Oluja na obzorju

33 Razgovor sa Zmajem

„Bolje bi ti bilo", izjavi Rand, „da je ovo nešto bitno." Ninaeva se okrenu i ugleda Ponovorođenog Zmaja kako stoji u dovratku primaće sobe. Nosio je tamnocrvenu odoru s crnim zmajevima izvezenim po rukavima. Patrljak mu je bio skriven u naborima levog rukava. Mada mu je kosa bila čupava od sna, oči su mu bile budne.

Uđe u prostoriju kao pravi kralj - čak i sada, debelo posle ponoći i nakon što se upravo probudio, hodao je kao da je sasvim siguran u sebe. Neke sluge doneše čajnik pun vrelog čaja, a on napunu jednu šoljicu kada Min uđe za njim u sobu. I ona je bila u spavaćem ogrtaču; obe odore bile su domanskog kroja, a njena je bila od žute svile i daleko tanja od Randove. Aijelske Device zauzele su položaje pored vrata, naslonivši se na zidove na onaj njihov neobično lenj i istovremeno opasan način.

Rand otpi čaja iz šolje. Ninaevi je bilo sve teže i teže da u njemu vidi onog dečaka kog je znala iz Dve Reke. Je li mu vilica oduvek bila tako rešeno stisnuta? Kada mu je korak postao tako siguran, a držanje tako strogo? Taj čovek pred njom skoro kao da je... tumačenje Randa kog je nekada poznavala. Nalik na kip isklesan iz kamena da liči na njega, ali prenaglašenih herojskih crta.

„Pa?“, zatraži da čuje Rand. „Ko je ovo?"

Mladi šegrt Kerb sedeo je vezan Vazduhom na jednom od divana u prostoriji. Ninaeva ga pogleda pa prigrli Izvor i izatka štit protiv prisluškivanja. Rand je oštro pogleda. „Usmeravala si?“, upita je. Može da oseti kada ona to radi, ako pre toga ne preduzme mere predostrožnosti; prema Egveni i Elejni, on se tada naježi.

„Štit", odgovori ona, ne prihvatajući da bude zastrašena. „Koliko znam, nije mi potrebna tvoja dozvola da usmeravam. Mnogo ti je moć udarila u glavu, Rande al’Tore, ali ne zaboravi da sam te ja mlatila po zadnjici kada si mi bio jedva do kolena."

To bi ga nekada nateralo da makar razdraženo frkne. Sada ju je samo gledao. Ponekad joj se činilo kao da su se te njegove oči najviše promenile.

On uzdahnu. „Ninaeva, zašto si me probudila? Ko je ovaj žgoljavi, prestravljeni dečak? Da mi je bilo ko drugi poslao onakvu poruku u ovo doba noći, poslao bih ga Bašeru na bičevanje."

Ninaeva klimnu ka Kerbu. „Mislim da ovaj žgoljavi prestravljeni dečak zna gde je kralj."

To privuče i Randovu i Mininu pažnju. Ona nasu sebi šolju čaja i nasloni se o zid. Zašto se njih dvoje nisu uzeli?

„Kralj?“, upita Rand. „Onda i Grendal. Ninaeva, otkud to znaš? Gde si ga pronašla?"

„U tamnici u koju si poslao Miliser Čadmar", odgovori mu Ninaeva odmeravajući. „Tamo je stravično, Rande al’Tore. Nemaš nikakvog prava da se tako ponašaš prema nekoj osobi."

Ni na to nije ništa odgovorio. Umesto toga, samo je prišao Kerbu. „Je li čuo nešto prilikom ispitivanja?"

„Ne", odgovori Ninaeva. „Ali mislim da je ubio glasnika. Pouzdano znam da je pokušao da otruje Miliser. Da je nisam Izlečila, bila bi mrtva do kraja ove nedelje."

Rand pogleda Ninaevu a ona skoro oseti kako on povezuje u glavi te njene primedbe da bi shvatio šta je to radila. „S vremenom sam zaključio", naposletku joj reče, „da ste vi Aes Sedai po mnogo čemu kao pacovi. Uvek ste tamo gde vas niko ne želi."

Ninaeva frknu. „Da nisam tamo otišla, Miliser bi bila mrtva, a Kerb na slobodi."

„Pretpostavljam da si ga pitala ko mu je naredio da ubije glasnika."

„Ne još", odgovori Ninaeva. „Ali jesam našla otrov u njegovim stvarima, i potvrdila sam da je spremao hranu i za Miliser i za glasnika." Ona zastade, pa nastavi: „Rande, nisam sigurna da će on moći da odgovori na tvoja pitanja. Kopala sam ga - i premda nije bolestan u telu, tu... ima nečega. U njegovom umu."

„Kako to misliš?" tiho je upita Rand.

„Nekakva prepreka", kaza mu Ninaeva. „Tamničar je delovao osujećeno - pa čak i iznenađeno - što je glasniku pošlo za rukom da se odupre njegovom propitivanju. Mislim da je i u tom čoveku postojala nekakva prepreka, nešto što ga je sprečavalo da ne oda previše."

„Prinuda", reče joj Rand. To je rekao nehajno, prinoseći čaj usnama.

Prinuda je mračna i zla stvar. Osetila ju je na sopstvenoj koži; i dalje se svaki put ježila kada bi pomislila na ono što joj je Mogedijen učinila. A i to je bila samo sitnica, brisanje nekih sećanja.

„Malo njih je vešto s Prinudom kao Grendal", zamišljeno promrlja Rand. „Možda je to potvrda koju sam tražio. Da, Ninaeva - ovo je možda veliko otkriće. Dovoljno veliko da bih zaboravio kako si do njega došla."

Rand obiđe divan i nagnu se da pogleda dečaka u oči.

„Pusti ga", zapovedi joj.

Ona posluša.

„Reci mi", obrati se Rand Kerbu, „ko ti je kazao da otruješ one ljude?"

„Ništa ne znam!" ciknu dečak. „Ja samo..."

„Stani", tiho mu kaza Rand. „Veruješ li da mogu da te ubijem?"

Dečak zaćuta i - mada Ninaeva nikada ne bi ni pomislila da je to moguće - njegove plave oči još se više razrogačiše.

„Veruješ li da će tvoje srce prestati da kuca", nastavi Rand istim tim jezivim, tihim glasom, „ako samo kažem? Ja sam Ponovorođeni Zmaj. Veruješ li da mogu da ti uzmem život, pa čak i dušu, ako jednostavno poželim da se to dogodi?"

Ninaeva opet vide mijazmu tame oko Randa, ono zračenje za koje nije bila u potpunosti sigurna da je zaista tu. Ona prinese čaj usnama - i otkri da je iznenada postao gorak i bljutav, kao da je predugo stajao.

Kerb se poguri i zaplaka.

„Govori", zapovedi mu Rand.

Dečak zinu, ali začu se samo stenjanje. Toliko je bio opčinjen Random da nije hteo - ili nije mogao - ni da trepne da mu znoj ne bi klizio u oči.

„Da“, zamišljeno kaza Rand. „Ninaeva, ovo je Prinuda. Ona je ovde! Bio sam upravu.“ Pogleda Ninaevu. „Moraćeš da raspršiš mrežu Prinude, da mu je izbrišeš iz uma, pre nego što on bude mogao da nam ispriča ono što zna."

„Molim?" s nevericom upita ona.

„Nisam umešan s takvim tkanjem", odmahnu Rand. „Mislim da ti možeš da ukloniš Prinudu ako pokušaš. To je na neki način slično Lečenju. Upotrebi isto tkanje koje stvara Prinuda, ali ga obrni."

Ona se namršti. Lečenje tog jadnog dečaka zvuči joj kao baš dobra zamisao - napokon, trebalo bi da svaka rana bude Izlečena. Ali pokušavanje da j učini nešto što nikada ranije nije radila - i to ispred Randa - ne zvuči joj ; primamljivo. Šta ako to učini pogrešno i nekako povredi dečaka?

Rand sede na divan preko puta nj ega, a Min priđe da mu se pridruži. Ona } pogleda čaj i namršti se; njen se očigledno pokvario jednako iznenadno kao j Ninaevin.

Rand pogleda Ninaevu čekajući. ;

„Rande, ja...“ !

„Samo probaj", kaza joj Rand. „Ne mogu da ti kažem kako žene to tačno ‘ rade, ali ti si pametna. Siguran sam da ćeš uspeti."

Ona opet pobesne zbog njegovog nenamernog nipodaštavanja. Nije bilo od pomoći ni to što je toliko umorna. Ona stisnu zube i okrenu se prema Kerbu, pa izatka svih pet Moći. Njemu pogled polete napred-nazad, mada ne može da vidi tkanja.

Ninaeva rasprostre veoma lagano Lečenje po njemu, tako da se on ukoči. Izatka odvojenu nit Vazduha, Kopajući u njegovoj glavi što je nežnije mogla, dodirujući tkanja koja su mu se lepila za um. Da, sada vidi zamršenu mrežu izatkanu od niti Duha, Vazduha i Vode. Gledajući to u svom umu, kako je premrežilo dečakov mozak, potpuno se užasnula. Komadići tkanja tu i tamo su se uvlačili duboko u mozak, kao sićušne kuke.

Rand joj je kazao da obrne tkanje. To nije ni najmanje lako. Moraće da rasturi tu mrežu sloj po sloj, a vrlo lako bi mogla da ga ubije ako ma i najmanje pogreši. Skoro da je ustuknula od toga.

Ali ko drugi može to da uradi? Prinuda je zabranjeno tkanje, tako da čisto sumnja da Korela ih ostale imaju ikakvog iskustva s njim. Ako Ninaeva sada stane, Rand će jednostavno pozvati ostale i zatražiti od njih da to učine. A one će ga poslušati, smejući se Ninaevi iza leđa, Prihvaćenoj koja misli da je prava Aes Sedai.

Pa, ona je otkrila nove načina Lečenja! Pomogla je da se očisti opačina od Jedne moći! Izlečila je smirivanje i umirivanje!

Moći će i to.

Brzo je radila, počevši tako što je izatkala istovetni odraz prvog sloja Prinude. Svaka primena Moći bila je istovetna po snazi, ali obrnuta u odnosu na obrazac već izatkan u dečakovom umu. Ninaeva pažljivo i kolebljivo spusti svoje tkanje i oba istog trena nestaše, baš kao što je Rand rekao.

Kako li je znao da će se to desiti? Ona se naježi setivši se onoga što je Semirhag rekla u vezi s njim. Sećanja iz drugog života, sećanja na koja nema pravo. Zato im je Tvorac dopustio da zaborave na svoje prošle živote. Niko ne bi trebalo da se seča neuspeha Lijusa Terina Telamona.

Ona nastavi da skida slojeve za slojevima, uklanjajući tkanja Prinude kao što vidar skida zavoje s ranjene noge. To je bilo naporno, ali ispunjujuće. Svako tkanje malčice po malčice lečilo je dečaka, ispravljajući svet makar za dlaku.

Bilo je potrebno skoro sat vremena i bilo joj je potpuno iznurujuće. Ali uspela je. Kada poslednji sloj Prinude nestade, ona iznureno uzdahnu i pusti Jednu moć, ubeđena da više ne bi mogla da usmeri ni jednu jedinu nit, makar joj od toga život zavisio. Dotetura se do stolice i klonu u nju. Primetila je da se Min sklupčala na divan pored Randa i zaspala.

Ali on nije spavao. Ponovorođeni Zmaj je gledao, kao da vidi stvari koje Ninaeva ne može. On ustade i priđe Kerbu. Onako ošamućena, Ninaeva je tek tada primetila lice mladog svečara. Bilo je nekako neobično bezizražajno, kao u osobe koja je zadobila jak udarac u glavu.

Rand se spusti na jedno koleno, pa uhvati dečaka za bradu i zagleda mu se u oči. „Gde?“, tiho upita. „Gde je ona?“

Dečak otvori usta, a bale mu iscuriše iz ugla usana.

„Gde je ona?“, ponovi Rand.

Kerb zaječa, pogleda i dalje umrtvljenog, s jezikom koji mu je malčice virio između usana.

„Rande!“, viknu Ninaeva. „Prestani! Šta mu to radiš?“

„Ja mu ništa nisam uradio“, tiho odgovori Rand, ne gledajući je. „Ovo si ti uradila, Ninaeva, kada si rasparala ona tkanja. Grendalina Prinuda je moćna - ali na izvestan način, veoma gruba. Ona ispunjava um Prinudom u toj meri da potpuno briše ličnost i razum, ostavljajući tako lutku koja dela samo u skladu s njenim neposrednim naredbama."

„Ali on je pre svega nekoliko trenutaka bio u stanju da razgovara!"

Rand odmahnu glavom. „Ako pitaš ljude u zatvoru, reći će ti da je ovaj dečak bio usporen i da im se retko obraćao. U njegovoj glavi ne postoji prava osoba, već samo slojevi izatkane Prinude. Uputstva vesto sročena tako da izbrišu kakvu god ličnost da je ovo jadno dete imalo i da je zamene stvorenjem koje će se ponašati tačno onako kako Grendal želi. To sam video na desetine puta."

Desetine puta?, pomisli Ninaeva i zadrhta. Da li si ti to video, ili je to video Lijus Terin? Čija sećanja sada vladaju tobom?

Ona pogleda Kerba, osećajući mučninu. Pogled mu nije bio umrtvljen zato što je ošamućen, kako je mislila; oči su mu praznije od toga. Kada je Ninaeva bila mlađa, nova u ulozi Mudrosti, doveli su joj jednu ženu koja je pala s kola. Ta žena je danima spavala, a kada se napokon probudila - zurila je kao taj dečak. Nije bilo nikakvog znaka da bilo koga prepoznaje, niti da je u ljušturi u koju se njeno telo pretvorilo ostao tračak duše.

Umrla je nedelju dana kasnije.

Rand se opet obrati Kerbu. „Potrebno mi je mesto“, kaza mu. „Nešto. Ako u tebi ima ikakvog ostatka koji joj se suprotstavljao, ikakvog delića koji se protiv nje borio, obećavam ti osvetu. Mesto. Gde je ona?“

Pljuvačka je curila iz dečakovih usana. Podrhtavale su. Rand ustade, nadnoseći se nad njim, i dalje ga gledajući pravo u oči. Kerb zadrhta, pa prošapta dve reči.

„Natrinova humka.“

Rand tiho uzdahnu, pa pusti Kerba skoro kao da mu odaje poslednju počast. Dečak skliznu na pod, a bale mu se sa usana proliše po tepihu. Ninaeva opsova, pa skoči sa svog mesta i blago se zanese kada joj se soba okrenu oko glave. Svetlosti, iznurena je! Smirila se, pa sklopila oči i nekoliko puta duboko udahnula i izdahnula. Onda je klekla pored dečaka.

„Nemoj da se trudiš“, reče joj Rand. „Mrtav je.“

Ninaeva potvrdi smrt, a onda ošinu Randa pogledom. Kakvog on prava ima da deluje tako iznureno? Gotovo da ništa nije radio! „Šta si...“

„Ništa nisam učinio, Ninaeva. Pretpostavljam da ga je, nakon što si ti uklonila Prinudu, u životu jedino držao duboko zakopan bes koji je osećao prema Grendal. Koji god deo njegove ličnosti da je ostao, znao je da su one dve reći jedina pomoć koju može da da. Nakon toga, samo je digao ruke. Ništa više nismo mogli da učinimo za njega.“

„Ne prihvatam to“, odbrusi Ninaeva, besna zbog osujećenosti. „Mogao je da bude Izlečen!" Trebalo je da je bila u stanju da mu pomogne! Tako se dobro osećala kada je raščinila Grendalinu Prinudu, tako ispravno. To nije smelo da se tako završi!

Zadrhta, osećajući se opoganjeno. Zloupotrebljeno. Zar je sada bolja od onog tamničara koji čini onako užasne stvari da bi izvlačio saznanje? Ona prostreli Randa pogledom. Trebalo je da joj kaže šta će uklanjanje Prinude postići!

„Ne gledaj me tako, Ninaeva." Priđe vratima i pokaza Devicama da odnesu Kerbovo telo. One tako i učiniše, odnoseći ga dok je Rand tiho tražio novi čajnik.

Vratio se, pa seo pored usnule Min; ona je jedan od jastuka na divanu tutnula ispod glave. Jedna od dve svetiljke u prostoriji skoro da je sagorela sve ulje, tako da joj je lice napola bilo u senci. „Ovo je jedini način na koji je to moglo da se dogodi", nastavi on. „Točak tka kako Točak želi. Ti si Aes Sedai. Zar to nije jedno od vaših načela?"

„Ne znam šta je“, prasnu Ninaeva, „ali nije izgovor za tvoje postupke."

„Koje postupke?", upita je on. „Ti si mi ga dovela. Grendal je primenila Prinudu na njemu. Sada ću je zbog toga ubiti - i biću odgovoran jedino za to. Sada me pusti na miru. Pokušaću da se vratim na spavanje."

„Zar ne osećaš nimalo griže savesti?", htede da čuje ona.

Pogledaše jedno drugo pravo u oči, Ninaeva sluđena od osećaja osujećenosti i bespomoćnosti, a Rand... ko zna šta Rand oseća!

„Da li da patim zbog svih njih, Ninaeva?", tiho je upita ustajući, dok mu je lice i dalje bilo napola u tami. „Ako želiš, pripiši mi i ovu smrt. Biće samo jedna od mnogih. Koliko kamenja možeš da nagomilaš na nečije telo pre nego što težina postane nevažna? Koliko možeš da pržiš parče mesa pre nego što vrelina postane nebitna? Ako dopustim sebi da osećam grižu savesti zbog ovog dečaka, moraću da osetim grižu savesti i zbog svih ostalih. A to bi me smrvilo."

Ona ga pogleda u polumraku. Kralj - svakako. Vojnik - mada samo povremeno viđa rat. Suzbila je bes u sebi. Zar svrha svega toga nije bila da mu dokaže kako može da joj veruje?

„O, Rande", kaza mu ona, skrećući pogled. „To što si postao, to srce bez ikakvog drugog osećanja sem besa. To će te uništiti."

„Da“, tiho joj odgovori.

A ona ga zgranuto pogleda.

„Stalno me čudi", reče joj on gledajući Min, „zašto svi vi pretpostavljate da sam toliko tupav da ne vidim ono što je očigledno. Da, Ninaeva. Da, ovo će me uništiti. Znam."

„Onda - zašto?" upita ga ona. „Zašto nam ne dozvoliš da ti pomognemo?"

On diže pogled - ne da bi nju pogledao, već da bi se zagledao u daljinu. Jedna sluškinja, odevena u belo i kao šuma zeleno Miliserine kuće, tiho pokuca, pa uđe i spusti novi čajnik, uze stari, pa ode.

„Kada sam bio mnogo mlađi", tiho poče on, „Tam mi je ispričao jednu priču koju je čuo dok je putovao svetom. Pričao mi je o Zmajevoj planini. Tada nisam znao da ju je zapravo video sopstvenim očima, niti da me je tamo pronašao. Bio sam samo mali čobanin, a Zmajeva planina, Tar Valon i Kaemlin za mene su bili skoro bajkovita mesta.

Tada mi je ispričao za planinu tako visoku da je naspram nje naš Dvorogi vrh običan kepec. Po Tamovim pričama, niko se nikada nije popeo na vrh Zmajeve planine. Ne zato što je to nemoguće - već zato što bi čovek morao ila utroši i poslednji tračak snage da bi stigao do vrha. Toliko je visoka ta planina da bi borba s njom u potpunosti iscrpla čoveka."

Zaćuta.

„Pa?“, naposletku upita Ninaeva.

On je pogleda. „Zar ne shvataš? Priče tvrde da se niko nikada nije popeo na tu planinu jer onda ne bi imao snage da se vrati. Planinar može da je pobedi, može da se popne do vrha i vidi ono što nijedan čovek nikada nije video. Ali onda bi umro. Najsnažniji i najmudriji istraživači to su dobro znali - i zato nikad nisu ni pokušali da se popnu na nju. To su oduvek želeli, ali čekali su i čuvali taj put za neki drugi dan. Jer znali su da če im biti poslednji."

„Ali to je samo priča", kaza mu Ninaeva. „Legenda."

„Ja sam baš to", odgovori joj Rand. „Priča. Legenda. Nešto što će se godinama nakon ovog dana šapatom pričati deci." Odmahnu glavom. „Ponekad, ne možeš da se vratiš. Moraš da teraš dalje. A ponekad znaš da je uspon pred tobom tvoj poslednji.

Svi vi tvrdite da sam previše očvrsnuo, da ću se neumitno skrhati i pući ako nastavim. Ali pretpostavljate kako postoji potreba da od mene ostane nešto. Da moram da se spustim s planine nakon što jednom stignem do njenog vrhunca.

U tome je stvar, Ninaeva. Sada mi je to jasno. Ja ovo neću preživeti - i zato ne moram da brinem šta će biti sa mnom nakon Poslednje bitke. Ne moram da se suzdržavam, ne moram da čuvam ovu moju napaćenu dušu. Znam da moram da umrem. Oni koji žele da budem mekši, da budem spreman da popustim - to su oni koji ne mogu da prihvate ono što će mi se desiti."

Opet pogleda Min. Ninaeva je ranije u njegovim očima često viđala ljubav dok je gleda, ali oči su mu ovoga puta bile bezizražajne, na istovetno bezosećajnom licu.

„Rande, naći ćemo neki izlaz", kaza mu Ninaeva. „Zacelo postoji način da pobediš i da ostaneš živ."

„Ne", tiho procedi on. „Ne mami me da opet pođem tim putem. To samo vodi do bola, Ninaeva. Ja... nekada sam se nosio mišlju da ću za sobom ostaviti nešto da pomogne da svet preživi nakon moje smrti, ali to je bila borba da ostanem živ. Više ne mogu da udovoljavam sebi. Popeću se na vrh ove krvave planine i pogledati u sunce. Vi ćete se postarati za ono što će uslediti nakon toga. Tako mora biti."

Ona otvori usta da se opet pobuni, ali on je oštro pogleda. „Tako mora biti, Ninaeva."

Ona zatvori usta.

„Noćas si bila dobra“, reče joj Rand. „Sve si nas poštedela mnogo nevolja."

„Učinila sam to jer želim da mi veruješ", kaza Ninaeva pa smesta opsova u sebi. Zašto li je to kazala? Zar je zaista toliko iznurena da je istrtljala prvo što joj je sinulo?

Rand samo klimnu. „Verujem ti ja, Ninaeva. Više nego mnogim drugima. Ti misliš da znaš šta je najbolje za mene, iako ja to ne želim, ali to je nešto što mogu da prihvatim. Razlika između tebe i Kecuejn je u tome što je tebi zaista stalo do mene. Njoj je stalo samo do moje uloge u njenim namerama. Ona želi da učestvujem u Poslednjoj bici. Ti želiš da preživim. Zbog toga sam ti zahvalan. Sanjaj umesto mene, Ninaeva. Sanjaj o stvarima o kojima ja više ne mogu da sanjam."

Nagnu se da uzme Min u naručje; pošlo mu je za rukom uprkos tome što nije imao jednu šaku, tako što je jednu ruku gurnuo ispod nje, pa je uhvatio šakom dok ju je dizao. Ona se promeškolji, pa se pribi uz njega, malčice razbudi i promrmlja kako može da hoda. Nije je spustio - možda zbog iznurenosti u njenom glasu. Ninaeva je znala da ona gotovo svake noći ostaje da čita do kasno, upirući se skoro koliko i Rand.

Noseći Min, on pođe prema vratima. „Najpre ćemo se postarati za Seanšane“, kaza. „Dobro se pripremi za taj susret. Ubrzo nakon toga pobrinuću se za Grendal."

Onda je ostavi. Treperava svetiljka naposletku zgasnu, i ostade samo ona na stolu.

Rand ju je opet iznenadio. I dalje je ista ona vunoglava budala, ali je takođe iznenađujuće samosvesna budala. Kako čovek može da razume tako mnogo toga, a da opet bude takva neznalica?

A zašto ona ne može da smisli odgovor na ono što joj je rekao? Zašto ne može da natera sebe da zaurla na njega kako greši? Uvek postoji nada. Možda je sebe ojačao kada je odustao od tog najvažnijeg osećanja - ali je tako doveo sebe u opasnost da izgubi sve razloge zbog kojih mari za ishod svojih bitaka.

Iz nekog razloga, ona ne može da nađe reči kojima bi mu odgovorila.