Oluja na obzorju

10 Poslednji ostaci duvana

Rodel Ituralde je tiho pućkao svoju lulu, a dim se iz nje dizao vijugavo kao zmija. Pipci od dima kovitlali su se sami oko sebe i taložili ispod tavanice iznad njega, a onda promicali kroz pukotine u krovu straćare. Daske od kojih su zidovi bili načinjeni iskrivile su se od starosti, tako da Je kroz procepe moglo da se vidi napolje, a sivo drvo bilo je ispucalo i puno Iverja. U uglu je bio zapaljen gorionik, a vetar je zviždao kroz pukotine u zidovima. Ituralde je donekle bio zabrinut da će vetar srušiti čitavu straćaru.

Sedeo je na jednoj stoličici, a na stolu ispred njega bilo je rašireno nekoliko karata. U jednom uglu stola njegova kesa s duvanom stajala je preko izgužvanog lista hartije kako ga vetar ne bi odneo. Četvrtasti listić bio je izgužvan i ispresavijan od toga što ga je stalno nosio u unutrašnjem džepu kaputa.

„Pa?“, upita Radžabi. Debelog vrata i odlučne naravi, bio je smeđih očiju, širokog nosa i isturene brade. Sada je potpuno oćelavio, tako da je pomalo podsećao na veliku stenu. A imao je običaj i da se ponaša kao stena. Potrebno je mnogo truda da se on zakotrlja, ali kada se jednom zakotrlja - krvavo je teško zaustaviti ga. On se među prvima priključio Ituraldeu, uprkos tome što je samo nešto malo pre toga bio spreman da se pobuni protiv kralja.

Prošlo je skoro dve nedelje od Ituraldeove pobede kod Darlune. Previše je iskoračio kako bi postigao tu pobedu. Možda zaista previše. Ah, Alsalame, pomislio je. Nadam se da je sve ovo nešto vredelo, stari prijatelju. Nadam se da nisi jednostavno poludeo. Radžabi možda jeste stena, ali Seanšani su lavina - a mi smo ih privukli da nam padnu na glavu.

„Šta sad?“, pripita ga Radžabi.

„Čekamo", odgovori Ituralde. Svetlosti, što on mrzi čekanje. „A onda ćemo se boriti. Ili možda opet bežati. Još nisam odlučio."

„Tarabonci..."

„Neće doći", prekide ga Ituralde.

„Obećali su!“

„Jesu." Ituralde je lično otišao pred njih, održao im je govor i zamolio ih da se samo još jednom bore protiv Seanšana. Klicali su i urlali, ali nisu požurili da mu se pridruže. Oni će odugovlačiti. Već ih je pet-šest puta naveo da se bore „samo još jednom", ali oni uviđaju kuda taj rat vodi i više ne može da se osloni na njih. Ako je uopšte i mogao.

„Krvave kukavice", promrlja Radžabi. „Onda neka ih Svetlost spali! Učinićemo to sami. I ranije nam je polazilo za rukom."

Ituralde zamišljeno duboko povuče dim iz lule. Rešio je da napokon iskoristi duvan iz Dve Reke. To što mu je sada u luli poslednji su ostaci njegove zalihe; već mesecima čuva taj duvan. Dobar ukus. Najbolji koji postoji.

Opet se zagleda u svoje karte i ispruži onu manju pred sebe. Koristile bi mu bolje karte - to je sigurno. „Ovaj novi seanšanski vojskovođa", reče Ituralde, „okuplja preko tri stotine ljudi sa dobrih dve stotine damana."

„I ranije smo pobeđivali velike snage. Pogledaj samo šta smo postigli kod Darlune! Smrvio si ih, Rodele!"

A da bi to učinio, Ituralde je morao da prikupi svako zrnce lukavosti, veštine i sreće kojima je obdaren. Bez obzira na to, ostao je bez više od polovine svog ljudstva. Zato sada kao ranjena zver beži pred tom drugom i većom seanšanskom vojskom.

Ovoga puta, oni ne greše. Seanšani se ne oslanjaju isključivo na svojo rakene. Njegovi ljudi presreli su nekoliko izviđača pešadinaca, a to znači na desetine njih nije uhvaćeno. Ovoga puta, Seanšani znaju njegovo pravo brojno stanje i znaju gde se on zaista nalazi.

Njegovim neprijateljima dosadilo je da budu terani kao ovce i obmanjivani; umesto toga, počeli su da neumorno progone, izbegavajući njegove zamke. Ituralde je nameravao da se povlači sve dublje i dublje u Arad Doman; to bi njegove snage dovelo u prednost, a rasteglo seanšansko snabdevanje. Računao je da će tako moći da izdrži četiri ili pet meseci. Ali ti planovi sada su beskorisni; načinjeni su pre nego što je Ituralde otkrio da se po Arad Domanu šeta čitava prokleta vojska Aijela. Ako je verovati izveštajima - a izveštaji o Aijelima često su preterani, tako da on baš i nije siguran koliko da veruje u njih - preko stotinu hiljada Aijela zauzelo je velike delove severa, uključujući i Bandar Eban.

Stotinu hiljada Aijela. Oni vrede kao dve stotine hiljada domanskih vojnika. Možda i više. Ituralde se dobro seća Krvavog snega od pre dvadeset godina, kada je izgledalo kao da je za svakog ubijenog Aijela on gubio desetoricu vojnika.

Uhvaćen je u zamku, kao lešnik između dva kamena. Najbolje što je mogao bilo je da se povuče tu, u taj napušteni steding. To će mu dati prednost nad Seanšanima - ali samo malu. Seanšanska vojska je šestostruko veća od njegove i najneiskusniji zapovednici znaju da je borba u toj srazmeri čisto samoubistvo.

„Radžabi, jesi li nekada video majstora žonglera?" upita Ituralde, gledajući kartu.

Krajičkom oka, Ituralde vide bivolikog čoveka kako se zbunjeno mršti. „Video sam jednog zabavljača koji...“

„Ne, ne zabavljača. Majstora."

Radžabi odmahnu glavom.

Ituralde je neko vreme zamišljeno pućkao pre nego što je progovorio. „Ja jednom jesam. Bio je to dvorski bard u Kaemlinu. Vitak čovek, s britkom visprenošću možda prikladnijom nekoj krčmi, iako je bio u kitnjastoj odeći. Hardovi ne žongliraju baš često; ali njemu nije smetalo. Kako sam shvatio, voleo je da žonglira kako bi udovoljio mladoj kćeri naslednici."

Izvadi lulu iz usta, pa nabi duvan.

„Rodele“, reče mu Radžabi. „Seanšani..."

Rodel diže jedan prst, pa vrati lulu u usta pre nego što nastavi: „Bard je počeo da žonglira s tri lopte. A onda nas je zapitao mislimo li da može dodati još jednu. Podstakli smo ga klicanjem, on je nastavio da žonglira sa četiri, s pet, sa šest. Sa svakom novom loptom naše tapšanje bilo je sve glasnije, a on nas je stalno pitao mislimo li da može da doda još jednu. Mi smo, naravno, odgovarali potvrdno.

Sedam, osam, devet. Ubrzo je u vazduhu bilo deset loptica, koje su letele u obrascu tako zamršenom da nisam mogao da ih pratim pogledom. On je morao da se napreže kako bi ih zadržao u vazduhu; stalno je morao da upušta ruku i hvata lopte koje je skoro promašio. Toliko je bio usredsređen da je zaboravio da nas pita da li da dodaje nove lopte, ali gomila gostiju je lo tražila. Jedanaest! Probaj jedanaest! I tako je njegov pomoćnik bacio još jednu loptu u taj metež."

Ituralde povuče dim.

„Ispustio ih je?“, upita Radžabi.

Rodel odmahnu glavom. „Ta poslednja lopta zapravo uopšte nije bila lopta. Bilo je to neko iluminatorsko čudo; kada je stigla na pola puta do barda, blesnula je u iznenadnom prasku svetlosti i dima. Dok se nama vid razbistrio, bard je nestao, a po podu je bilo poredano deset lopti. Kada sam se osvrnuo, zatekao sam ga kako sedi za jednim stolom sa ostatkom gostiju, pije vino iz pehara i udvara se ženi lorda Findala."

Jadni Radžabi je delovao potpuno zbunjeno. On voli da odgovori na njegova pitanja budu uredno sročeni i neposredni. Ituralde se obično isto tako oseća, ali poslednjih nekoliko dana - s neprirodno oblačnim nebom i osećajem trajne sumornosti - oteralo ga je u filozofiranje.

Pruži ruku i uze pohabani, presavijeni list hartije sa stola, izvlačeći ga ispod kese s duvanom. Pruži ga Radžabiju.

„Napadni Seanšane iz sve snage", čitao je Radžabi. „Oteraj ih, nateraj ih u njihove brodove i da se vrate preko njihovog krvavog okeana. Računam na tebe, stari prijatelju. Kralj Alsalam.“ Radžabi spusti pismo. „Znam za njegova naređenja, Rodele. Nisam ušao u ovo zbog njega. Došao sam zbog tebe.“

„Da, ali ja se borim zbog njega", odgovori Ituralde. On je kraljev čovek; uvek će to biti. Ustade, lupkajući lulu da izbaci duvan iz nje i mrveći čizmom žeravicu. Spusti lulu i uze pismo od Radžabija, pa priđe vratima.

Mora da odluči. Da ostane i da se bori, ili da utekne na gori položaj, ali da time dobije na vremenu?

Straćara je stenjala, a vetar je njihao krošnje kada je Ituralde izašao u to oblačno jutro. Naravno, straćaru nisu podigli Ogijeri. Previše je klimava. Ovaj steding je odavno napušten. Njegovi ljudi digli su logor između drveća. To teško da je najbolji mogući položaj za ratni tabor, ali čovek kuva supu sa začinima koji su mu na raspolaganju; steding je bio previše zgodan da bi propustio da ga iskoristi. Neko drugi bi možda pobegao u grad i sakrio se iza bedema, ali Jedna moć je beskorisna među tim stablima. Postići da damane budu beskorisne bolje je od zidina, ma koliko visokih.

Moramo da ostanemo, pomislio je Ituralde, posmatrajući svoje ljude kako rade, kako se ukopavaju i dižu palisadu. Mrzeo je što mora da seče drveće u stedingu. Svojevremeno je poznavao nekoliko Ogijera i poštovao ih je. Ti ogromni hrastovi verovatno su zadržali nešto malo snage iz vremena kada su Ogijeri tu živeli. Zločin je poseći ih. Ali čovek radi ono što mora. Bežanje bi mu možda donelo više vremena, ali isto tako je moguće da bi ga koštalo vremena. Ima nekoliko dana pre nego što ga Seanšani napadnu. Ako mu pođe za rukom da iskopa bunar, možda bi mogao da ih primora na opsadu. Pokolebali bi se od ulaska u steding, a šuma će doneti prednost Ituraldeovoj manjoj vojsci.

Mrzi to što je dopustio da ga pribiju u jedno mesto. Verovatno je baš zato toliko dugo razmišljao, premda je duboko u sebi već znao kako je kucnuo čas da prestane da beži. Seanšani su ga naposletku sustigli.

Nastavio je da hoda duž redova vojnika, klimajući glavom ljudima koji su radili, kako bi svi mogli da ga vide. Ostalo mu je četrdeset hiljada ratnika, što je pravo čudo, ako se uzme u obzir s kakvom su izgledima bili suočeni. Ti ljudi bi trebalo da su pobegli. Ali viđali su ga kako dobija nemoguću bitku za nemogućom bitkom, bacajući loptu za loptom u vazduh, praćen sve glasnijim i glasnijim pljeskom. Mislili su da je on nezaustavljiv. Nisu shvatali da kada čovek baca sve više loptica u vazduh nije samo predstava to što postaje upečatljivo.

I pad koji neumitno dolazi na kraju biva upečatljiviji.

Svoje tmurne misli zadržao je za sebe dok su on i Radžabi šetali kroz logor podignut sred šume i proveravali šta je s palisadama. Posao lepo napreduje; ljudi su postavljali široka debla u tek iskopane jarke. Nakon što je završio s pregledom, Ituralde je klimnuo, kao samome sebi. „Ostaćemo ovde, Radžabi. Prenesi to dalje."

„Neki od ostalih kažu da ćemo zacelo izginuti ako ostanemo ovde“, odgovori Radžabi.

„Greše“, reče mu Ituralde.

„Ali...“

„Ništa nije sigurno, Radžabi", kaza mu Ituralde. „Napuni ovo drveće unutar palisade strelcima; biće skoro jednako delotvorni kao da su u kulama. Moraćemo da napravimo brisani prostor napolju. Saseci što je moguće više stabala oko palisade, pa onda postavi brvna iza nje, da služe kao prepreke za drugu liniju povlačenja. Istrajaćemo. Možda grešim u vezi sa onim Tarabontima, pa će nam priteći u pomoć. Ili možda kralj ima negde neku skrivenu vojsku, koja će nas odbraniti. Krv i pepeo, možda ćemo se potpuno sami ovde boriti protiv njih. Videćemo koliko im se dopada da se bore bez svojih đamana. Preživećemo."

Radžabi se vidno ispravi i postade samouvereniji. Ituralde je znao da je on očekivao takav govor. Baš kao svi ostali, Radžabi veruje Malom Vuku. Oni su ubeđeni kako on ne može da pretrpi neuspeh.

Ituralde je znao da nije tako. Ali ako ćeš već da pogineš, onda učini to dostojanstveno. Mladi Ituralde često je sanjao o bitkama i slavi ratovanja. Stari Ituralde zna da u vojevanju nema slave. Ali ima časti.

„Moj lorde Ituralde!", doviknu mu jedan glasnik, trčeći duž unutrašnje strane nedovršene palisade. Bio je to dečak, dovoljno mlad da ga Seanšani verovatno ostave u životu. Inače bi Ituralde tog dečaka i ostale poput njega poslao odade.

„Da?“, upita Ituralde okrećući se. Radžabi je pored njega stajao kao omanja planina.

„Neki čovek", zadihano odgovori dečak. „Izviđači su ga uhvatili kako ulazi u steding."

„Dolazi da se bori za nas?" upita Ituralde. Nije neuobičajeno da vojska privlači nove vojnike. Uvek ima onih koje mami slava, ili makar redovni obroci.

„Ne, milostivi", kaza mu dečak, boreći se za dah. „Kaže da je došao da vidi tebe."

„Seanšanin?", graknu Radžabi.

Dečak odmahnu glavom. „Ne, ali ima lepu odeću."

Dakle, glasnik nekog velmože. Domanac, ili možda tarabonski odmetnik. Ko god da je teško da će pogoršati okolnosti u kojima su. „I kažeš da je došao sam?"

„Da, gospodine."

Hrabar čovek. „Onda ga dovedi", naredi Ituralde.

„Gde ćeš ga primiti, milostivi?"

„Šta?“, prasnu Ituralde. „Zar misliš da sam ja nekakav vajni bogati trgovac s palatom? Primiču ga ovde, nasred polja. Idi po njega, ali nemoj da žuriš. I postaraj se da bude pod stražom."

Dečak klimnu i otrča. Ituralde mahnu nekim vojnicima i posla ih da trkom dovedu Vakedu i ostale zapovednike. Šimron je mrtav, spalila ga je ognjena kugla neke damane. To je baš šteta. Ituralde bi radije zadržao njega nego mnoge druge.

Većina zapovednika stigla je pre stranca. Vižljasti Anker. Jednooki Vakeda, koji bi inače bio zgodan čovek. Zdepasti Melarned. Mladoliki Lidrin, koji je nakon očeve smrti nastavio da sledi Ituraldea.

„Šta to čujem?", upita Vakeda, prekrstivši ruke pre nego što mu je prišao. „Ostajemo u ovoj mrtvačnici? Rodele, nemamo dovoljno vojske da se odupremo. Ako Seanšani dođu, bićemo u klopci."

„U pravu si", jednostavno odgovori Ituralde.

Vakeda se okrenu prema ostalima, a onda opet pogleda Ituraldea. Nešto malo njegove razdraženosti iščilelo je naspram Ituraldeovog iskrenog odgovora. „Pa... zašto onda ne bežimo?" Sada se hvalisao daleko manje nego pre svega nekoliko meseci, kada je Ituralde otpočeo ovaj pohod.

„Neću da vas lažem", kaza im Ituralde, gledajući svakog ponaosob. „U gadnom smo stanju. Ali ako se damo u beg, bićemo u gorem stanju. Više nema rupa u kojima možemo da se krijemo. Ovo drveće pruža nam prednost i možemo da se utvrdimo. Zahvaljujući stedingu, damane će biti beskorisne, a već je to dovoljan razlog da ostanemo. Ovde ćemo se boriti."

Anker klimnu; činilo se da razume koliko su okolnosti u kojima se nalaze ozbiljne. „Vakeda, moramo da mu verujemo. Za sada nas je vodio kako treba.“ Vakeda klimnu. „Valjda."

Krvave budale. Pre četiri meseca, polovina njih ubila bi ga na licu mesta zato što je ostao veran kralju. Sada misle da on može da postigne nemoguće. Baš šteta; počeo je da se nosi mišlju kako bi mogao da ih sve vrati kao Alsalamove odane podanike. „U redu“, kaza i upre prstom ka raznim tačkama duž utvrda. „Evo šta ćemo kako bismo ojačali slabe tačke. Hoću da...“

Ućuta kada ugleda jednu grupu kako se približava preko čistine. Onaj dečak je, praćen odredom vojnika, vodio jednog čoveka u crvenoj i zlatnoj odeći. Nešto u vezi sa tim pridošlicom privuče Ituraldeov pogled. Možda je reč o njegovoj visini; mladić je bio visok kao da je Aijel i svetle kose, baš kao oni. Ali nijedan Aijel ne bi nosio tako lep crveni kaput sa istaknutim zlatovezom. Za bokom mu je visio mač, a po tome kako je pridošlica hodao Ituraldeu se činilo da ume da ga koristi. Koračao je odlučno i rešeno, kao da misli da su vojnici oko njega počasna straža. Dakle, reč je o velmoži - i to velmoži koji je navikao da zapoveda. Zašto je onda došao lično, umesto da pošalje glasnika?

Mladi velmoža stade malo ispred Ituraldea i njegovih vojskovođa, pa pogleda svakoga od njih pre nego što se usredsredi isključivo na Ituraldea. „Kodel Ituralde?" upita. Kakav je to naglasak? Andorski?

„Da“, oprezno odgovori Ituralde.

Mladić klimnu. „Bašerov opis bio je tačan. Izgleda da se ukopavaš ovde. Zar zaista očekuješ da ćeš se odupreti seanšanskoj vojsci? Mnogostruko je brojnija od tvoje, a tvoji tarabonski saveznici ne deluju... spremno i željno da ti priskoče u odbranu."

Ko god da je, dobro je obavešten. „Nemam naviku da o svojoj odbrani razglabam sa strancima." Ituralde se zagleda u mladog velmožu. Snažan je - vitak i prekaljen, mada je to zbog kaputa teško oceniti. Više je koristio desnu ruku, ali kada se malo bolje zagledao, Ituralde je primetio da nema levu šaku. Obe podlaktice bile su mu istetovirane nekom čudnom crveno-zlatnom tetovažom.

Te oči. Bile su to oči koje su se nagledale smrti. Nije to samo mladi velmoža, več mladi vojskovođa. Ituralde ga iskosa odmeri. „Ko si ti?“

Stranac ga pogleda pravo u oči. „Ja sam Rand al’Tor, Ponovorođeni Zmaj. I ti si mi potreban. Ti i tvoja vojska."

Nekoliko od onih sa Ituraldeom opsova, a Ituralde ih na tren pogleda. Vakeda je bio pun neverice, Radžabi iznenađen, a mladi Lidrin otvoreno sumnjičav.

Ituralde opet pogleda pridošlicu. Ponovorođeni Zmaj? Taj mladić? Valjda bi to moglo biti moguće. Većina glasina slaže se u tome da je Ponovorođeni Zmaj jedan riđokosi mladić. Mada, glasine tvrde i da je visok deset stopa, dok se u drugim glasinama kaže da mu oči svetle u polumraku. A tu su i priče kako se prikazao na nebu iznad Falmea. Krv i pepeo, Ituralde ne zna da li da veruje kako je Zmaj uopšte ponovo rođen!

„Nemam vremena da se raspravljam", nastavi stranac, lica potpuno bezizražajnog. Deluje... starije nego što izgleda. Činilo se kao da ne haje zbog toga što je okružen naoružanim vojnicima. Zapravo, to što je došao sam... trebalo je da deluje kao potpuno glup čin. Međutim, nateralo je Ituraldea da se zamisli. Samo neko poput samog Ponovorođenog Zmaja može da se ušeta u vojni logor, pri tome potpuno sam, i da očekuje pokornost.

Plamen ga spalio ako ta činjenica već sama po sebi nije naterala Ituraldea da želi da mu veruje. Ili je taj čovek to što tvrdi da jeste, ili je potpuni luđak.

„Ako izađemo van stedinga, dokazaću da mogu da usmeravam", nastavi stranac. „To bi trebalo da se računa kao nekakav dokaz. Daj mi dopuštenje i dovešću ovamo deset hiljada Aijela i nekoliko Aes Sedai, koji će ti se svi zakleti da sam to što kažem."

Glasine takođe kažu da Aijeli slede Ponovorođenog Zmaja. Ljudi oko Ituraldea zakašljaše se i nelagodno skrenuše pogled. Mnogi su bili Zmajuzakleti pre nego što su se pridružili Ituraldeu. Ako izgovori prave reči, taj Rand al’Tor - ili ko god da je - mogao bi da zavadi vojnike u Ituraldeovom logoru.

„Čak i da pretpostavimo kako ti verujem", oprezno kaza Ituralde, „ne vidim zašto bi to bilo bitno. Ja moram da vodim rat, a pretpostavljam da ti imaš druge brige."

„Ti si moja briga", odvrati Al’Tor, pogleda tako oštrog da se činilo kao da će zaseći u Ituraldeovu lobanju i u njoj potražiti bilo šta što bi mu bilo od koristi. „Moraš da sklopiš mir sa Seanšanima. Ovim ratom ništa ne dobijamo. Hoću da odeš u Krajine; ne mogu da odvojim ljude da čuvaju Pustoš, a izgleda da su Krajišnici zapostavili svoje dužnosti."

„Imam naređenja", odgovori Ituralde, odmahujući glavom. Čekaj. On ne bi učinio kako taj mladić traži od njega sve i da nema naređenja. Samo što... te oči. Alsalam je imao takve oči, kada su obojica bili mlađi. Oči koje zahtevaju poslušnost.

„Tvoja naređenja", upita ga Al’Tor. „Jesu li od kralja? Zato si se tako bacao na Seanšane?"

Ituralde klimnu.

„Slušao sam o tebi, Rodele Ituralde", reče Al’Tor. „Ljudi kojima verujem i koje poštujem veruju tebi i poštuju te. Umesto da si pobegao i sakrio se, ukopao si se ovde kako bi vodio bitku u kojoj znaš da ćeš poginuti. Sve zbog odanosti koji osećaš prema svom kralju. To je za svaku pohvalu, ali vreme je da se okreneš i da se boriš u bici koja nešto znači. U bici koja znači sve. Pođi sa mnom i daću ti presto Arad Domana.“

Ituralde se oštro uspravi. „Nakon što si pohvalio moju odanost, očekuješ da ću svrgnuti sopstvenog kralja?"

„Tvoj kralj je mrtav", odbrusi Al’Tor. „Ili to, ili mu je mozak rastopoljen kao vosak. Sve sam uvereniji da ga je Grendal otela. U pometnji koja vlada ovom zemljom vidim njen uticaj. Kakva god naređenja da imaš, verovatno potiču od nje. Još nisam utvrdio zašto ona želi da se boriš protiv Senašana."

Ituralde frknu. „Pričaš o jednoj Izgubljenoj kao da ti je bila gost na večeri."

Al’Tor ga pogleda pravo u oči. „Sećam se svakog od njih - njihovih lica, njihovog ponašanja, govora i dela - kao da sam ih hiljadu godina poznavao. Ponekad ih se sećam bolje nego sopstvenog detinjstva. Ja sam Ponovorođeni Zmaj."

Ituralde trepnu. Plamen me spalio, pomislio je. Verujem mu. Krvavi pepeo! „Hajde... hajde da vidimo taj tvoj dokaz."

Naravno, neki su se bunili protiv toga, a najviše Lidrin, koji je mislio da je to suviše opasno. Ostali su bili uzdrmani. Evo čoveka kojem su se zavetovali a da ga nikada nisu ni upoznali. Činilo se kao da oko Al’Tora postoji nekakva... sila, koja privlači Ituraldea i zahteva da on postupi po naređenju. Pa, najpre će videti taj dokaz.

Poslali su glasnike po konje kako bi izjahali iz stedinga, ali Al’Tor je nastavio da priča kao da je Ituralde već njegov čovek. „Možda je Alsalam još u životu", govorio je Al’Tor dok su čekali. „Ako jeste, uviđam da ti ne bi želea njegov presto. Hoćeš li Amadiciju? Biće mi potreban neko da tamo vlada i da pazi na Seanšane. Beli plaštovi se sada tamo bore. Nisam siguran hoću li moći da zaustavim taj sukob pre Poslednje bitke."

Poslednja bitka. Svetlosti! „Neću je prihvatiti ako ubiješ tamošnjeg kralja", odgovori Ituralde. „Ako su ga Beli Plaštovi već ubili, ih ako su ga Seanšani ubili, onda možda i hoću."

Kralj! Šta on to priča? Plamen te spalio!, u mislima je prekorio sebe. Bar sačekaj da vidiš dokaz pre nego što počneš da prihvataš prestole! Taj čovek se tako ponaša i priča o događajima kao što je Poslednja bitka - događajima kojih se čovečanstvo hiljadama godina pribojava - kao da su to stavke u dnevnom logorskom izveštaju.

Vojnici stigoše s konjima, pa Ituralde uzjaha, kao i Al’Tor, Vakeda, Radžabi, Anker, Melarned, Lidrin i još nekoliko nižih zapovednika.

„Doveo sam veliki broj Aijela u tvoju zemlju", obratio mu se Rand al’Tor kada pojahaše. „Nadao sam se da ću pomoću njih ponovo uspostaviti red, ali potrebno im je više vremena nego što sam ja želeo. Nameravam da obezbedim članove Saveta trgovaca; možda ću biti u prilici da nametnem mir čitavom području kada ih sve budem držao u šaci. Šta ti misliš?"

Ituralde nije znao šta da misli. Obezbeđivanje Saveta trgovaca? To mu zvuči kao otimanje. U šta je to Ituralde upao? „To bi moglo da upali", čuo je sebe kako odgovara. „Svetlosti, kada se sve uzme u obzir, to je verovatno najbolji plan."

Al’Tor klimnu, gledajući ispred sebe dok su izlazili kroz palisadu i kretali stazom koja je vodila do ivice stedinga. „Svejedno ću morati da obezbedim Krajine. Paziću na tvoju domovinu. Plamen spalio one Krajišnike! Šta li su to namerili? Ne. Ne, ne još. Mogu da čekaju. Ne, on će poslužiti. On može da izdrži. Poslaću ga sa Aša’manima." Al’Tor se odjednom okrenu i pogleda Ituraldea. „Šta bi mogao da postigneš kada bih ti dao stotinu ljudi koji mogu da usmeravaju?"

„Luđaka?"

„Ne, većina njih su prisebni", odgovori Al’Tor - i izgleda da se nije uvredio. „Koliko god da su poludeli pre nego što sam očistio opačinu, to je i dalje prisutno - uklanjanje opačine nije ih izlečilo - ali vrlo mali broj njih je duboko zašao u ludilo. A sada kada je saidin čist, stanje im se neće pogoršavati."

Saidin? Čist? Ako bi Ituralde imao svoje ljude koji mogu da usmeravaju... Na neki način, svoje damane. Ituralde se počeša po bradi. Sve mu to brzo nadolazi - ali vojskovođa mora da bude brz na pameti. „Dobro bih ih iskoristio", odgovori. „Veoma dobro."

„Odlično", odgovori Al’Tor. Izašli su iz stedinga; vazduh je bio drugačiji. „Moraćeš da držiš na oku veliku površinu, ali mnogi od onih koje ću poslati s tobom mogu da otvaraju kapije."

„Kapije?", upita ga Ituralde.

Al’Tor ga pogleda, pa onda kao da stisnu zube i sklopi oči, drhteći kao da mu je loše. Ituralde se ispravi u sedlu, iznenada na oprezu i hvatajući se mača. Otrov? Da nije taj čovek ranjen?

Ali ne, Al’Tor otvori oči i u njihovim dubinama kao da zablista pogled koji je govorio o krajnjem užitku. Okrenu se i mahnu rukom, a linija svetlosti kao da raseče vazduh pred njime. Ljudi oko Ituraldea opsovaše i ustuknuše. Jedno je da čovek tvrdi kako može da usmerava; kada to učini ispred tebe, nešto je sasvim drugo!

„To je kapija", kaza Al’Tor dok se linija svetlosti okretala i otvarala veliku crnu rupu u vazduhu. „U zavisnosti od snage Aša’mana, kapija može biti dovoljno široka da se kroz nju proteraju kola. Možeš kroz nju dospeti veoma brzo bilo kud, ponekad i trenutno, u zavisnosti od okolnosti. Uz pomoć nekoliko uvežbanih Aša’mana tvoja vojska bi mogla da ujutro doručkuje u Kaemlinu, a onda da svega nekoliko časova kasnija ruča u Tamčiku.“

Ituralde se počeša po bradi. „E to je stvar koju treba videti. Zaista stvar koju treba videti.“ Ako taj čovek priča istinu i te kapije zaista tako rade... „Pomoću ovoga bih mogao da očistim Seanšane iz Tarabona, a možda i iz čitave zemlje!"

„Ne“, prasnu Al’Tor. „S njima ćemo sklopiti mir. Sudeći po onome što mi izviđači govore, biće dovoljno teško privoleti ih na sporazum a da im pritom ne obećam tvoju glavu. Neću da ih dodatno uznemiravam. Nema vremena za zadevice. Čekaju nas važnije stvari."

„Ništa nije važnije od moje domovine", odgovori Ituralde. „Čak i da su ova naređenja lažna, poznajem Alsalama. On bi se saglasio sa mnom. Nećemo da trpimo stranu vojsku na tlu Arad Domana."

„Onda ću ti nešto obećati", ogovori mu Al’Tor. „Postaraću se da Seanšani napuste Arad Doman. To ti obećavam. Ali dalje se nećemo boriti protiv njih. U zamenu za to ti ćeš otići u Krajine i braniti ih od upada. Zadržavaj Troloke ako napadnu i pozajmi mi neke od tvojih zapovednika da pomognu u zavođenju reda u Arad Domanu. Lakše će biti povratiti red ako ljudi vide da njihovi vlastelini sarađuju sa mnom."

Ituralde razmisli o tome, mada je već znao šta će njegov odgovor biti. Ta kapija može da odvede njegove ljude iz te smrtonosne zamke u kojoj se nalaze. Sa Aijelima na svojoj strani - s Ponovorođenim Zmajem kao saveznikom - on zaista ima izgleda da postigne da Arad Doman bude siguran. Časna smrt je jedno - ali prilika da nastavi da se bori sa čašću... to je daleko dragocenija nagrada.

„Pristajem", kaza Ituralde i pruži ruku.

Al’Tor je prihvati. „Idi i digni logor. Do sutona ćeš biti u Saldeji."