Oluja na obzorju

35 Oreol crnila

Hladan morski lahor preplavio je Randa istog trena kada je projahao kroz kapiju. Taj povetarac, mek kao paperje, sa sobom je nosio mirise koji su se dizali iznad hiljadu logorskih vatri na kojima se podgrevalo jutarnje varivo.

Rand zauzda Tai’daišara, nespreman da dočeka sećanja koja ti mirisi nose sa sobom. Sećanja na vreme kada još nije bio siguran kakva je njegova uloga na svetu. Sećanje na vreme kada ga je Met neprestano podbadao zbog toga što nosi skupe kapute, iako je Rand stalno pokušavao da to izbegava. Sećanja na vreme kada se stideo barjaka koji se sada vijore za njim. Nekada je uporno tražio da ih kriju, kao da tako može sakriti sopstvenu sudbinu.

Povorka konjanika ga je čekala, a sedla su škripala i konji rzali. Rand je samo jednom - i to nakratko - boravio u Falmeu. Tada nigde nije mogao dugo da se zadržava. Mesece je provodio ili u poteri ili izbegavajući poteru. Fejn ga je doveo do Falmea, noseći Rog Valera i rabinski bodež za koji je Met bio vezan. Boje opet sevnuše čim pomisli na Meta, ali Rand nije obraćao pažnju na njih. Tih nekoliko trenutaka, boravio je u prošlosti.

Falme je bio prekretnica Randovog života, značajna poput one koja se kasnije odigrala u jalovim aijelskim zemljama kada je dokazao da je Kar’a’karn. Nakon Falmea, više nije bilo skrivanja, niti pokušavanja da pobegne od onoga što jeste. Bilo je to mesto kada je prvi put priznao sebi da je ubica, mesto kada je prvi put shvatio kakvu opasnost predstavlja po ljude oko sebe. Pokušao je da ih sve ostavi za sobom - ali pošli su za njim.

U Falmeu je mladi čobanin sagoreo, a njegov pepeo se rasuo na tim morskim vetrovima. Iz tog pepela uzdigao se Ponovorođeni Zmaj.

Rand potera Tai’daišara napred, a povorka opet krenu. Naredio je da se kapija otvori nedaleko od grada, nadajući se da je damane neće videti. Naravno, naredio je da je otvore Aša’mani - skrivajući tako tkanja od žena - ali nije želelo da uopšte vide Putovanje. Jedna od njegovih najvećih prednosti bilo je to što Seanšani ne mogu da Putuju.

Falme je bio podignut na parčencetu zemlje - poluostrvu Tomanskoj glavi - zarivenom u Aridski okean. Visoke litice sa obe strane grada kršile su talase, tako da se u daljini čula tiha rika. Zgrade od tamnog kamena prekrivale su poluostrva poput oblutaka na rečnom dnu. Većinom su ta zdanja bila četvrtaste prizemne kuće - široke, kao da su žitelji očekivali da će se talasi preliti preko litica i srušiti im se na domove. Trava u tim krajevima nije bila osušena kao u severnijim predelima, ali sveže prolećno rastinje počelo je da žuti i kopni, kao da vlati žale zbog toga što su promolile glave iz tla.

Poluostrvo se spuštalo u prirodnu luku, gde su bili ukotvljeni brojni seanšanski brodovi. Seanšanski barjaci vijorili su se, obeležavajući taj grad kao deo Carstva; najviši barjak iznad grada na sebi je nosio zlatnog jastreba u letu, s tri munje u kandžama. Jastreb je bio opervažen plavim.

Čudna stvorenja koja su Seanšani doveli sa svoje strane okeana kretala su se ulicama, predaleko da bi Rand razabrao pojedinosti. Rakeni su leteli nebom; izgleda da ih Seanšani tu drže u velikom broju. Tomanska glava beše odmah južno od Arad Domana, pa je i grad nesumnjivo bio veliko uporište za seanšanski pohod na sever.

Taj pohod danas će se okončati. Rand mora sklopiti primirje i ubediti Kćer Devet meseca da povuče svoje vojske. Taj mir biće kao zatišje pred buru. On neće zaštititi svoj narod od rata. Samo će ih sačuvati da izginu negde drugde. Ali učiniće ono što se učiniti mora.

Ninaeva dojaha do njega kada su nastavili prema Falmeu. Njena plavo-bela haljina bila je skrojena po domanskoj modi, ali od daleko deblje - i skromnije tkanine. Izgleda da prihvata modu širom sveta, noseći haljine iz gradova u kojima boravi, ali namećući im svoj osećaj primerenosti. Randu bi to nekada bilo smešno, ali više mu nije moguće da to oseća. Sve što sada može da oseti u sebi jeste studen, ukočenost povrh vodoskoka zaleđenog gneva.

Moraće taj gnev i tu ukočenost dovoljno dugo održati u ravnoteži. Moraće.

„I tako smo se vratili", kaza Ninaeva. Njen višebojni ter’angrealski nakit pomalo je kvario utisak koji je ostavljala jednostavno skrojena haljina.

„Da“, odgovori Rand.

„Pamtim kada smo poslednji put bili ovde", reče ona. „Takva pometnja, takvo ludilo. A na kraju svega toga, našli smo tebe s tom ranom na boku."

„Da“, prošapta Rand. Tu prvu od svojih neizlečivih rana zaradio je tu, boreći se sa Išamaelom na nebu iznad grada. Rana je zapekla čim se toga setio. Zapekla i zabolela. Na bol je sad gledao kao na starog prijatelja, kao na podsetnik da je i dalje živ.

„Videla sam te na nebu", nastavi Ninaeva. „Nisam verovala u to. Ja... pokušala sam da Izlečim tu ranu, ali tada sam i dalje bila pod unutrašnjim otporom, a nisam mogla da se razbesnim. Min nije htela da se odvoji od tebe."

Min danas nije pošla s njim. I dalje su bliski, ali nešto se u njihovom odnosu promenilo. Baš kao što se oduvek bojao da će se dogoditi. On zna da je njoj svaki put kada ga pogleda pred očima on kako je davi.

Pre svega nekoliko nedelja, on je ne bi mogao sprečiti da ne pođe s njim, bez obzira na sve. Sada je bez reči ostala.

Led. Ubrzo će sve biti gotovo. Nema prostora za žaljenje i tugu.

Aijeli potrčaše napred kako bi istražih je li neko postavio zasedu. Mnogi su nosili crvene poveze na glavama. Rand se nije brinuo zbog zasede. Seanšani ga neće izdati, ako među njima nema još nekog Izgubljenog.

Rand spusti ruku i dodirnu mač za pojasom. Bio je blago povijenog sečiva, u crnim kanijama oslikanim izuvijanim zmajevima, crvenim i zlatnim. To ga je iz više razloga podsetilo na njegov poslednji boravak u Falmeu.

„Kada sam prvi put bio u ovom gradu", tiho kaza Rand, „ubio sam čoveka mačem. Nikada nisam pričao o tome. Bio je to seanšanski velmoža, majstor sečiva. Verin mi je kazala da ne usmeravam u gradu, pa sam se s njime suočio samo s mačem u rukama. Pobedio sam ga. Ubio sam ga.“

Ninaeva izvi jednu obrvu. „Dakle, ipak imaš pravo na to da nosiš sečivo označeno čapljom."

Rand odmahnu glavom. „Nije bilo svedoka. Met i Hurin borili su se negde drugde. Videli su me odmah nakon borbe, ali nisu bili svedoci smrtonosnog udarca."

„Zar su svedoci bitni?", izrugnu se ona. „Porazio si jednog majstora sečiva, pa si stoga i ti majstor sečiva. To jesu li te drugi videli ili nisu - potpuno je nebitno."

On je pogleda. „Ninaeva, čemu znak čaplje ako ne da ga drugi vide?"

Ona na to ništa ne odgovori. Ispred njih, neposredno izvan grada, Seanšani su podigli crno-beli prugasti paviljon. Kao da je na stotine parova sul’dam i damana stajalo oko otvorenog šatora; damane su bile u prepoznatljivim sivim haljinama, a sul’dam u crveno-plavim haljinama s munjama na nedrima. Rand je sa sobom poveo svega nekoliko ljudi koji mogu da usmeravaju: Ninaevu, tri Mudre, Korelu, Narišmu i Flina. Bio je to svega deo onih kojima je imao pristup, čak i da ne pozove svoje jedinice razmeštene na istoku.

Ali ne - pametnije je to što je sa sobom poveo samo simboličnu stražu, kako bi izgledalo da dolazi u miru. Ako se taj sastanak pretvori u bitku, Randova jedina nada biće da brzo pobegne pomoću kapije. Ili to... ih da učini nešto kako bi potpuno okončao sukob.

Figurica čoveka koji visoko diže kuglu visila je sa sedla. Pomoću nje, možda bi mogao da se suprotstavi damanama, makar ih bilo stotinu. Dve stotine. Dobro pamti Moć koju je u sebi držao dok je čistio saidin. Bila je to Moć dovoljno velika da čitave gradove sravni sa zemljom, da uništi svakoga ko mu stane na put.

Ne. Toga neće biti. Ne može priuštiti da dođe do toga. Seanšani zacelo znaju da bi se napad na njega završio nevoljom. Rand je opet došao da se sastane s njima, svestan da je izdajica u njihovim redovima pokušala da ga zarobi ili ubije. Zacelo će uvideti da je iskren u svojim namerama.

Ali ako to ne uvide... Pruži ruku i zgrabi pristupni ključ, pa ga za svaki slučaj ubaci u onaj svoj preveliki spoljni džep na kaputu. Onda duboko udahnu, pa se pribra i posegnu za Prazninom. Onda u njoj zgrabi Jednu moć.

Mučnina i vrtoglavica skoro da ga oboriše na tle. Zanjiha se, nogama čvrsto stežući Tai’daišara, rukom grabeći pristupni ključ u džepu. Stisnu zube. U pozadini njegovog uma Lijus Terin se probudio. Luđak je počeo da se otima za Jednu moć. Bila je to očajnička borba, i kada je Rand na kraju pobedio, shvatio je da se pogurio u sedlu.

I da opet mrmlja sebi u bradu.

„Rande?“, pozva ga Ninaeva.

Rand se ispravi. On jeste Rand, zar ne? Ponekad, nakon takve bitke, teško mu je da se seti ko je. Je li napokon potisnuo Randa, uljeza, i postao Lijus Terin? Juče se probudio u podne, zgrčen u jednom budžaku svojih odaja, plačući i šapćući sebi u bradu o Ilijeni. Osećao je mekoću njene duge zlatne kose u svojim rukama i sećao se kako ju je grlio. Sećao se kako je mrtva ležala pred njegovim nogama, ubijena Jednom moći.

Ko je on?

Zar je zaista bitno?

„Jesi li dobro?“, opet upita Ninaeva.

„Dobro smo.“ Rand nije ni shvatio da govori u množini sve dok mu te reči nisu sletele sa usana. Vidno se popravlja, mada je i dalje malo pomućen. Još od one bitke u kojoj mu je Semirhag spržila ruku, sve je pomalo izobličeno. On to više i ne primećuje.

Ispravi se, pa povuče još malo Moći kroz pristupni ključ, ispunjavajući sebe saidinom. Bio je tako sladak, uprkos mučnini koju izaziva. Žudeo je da povuče još više u sebe, ali nekako se zadržao. U sebi već ima više Moći nego što ma ko može da drži bez pomoći. Biće to dovoljno.

Ninaeva baci pogled na statuicu. Kugla na vrhu slabašno je svetlela. „Rande...“

„Držim samo malo više Moći, kao predostrožnost." Što neko u sebi drži više Jedne moći, to ju je teže staviti pod štit. Ako damane pokušaju da ga zarobe, biće zatečene njegovom otpornošću. Možda će moći da se suprotstavi čak i punom krugu. „Neću dozvoliti da me opet zarobe", prošapta. „Nikada više. Neće me iznenaditi."

„Možda bi trebalo da se vratimo", reče Ninaeva. „Rande, ne moramo da se sastanemo s njima pod njihovim uslovima. To..."

„Ostaćemo", tiho reče Rand. „Završićemo šta imamo s njima - ovde i sada." Video je jednu priliku kako sedi u paviljonu za stolom na postolju. Preko puta te prilike stajala je stolica, na istoj visini. To ga je iznenadilo. Na osnovu onoga što zna o Seanšanima, očekivao je da će morati da se raspravlja i da zahteva ravnopravan položaj.

Je li to Kći Devet meseca? To dete? Rand se namršti približavajući se paviljonu, ali onda shvati da ona zapravo nije dete, već veoma sitna žena. U crnoj odeći, bila je tamne puti, kao da je iz Morskog naroda. Njeno spokojno okruglo lice bilo je umrljano sivo-belim pepelom. Kada se malo bolje zagledao, učinilo mu se da je njegovih godina.

Rand duboko udahnu i sjaha. Vreme je da se rat okonča.

Ponovorođeni Zmaj je mlad. Tuon je to i bilo rečeno, ali nekako je za nju i dalje bilo iznenađujuće.

Zašto li je iznenađena njegovom mladošću? Zavojevački junaci često su mladi. I Artur Hokving lično, veliki začetnik Carstva, bio je mladić kada je započeo svoj osvajački pohod.

Oni koji osvajaju, oni koji vladaju svetom, brzo sagore, kao svetiljke nepotkresanih fitilja. Bio je u zlatnom i crvenom na crnom, a dugmad njegovog kaputa zablistala su kada je sjahao sa svog velikog crnog pastuva i prišao paviljonu. Crni kaput beše izvezen crvenim i zlatnim vezom po rubovima rukava - to da mu je nedostajala šaka bilo je veoma upadljivo zbog tih rubova - ali odeća mu je inače bila jednostavna i neukrašena. Kao da on smatra kako nema potrebe da ukrasima skreće pažnju sa svog lica.

Kosa mu je bila boje zalaska sunca - tamnoriđa. Držanje mu beše kraljevsko - korak odlučan, samouveren, a gledao je pravo preda se. Tuon su učini da tako hoda, da ne uzmiče. Pitala se ko li je njega podučavao. Verovatno je imao najbolje učitelje da ga pripreme kako da se ponaša među kraljevima i vođama. Mada, izveštaji kažu da je odrastao kao čobanin u nekom selu. Možda je to priča, pažljivo proneta da bi mu obezbedila naklonost običnih ljudi?

Prišao je paviljonu, a s njegove leve strane prilazila je jedna marat’damane. Žena je bila u haljini boje vedrog neba, opervaženoj tkaninom nalik na oblake. Kosa joj je bila prikupljena u jednu tamnu pletenicu i na sebi je nosila kitnjast, previše upadljiv nakit. Izgleda da je zbog nečega ljuta, pošto su joj veđe namrštene a usne stisnute. Tuon zadrhta zbog nje. Čovek bi pomislio da se nakon putovanja s Metrimom navikla na marat’damane. Ali nije tako. One su neprirodne. Opasne. Tuon ne može da se oseća lagodno u blizini damane kojoj nije stavljen povodac ništa više nego što bi mogla da trpi da joj se travojezik uvija oko gležnja i da joj jezikom palaca po koži.

Naravno, ako ju je marat’damane uznemiravala, onda su dva čoveka sa Zmajeve desne strane to činila još više. Jedan od njih, jedva nešto stariji od dečaka, nosio je kosu u pletenicama za čije su krajeve bili privezani zvončići. Drugi je bio stariji, sede kose i preplanulog lica. Uprkos razlici u godinama, obojica su hodala s nehajnom razmetljivošću ljudi sviknutih na bitku. Obojica su bili u crnim kaputima, sa svetlucavim pribadačama na visokim okovratnicima. Aša’mani - tako se zovu. Muškarci koji mogu da usmeravaju. Izrodi koje je najbolje brzo ubiti. U Seanšanu je bilo svega nekoliko onih koji su - žudeći za prednošću koju njihovi neprijatelji ne bi očekivali - pokušali da obuče te Corovande dun, te Vihore crnih duša. Budale su brzo nastradale, počesto uništene upravo alatkama kojima su želele da ovladaju.

Tuon se pribra. Kejrida i Mrtvu stražu oko nje iznenada savlada napetost. Beše to jedva primetno - stisnute pesnice, lagano disanje. Tuon se nije okrenula prema njima, mada je potajno dala znak Selukiji.

„Zadržite spokoj", Glas se tiho obrati ljudima.

Tako će i učiniti - oni su Mrtva straža. Tuon je mrzela to što je morala da iznese tu opomenu, pošto im je to spustilo pogled. Ali neće dozvoliti da dođe do nekakvog propusta. Susret s Ponovorođenim Zmajem biće opasan. To je neizbežno - čak i s dvadeset damana i sul’dam sa obe strane paviljona. Čak i s Kejridom iza njenih leđa i kapetanom Muzengeom i odredom strelaca koji čekaju na jednom prekrivenom krovu u blizini. Čak i sa Selukijom sa svoje desne strane, napetom i spremnom da napadne, kao džagvin na visokom stenju. Čak i sa svim tim oko sebe - Tuon je izložena. Ponovorođeni Zmaj je kao lomača koja je neobjašnjivo buknula unutar neke kuće. Ne možeš je sprečiti da ne ošteti sobu. Sve što možeš jeste da se nadaš kako će ti poći za rukom da spaseš zgradu.

Prišao je stolici naspram Tuon i seo, i ne dovodeći u pitanje to što ga je postavila kao sebi ravnog. Ona zna da se ostali pitaju zašto i dalje nosi pepeo žaljenja, zašto se nije proglasila caricom. Vreme određeno za žaljenje se završilo, ali Tuon nije stupila na presto.

Bilo je to zbog tog čoveka. Carica ni s kime ne može da se susretne kao sa sebi ravnim, čak ni s Ponovorođenim Zmajem. Ali Kći Devet meseca... ovaj čovek bi mogao biti njoj ravan. I stoga je oklevala. Ponovorođeni Zmaj verovatno se ne bi dobro poneo da se neko postavi kao viši u odnosu na njega, bez obzira na to što taj neko ima savršeno opravdan razlog da to učini.

Dok je sedao, munja sevnu između dva oblaka u daljini, mada je Malaji - jedna od damana koje umeju da predviđaju vreme - uporno tvrdila da u blizini nema kiše. Munje kada nema kiše. Dobro pazi šta radiš, pomislila je, tumačeći to znamenje, i pazi šta pričaš. To baš i nije najjasnije moguće znamenje. Da makar malo više pazi šta radi, morala bi da poleti u vazduh kako ne bi načinila pogrešan korak!

„Ti si Kći Devet meseca", kaza Ponovorođeni Zmaj. Bila je to izjava, a ne pitanje.

„Ti si Ponovorođeni Zmaj", odgovori ona. Gledajući te čelične oči, shvatila je da je njen prvi utisak bio pogrešan. To nije mlad čovek. Da, telo mu možda jeste mlado - ali te oči... to su drevne oči.

On se malčice nagnu prema njoj, a Mrtva straža se nape, tako da kožno remenje na oklopima zaškripa. „Sklopićemo mir", kaza Al’Tor. „Danas. Ovde."

Selukija tiho zasikta. Njegove reči zvučale su kao zahtev. Tuon mu je ukazala veliko poštovanje time što ga je postavila kao sebi ravnog, ali niko ne naređuje carskoj porodici.

Al’Tor pogleda Selukiju. „Slobodno reci svojoj telohraniteljki da može da se opusti", kaza on suvim glasom. „Ovaj susret se neće pretvoriti u sukob. Neću dopustiti da dođe do toga."

„Ona je moj Glas", pažljivo odgovori Tuon, „i moj Istinozborac. Moj telohranitelj je čovek iza moje stolice."

Al’Tor tiho frknu. Dakle, on je oštrovid - ili ima sreće. Malo ljudi tačno pretpostavi kakva je Selukijina prava uloga.

„Želiš mir", kaza mu Tuon. „Kakvi su uslovi tvoje... ponude?"

„Nije reč o ponudi, već o nužnosti", odgovori Al’Tor. Govorio je tiho. Svi ti ljudi pričaju tako brzo, ali Al’Torove reči imaju težinu. Podsetio ju je na njenu majku. „Poslednja bitka se bliži. Tvoj narod zacelo pamti proročanstva.

Vođenjem ovog rata sve nas ugrožavate. Moje snage - sve snage - potrebne su za borbu protiv Senke.“

Poslednja bitka odvijače se između Carstva i sila Mračnoga. To svi znaju. Proročanstva jasno govore da će carica poraziti one koji služe Senci, pa da će onda poslati Ponovorođenog Zmaja da vodi dvoboj sa Svetložderom.

Koliko je proročanstava ispunio? Izgleda da još nije oslepeo, te stoga to tek treba da se desi. Esanički ciklus kaže da će stajati pred svojim grobom i jecati. Ili se to proročanstvo odnosi na to da će mrtvi hodati zemljom, kao što već čine? Neke od tih aveti svakako su prešle preko svojih grobova. Zapisi su ponekad nejasni.

Ti ljudi kao da su zaboravili mnoga proročanstva, baš kao što su zaboravili na svoje zavete da čekaju Povratak. Ali ona mu to nije rekla. Pazi šta pričaš...

„Dakle, misliš da je Poslednja bitka blizu?“, upita ga ona.

„Blizu?" kaza Al’Tor. „Blizu je kao ubica koji ti svojim poganim dahom dahće za vratom dok prevlači nož preko tvoje kože. Blizu je kao poslednji otkucaj ponoći, nakon što je ostalih jedanaest odzvonilo. Blizu? Da, blizu je. Strašno blizu."

Je li ga ludilo već zahvatilo? Ako jeste, to će stvari dobro otežati. Posmatrala ga je, tragajući za znacima ludila. Izgleda da on vlada sobom.

Morski lahor dunu kroz paviljon, zanoseći platno i noseći sa sobom vonj trule ribe. U poslednje vreme, mnogo toga kao da truli.

Ona stvorenja, pomislila je. Troloci. Šta njihova pojava predskazuje? Tajli ih je uništila, a izviđači nisu pronašli druge. Pokolebala se, gledajući tog čoveka pred sobom. Da, Poslednja bitka je blizu, možda blizu koliko on kaže da jeste. Zbog toga je još važnije da te zemlje ujedini pod svojim barjakom.

„Mora da uviđaš zašto je ovo tako važno", kaza Ponovorođeni Zmaj. „Zašto se boriš protiv mene?"

„Mi smo Povratak", odgovori mu Tuon. „Predskazanja su nam kazala da je bilo vreme da se vratimo i očekivali smo da ćemo zateći ujedinjeno kraljevstvo spremno da nas slavi i da nam da vojske za Poslednju bitku. Umesto toga, zatekli smo rascepkanu zemlju koja je zaboravila svoje zavete i koja se nizašta nije pripremila. Kako to da ti ne uviđaš zašto moramo da se borimo? Ne pričinjava nam zadovoljstvo da vas ubijamo, ništa više nego što roditelj oseća zadovoljstvo kada kažnjava zabludelu decu."

Al’Tor je delovao kao da je pun neverice. „Mi smo za vas deca!"

„Bila je to samo metafora", reče mu Tuon.

On je na trenutak samo sedeo, a onda se počešao po bradi. Krivi li nju zbog toga što je ostao bez druge šake? Falendra je to pomenula.

„Metafora", kaza on. „Možda i prikladna. Da, zemlja nije bila ujedinjena. Ali ja sam je iskovao u celinu. Možda su spojevi slabi, ali izdržaće dovoljno dugo. Da nije mene, vaš rat ujedinjenja bio bi za svaku pohvalu. Ovako ste samo smetnja. Moramo da dobijemo mir. Naše savezništvo će potrajati samo dok se moj život ne okonča." Pogleda je pravo u oči. „Uveravam te da to neće trajati predugo."

Sedela je za širokim stolom, ruku sklopljenih ispred sebe. Rand Al’Tor neće moći da je dodirne ako pruži ruku. To je bilo namerno, mada je ta predostrožnost sada smešna, ako se malo bolje razmisli o tome. Ako on reši da je ubije, ruka mu neće ni biti potrebna. Najbolje je da o tome i ne razmišlja.

„Ako uviđaš vrednost ujedinjavanja", kaza mu ona, „možda bi onda trebalo da svoje zemlje ujediniš pod seanšanskim barjakom, da narediš svom narodu da položi zakletve i...“ Žena koja je stajala iz Al’Tora, ona marat’damane, razrogači oči dok je Tuon pričala.

„Ne“, kaza Al’Tor, prekidajući Tuon.

„Ali zacelo uviđaš da jedan vladar sa..."

„Ne“, tiho ponovi on, ali odlučnije. Opasnije. „Neću dozvoliti da niko više bude vezan tim vašim poganim povocima."

„Poganim? Oni su jedini način da se obuzdaju oni koji mogu da usmeravaju!"

„Pošlo nam je za rukom da stolećima preživimo bez njih."

„A vi ste..."

„Na to neću da pristanem", reče Al’Tor.

Tuonini stražari - uključujući i Selukiju - stisnuše zube, a vojnici se uhvatiše balčaka. Prekinuo ju je dva puta zaredom. Kćer Devet meseca. Kako može da bude toliko drzak?

On je Ponovorođeni Zmaj, eto kako. Ali njegove reči su glupost. On će se neumitno pokloniti pred njom kada postane carica. Proročanstva to zahtevaju. To zacelo znači da će se njegovo kraljevstvo priključiti carstvu.

Dopustila je da joj se taj razgovor istrgne iz ruku. Marat’damane su osetljiva tema za mnoge sa ove strane okeana. Verovatno razumeju koliko je razumno stavljati povoce tim ženama, ali teško im je da se odreknu svoje tradicije. Nema sumnje da je za njih baš zbog toga toliko uznemirujuće da razgovaraju o tim stvarima.

Mora da potera razgovor u drugom smeru. Da navede priču na nešto što će Ponovorođenog Zmaja izbaciti iz ravnoteže. Posmatrala ga je. „Hoće li naš razgovor biti samo ovakav?", upita ga ona. „Sedimo jedno naspram drugog i razgovaramo samo o razlikama?"

„A o čemu ćemo drugom da razgovaramo?", odvrati Al’Tor.

„Možda imamo nešto zajedničko."

„Čisto sumnjam da imamo zajedničke stvari koje su nešto važne."

„O?" reče Tuon. „A šta je s Metrimom Kautonom?“

Da, to ga je iznenadilo. Ponovorođeni Zmaj trepnu, neznatno otvarajući usta. „Met?", kaza. „Poznaješ Meta? Kako...“

„Oteo me je“, odgovori mu Tuon. „I vukao me je preko skoro cele Altare."

Ponovorođeni Zmaj je zabezeknuto pogleda, pa zatvori usta. „Sada se sećam“, tiho reče. „Video sam te. S njim. Nisam te povezao sa onim licem. Mete... šta si to radio?"

Ti si nas video?, sumnjičavo je pomislila Tuon. Dakle, ludilo se jeste pokazalo. Hoće li zbog toga biti lakše ili teže upravljati njim? Nažalost, verovatno ovo potonje.

„Pa“, naposletku reče Al’Tor, „verujem da je Met imao svoje razloge. Uvek ih ima. A mora se priznati da mu oni u datom trenutku deluju tako razumno..."

Dakle, Metrim zaista poznaje Ponovorođenog Zmaja; on će se njoj pokazati kao sjajno sredstvo. Možda je upravo stoga i naveden na njen put, da bi ona imala načina da sazna šta može o Ponovorođenom Zmaju. Moraće ga vratiti pod svoje kako bi joj mogao pomoći s tim.

Metu se to verovatno neće dopasti, ali moraće da se opameti. On je prvi princ gavranova. Moraće da bude uzdignut do Visoke krvi, da obrije glavu i da nauči kako da živi prikladno. Sve to kao da je sramoti - iz nekih razloga koje sebi ne može da objasni.

Nije mogla da se suzdrži a da ne postavi još jedno malo pitanje u vezi s njim. Delimično zbog toga što je ta tema izgleda onespokojavala Al’Tora, a delimično zbog toga što je bila radoznala. „Kakav je čovek taj Metrim Kauton? Moram priznati da ga vidim pomalo kao bezobraznu protuvu, koja isuviše hitro traži izgovore da izvrda zavetima koje je položila."

„Ne pričaj tako o njemu!" Iznenađujuće, te reči je izgovorila marat’damane, koja je stajala pored Al’Torove stolice.

„Ninaeva...", poče Al’Tor.

„Ne ućutkuj me, Rande al’Tore", odbrusi ta žena i prekrsti ruke. „On je i tvoj prijatelj." Žena pogleda Tuon pravo u oči. U oči. Jedna marat’damane!

„Metrim Kauton je jedan od najboljih ljudi koje ćeš u životu upoznati, tvoja visosti, i neću da slušam loše reči o njemu. Šta je pošteno, pošteno je“, nastavi ona.

„Ninaeva je u pravu", nevoljno kaza Al’Tor. „On je dobar čovek. Met povremeno deluje kao da je malo neotesan, ali čovek ne može ni da poželi boljeg prijatelja. Mada ume da gunđa zbog onoga što ga njegova savest tera da čini."

„Spasao mi je život", reče marat’damane. „Spasao me je dovodeći sebe u veliku opasnost - i to kada se niko drugi nije ni setio da me potraži." Oči su joj iskrile od besa. „Da, pije i kocka se daleko više nego što bi trebalo. Ali ne pričaj o njemu kao da ga poznaješ - jer ga ne poznaješ. Ispod svega toga, njegovo srce je od zlata. Ako si ga povredila...“

„Povredila?“, reče Tuon. „Om je oteo mene!“

„Ako je to učinio, imao je povoda“, odvrati Rand al’Tor.

Takva odanost! Opet je bila primorana da ponovo razmotri svoje viđenje Metrima Kautona.

„Ali ovo je nebitno", reče Al’Tor i odjednom ustade. Jedan pripadnik Mrtve straže isuka mač. Al’Tor ga ošinu pogledom, a Kejrid smesta mahnu tom čoveku, koji posramljeno vrati mač u kanije i spusti pogled.

Al’Tor spusti dlan na sto, pa se nagnu i zagleda u Tuonine oči. Ko to može da skrene pogled s tih napetih sivih očiju, poput čelika? „Ništa od ovoga nije bito. Met nije bitan. Naše sličnosti i naše razlike nisu bitne. Sve što je bitno - jeste potreba. A ti si mi potrebna.“

Nagnu se još više prema njoj, nadvijajući se. Telo mu se nije promenilo, ali odjednom je izgledalo kao da je stotinu stopa visok. Govorio je istim onim spokojnim, prodornim glasom, ali sada se u njemu čula pretnja. Oštrina.

„Moraš da opozoveš svoju vojsku", reče joj on bezmalo šapatom. „Moraš da potpišeš primirje sa mnom. Ovo nisu molbe. Ovo je moja volja."

Tuon iznenada oseti kako čezne da mu se pokori, da mu udovolji. Primirje. Primirje bi bilo izvrsno, jer bi joj pružilo priliku da učvrsti svoju vlast u zemljama koje je zauzela. Mogla bi se pripremiti da povrati red u Seanšanu. Mogla bi da privuče i obuči nove vojnike. Tako mnogo mogućnosti otvorilo se pred njom, kao da joj je um iznenada bio rešen da vidi sve prednosti savezništva s njim, a nijednu manu.

Ona posegnu za tim manama, upirući se da vidi nevolje u savezništvu s tim čovekom. Ali one joj pobegoše iz uma. Nije mogla da ih pohvata i da u sebi obrazuje primedbe. Paviljonom je zavladao muk, a čak se i lahor stišao.

Šta joj se to dešava? Ostala je bez daha, kao da joj je neka težina pritisla nedra. Osećala se kao da ne može da učini ništa drugo no da popusti pred voljom tog čoveka!

Njegov izraz lica bio je zlokoban. Uprkos popodnevnoj svetlosti, lice mu je bilo u senci - daleko više nego bilo šta drugo pod paviljonom. Gledao ju je pravo u oči, a ona je disala ubrzano i plitko. Krajičkom oka kao da je videla nešto oko njega. Tamno mreškanje, oreol crnila koji iz njega zrači i izobličuje vazduh, kao velika vrelina. Grlo joj se stegnu, a usne stadoše da obrazuju reči. Da. Da. Učiniću kako kažeš. Da. Moram. Moram.

„Ne“, reče ona, jedva uspevši da prošapće.

On se smrknu i po tome kako je pribio šaku uz sto, a prsti mu zadrhtali od siline, videla je srdžbu u njemu. Po tome kako je stisnuo zube. Po tome kako je razrogačio oči. Takva silina.

„Potrebno mi je...“, poče on.

„Ne“, ponovi ona, osećajući se sve samouverenije. „Poklonićeš se preda mnom, Rande al’Tore. Neće biti obratno." Takva tama! Kako jedan čovek može da je sadrži? Činilo se kao da baca senku veličine planine.

Ona ne može da sklopi savezništvo s tim stvorom. Prestravljena je od te usijane mržnje, a užas je njoj nepoznato osećanje. Tom čoveku se ne sme dozvoliti da slobodno radi šta hoće. Mora biti sputan.

On ju je još malo posmatrao. „Dobro", kaza. Glas mu beše leden.

Okrenu se, pa odsečnim koracima ode iz paviljona, ne osvrćući se. Njegova pratnja pođe za njim; svi su, uključujući i marat’damane s pletenicom, delovali uznemireno. Kao da ni oni nisu bili sigurni šta - ili koga - slede u tom čoveku.

Tuon ga je gledala kao odlazi, boreći se za dah. Nije mogla dopustiti da ostali vide koliko je potresena. Ne smeju da saznaju kako ga se ona, u tom poslednjem trenutku, bojala. Gledala je sve dok njegova prilika u sedlu nije zašla iza padina. A ruke su joj se i dalje tresle. Nije imala poverenja u sebe da progovori, a da joj glas ne zadrhti.

Niko ni reč nije rekao za sve to vreme koliko joj je bilo potrebno da se smiri. Možda su bili potreseni koliko i ona. Možda su osetili njenu zabrinutost. Naposletku, dugo pošto je Al’Tor otišao, Tuon ustade. Okrenu se i pogleda okupljene - Krv, vojskovođe, vojnike i stražare. „Ja sam carica", tiho kaza.

Kao jedan, svi padoše na kolena, čak i Visoka krv, pa se prostreše po zemlji.

To je jedini obred koji je bio potreban. O, odigraće se svečano krunisanje u Ebou Daru, s povorkama, paradama i prijemima. Prihvatiće lične zavete odanosti od svakog pripadnika Krvi i imaće priliku - po tradiciji - da lično pogubi bilo koga od njih, bez ikakvog razloga, ako misli da se taj protivio njenom usponu na presto.

Sve će se to odigrati - i još više od toga. Ali njena izjava bila je istinsko krunisanje. Izgovorila je to Kći Devet meseca, nakon vremena žaljenja.

Proslave će otpočeti istog trena kada.im naredi da ustanu. Slavlje će trajati deset dana. To je neophodno. Ona je potrebna svetu. Svetu je potrebna carica. Od tog trenutka, sve će se promeniti.

Kada da’kovejl ustaše i zapevaše hvalospeve njenom krunisanju, Tuon priđe generalu Galganu. „Pošalji glas generalu Julanu", tiho mu kaza. „Reci mu da pripremi napad na marat’damane iz Tar Valona. Moramo da zadamo udarac protiv Ponovo rođenog Zmaja - i to brzo. Ne sme se dopustiti da ovaj čovek postane snažniji nego što već jeste.