Oluja na obzorju

38 Vesti u Tel’aran’riodu

„Egvena, urazumi se“, rekla joj je Sijuan, blago providna zbog ter’angreala u obliku prstena kojim se poslužila da bi ušla u Tel’aran’riod. „Šta ti vredi to što truneš u toj ćeliji? Elaida će se postarati da nikada ne budeš oslobođena - ne nakon onoga što si joj sasula u lice na onoj večeri." Sijuan odmahnu glavom. „Majko, ponekad jednostavno moraš da se suočiš sa istinom. Mrežu možeš da krpiš samo ograničen broj puta pre nego što budeš prisiljena da je baciš i ispleteš novu.“

Egvena je sedela na tronošcu u uglu prostorije - prednjem delu obućarske radnje. To mesto je odabrala nasumice, za svaki slučaj, izbegavajući bilo koje mesto u Beloj kuli. Izgubljeni znaju da Egvena i ostale hodaju Svetom snova.

U Sijuaninom društvu, Egvena može da bude opuštenija i vernija sebi. Njih dve dobro znaju da je Egvena sada Amirlin, a da je Sijuan njoj potčinjena - ali istovremeno dele jednu vezu zbog tog položaja koji im je i jednoj i drugoj poznat. Za divno čudo, ta veza se pretvorila u svojevrsno prijateljstvo.

U tom trenutku, Egvena samo što nije zadavila svoju prijateljicu. „Već smo pričale o ovome“, odlučno odgovori. „Ne mogu da pobegnem. Svaki dan koji provedem u zatočeništvu - a ne popuštam - zapravo je još jedan udarac zadat Elaidinoj vladavini. Ako nestanem pre njenog suđenja, podriću sve čemu smo stremile!"

„Majko, suđenje će biti lakrdija", reče joj Sijuan. A sve i da ne bude, kazna će biti laka. Na osnovu onoga što si mi kazala, nije ti polomila nijednu kost dok te je tukla - ma nije ti ni kožu rasekla.“

To je bila istina. Egvena je krvarila zbog slomljenog stakla, a ne zbog Elaidinih udaraca.

„Čak i zvanični ukor Dvorane biće dovoljan da je podrije", odgovori Egvena. „Moj otpor, moje odbijanje da uteknem iz zatočeništva - nešto znače. Predstavnice su dolazile da me posete! Kada bih pobegla, izgledalo bi kao da sam popustila pred Elaidom.“

„Zar te nije proglasila Prijateljicom Mraka?“, upita Sijuan.

Egvena se pokoleba. Da, Elaida to jeste učinila, ali nema nikakvog dokaza.

Zakon Kule je veoma zamršen i doći do odgovarajućih kazni i tumačenja ume da bude nezgodno. Tri zaveta bi sprečila Elaidu da koristi Jednu moć kao oružje, te je Elaida stoga morala da misli kako ono što je radila nije bilo kršenje zaveta. Ili je otišla dalje nego što je nameravala, ili je zaista smatrala da je Egvena Prijateljica Mraka. To bi mogla da iznese u svoju odbranu; to drugo bi je lišilo većeg dela krivice, ali ono prvo bi bilo daleko lakše za dokazivanje.

„Mogla bi da uspe u tome da izdejstvuje tvoju osudu", reče joj Sijuan, očigledno razmišljajući u istom smeru. „Onda bi ti bila određena za pogubljenje. Šta onda?“

„Neće uspeti u tome. Nema nikakvog dokaza da sam ja Prijateljica Mraka, pa Dvorana neće dopustiti tako nešto."

„A šta ako grešiš?"

Egvena se pokoleba. „U redu. Ako Dvorana zaključi da me treba pogubiti, dopustiću da me izbavite. Ali ne do tada, Sijuan. Ne do tada."

Sijuan frknu. „Majko, možda ti se neće pružiti prilika. Ako ih Elaida zastraši, delaće veoma brzo. Kazne koje ta žena deli umeju da budu brze kao olujni vetrovi i da te iznenade. Ja to pouzdano znam."

„Ako se to desi", odvrati Egvena, „moja smrt će biti pobeda. Elaida će biti ta koja je odustala, a ne ja."

Sijuan odmahnu glavom, mrmljajući: „Tvrdoglava je kao stubište."

„Sijuan, završile smo s ovim razgovorom", strogo joj reče Egvena.

Sijuan uzdahnu, ali ništa ne odgovori. Činilo se kao da je toliko usplahirena da ne može da sedi, pa je zato zanemarila stoličicu na suprotnoj strani prostorije i prišla izlogu sa Egvenine desne strane.

U obućarevoj prodavnici videli su se znaci velikog prometa. Širok pult delio je prostoriju na pola, a na zidu iza njega bilo je na desetine niša, tek tolikih da u njih stanu cipele. Povremeno je većina njih bila napunjena izdržljivim radničkim cipelama od kože ih platna, čije su vrpce visile iz niša, ih su im se kopče belasale na avetinjskoj svetlosti Tel’aran’rioda. Ali kad god bi Egvena bacila pogled ka zidu, cipele su menjale mesta, neke su nestajale a druge bi se pojavljivale. Ne zadržavaju se dugo u tim svojim nišama u stvarnom svetu, i zato u Svetu snova za sobom ostavljaju samo nejasne slike.

Prednja polovina radnje bila je prepuna stoličica za mušterije. Cipele na zadnjem zidu bile su različitih veličina i krojeva, a tu su bile i probne cipele za određivanje veličine. Čovek uđe u radnju, isproba cipele za određivanje veličine, a onda se odluči kako će mu cipela izgledati. Obućar - ili verovatnije njegovi šegrti - onda prave cipele, koje mušterije kasnije kupuju. Na širokom staklenom izlogu belim slovima bilo je ispisano obućarevo ime - Naorman Mašinta - a pored imena je bio ispisan sitan broj „tri“. Dakle, to je treće pokoljenje Mašinta koje drži tu radnju. To uopšte nije bila retkost među građanima. Zapravo, onaj deo Egvene koji je i dalje bio pod uticajem Dveju Reka smatrao je čudnim to da neko uopšte i razmišlja da napusti zanat svog roditelja i da se opredeli za neki drugi, ako nije treće ili četvrto dete.

„Sada kada smo završili s očiglednim stvarima", nastavi Egvena, „kakve su vesti?"

„Pa“, poče Sijuan, naslanjajući se na izlog i zureći u jezivo praznu tarvalonsku ulicu. „Jedan tvoj stari poznanik nedavno je došao u logor."

„Zaista?", rasejano upita Egvena. „Ko?“

„Gavin Trakand."

Egvena se lecnu. To je nemoguće! Gavin je prilikom pobune stao na Elaidinu stranu. On ne bi prešao na stranu pobunjenica. Je li zarobljen? Ali Sijuan to nije tako sročila.

Egvena se na tren pretvori u ustreptalu devojku, upletenu u moćnu zamku njegovih prošaptanih obećanja. Međutim, pođe joj za rukom da zadrži obličje Amirlin i prisili sebe da se u mislima vrati na sadašnji trenutak, upinjući se da zvuči nehajno dok je odgovarala. „Gavin?" upita ona. „Baš neobično. Ne bih očekivala da ga tu zateknem."

Sijuan se nasmeši. „To si lepo izvela", pohvali je. „Mada si predugo zastala, a kada si pitala za njega, bila si previše nehajna. Zbog toga te je bilo lako pročitati."

„Svetlost te oslepela", odbrusi Egvena. „Zar je to opet neko iskušavanje? Je li on zaista tu?“

„Držim se zaveta, hvala na pitanju", uvređeno odvrati Sijuan. Egvena je bila jedna od retkih koje su znale da je zbog umirivanja i potonjeg Lečenja Sijuan oslobođena Tri zaveta. Ali, baš kao Egvena, odabrala je da svejedno ne laže.

„Bilo kako bilo", nastavi Egvena, „pomislila bih da je prošlo vreme da budem iskušavana."

„Majko, iskušavaće te svi s kojima se budeš susretala", odgovori Sijuan. „Moraš biti spremna na iznenađenja; može se desiti da ti neko u pola dana ili u pola noći pripremi iznenađenje, samo da bi video kako ćeš se poneti."

„Baš ti hvala", hladno joj kaza Egvena. „Ali zaista mi nije potrebno podsećanje."

„Zar nije?" upita Sijuan. „To zvuči kao nešto što bi Elaida rekla."

„To nije pošteno!"

„Dokaži", samozadovoljno odvrati Sijuan.

Egvena natera sebe da se smiri. Sijuan je u pravu. Bolje da prihvati njen savet, naročito kada je taj savet dobar, nego da se buni. „Naravno, u pravu si", kaza Egvena, pa zagladi haljinu preko kolena, istovremeno gladeći bore od mrštenja na licu. „Ispričaj mi o Gavinovom dolasku."

„Ne znam ništa više od toga", priznade Sijuan. „Zaista je trebalo da to spomenem juče, ali naš sastanak je bio prekinut." Sada se češće sastaju - svake noći za vreme Egveninog zatočeništva - ali juče je nešto probudilo Sijuan pre nego što su završile razgovor. Kazala joj je da je posredi bio mehur zla u pobunjeničkom taboru, zbog kog su šatori oživeli i pokušali da zadave ljude. Troje je poginulo, a među njima i jedna Aes Sedai.

„U svakom slučaju", nastavi Sijuan, „Gavin nije rekao mnogo toga što sam ja mogla da čujem. Mislim da je ovde zato što je čuo da si ti zarobljena. Kada je stigao, napravio je izvanrednu pometnju, ali sada boravi u Brinovom zapovedničkom položaju i stalno odlazi kod Aes Sedai. O nečemu razmišlja i stalno odlazi na razgovore s Romandom i Lelejnom."

„To je za brigu."

„Pa, one jesu očigledna vlast u taboru", reče joj Sijuan. „Osim kada Šerijam i ostale uspeju da otrgnu malo uticaja od njih. Stvari nisu pošle po dobru bez tebe; taboru je potrebno vodstvo. Zapravo, žudimo za njim kao što izgladneli ribar žudi za ulovom. Pretpostavljam da je to zbog toga što Aes Sedai vole red. To...“

A onda ućuta. Verovatno je htela da opet pritisne Egvenu da ova prihvati pokušaj spasavanja. Pogleda je, pa nastavi. „Pa, majko, bilo bi dobro za nas da se vratiš. Što si duže van logora, to su podele veće. Sada skoro da se vidi linija razdvajanja posred tabora. Romanda s jedne, Lelejna s druge strane, a između njih sve manji broj onih koje ne žele da se opredele."

„Ne možemo da priuštimo još jednu podelu", reče Egvena. „Ne među sobom; moramo se pokazati snažnijima od Elaide."

„Bar nismo podeljene po ađasima", odgovori Sijuan, kao da se brani.

„Podele i podvajanja", kaza Egvena i ustade. „Zadevice i svađe. Sijuan, mi smo bolje nego što bi se po tome reklo. Saopšti Dvorani kako želim da se sastanem s njima. Možda za dva dana. Sutra ćemo se nas dve ponovo videti."

Sijuan kolebljivo klimnu. „U redu."

Egvena je pogleda. „Misliš da to nije pametno?"

„Ne“, odgovori Sijuan. „Brinem se zbog toga koliko se ti iznuruješ. Amirlin mora da nauči da štedi snagu; neke druge na tvom mestu pretrpele su neuspeh ne zbog toga što nisu bile u stanju da iznesu veličinu, već zbog toga što su se previše istrošile, trčeći onda kada je trebalo da šetaju."

Egvena se suzdrža da ne istakne kako je Sijuan dobar deo svog vremena na položaju Amirlin jurila strmoglavom brzinom. Ali moglo bi se i reći da se Sijuan jeste istrošila i da je zbog toga pala. Ko je bolje upoznat s tim opasnostima od onoga ko je zbog toga toliko nastradao?

„Zahvalna sam na savetu, kćeri", odgovori Egvena. „Ali zaista, nema mnogo razloga za zabrinutost. Dane provodim u samoći, uz povremeno batinanje čisto da mi ne bude dosadno. Ovi noćni sastanci pomažu mi da preživim." Ona zadrhta i skrenu pogled sa Sijuan na prozor koji gleda na prljavu i praznu ulicu.

„Je li ti teško da to izdržiš?", tiho upita Sijuan.

„Ćelija je toliko uska da mogu istovremeno dodirnuti naspramne zidove", odgovori Egvena. „A nije ni preterano dugačka. Kada legnem, moram da skupim kolena. Ne mogu da ustanem, budući da je tavanica tako niska da moram da se pogurim, a ne mogu ni da sednem bez bola, pošto me više ne Leče između batina. Slama je stara i grebe me. Vrata su debela i pukotine ne propuštaju mnogo svetlosti. Nisam ni znala da u Kuli ima ovakvih ćelija." Ona pogleda Sijuan. „Kada u potpunosti preuzmem vlast Amirlin, ta ćelija i svaka njoj slična biće uklonjene, vrata iščupana iz šarki a ćelije ispunjene ciglama i malterom."

Sijuan kimnu. „Postaraćemo se za to."

Egvena se opet okrenu i sa stidom primeti da je dopustila da joj se haljina preobrazi u kadin’sor kakav nose aijelske Device, sa sve kopljima i lukom na leđima. Ona natera odeću da se vrati u pređašnje obličje, pa duboko udahnu. „Niko ne bi trebalo da bude tako zatočen", kaza, „čak ni..."

Sijuan se namršti kada Egvena zaćuta. „Šta si to krenula da kažeš?"

Egvena odmahnu glavom. „Upravo mi je sinulo kako mora da je Randu bilo ovako. Ne - još gore. Priče kažu da je bio zatvoren u kutiju manju od moje ćelije. Ja bar mogu deo večeri provesti u razgovoru s tobom. On nije imao nikoga. Nije imao ni veru da batine koje prima nešto znače." Svetlost dala da ona ne mora da trpi zatočeništvo onoliko dugo kao on. Njeno za sada traje samo nekoliko dana.

Sijuan zaćuta.

„Bez obzira na to", nastavi Egvena, „ja imam Tel’aran’riod. Danju je moje telo zatočeno, ali noću mi je duša slobodna. A svaki dan koji izdržim zapravo je još jedan dokaz da Elaidina volja nije zakon. Ona ne može da me slomi. Ostale joj pružaju sve manju podršku. Veruj mi.“

Sijuan klimnu glavom. „U redu“, reče i ustade. „Ti jesi Amirlin."

„Naravno da jesam“, rasejano kaza Egvena.

„Ne, Egvena", objasni joj Sijuan. „To sam ti rekla od srca."

Egvena se iznenađeno okrenu. „Ali ti si oduvek verovala u mene!"

Sijuan izvi obrvu. „Makar", kaza Egvena, „skoro od samog početka."

„Oduvek sam verovala da možeš da postigneš mnogo", ispravi je Sijuan. „Pa, sada si to ostvarila. Makar nešto od toga. Dovoljno toga. Kako god da ova oluja protutnji, jedno si dokazala - zaslužuješ da budeš na tom položaju. Svetlosti, devojko, možda ćeš na kraju biti najbolja Amirlin za koju je ovaj svet znao još od vladavine Artura Hokvinga!" Ona se uskoleba. „Pazi, meni to nije ni najmanje lako da priznam."

Egvena uze Sijuan za ruke i nasmeši se. Ma, Sijuan skoro da su zasuzile oči od ponosa! „Sve što sam postigla jeste da budem bačena u ćeliju."

„Ali to si učinila kao Amirlin, Egvena", objasni joj Sijuan. „Sada bi trebalo da se vratim. Neke od nas ne mogu da provode dane odmarajući se, kao što ti možeš. Potreban nam je pravi san, inače se onesvešćujemo dok peremo rublje." Ona se namršti pa pusti Egveni ruke.

„Mogla bi da mu kažeš da..."

„E za to neću ni da čujem", odvrati Sijuan i pripreti Egveni prstom. Zar je zaboravila kako je upravo pohvalila Egvenu kao Amirlin? „Dala sam reč i pretvoriću se u riblji drob pre nego što je prekršim."

Egvena trepnu. „Ne bi mi ni nakraj pameti bilo da te na to teram", kaza, skrivajući smešak kada je primetila da Sijuanina senovita prilika sada u kosi ima jarkocrvenu traku. „Hajde, idi sada."

Sijuan odsečno klimnu, pa sede i sklopi oči. Lagano izblede iz Tel’aran’rioda.

Egvena se pokoleba, gledajući mesto na kom je Sijuan bila. Verovatno je vreme da se vrati običnom sanjanju i da dopusti svom umu da se odmori. Ali vraćanje u obične snove bilo bi korak prema buđenju, a kada se bude probudila - naći će se u onoj skučenoj tamnici i zagušljivom mraku. Žudela je da ostane u Svetu snova samo još malo duže. Nosila se mišlju da ode u Elejnine snove i da zatraži sastanak... ali ne, to bi trajalo predugo, pod pretpostavkom da Elejna uopšte može da natera svoj ter’angreal za snevanje da proradi. U poslednje vreme, to joj retko polazi za rukom.

Odjednom ode iz Tar Valona, a obućareva radnja nestade za njom.

Pojavila se u taboru pobunjenih Aes Sedai. Možda je glupo to što je odabrala to mesto za posetu. Ako u Svetu snova ima Prijatelja Mraka ili Izgubljenih, lako je moguće da drže na oku taj tabor u pokušaju da otkriju šta god mogu, baš kao što Egvena ponekad obilazi Amirlininu sobu u Tel’aran’riodu kako bi pokušala da otkrije šta Elaida namerava. Ali Egvena je morala da dođe tu. Nije postavljala pitanje zašto - jednostavno je osećala da je tako.

Logorske ulice bile su blatnjave, raskopane točkovima kola u prolazu. Nekada samo polje, to područje koje su zazele Aes Sedai pretvorilo se u... nešto. Delimično ratni tabor, pošto su Brinovi vojnici podigli prstenasti logor oko njih. Delimično gradić, mada nijedna varoš nikada nije mogla da se pohvali tolikim brojem Aes Sedai, polaznica i Prihvaćenih. A delom je to bio i spomenik slabosti Bele kule.

Egvena se zaputila niz glavnu ulicu, gde je korov najpre izgažen u blato, a onda blato utabano u put. Ulica je bila omeđena pločnicima, a ravno zemljište okolo bilo je prekriveno šatorima. Ljudi nije bilo, sem povremenog prolaznog tračka nekog spavača koji je zabasao u Tel’aran’riod. Ovde, trenutni blesak neke žene u lepoj zelenoj haljini. Možda je reč bila o usnuloj Aes Sedai, premda je verovatnije posredi neka služavka koja zamišlja da je kraljica. Onde neka žena u belom - žena suve plave kose, prestara da bi bila polaznica. Premda to više nije bitno. Knjiga polaznica je davno trebalo da bude otvorena za sve. Bela kula je preslaba da bi odbila bilo šta što joj pruža snagu.

Obe žene nestale su bezmalo jednako brzo kao što su se pojavile. Malo sanjača dugo boravi u Tel’aran’riodu; da bi čovek tu ostao duže, potrebna mu je ili izrazita veština - kao u Egveninom slučaju - ili ter’angreal nalik na onaj prsten koji Sijuan koristi. Postoji i treći način - da neko upadne u živi košmar. Hvala Svetlosti, toga nije bilo.

Čudno je bilo videti tabor tako prazan. Egvena je odavno prestala da oseća uznemirenost zbog jezivog odsustva ljudi u Tel’aran’riodu. Ali taj tabor je po nečemu drugačiji. Izgleda kao što bi ratni logor izgledao nakon što su svi vojnici pobijeni na bojištu. Napušten, ali kao da i dalje govori o životima onih koji su boravili u njemu. Egvena se osećala kao da može da vidi podelu o kojoj je Sijuan pričala, šatore pribijene jedan uz drugi nalik na busenje tek izniklog cveća.

Pošto nema ljudi, lepo je videla obrasce i nevolje koje ti obrasci nagoveštavaju. Egvena možda optužuje Elaidu zbog rascepa među ađasima u Beloj kuli, ali i Egvenine Aes Sedai počele su da se rasipaju. Pa, ne može se desiti da se tri Aes Sedai sastanu a da dve od njih ne sklope savezništvo. Zdravo je da žene kuju planove i da se pripremaju; nevolja je kada počnu da druge sebi slične posmatraju kao neprijateljice, a ne samo takmace.

Nažalost, Sijuan je u pravu. Egvena ne može da troši još vremena nadajući se da će doći do pomirenja. Šta ako Bela kula reši da ne svrgava Elaidu? Šta ako se rascepi između ađaha nikada ne zaleče, uprkos napretku koji je Egvena ostvarila? Šta onda? Rat?

Postoji još jedna mogućnost, koju nijedna od njih nije pomenula: da se trajno dignu ruke od pomirenja. Da se ustanovi druga Bela kula. To bi značilo da će Aes Sedai ostati slomljene, možda zanavek. Egvena zadrhta zbog te mogućnosti i od pomisli na to izbi joj koprivnjača.

Ali šta ako ne bude imala drugog izbora? Morala je da razmisli o posledicama toga - i zaključila je da su neizmerno teške. Kako će moći da ohrabre Srodnice ih Mudre da se vežu za Aes Sedai ako upravo Aes Sedai nisu ujedinjene? Dve Bele kule postale bi suprotstavljene sile, zbunjujući svetske vođe dok suprotstavljene Amirlin pokušavaju da se služe narodima za svoje svrhe. Verovatno bi i saveznici i neprijatelji izgubili strahopoštovanje prema Aes Sedai, a kraljevi bi mogli i da ustanove i sopstvene škole za žene nadarene za usmeravanje.

Egvena se pribra, hodajući blatnjavim putem, a šatori usput su se menjali, otvarali pa zatvarali, te opet otvarali na onaj neobičan neopipljivi način koji je odlika Sveta snova. Egvena je osetila kada joj se Amirlinina ešarpa pojavila oko vrata, ali preteška - kao da je izatkana od olova.

Ona će privoleti Aes Sedai iz Bele kule na svoju stranu. Elaida će pasti. Ali ako do toga ne dođe... onda će Egvena učiniti ono što bude nužno kako bi spasla narod i svet koji su suočeni s Tarmon Gai’donom.

Ona se udalji od logora, a šatori, izrovani drumovi i prazne ulice ostaše za njom. Opet nije bila sigurna kuda će je um odvesti. Putovanje Svetom snova na taj način - dopuštanje da je potreba usmerava - može biti opasno, ali takođe veoma prosvetljujuće. U ovom slučaju, nije tragala za nekim predmetom, već za znanjem. Šta je to što joj je potrebno da zna, šta je to što joj je potrebno da vidi?

Njeno okruženje se zamuti, pa opet razbistri. Nalazila se usred malog logora, a vatra se pušila u ognjištu pored nje, tako da se pramičak dima vijugao prema nebu. To je baš neobično. Vatra je obično previše prolazna u Tel’aran’riodu. Uprkos dimu i narandžastom sjaju koji greje glatke rečne oblutke oko ognjišta, plamen se nije video. Ona baci pogled naviše, prema previše tmurnom olujnom nebu. Ta tiha oluja je još jedna nepravilnost kada je reč o Svetu snova, mada je u poslednje vreme postala toliko uobičajena da je više nije ni primećivala. Da li u tom mestu bilo šta može da se nazove uobičajenom pojavom?

Zgranu se kada ugleda šarena kola oko sebe - zelena, crvena, narandžasta i žuta. Jesu li tu bila pre nekoliko trenutaka? Nalazila se na velikoj čistini unutar avetinjske šume belih jasika. Žbunje je bilo gusto, a suva divlja trava ponegde je rasla u proređenim busenovima. Zarasli put krivudao je kroz drveće s njene desne strane; šarena kola stajala su u prstenu oko vatre. Četvrtasta vozila, s krovovima i zidovima nalik na sićušne zgrade, behu jarko obojena. Volovi se nisu odražavali u Svetu snova, ali tanjiri, čaše i kašike pojavljivali su se i nestajali s mesta pored ognjišta ili kolskih sedišta.

Bio je to tabor Putujućeg naroda, Tuata’ana. Zašto je došla na to mesto? Egvena rasejano obiđe ognjište, gledajući kola, sveže obojena tako da se na njima nisu videle ni pukotine ni mrlje. Taj karavan je daleko manji od onog u kom su Perin i ona tako davno bili, ali zrači istim osećajem. Skoro da je mogla da čuje svirale i bubnjeve i da zamisli da su oni treptaji oko ognjišta zapravo senke razigranih muškaraca i žena. Da li Tuata’ani i dalje plešu sada kada je nebo tako natmureno, a vetrovi toliko prepuni loših vesti? Ima li za njih mesta u svetu koji se priprema za rat? Troloci ne mare za Put lista. Da li ta družina Tuata’ana beži da se sakrije od Poslednje bitke?

Egvena sede na bočno stepenište jednih kola, licem okrenutih prema obližnjem ognjištu. Na trenutak pusti da joj se haljina preobrati u jednostavnu zelenu dvorečansku vunenu haljinu, nalik na onu koju je nosila u vreme provedeno s Putujućim narodom. Zagledala se u taj nepostojeći plamen, razmišljajući i promišljajući. Šta li je na kraju bilo sa Aramom, Raenom i Ilom? Verovatno su bezbedni negde u istom takvom logoru i čekaju da vide šta će Tarmon Gai’don učiniti svetu. Egvena se nasmeši, sećajući se kako je očijukala i plesala sa Aramom, dok se Perin mrštio od neodobravanja. Bilo je to jedno jednostavnije vreme, mada Krpari kao da su uvek bili u stanju da za sebe vreme pojednostave.

Da, ova družina i dalje pleše. Plesače sve do trenutka kada Šara sagori, bilo da su pronašli svoju pesmu ili ne, bilo da Troloci pregaze svet ili ne - ili ga Ponovorođeni Zmaj uništi.

Je li ona dopustila sebi da izgubi iz vida ono što je najdragocenije? Zašto se toliko upinje da zadobije Belu kulu? Zarad moći? Zarad gordosti? Ili zato što smatra da je to odista najbolje za čitav svet?

Hoće li ostati bez poslednjeg tračka snage dok se bori u toj bici? Ona je odabrala - ili bi odabrala - Zeleni a ne Plavi. Razlika nije samo u tome što joj se dopadalo to kako Zelene stoje i bore se; mislila je da su Plave previše usredsređene. Život je daleko zamršeniji od jednog cilja. Život je za življenje. Za sanjanje, smejanje i plesanje.

Gavin je u logoru Aes Sedai. Kazala je da se za Zeleni odlučila zbog njegove ratoborne rešenosti - to je Borbeni ađah. Ali jedan potajni i iskreniji deo nje priznaje da je i Gavin bio pobuda za tu njenu odluku. U Zelenom ađahu uobičajeno je da se sestre udaju za svoje Zaštitnike. Egvena će dobiti Gavina za svog Zaštitnika. I supruga.

Voli ga. Vezaće ga. Istina, ono za čime žudi u srcu manje je važno od sudbine čitavog sveta, ali svejedno jeste važno.

Egvena ustade sa stepeništa, a haljina joj se opet preobrazi u belu i srebrnu odoru Amirlin. Ona koraknu i svet se promeni.

Našla se pred Belom kulom. Digla je pogled visoko, prateći njime čitav taman - ali ipak moćan - beli toranj. Premda je nebo ključalo od uskomešanog crnila, nešto je bacalo senku s Kule, i ta senka je padala tačno na Egvenu. Je li to nekakvo predskazanje? Zbog Kule se ona oseća kao patuljak i kao da oseća svu njenu težinu - kao da je sopstvenim rukama drži da ne padne. Kao da gura te zidove, da ne bi popucali i srušili se.

Dugo je tu stajala dok je nebo ključalo, a savršeni toranj Kule bacao senku na nju. Zagledala se u vrh, pokušavajući da zaključi je li kucnuo čas da je pusti da padne.

Ne, opet je pomislila. Ne, ne još. Još nekoliko dana.

Sklopila je oči, a onda ih odjednom otvorila usred crnila. Telo joj iznenada buknu u bolu, pošto joj je zadnjica bila odrana od remena, a ruke i noge skučene od ležanja u toj sobici. Osećala je vonj ustajale slame i budi i znala je da bi osetila i smrad sopstvenog neopranog tela samo da joj se nos nije privikao na to. Priguši stenjanje - ispred ćelije su žene koje je čuvaju i održavaju njen štit. Neće dopustiti da je one čuju kako se žali, pa makar i samo da zastenje.

Diže se u sedeči položaj, i dalje u istoj onoj polazničkoj haljini koju je nosila na Elaidinoj večeri. Rukavi haljine behu kruti od skorene krvi, koja je pucketala kako se ona kretala i grebuckala je po koži. Grlo joj je bilo potputno suvo i umirala je od žeđi; ne daju joj dovoljno vode. Ali ona se ne žali. Ne dere se, ne jeca, ne preklinje. Ona natera sebe da se pridigne i da sedne, uprkos bolu, smešeći se sama sebi zbog toga kako se oseća. Prekrstila je noge, pa se zavalila i istegla najpre jednu, pa drugu ruku. Onda ustade pa se pognu, istežući leđa i ramena. Na kraju leže na leđa i diže noge u vazduh, tako da su joj bile potpuno ispravljene, usput se leckajući od bola. Mora da ostane gipka. Bol nije ništa. Ništa naspram opasnosti u kojoj se Bela kula nalazi.

Opet sede i prekrsti noge, pa duboku udahnu, ponavljajući u sebi kako ona želi da bude tu utamničena. Šta bi radila da nije svakodnevnih snova, koji je sprečavaju da ne poludi? Opet je pomislila na jadnog utamničenog Randa. Sada njih dvoje nešto dele - bliskost koja prevazilazi zajedničko detinjstvo u Dvema Rekama. Oboje su istrpeli Elaidine kazne - koje nisu slomile ni jedno ni drugo.

Ne preostaje joj ništa nego da čeka. Oko podne će otvoriti vrata i izvući je da je tuku. Neće je Silvijana kažnjavati, budući da se te batine doživljavaju kao nagrada Crvenim sestrama zbog toga što moraju po čitav dan da sede u tamnici i da je čuvaju.

Nakon batina, one će vratiti Egvenu u ćeliju i dati joj zdelu bezukusne kaše. Svaki dan je istovetan. Ali ona neće popustiti, naročito ne kada može da provodi noći u Tel’aran’riodu. Zapravo, po mnogo čemu to su njeni dani - provedeni u slobodi i delanju - dok su ovo njene noći, kada je sputana i u tami. Tako je govorila sebi.

Jutro je prolazilo sporo. Napokon, gvozdeni ključevi zazveckaše dok se jedan okretao u drevnoj bravi. Vrata se otvoriše i dve vitke Crvene sestre ukazaše se kako stoje napolju, jedva kao obrisi, pošto je svetlost postala toliko nepoznata Egveninim očima da nije mogla da im razazna crte. Crvene je grubo zgrabiše za ruke, mada nije pružala otpor. Izvukoše je i baciše na tle. Čula je kako jedna od njih u iščekivanju lupka remenom o dlan, pa se pripremila za udarce. Čuće samo njen smeh, baš kao svakog prethodnog dana.

„Stani“, javi se jedan glas.

Ruke koje su držale Egvenu ukočiše se, a ona se namršti, obraza pribijenog uz hladan popločani pod. Taj glas... bio je Katerinin.

Sestre koje su držale Egvenu lagano popustiše stisak i digoše je na noge. Ona trepnu kada joj svetiljke zableštaše u oči i vide Katerinu kako stoji u obližnjem hodniku, ruku prekrštenih. „Ona će biti oslobođena", kaza Crvena, zvučeći čudno samozadovoljno.

„Molim?“, ote se jednoj od Egveninih tamničarki. Kada joj se oči prilagodiše, Egvena vide da je to bila vižljasta Barasina.

„Amirlin je shvatila da kažnjava pogrešnu osobu", kaza Katerina. „Za neuspeh nije u potpunosti kriva ova... buba od polaznice, već ona koja je trebalo da njome upravlja."

Egvena pogleda Katerinu - a onda sve kliknu na svoje mesto. „Silvijana“, reče.

„Upravo tako", potvrdi Katerina. „Ako su se polaznice razularile, zar ne bi trebalo da krivicu snosi ona koja ih obučava?"

Dakle, Elaida jeste shvatila kako ne može da dokaže da je Egvena Prijateljica Mraka. To što je pažnju skrenula na Silvijanu zapravo je pametan potez; ako Elaida bude kažnjena što je primenila Moć da istuče Egvenu, a Silvijana bude daleko više kažnjena zbog toga što je dopustila da se Egvena toliko otrgne, Amirlin neće ukaljati obraz.

„Mislim da je Amirlin donela mudru odluku", kaza Katerina. „Egvena, od sada će te... podučavati samo nadzornica polaznica."

„Ali kažeš da je Silvijana ta koja je pogrešila", zbunjeno odgovori Egvena.

„Ne Silvijana“, kaza Katerina, a njeno samozadovoljstvo postade još očiglednije. „Nova nadzornica polaznica."

Egvena je pogleda pravo u oči. „Ah“, reče. „A ti misliš da ćeš uspeti u onome u čemu Silvijana nije?“

„Videćeš.“ Katerina se okrenu i pođe niz popločani hodnik. „Vodite je u njene odaje."

Egvena odmahnu glavom. Elaida je sposobnija nego što je pretpostavila. Videla je da zatočeništvo neće uroditi plodom, pa je našla žrtvenog jarca kojeg će zbog toga kazniti. Ali to što je Silvijana sklonjena s položaja nadzornice polaznica? To će biti udarac za stanje duha u čitavoj Kuli, jer su mnoge sestre smatrale Silvijanu uzornom nadzornicom polaznica.

Crvene nevoljno povedoše Egvenu prema polazničkim odajama, koje su se sada nalazile na dvadeset drugom spratu. Izgleda da su ljute zbog toga što im je promakla prilika da je istuku.

Nije obraćala pažnju na njih. Nakon toliko vremena provedenog u tamnici, osećala se divno zbog toga što može da hoda. Nije to bila prava sloboda, pošto je dve stražarke prate, ali svakako je imala osećaj kao da je na slobodi! Svetlosti! Nije znala koliko bi još dana izdržala u onoj memljivoj rupi!

Ali pobedila je. Tek je tada to počela da shvata. Pobedila je! Izdržala je najgoru kaznu koju je Elaida mogla da smisli i iz toga izašla kao pobednica! Dvorana će kazniti Amirlin, a Egvena će biti oslobođena.

Svaki poznati hodnik kao da je blistao čestitajući joj, a svaki njen korak činio joj se kao pobednički marš hiljadu ljudi preko bojišta. Pobedila je! Rat nije okončan, ali u toj bici Egvena je pobednik. Popele su se uz jedno stepenište, pa zašle u naseljenije delove kule. Ubrzo pored njih prođe nekoliko polaznica; stadoše da se došaptavaju kada ugledaše Egvenu, pa se rastrčaše.

Za veoma kratko vreme, Egvenina mala povorka od njih tri prolazila je pored sve više i više ljudi u hodnicima. Sestre iz svih ađaha jesu delovale zauzeto - ali usporavale su korak dok su gledale Egvenu kako prolazi. Prihvaćene u svojim haljinama s višebojnim porubima daleko su se manje krile; stajale su na raskršćima i blenule u Egvenu dok su je dve sestre vodile pored njih. Svima njima u očima se videlo iznenađenje. Zašto je ona na slobodi? Delovale su napeto. Je li se to dogodilo nešto čega Egvena nije svesna?

„A, Egvena“, začu se jedan glas dok su njih tri prolazile hodnikom. „Izvrsno, već si na slobodi. Hoći da razgovaram s tobom."

Egvena se zgranuto okrenu i ugleda Serin, onu usredsređenu Smeđu predstavnicu. Zbog ožiljka na obrazu ta žena je oduvek delovala daleko... opasnije od većine Aes Sedai, što je bilo samo još naglašenije zbog belih pramenova u kosi, znaka velike starosti. Malo pripadnica Smeđeg može da se opiše kao zastrašujuće, ali Serin svakako pripada toj probranoj manjini. „Vodimo je u njene odaje", reče Barasina.

„Pa, razgovaraću s njom dok je vodite", mirno odvrati Serin.

„Njoj je..."

„Suprotstavljaš mi se, Crvena? Jednoj Predstavnici?", upita Serin.

Barasina pocrvene. „Amirlin neće biti drago kada čuje za ovo."

„Onda otrči da joj saopštiš", kaza Serin, „dok ja s mladom Al’Verovom porazgovaram o nekim važnim stvarima." Pogleda Crvene. „Molim vas, dajte nam malo prostora."

Dve Crvene nisu uspele da je zastraše pogledima, pa su ustuknule. Egvena je sve to radoznalo posmatrala. Izgleda da je uticaj Amirlin - zaista čitavog njenog ađaha - nešto umanjen. Serin se okrenu ka Egveni i mahnu joj, pa se njih dve zaputiše niz hodnik, a Crvene sestre pođoše za njima.

„Dovodiš sebe u opasnost zato što ovako javno razgovaraš sa mnom", reče Egvena.

Serin frknu. „U današnje vreme, i izlaženje iz odaje je opasno. Toliko mi je dojadilo ovo što se dešava da više ne želim da se gnjavim s pristojnošću." Ona zastade, pa pogleda Egvenu. „Sem toga, u današnje vreme biti viđena u tvom društvu može da bude vredno opasnosti. Želela sam da nešto utvrdim."

„A šta to?“, radoznalo upita Egvena.

„Pa, zapravo sam želela da vidim mogu li one da se prisile na nešto. Većina Crvenih nije dobro prihvatila tvoje oslobađanje. One to vide kao veliku Elaidinu omašku."

„Trebalo je da me ubije", kaza Egvena i klimnu. „Odavno."

„To bi bilo viđeno kao težak neuspeh."

„Jednako veliki neuspeh kao to što je bila primorana da smeni Silvijanu?", upita Egvena. „Ili to što je iznenada rešila da je nadzornica polaznica kriva za sve, nedelju dana nakon događaja."

„Je li ti to rečeno?", upita Serin, smešeči se dok su hodale i gledajući pravo pred sebe. „Da je Elaida iznenada to odlučila - i to potpuno samostalno?"

Egvena izvi jednu obrvu.

„Silvijana je zahtevala da je sasluša čitava Dvorana dok je zasedala", objasni Serin. „Stala je pred sve nas, pred Elaidu lično, i izjavila da je ophođenje prema tebi nezakonito - što, verovatno, i jeste bilo. Bez obzira na to što nisi Aes Sedai, nije trebalo da budeš smeštena u tako užasne uslove." Serin pogleda Egvenu. „Silvijana je zahtevala da budeš oslobođena. Moram reći da je izgledalo kao da te veoma poštuje. S ponosom u glasu pričala je o tome kako si prihvatila kažnjavanje, kao da si učenica koja je dobro naučila lekciju.

Optužila je Elaidu i zatražila da ona bude uklonjena s mesta Amirlin. Bilo je to... veoma neobično."

„Svetlosti mi...“, ote se Egveni. „Šta joj je Elaida učinila?"

„Naredila joj je da obuče polazničku haljinu", odgovori Serin. „To je već samo po sebi izazvalo pometnju i neodobravanje u Dvorani." Serin zastade. „Naravno, Silvijana je odbila. Elaida je proglasila da ona mora biti umirena i pogubljena. Dvorana ne zna šta da radi."

Egvena oseti talas straha i strepnje. „Svetlosti! Ona ne sme da bude kažnjena! Moramo to da sprečimo."

„Sprečimo?", upita Serin. „Dete, Crveni ađah se urušava! Njegove članice se okreću jedna protiv druge, vučice napadaju sopstveni čopor. Ako Elaidi bude dopušteno da ubije ženu iz sopstvenog ađaha, sva podrška koju je imala od njega u potpunosti će ispariti. Ma ne bi me iznenadilo da vidim da se taj ađah toliko razjeo da ćeš jednostavno moći da ga raspustiš i da završiš sa svima njima kada se prašina slegne."

„Ne želim da ga raspustim", odgovori Egvena. „Serin, upravo je to jedna od nevolja koje su proistekle iz Elaidinog načina razmišljanja. Beloj kuli su potrebni svi ađasi, čak i Crveni, kako bi se suočila sa onim što sledi. Svakako ne možemo da priuštimo sebi da ostanemo bez jedne žene kakva je Silvijana samo da bismo nešto dokazale. Prikupi koliko god možeš podrške. Moramo da brzo delamo kako bismo sprečile to nepočinstvo."

Serin trepnu. „Dete, zar zaista misliš da se ti ovde nešto pitaš?"

Egvena je pogleda pravo u oči. „Da li ti želiš da budeš ta koja se pita?"

„Svetlosti - ne!"

„Pa, onda mi se skloni s puta i baci se na posao! Elaida mora biti uklonjena, ali ne možemo dopustiti da se čitava Kula sruši da bi se to desilo. Idi u Dvoranu i vidi šta možeš da učiniš kako bi ovo sprečila!"

Serin čak klimnu glavom u znak poštovanja pre nego što ode niz jedan bočni hodnik. Egvena se osvrnu i pogleda svoje dve Crvene pratilje. „Jeste li čule o čemu smo pričale?"

Njih dve se zgledaše. Naravno da su slušale. „Sasvim sigurno želite da lično utvrdite šta se dogodilo", kaza im Egvena. „Zašto niste otišle?"

One je razdraženo pogledaše. „Štit", objasni Barasina. „Naređeno nam je da tvoj štit uvek održavaju najmanje dve od nas."

„O, za ime..." Egvena duboko udahnu. „Ako se zakunem da neću prigrliti Moć sve dok ne budem pod nadzorom druge Crvene sestre, hoće li vam to biti dovoljno?"

Njih dve je sumnjičavo pogledaše.

„Tako sam i mislila", kaza Egvena. Okrenu se prema nekim polaznicama koje su stajale u jednom bočnom hodniku, pretvarajući se da ribaju pločice na zidu dok su zurile u Egvenu.

„Ti“, reče Egvena, upirući prstom u jednu od njih. „Marsijal, je li tako?“

„Da, majko“, ciknu devojka.

„Idi i donesi nam čaj od dvokorena. Katerina bi trebalo da ga drži u radnoj sobi nadzornice polaznica. To nije daleko odavde. Reci joj da je Barasina tražila da bi mi ga dala; donesi ga u moje odaje."

Polaznica otrča da je posluša.

„Sama ću se napojiti tim čudom, pa će onda makar jedna od vas moći da ode", reče Egvena. „Vaš ađah se urušava. Biće mu potrebne sve razborite žene koje mogu da se okupe; možda ćete vi moći da ubedite svoje sestre kako nije pametno pustiti Elaidu da pogubi Silvijanu."

Dve Crvene se kolebljivo zgledaše. A onda ona vižljasta, čije ime Egvena nije znala, tiho opsova i odjuri tako žurnim korakom da joj suknje zašuštaše. Barasina viknu za njom, ali ta žena joj ničim ne odgovori.

Barasina pogleda Egvenu, gunđajući sebi nešto u bradu, ali ostade na svom mestu. „Sačekaćemo taj dvokoren", kaza, gledajući Egvenu pravo u oči. „Nastavi prema svojim odajama."

„Dobro", odgovori Egvena. „Ali svaki trenutak dok odlažeš mogao bi skupo da te košta."

Popeše se uz stepenište koje vode ka novim polazničkim odajama, stisnutim uz ostatak Smeđeg dela Kule. Zastaše ispred Egveninih vrata da sačekaju dvokoren. Dok su tako stajale, polaznice počeše da se okupljaju. U udaljenim hodnicima, sestre i njihovi Zaštitnici trčali su kroz prolaze gonjeni osećajem žurbe. Uz malo sreće, Dvorana će moći da učini nešto kako bi obuzdala Elaidu. Ako ona zaista ode toliko daleko da ubija sestre samo zato što se ne slažu s njom...

Razrogačena polaznica naposletku se vrati, noseći jedan pehar i smotuljak bilja. Barasina pregleda smotuljak i očigledno zaključi da je njegov sadržaj zadovoljavajući, jer ga sasu u pehar i pruži ga Egveni. Egvena uzdahnu, pa ga prihvati i iskapi čitav pehar mlake vode. Bila je to dovoljno velika mera da neće biti u stanju ni malčice da usmerava, ali nadala se ne dovoljno velika da je onesvesti.

Barasina se okrenu i odjuri, ostavljajući Egvenu samu u hodniku. I to ne samo samu, već samu i u stanju da radi šta god želi. Takve prilike ne pružaju joj se baš često.

Pa, moraće da vidi šta s tom prilikom može da uradi. Ali najpre mora da skine sa sebe tu prljavu i krvavu haljinu, pa da se opere i presvuče. Ona otvori vrata svojih odaja.

I zateče nekoga kako sedi u njima.

„Zdravo, Egvena“, kaza joj Verin, lagano ispijajući vreli čaj. „Zaista! Več sam počela da se pitam hoću li morati da provalim u onu tvoju ćeliju da bih razgovarala s tobom.“

Egvena se prenu iz zatečenosti. Verin? Kada se ta žena vratila u Belu kulu? Koliko je vremena prošlo otkad ju je Egvena poslednji put videla? „Verin, sada nema vremena", reče joj ona, brzo otvarajući mali pregradak u kom je bila njena druga haljina. „Imam posla."

„Hmm, da", kaza Verin i spokojno srknu čaj. „Pretpostavljam da imaš. Inače, ta haljina koju nosiš je zelena."

Egvena se namršti na tu besmislenu izjavu, gledajući svoju haljinu. Naravno da nije zelena. O čemu to Verin priča? Da nije ta žena sišla...

Ona se ukoči, pa je pogleda.

To je bila laž. Verin može da laže.

„Da, i mislila sam da će ti to privući pažnju", nasmeši se Verin. „Trebalo bi da sedneš. Moramo da porazgovaramo o mnogo toga, a imamo malo vremena."