oblačno, a vladala je zbrka od zvukova ljudi na obuci i od kreštanja galebova. Rand je dojahao do mesta gde su konjušari čekali, pa potpuno kamenog lica sjahao.

Kada je Ninaeva sjahala s Mesečine i pružila uzde jednom zajapurenom konjušaru, Rand je prošao pored nje. „Potraži statuu“, kaza joj.

„Šta?“, iznenađeno upita ona.

On stade, pa je pogleda. „Pitala si gde je Perin. Ulogoren je s vojskom u senci jedne ogromne srušene statue, u obliku mača zarivenog u zemlju. Siguran sam da ti ovdašnji učenjaci mogu reći gde je to; veoma je upečatljiva."

„Kako... kako to znaš?“

Rand samo slegnu. „Jednostavno znam.“

„Zašto mi to govoriš?", upita ona, prelazeći rame uz rame s njim dvorište od nabijene zemlje. Nije očekivala da će joj to kazati - stekao je naviku da krije sve što zna, pa makar to znanje bilo beznačajno.

„Zato što“, odgovori on, koračajući prema glavnoj utvrdi, glasa bezmalo pretihog, „ja... imam dug prema tebi zbog toga što ti mariš kada ja ne mogu. Ako potražiš Perina, reci mu da će mi uskoro biti potreban."

To reče, pa je ostavi.

Ninaeva je stajala u dvorištu konjušnice i posmatrala ga kako odlazi. U vazduhu se osećala vlaga, kao da je kiša padala, a ona je osećala da joj je kišica upravo promakla. Nije porosilo dovoljno da pročisti vazduh ili napravi blato na tlu, ali jeste dovoljno da ovlaži kamen u dubokom hladu. S njene desne strane, ljudi su pod tmurnim nebom galopirali i uvežbavali konje, jašući po peščanom tlu između ogradica. Kamen je jedina tvrđava za koju ona zna a da ima vežbalište za konjicu - mada, Kamen je daleko od obične tvrđave.

Tutanj kopita podsećao je na grmljavinu neke daleke oluje, tako da ona nije mogla da ne baci pogled prema severu. Osećala je kao da je oluja tamo bliže nego što je ranije bila. Pretpostavljala je da se prikuplja iznad Pustoši, ali sada nije tako sigurna u to.

Ona duboko udahnu, pa požuri ka glavnoj utvrdi. Prošla je pored Branilaca u njihovim besprekorno čistim uniformama, s rebrastim i naduvanim gornjim delovima rukava i glatkim i oblim oklopnim prsnicima. Prošla je pored mladih konjušara, koji su verovatno svi do jednoga sanjali o tome da odenu iste takve uniforme, ali sada samo vraćaju konje u konjušnice da im se da seno i da se istimare. Prolazila je pored desetina slugu u lanenim livrejama, koje su nesumnjivo daleko udobnije od Ninaevine modre vunene haljine.

Glavna utvrda beše ogromno kameno zdanje čije su okomite zidove samo prozori narušavali. Tamo je i dalje videla mesto gde je Met uništio deo kamenog zida svojom iluminatorskom vatrom kada je došao da nju i ostale spase iz zatočeništva. Glupi mladić. Gde li je on? Nije ga videla... baš odavno.

Još otkad je Ebou Dar pao pred Seanšanima. Na neki način, osećala se kao da ga je napustila, premda to nikada ne bi priznala. Ma, dovoljno se osramotila pred Kćeri Devet meseca kada je uzela u odbranu tu protuvu! I dalje ne zna šta li joj je bilo pa da to učini.

Met ume da se stara o sebi. Verovatno se veseli u nekoj krčmi, dok oni pokušavaju da spasu svet - nalivajući se pićem i kockajući se. Rand je nešto drugo. Bilo je daleko lakše izlaziti na kraj s njim dok se ponašao kao drugi muškarci - dok je bio tvrdoglav i nezreo, ali predvidljiv. Ovaj novi Rand hladnih osećanja i hladnoga glasa u njoj budi veoma veliku uznemirenost.

Ninaeva se još nije najbolje upoznala sa uzanim hodnicima u Kamenu, tako da se često gubila. Njenom nesnalaženju u prostoru nije pomagalo to što su hodnici i zidovi često znali da menjaju mesta. Pokušavala je da takve priče zanemari kao sujeverne gluposti, ali juče se probudila i otkrila da se njena soba iznenada i tajanstveno premestila. Njena vrata su se otvarala na glatki zid od iste one glatke stene od koje je čitav Kamen načinjen. Bila je prisiljena da pobegne kroz kapiju i zgranula se kada je videla da je njen prozor na mestu dva sprata višem nego sinoć!

Kecuejn je kazala da se to dešava zbog toga što Mračni dodiruje svet, a to izaziva raspredanje Šare. Kecuejn mnogo toga priča, ali Ninaeva nešto od toga nije želela da čuje.

Dva puta se izgubila dok je lutala kroz hodnike, ali na kraju joj je ipak pošlo za rukom da stigne do Kecuejnine sobe. Rand makar nije zabranio svojim kućepaziteljima da joj dodele odaje. Ninaeva pokuca - naučila je da joj je pametnije da kuca - pa je ušla.

Aes Sedai iz Kecuejnine grupe - Merisa i Korela - sedele su u sobi, plele i srkutale čaj, pokušavajući da «e izgleda kao da poslužuju tu prokletu ženu. Kecuejn je tiho razgovarala s Min, koju je u poslednje vreme skoro u potpunosti zauzela za sebe. Min to izgleda ne smeta, možda i zbog toga što baš i nije lako provoditi vreme sa Random. Ninaeva oseti talas saosećanja prema toj devojci. Njoj je Rand samo prijatelj; sve ovo mora da je mnogo gore za onoga ko deli njegovo srce.

Kada Ninaeva zatvori vrata za sobom, svi pogledi se ustremiše ka njoj. „Mislim da sam ga pronašla", izjavi.

„A koga to, dete?“, upita Kecuejn, listajući jednu od Mininih knjiga.

„Perina", odgovori Ninaeva. „Bila si u pravu; Rand je zaista znao gde je on."

„Izvrsno!", reče Kecuejn. „Svaka ti čast; izgleda da ipak možeš da budeš od neke koristi."

Ninaeva nije bila sigurna šta joj više ide na živce - ta nezgrapna pohvala, ili to što joj se srce ispunilo ponosom kada ju je čula. Nije ona neka devojka bez pletenice pa da živi za pohvale te žene!

„Pa?“ Kecuejn diže pogled s knjige. Ostale nastaviše da ćute, mada se Min na tren nasmešila Ninaevi u znak čestitanja. „Gde je on?“

Ninaeva zinu da joj odgovori, a onda se suzdrža. Šta li je to u vezi s tom ženom što je tera da želi da joj se pokorava? To nije Jedna moć, niti bilo šta nalik tome. Kecuejn jednostavno odaje utisak neke stroge, ali poštene bake. Jedne od onih kojima nikad ne smeš da se usprotiviš, ali koje ti daju kolače kao nagradu za to što očistiš pod kada ti je rečeno.

„Najpre želim da znam zašto je Perin toliko važan." Ninaeva odsečnim korakom uđe u sobu i sede na jedino preostalo mesto, obojenu drvenu stoličicu. Kada sede, shvati da je za nekoliko palaca niža od ostalih stolica. Osećala se kao neka učenica ispred Kecuejn. Skoro da tog trenutka ustade, ali onda shvati da bi to samo privuklo još veću pažnju.

„Fuj!", izusti Kecuejn. „Zadržala bi to znanje za sebe, pa makar to značilo da će tebi dragi ljudi izgubiti živote?"

„Hoću da znam u šta se to upuštam", tvrdoglavo odvrati Ninaeva. „Hoću da znam da Rand neće biti samo još više povređen ako ti ja to budem rekla."

Kecuejn frknu. „Usuđuješ se da misliš kako bih ja povredila tog glupog dečaka?"

„Ne usuđujem se da pretpostavljam išta drugo", odbrusi Ninaeva. „Ne dok mi ne kažeš šta to radiš."

Kecuejn sklopi knjigu - Odjeci njegove dinastije - delujući uznemireno. „Hoćeš li mi barem reći kako je prošao susret s Krajišnicima?" upita. „Ili ćeš i to da kriješ?"

Zar ona misli da će joj tako lako skrenuti pažnju? „Prošao je loše, kao što se moglo očekivati", odgovori Ninaeva. „Ukopali su se ispred Far Madinga i odbijaju da se susretnu s Random, ako on ne uđe u Čuvarev domet i tako se odseče od Izvora."

„Je li on to dobro podneo?" upita Korela sedeći na postavljenoj klupi, pribijenoj uz jedan zid. Malčice se smešila; činilo se kao da su jedino njoj promene u Randu zabavne, a ne užasavajuće. Mada, ona jeste jedna od žena koje su vezale Aša’mane za sebe gotovo čim im se ukazala prva prilika.

„Je li on to dobro podneo?", ravnim glasom ponovi Ninaeva. „Zavisi. Da li ti to što je uzeo ona spaljeni ter’angreal i zapretio da će okupljenu vojsku zasuti ognjenom kišom zvuči kao da je on to dobro podneo?“

Min preblede. Kecuejn izvi obrvu.

„Sprečila sam ga", dodade Ninaeva. „Ali jedva. Ne znam. Možda... možda je već prekasno da učinimo bilo šta kako bismo ga promenile."

„Taj mladić će se opet smejati", kaza Kecuejn, tiho ali snažno. „Nisam živela ovoliko dugo da bih sada pretrpela neuspeh."

„Zašto je to bitno?“, upita Korela.

Ninaeva se zgranuto okrenu.

„Pa?“, Korela spusti ono što je krpila. „Zašto je to bitno? Očigledno ćemo uspeti.“

„Svetlosti!" reče Ninaeva. „Odakle ti ta zamisao?"

„Upravo smo čitavo popodne provele ispitujući ovu devojku o njenim predviđanjima." Korela klimnu ka Min. „Uvek se obistinjuju, a ona je videla stvari koje očigledno ne mogu da se dese, sem nakon Poslednje bitke. Stoga znamo da će Rand pobediti Mračnoga. Šara je to već utvrdila. Možemo prestati da se brinemo."

„Ne", kaza joj Min. „Grešiš."

Korela se namršti. „Dete, da li ti to kažeš da si lagala u vezi s tim stvarima koje si videla?"

„Ne", odgovori joj Min. „Ali ako Rand izgubi, onda nema Šare."

„Devojka je u pravu." Kecuejn je zvučala iznenađeno. „Ono što ovo dete vidi jesu tkanja u Šari iz još dalekog vremena - ali ako Mračni pobedi, on će u potpunosti uništiti Šaru. To je jedini način da se predviđanja ne obistine. To važi i za druga proročanstva i Proricanje. Naša pobeda ni u kom slučaju nije osigurana."

Na te reči, u prostoriji zavlada muk. Oni se ne igraju seoskog potkusurivanja ili toga koja je država moćnija. Na kocki je sve što je stvoreno.

Svetlosti. Smem li da zadržim za sebe ovo saznanje, ako postoje ma kakvi izgledi da će to pomoći Lanu? Srce joj se cepa od pomisli na njega, a preostalo joj je malo mogućnosti. Zapravo, izgleda da su Lanova jedina nada vojske koje Rand može da okupi i kapije koje njegovi ljudi mogu da otvore.

Rand mora da se promeni. Zarad Lana. Zarad svih njih. A ona nema predstave šta da učini, sem da - nažalost - veruje Kecuejn. Ninaeva proguta gordost i progovori. „Znaš li gde se nalazi statua ogromnog mača, koja je pala na zemlju kao da se u nju zariva?"

Korela i Merisa zbunjeno se zgledaše.

„To je šaka amanrukane." Kecuejn se okrenu od Min i izvi obrvu. „Koliko učenjaci znaju, čitava statua nikada nije završena. Nalazi se blizu Džehanskog druma."

„Perin logoruje u njenoj senci."

Kecuejn napući usne. „Pretpostavljala sam da će krenuti na istok, prema zemljama koje je Al’Tor osvojio." Duboko udahnu. „Dobro. Smesta krećemo po njega." Zastade, pa pogleda Ninaevu. „U odgovor na tvoje pređašnje pitanje, dete, Perin zapravo nije bitan za naše namere."

„Nije?" upita Ninaeva. „Ali..."

Kecuejn diže jedan prst. „S njime su neki ljudi koji su ključni. Jedan naročito."