Oluja na obzorju

47 Onaj kog je izgubio

Rand se nije smesta vratio u svoje odaje. Nakon neuspelog sastanka s Krajišnicima, osećao se pomalo neuravnoteženo. Ne zbog njihovog pokušaja da ga na prevaru uvuku u Far Mading - to je bilo izluđujuće, ali ne neočekivano. Ljudi uvek pokušavaju da vladaju njime i da njime upravljaju u skladu sa svojim potrebama. Krajišnici nisu ništa drugačiji.

Ne, uznemiruje ga nešto drugo, nešto što ne može u potpunosti da odredi. I zato ljutito korača kroz Kamen Tira, dok ga dve aijelske Device prate, što plaši sluge i uznemiruje Branioce.

Hodnici su se preplitali i skretali. Zidovi - tamo gde nisu bili ukrašeni tapiserijama - bili su boje mokrog peska, ali daleko čvršći od svakog kamena poznatog Randu, strani i čudni; svaki glatki hvat bio je podsetnik da to mesto nije prirodno. Rand se isto tako osećao. Ljudskog je oblika. Zaista, ponašanje mu je ljudsko i prošlost mu je ljudska. Ali on je stvor kog nijedan čovek - čak ni on - ne može da razume. Prilika iz legendi, stvorenje Jedne moći, neprirodno kao ter’angreal ili parče kuendilara. Oblače ga kao kralja, baš kako te hodnike ukrašavaju tapiserijama na kojima su prikazane čuvene tairenske vojskovođe. Ti ukrasi su namenjeni ulepšavanju, ali takođe su namenjeni skrivanju. Delovi nagih zidova samo naglašavaju koliko je to mesto strano. Zahvaljujući tepisima i tapiserijama, deluje... ljudskije. Baš kao što im je to što su Randu dali krunu i lep kaput omogućilo da ga prihvate. Kraljevi bi i trebalo da su malo drugačiji. Nema veze što je njegova priroda tuđinska, skrivena pod tom krunom. Nema veze što je u njemu srce odavno mrtvog čoveka, što su mu pleća stvorena da nose breme proročanstva, duša smrvljena potrebama, željama i nadama miliona ljudi.

Dve ruke. Jedna da uništava, druga da spasava. Koju je izgubio?

Lako je zalutati u Kamenu. Davno pre nego što je Šara počela da se rastače, ti vijugavi hodnici od smeđe stene bili su varljivi. Načinjeni su tako da zbunjuje napadače. Ukrštanja su bila nenadana; bilo je malo prepoznatljivih smernica, a unutrašnji hodnici u utvrdi nisu imali prozore. Aijeli su kazali kako su bili zadivljeni time koliko im je bilo teško da osvoje Kamen. Nisu ih Branioci zadivili, već razmere i raspored te čudovišne zgrade.

Srećom, Rand nema određeni cilj. Samo želi da se prošeta.

Prihvatio je to što mora da bude. Zašto ga onda toliko muči? Jedan glas u njemu - ne u glavi, već u srcu - počeo je da se buni protiv onoga što radi. Nije ni glasan ni nasilan kao glas Lijusa Terina; samo šapuće kao nekakav zaboravljeni svrab. Nešto nije u redu. Nešto nije u redu...

Ne!, pomislio je. Moram da budem snažan. Napokon sam postao ono što moram da budem!

Stao je u hodniku i stisnuo zube. U dubokom džepu na kaputu nosio je pristupni ključ. Dodirnuo ga je preko kaputa; obrisi su mu bili hladni i glatki. Nije smeo da ga ostavi s nekim slugom, ma koliko imao poverenja u njega.

Hurin, shvatio je. To me muči. To što sam video Hurina.

Nastavio je da hoda, ispravljajući leđa. Mora da bude snažan - ili da makar deluje snažno - u svakom trenutku.

Hurin je zaostavština iz jednog prošlog života. Iz vremena kada se Met i dalje rugao Randovim kaputima, kada se Rand nadao da će se oženiti Egvenom i nekako vratiti u Dve Reke. Putovao je s Hurinom i Loijalom, rešen da zaustavi Fejna i povrati Metov bodež, da dokaže kako je prijatelj. Premda Rand to tada nije znao, bilo je to jednostavnije vreme. Tada bi mu pomisao da stvari mogu postati i zamršenije nego to što misli da ga prijatelji mrze bila veoma čudna.

Boje mu se uskomešaše pred očima. Perin hoda kroz mračni logor, a onaj kameni mač se diže iznad njega. Prizor pred njegovim očima se promeni i ukaza mu se Met, koji je i dalje u onom gradu. Je li to Kaemlin? Zašto on može da bude blizu Elejne, kada Rand mora da bude tako daleko od nje? Jedva da kroz vezu oseća njena osećanja. Tako mu nedostaje. Nekada su jedno drugome krali poljupce upravo u hodnicima te utvrde.

Ne, pomislio je. Ja sam snažan. Čežnja je osećanje koje on ne srne da oseća. Žal za prošlošću nikuda ga neće dovesti. Pokuša da suzbije i jedno i drugo, pa zamače na jedno stepenište i stade da silazi, naprežući telo, pokušavajući da se zadiše.

Da li sada bežimo od prošlosti?, tiho ga je upitao Lijus Terin. Da. To je dobro. Bolje da bežimo nego da se suočavamo s njom.

Vreme koje je Rand provodio s Hurinom okončalo se kod Falmea. Svi ti dani bili su mu nerazaznatljivi. Promene koje su mu se tada dogodile - shvatanje da mora da ubija, da se nikada neće vratiti životu koji je voleo - behu ono o čemu nije mogao da razmišlja. Pošao je prema Tiru, skoro u bunilu, razdvojen od svojih prijatelja, srećući Išamaela u snovima.

To poslednje se ponovo dešava.

Rand izlete na jedan od nižih spratova utvrde, duboko dišući. Njegove Device su ga sledile, nimalo zadihane. On pođe niz hodnik i uđe u ogromnu odaju s redovima širokih i stamenih stubova, koje čovek ne može da obuhvati rukama. Srce Kamena. Nekoliko Branilaca zauze stav mirno i pozdravi kada Rand prođe između njih.

Uđe pravo u središte Srca. Nekada je Kalandor tu lebdeo i blistao. Kristalni mač je sada kod Kecuejn. Nada se da nije i njega izgubila, kao što je uradila s muškim a’damom. Randu zapravo nije ni stalo do njega. Kalandor je loše oruđe; da bi ga koristio, muškarac mora da se potčini ženskoj volji. Sem toga, jeste moćan - ali ni izbliza kao Čoedan Kal. Pristupni ključ je daleko bolja alatka. Rand ga nežno dodirnu, gledajući mesto gde je Kalandor nekada lebdeo.

To ga je oduvek kopkalo. Kalandor je oružje o kom proročanstva govore. U Karetonskom ciklusu se kaže da Kamen neće pasti sve dok se Kalandor ne nađe u rukama Ponovorođenog Zmaja. Neki učenjaci su taj odlomak tumačili tako da znači da niko nikada neće uzeti taj mač u ruke. Ali proročanstva ne rade tako - njihova je svrha da budu ispunjena.

Rand je izučavao Karetonsko proročanstvo. Nažalost, odgonetanje njegovog značenja bilo je ravno pokušaju da se raspetlja stotinu jardi zamršenog konopca - i to jednom rukom.

Uzimanje Mača Koji Se Ne Može Dodirnuti bilo je jedno od prvih velikih proročanstava koje se ispunilo. No je li to što je on uzeo Kalandor beznačajno, ili je korak ka nečemu? Svi znaju proročanstvo, ali malo njih postavlja pitanje koje bi trebalo da je neizbežno. Zašto? Zašto Rand mora da uzme mač? Da li stoga da bi ga koristio u Poslednjoj bici?

Mačje od niže vrednosti kao sa’angreal, a on čisto sumnja da je predviđeno da ga koristi kao običan mač. Zašto proročanstva ne pominju Čoedan Kal?

Njih je upotrebio da očisti opačinu. Pristupni ključ Randu daje moć daleko veću od one koju Kalandor može da mu pruži, a ta moć nije ničim uslovljena. Statuica je sloboda, a Kalandor samo još jedna kutija - ali u proročanstvima se Čoedan Kal i njihovi ključevi ne pominju.

Za Randa je to bilo izluđujuće, jer su proročanstva - na neki način - najveća kutija koja ga je najviše i sputavala od svih njih. Zatočen je u tim kutijama. Na kraju će ga ugušiti.

Kazao sam im..., prošaptao je Lijus Terin.

Šta si im kazao?, hteo je da čuje Rand.

Da plan neće uspeti, veoma tihim glasom odgovori Lijus Terin. Da sirova sila ne može da ga zauzda. Moj plan su nazvali lakomislenim, ali ta oružja koja su stvorili bila su preopasna. Previše užasavajuća. Nijedan čovek ne bi trebalo da ima toliku Moć...

Rand se borio s mislima, sa glasom, sa sećanjima. Nije mogao da se seti plana Lijusa Terina da se zapečati zatvor Mračnoga. Čoedan Kal - jesu li oni zato napravljeni?

Da li je to odgovor? Je li Lijus Terin doneo pogrešnu odluku? Zašto se, onda, oni ne pominju u proročanstvima?

Rand se okrenu da izađe iz prazne odaje. „Nemojte više da čuvate ovo mesto“, kaza Braniocima. „Ovde nema ničega vrednog. Nisam siguran da ga je ikada bilo.“

Ljudi su delovali zgranuto i užasnuto, kao deca koju je voljeni otac upravo prekorio. Ali dolazi rat, a on nema namere da ostavi vojnike da brane praznu sobu.

Rand stisnu zube i izađe u hodnik. Kalandor. Gde li ga je Kecuejn sakrila? On zna da je ona zauzela odaje u Kamenu, opet iskušavajući granice svog izgnanstva. Moraće da učini nešto u vezi s tim. Možda da je izbaci iz Kamena. On požuri uz kameno stepenište, pa onda siđe s njega na nasumično odabranom spratu, nastavljajući da se kreće. Izludeo bi kada bi samo sedeo.

Iz sve snage se trudi da ga razne vrpce ne uvežu, ali na kraju će se proročanstva postarati da uradi ono što mu je suđeno. Ta proročanstva su lukavija i pritvornija od svake Aes Sedai.

Bes navre u njemu, pokušavajući da mu se otme. Onaj tihi glas zadrhta od te bure. Rand se levom rukom nasloni na zid, pa pognu glavu i stisnu zube.

„Biću snažan", prošapta. Ali bes nije hteo da ga napusti. A i zašto bi? Krajišnici mu prkose. Seanšani mu prkose. Aes Sedai se pretvaraju da mu se pokoravaju, ali obeduju s Kecuejn njemu iza leđa i skaču na njene zapovesti.

A Kecuejn mu najviše prkosi. Ostaje u njegovoj blizini, ruga se njegovim zapovestima i izvrće njegove namere. On izvadi pristupni ključ iz džepa, prelazeći prstima po njemu. Poslednja bitka je na obzorju, a on ono malo vremena što ima provodi odlazeći na sastanke s ljudima koji ga vređaju. Mračni svakoga dana sve više rastače Šaru, a oni koji su se zavetovali da će štititi granice kriju se u Far Madingu.

Osvrnu se oko sebe, duboko dišući. Nešto mu je bilo poznato u vezi s tim hodnikom. Nije bio siguran zašto; bio je isti kao svi drugi. Zlatno-crveni ćilimi. Ispred njega raskršće hodnika.

Možda nije trebalo da dopusti da Krajišnici prežive svoje prkošenje. Možda bi trebalo da se vrati i postara se da nauče da ga se boje. Ali ne. Nisu mu potrebni. Prepustiće ih Seanšanima. Ta krajiška vojska će poslužiti da uspori njegove neprijatelje na jugu. Možda će to zadržati Seanšane da ga ne napadaju s boka dok on izlazi na kraj s Mračnim.

Ali... postoji li, možda, neki način da trajno zaustavi Seanšane? On pogleda pristupni ključ. Jednom je pokušao da upotrebi Kalandor da bi se borio protiv stranih zavojevača. Tada još nije shvatao zašto je tako teško obuzdavati taj mač - Kecuejn mu je tek nakon njegovog napada, koji se završio propašću njegovih snaga, ispričala ono što zna o njemu. Rand mora da bude u krugu s dve žene da bi mogao bezbedno koristiti Mač Koji To Nije.

To je bio njegov prvi veliki neuspeh u ulozi vojnog zapovednika.

Ali sada ima bolju alatku. Najmoćniju alatku ikada stvorenu; zacelo nijedno ljudsko biće ne može u sebi držati više Jedne moći nego što je on držao kada je čistio. Spaljivanje Grendal i Natrinove humke zahtevalo je svega delić Moći koju Rand može da prizove.

Ako to okrene protiv Seanšana, onda može da krene u Poslednju bitku bez brige ko će ga napasti s leđa. Pružio im je priliku. Nekoliko prilika. Upozorio je Kecuejn i kazao joj da će vezati Kćer Devet meseca za sebe. Ovako... ili onako.

To neće potrajati dugo.

Eno, kazao mu je Lijus Terin. Stajali smo tamo.

Rand se namršti. O čemu taj luđak blebeće? Osvrnu se oko sebe. Pod širokog hodnika bio je popločan tako da se dobijala crveno-crna šara. Nekoliko tapiserija bilo je okačeno po zidovima. Rand zgranuto shvati da je na nekoliko njih prikazan on - kako osvaja Kamen, kako drži Kalandor i ubija Troloke.

Bitka protiv Seanšana nije bila naš prvi neuspeh, prošaptao mu je Lijus Terin. Ne, naš prvi neuspeh odigrao se ovde. U ovom hodniku.

Iznureno je sledio bitku protiv Troloka i Mirdraala. Bok mu je buktao od bola. Kamen je i dalje odzvanjao od krika ranjenika. Osećao se kao da može sve da učini. Sve.

Stajao je nad lešom jedne devojčice. Deteta. Kalandor mu je blistao u ruci. Telo se iznenada trznulo.

Moiraina ga je zaustavila. Kazala mu je da on ne može da oživi mrtve.

Kako samo želim da je ona i dalje tu, pomislio je Rand. Ona ga je često izluđivala, ali je zato ona - više nego bilo ko drugi - shvatala šta se od njega očekuje. Čak i kada je bio besan na nju, uticala je da se on oseća spremnije to uradi.

Okrenuo se. Moiraina je bila u pravu. Ne može da oživi mrtve - ali je veoma dobar u usmrćivanju onih koji su živi. „Okupite svoje sestre po koplju”, doviknu Rand, osvrćući se prema svojim aijelskim stražarkama. „Idemo u bitku.“

„Sada?“, upita jedna od njih. „Pala je noć!“

Zar sam toliko dugo šetao?, iznenađeno pomisli Rand. „Da“, kaza. „Mrak nije bitan; stvoriću dovoljno svetlosti." Dodirnu pristupni ključ, istovremeno osećajući uzbuđenje i užas. Jednom je saterao Seanšane u more. Učiniće to opet. Sam.

Da, suzbiće ih - barem one koji ostanu u životu.

„Odlazite!", viknu na Device. One ga ostaviše i potrčaše niz hodnik. Šta se desilo s njegovim obuzdavanjem? Led se u poslednje vreme baš istanjio.

Vratio se do stepeništa i popeo nekoliko spratova prema svojim odajama. Seanšani će spoznati njegovu srdžbu. Usuđuju se da izazivaju Ponovorođenog Zmaja? Ponudio im je mir, a oni su mu se nasmejali u lice?

On širom otvori vrata svojih odaja, oštrim pokretom ruke ućutkavši poletne Branioce koji su ispred stražarili. Nije bio raspoložen da sluša njihovo trtljanje.

Ulete unutra i razljuti se kada vide da su stražari već nekoga propustili. Jedna nepoznata prilika stajala je leđima okrenuta Randu, gledajući kroz otvorena balkonska vrata. „Šta...“, poče Rand.

Čovek se okrenu. To nije bio stranac. Uopšte nije stranac.

Bio je to Tam. Njegov otac.

Rand se zatetura. Je li to nekakva prikaza? Nekakva izvitoperena varka Mračnoga? Ali ne, to je Tam. Njegove blage oči se smesta prepoznaju. Mada za glavu niži od Randa, Tam je oduvek delovao stvarnije od sveta oko sebe. Njegova široka prsa i stamene noge nije bilo moguće pomeriti, ali ne zbog toga što je on snažan - Rand se u svojim putovanjima susretao s mnogim snažnijim. Ali snaga je prolazna. Tam je stvaran. Izvestan i pouzdan. I pogled na njega dovoljan je da ga uteši.

Ali uteha se sukobljavala sa onim što je Rand postao. Njegovi svetovi se sretoše - onaj ko je bio i onaj ko je postao - kao mlaz vode na usijanom kamenu. Jedno se smrska, a drugo pretvori u paru.

Tam je kolebljivo stajao u balkonskim vratima, obasjan dvema treperavim podnim svetiljkama. Rand je razumeo Tamovo kolebanje. Njih dvojica nisu otac i sin po krvi. Randov rođeni otac bio je Džanduin, plemenski poglavar Taardad Aijela. Tam je bio samo čovek koji je pronašao Randa na padinama Zmajeve planine.

Samo čovek koji ga je odgajio. Samo čovek koji ga je naučio svemu što zna. Samo čovek kog je Rand voleo i poštovao - i uvek će ga voleti i poštovati, bez obzira na njihovu krvnu vezu.

„Rande.“ Tam je zvučao kao da mu je neprijatno.

„Molim te“, zabezeknuto mu reče Rand. „Molim te, sedi.“

Tam klimnu. Zatvori vrata balkona, pa pođe napred i sede u jednu stolicu. I Rand sede. Gledali su jedan drugoga preko sobe. Kameni zidovi behu ogoljeni; Rand je više voleo da ne budu ukrašeni tapiserijama ili slikama. Tepih je bio žuto- crven i toliko veliki da je sezao do sva četiri zida.

Soba je delovala previše savršeno. Vaza puna sveže ubranog cveća bila je tačno tamo gde bi trebalo da bude. Stolice u središtu prostorije bile su previše pravilno postavljene. Ta prostorija ne izgleda kao da se u njoj živi. Baš kao mnoga druga mesta u kojima je boravio, to nije bio dom. On zapravo nije znao za dom otkad je napustio Dve Reke.

Tam sede u jednu stolicu, a Rand u drugu. Rand shvati da mu je pristupni ključ i dalje u ruci, pa ga spusti na tepih ispred sebe, izatkan tako da mu šara bude u obliku sunca. Tam na tren baci pogled na Randov patrljak, ali ništa ne reče. Stisnu ruke, verovatno priželjkujući da može da radi na nečemu. Tam se, dok priča o neprijatnim stvarima, uvek prijatnije osećao ako radi nešto rukama, bez obzira je li to provera remenja na amu ih šišanje ovaca.

Svetlosti, pomisli Rand, osećajući iznenadni poriv da zagrli Tama. Sećanja mu pokuljaše u glavu. Tam kako donosi rakiju u gostionicu za Bel Tin. Tamovo uživanje u luli. Njegovo strpljenje i blagost. Njegov neočekivani mač sa oznakom čaplje. Poznajem ga tako dobro - ali u poslednje vreme gotovo da nisam ni pomislio na njega.

„Kako...“, zausti Rand. „Tame, kako si dospeo ovamo? Kako si me pronašao?"

Tam se tiho zasmeja. „Poslednjih nekoliko dana neprestano šalješ glasnike u sve veće gradove, s naređenjima da prikupe svoje vojske i da se pripreme za rat. Mislim da bi čovek morao da bude slep, gluv i pijan pa da ne zna gde si.“

„Ali moji glasnici nisu išli u Dve Reke!“

„Nisam ni bio u Dvema Rekama", odgovori Tam. „Neki od nas se bore rame uz rame s Perinom."

Naravno, pomislio je Rand. Ninaeva mora da je stupila u dodir s Perinom - boje se uskomešaše - toliko se brinula zbog njega i Meta. Tamu mora da je bilo lako da se vrati s njom.

Da li Rand zaista vodi ovaj razgovor? Digao je ruke od povratka u Dve Reke i od toga da će ikada više videti svog oca. Jeste da se oseća neprijatno, ali oseća se i dobro. Na Tamovom licu bilo je više bora nego ranije, a ono nekoliko odlučnih crnih pramenova u njegovoj kosi napokon je popustilo i posrebrilo se, ali ostao je isti.

Tako mnogo ljudi u Randovom okruženju se promenilo - Met, Perin, Egvena, Ninaeva - da je pravo čudo to što se susreo s nekim iz svog starog života ko je ostao isti. Tam, čovek koji je naučio Randa da traži Prazninu. Tam je stena koja mu deluje jače i od Kamena.

Rand se malo namrgodi. „Čekaj. Perin je koristio Dvorečane?“

Tam klimnu glavom. „Bili smo mu potrebni. Taj dečko je tako hodao po konopcu da bi zadivio svakog zabavljača. Ma, sa Seanšanima i Prorokovim ljudima, a da ne spominjem Bele plaštove i kraljicu...“

„Kraljicu?", upita Rand.

„Jašta“, odgovori Tam. „Mada ona kaže da više nije kraljica. Elejnina majka.“

„Dakle, ona je živa?", upita Rand.

„Jeste, ali ne zahvaljujući Belim plaštovima", s gađenjem odgovori Tam.

„Je li se videla sa Elejnom?“, upita Rand. „Pomenuo si Bele plaštove - kako je on naleteo na Bele plaštove?" Tam zausti da odgovori, ali Rand diže ruku. „Ne. Čekaj. Mogu da dobijem izveštaj od Perina kada god poželim. Neću da ovo vreme koje smo zajedno utrošim na to da ti izigravaš glasnika."

Tam se blago nasmeši.

„Šta je bilo?" upita ga Rand.

„Ah, sine", odgovori on, odmahujući glavom, držeći široke i vredne šake sklopljene ispred sebe, „zaista su to uradili. Napravih su kralja od tebe. Šta se desilo sa onim krakatim dečakom, onako razrogačenih očiju za Bel Tin? Gde je onaj kolebljivi dečko kog sam sve one godine odgajao?"

„Mrtav je“, smesta odgovori Rand.

Tam lagano klimnu glavom. „Vidim. Ti... dakle... mora da znaš... za..."

„Da mi ti nisi otac?", pretpostavi Rand.

Tam klimnu i spusti pogled.

„Znao sam za to još od onog dana kada sam otišao iz Emondovog Polja", odgovori Rand. „Buncao si o tome. Neko vreme nisam želeo da poverujem u to, ali na kraju su me ubedili."

„Da", kaza Tam. „Vidim kako. Ja...“ Čvršće stisnu šake. „Sine, nikada mi nije bila namera da te lažem. Ili... pa, valjda ne bi trebalo da te zovem tako, zar ne?"

Možeš da me zoveš sinom, pomislio je Rand. Ti si moj otac, ma šta drugi govorili. Ali nije mogao da istera te reči iz sebe.

Ponovorođeni Zmaj ne može da ima oca. Otac bi bio slabost koja se može zloupotrebiti, čak i više nego žena kao Min. Ljubavnice su očekivane. Ali Ponovorođeni Zmaj mora da bude prilika iz legendi, stvorenje veliko skoro kao sama Šara. I ovako mu je dovoljno teško da natera ljude da mu se pokoravaju. Kako li bi tek bilo da se pročuje da mu je otac uz njega? Da se pronese glas kako se Ponovorođeni Zmaj oslanja na jednog čobanina?

Onaj tihi glas u njegovom srcu je vrištao.

„Dobro si postupio, Tame“, reče mu Rand, i ne shvativši da je progovorio. „Verovatno si mi spasao život time što si krio istinu od mene. Da su ljudi znali da sam nahoče i da sam pronađen kod Zmajeve planine - pa, glas o tome bi se raširio. Lako je moguće da bih bio ubijen još kao dete.“

„O“, izusti Tam. „Pa, onda mi je drago što sam to učinio.“

Rand uze pristupni ključ - i on ga teši - pa ustade. Tam žurno skoči iz stolice, sve se više ponašajući kao samo još jedan potčinjeni ili sluga.

„Tame al’Tore, učinio si veliku stvar'“, kaza mu Rand. „Štiteći me i odgajajući me, započeo si novo Doba. Ovaj svet ti duguje neizmerno. Postaraću se da budeš obezbeđen do kraja života."

„Zahvaljujem se na tome, milostivi", odgovori Tam. „Ali to nije neophodno. Imam sve što mi je potrebno."

Da li se on to krišom ceri? Možda to jeste bio nadmen govor. U sobi je bilo zagušljivo, pa se Rand okrenuo, prešao preko lepog tepiha i opet otvorio balkonska vrata. Sunce je zaista zašlo, a mrak pao na grad. Svež lahor s pučine dunu preko njega kada je prišao ogradi balkona i zagledao se u noč.

Tam priđe i stade pored njega.

„Bojim se da sam izgubio tvoj mač", iznenada reče Rand, a onda se oseti glupo zbog toga.

„U redu je", odgovori mu Tam. „Svejedno ne znam jesam li ga i zaslužio."

„Jesi li zaista bio majstor sečiva?"

Tam klimnu. „Valjda. Ubio sam čoveka koji je to bio - i to pred svedocima - ali nikada nisam oprostio sebi zbog toga. Mada je to bilo nužno."

„Ono što je nužno uraditi najčešće je ono što nam se najmanje dopada da radimo."

„To je živa istina", odgovori Tam, pa tiho uzdahnu i nasloni se na ogradu. U mraku ispod balkona počela su da se pale svetla u prozorima. „Ovo je tako čudno. Moj sin je Ponovorođeni Zmaj. Sve one priče koje sam slušao dok sam putovao po svetu - ja sam deo njih."

„Pomisli samo kako je meni", primeti Rand.

Tam se zasmeja. „Da. Da, pretpostavljam da u potpunosti razumeš šta hoću da kažem, zar ne? Zar to nije smešno?"

„Smešno?" Rand odmahnu glavom. „Ne, nije. Moj život ne pripada meni. Ja sam marioneta za Šaru i proročanstva, napravljen tako da igram kako mi sviraju, sve dok mi ne preseku strune."

Tam se namršti. „To nije tačno, sine. Ovaj, milostivi."

„Ja na to ne mogu da gledam drugačije."

Tom prekrsti ruke na glatkoj kamenoj ogradi. „Valjda te razumem. Sećam se sličnih osećanja iz vremena kada sam bio vojnik. Znaš li da sam se borio protiv Tira? Čovek bi pomislio da će me mučiti bolne uspomene zato što sam došao ovamo. Ali jedan neprijatelj počesto liči na drugog. Nisam zlopamtilo."

Rand spusti pristupni ključ na ogradu, ali čvrsto ga držeći. Nije se naslanjao; ostao je da stoji pravih leđa.

„Ni vojnik nema mnogo izbora kada je o njegovoj sudbini reč", nastavi Tam, besposleno lupkajući prstom po ogradi. „Važniji ljudi donose sve odluke. Pa, ljudi kao što si ti, rekao bih."

„Ali moje odluke donosi Šara umesto mene", pobuni se Rand. „Ja imam manje slobode nego većina vojnika. Ti si mogao da pobegneš, da se odmetneš iz vojske. Ili da makar napustiš vojsku na zakonit način."

„A ti ne možeš da bežiš?", upita ga Tam.

„Mislim da mi Šara to ne bi dozvolila", odgovori Rand. „Ovo što ja radim previše je važno. Samo bi me naterala da se vratim u stroj. To se dogodilo već desetak puta."

„A da li bi ti zaista želeo da pobegneš?", upita ga Tam.

Rand ništa nije odgovarao.

„Mogao sam ja da napustim one ratove. Ali istovremeno - nisam mogao. Ne a da pri tome ne izdam sebe. Mislim da je isto tako i kod tebe. Zar je bitno da li možeš da pobegneš, kada znaš da to svejedno nećeš da učiniš?"

„Umreću na kraju svega ovoga", kaza Rand. „I nemam izbora."

Tam se uspravi i namršti. Rand se za tren oka oseti kao da mu je opet dvanaest godina. „Ne želim da slušam takve priče", reče mu Tam. „Bez obzira na to što si ti Ponovorođeni Zmaj, neću da ih slušam. Uvek imaš izbora. Možda ne možeš da biraš kuda si primoran da ideš, ali svejedno imaš izbora."

„Ali kako?"

Tam uhvati Randa za rame. „Izbor se ne sastoji baš uvek od onoga šta ćeš da radiš, sine - već od onoga zašto ćeš to da činiš. Kada sam bio vojnik, bilo je nekih ljudi koji su se borili samo radi novca. Drugi su se borili iz odanosti - odanosti prema svojim saborcima, kruni ili čemu već. Vojnik koji pogine zarad novca i vojnik koji pogine zbog odanosti isto su mrtvi, ali ima razlike između njih. Jedna smrt nešto znači, druga ne znači ništa.

Ne znam je li tačno da ti moraš da pogineš da bi se sve ovo odigralo kako treba. Ali i ti i ja znamo da ti nećeš pobeći od toga. Mada se jesi promenio, vidim da su neke stvari ostale iste. Zato neću da slušam kukanje o tome."

„Nisam kukao...", poče Rand.

„Znam“, prekide ga Tam. „Kraljevi ne kukaju, već promišljaju." Zvučalo je kao da navodi nečije reči, ali Rand nije imao predstavu čije. Za divno čudo, Tam se na tren zasmeja. „Nije bitno", nastavi. „Rande, mislim da ti možeš da preživiš ovo. Ne mogu da zamislim da ti Šara neće podariti malo spokoja, ako se uzme u obzir šta činiš za sve nas. Ali ti si vojnik koji ide u rat - a prvo što vojnik nauči jeste to da će možda poginuti. Možda ne možeš da biraš koje će ti dužnosti biti dodeljene, ali možeš da odabereš zašto ih izvršavaš. Zašto ideš u bitku, Rande?"

„Zato što moram."

„To nije dovoljno dobar razlog", reče mu Tam. „Vrane pozobale onu ženu! Voleo bih da mi se ranije obratila. Da sam samo znao..."

„Koju ženu?"

„Kecuejn Sedai", odgovori mu Tam. „Ona me je dovela ovamo, rekavši mi da moram da popričam s tobom. Ranije nisam hteo da dolazim jer sam mislio da je poslednje što ti je potrebno to da tvoj otac gazi preko tvog bojnog polja!"

Tam nastavi, ali Rand prestade da ga sluša.

Kecuejn. Tam je došao zbog Kecuejn. To nije bilo zbog toga što je Tam primetio Ninaevu i iskoristio priliku. Ne zbog toga što je želeo da obiđe svog sina. Već zbog toga što ga je ta žena obrlatila da dođe.

Zar ona nikada neće ostaviti Randa na miru!

Osećanja koja su ga ispunila kada je video Tama bila su tako snažna da su istanjila led. Previše ljubavi je isto što i previše mržnje. I jedno i drugo uzrokuje da on oseća, a to je nešto što ne sme da dozvoli.

Alije ipak dozvolio. I osećanja ga odjednom skoro savladaše. On zadrhta i okrenu se od Tama. Je li njihov razgovor samo još jedna Kecuejnina igrica? Kakva je Tamova uloga u njoj?

„Rande?" pozva ga Tam. „Žao mi je. Nije trebalo da spominjem Aes Sedai. Rekla je da ćeš se možda naljutiti ako je spomenem."

„Šta ti je još rekla?", zatraži Rand da čuje, munjevito se okrenuvši prema Tamu. Zdepasti čovek kolebljivo ustuknu za korak. Noćni vetrić duvao je preko njih, a u prozoru iza njih dvojice gradska svetla treperila su kao tačkice u mraku.

„Pa“, reče Tam, „kazala mi je da bi trebalo da s tobom pričam o tvojoj mladosti, da te podsetim na lepša vremena. Mislila je da..."

„Pokušava da upravlja mnome!" tiho kaza Rand, gledajući Tama pravo u oči. „I upravlja tobom. Svi su vezali svoje strune za mene!"

Bes pokulja u njemu. On pokuša da ga suzbije, ali to je bilo tako teško. Gde je led, gde je tišina? Rand očajnički potraži Prazninu. Pokuša da sva svoja osećanja saspe u plamen sveće, kao što ga je Tam onako davno učio.

Saidin ga je čekao. Ne razmišljajući, Rand ga zgrabi i tada ga sva ona osećanja za koja je mislio da je od njih digao ruke jednostavno preplaviše. Praznina se raspade, ali nekako ostade, otimajući se od njega. On zaurla kada ga mučnina uhvati i u prkosu se suoči s njom, bacajući joj svoj bes u lice.

„Rande“, namršti se Tam, „ne bi trebalo da...“

„TIŠINA!", zaurla Rand i baci Tama na pod jednim tokom Vazduha. Rand se rvao sa svojim besom i sa saidinom s druge strane. Pretili su da ga između sebe zdrobe.

Zbog ovoga mora da bude snažan. Zar oni to ne uviđaju? Kako čovek može da se smeje kada je suočen s takvim silama?

„Ja sam Ponovorođeni Zmaj! “zaurla Rand na saidin, na Tama, na Kecuejn i na samog Tvorca. „Neću da budem vaš pion!“ On upre u Tama pristupnim ključem. Njegov otac je ležao na kamenom balkonu. „Kecuejn te je poslala da se pretvaraš kako me voliš. Ali ti si samo pokušao da mi oko grla obaviješ jednu od njenih struna! Zar ne mogu da se oslobodim svih vas?“

Izgubio je vlast nad sobom, ali nije mario zbog toga. Oni hoće da on oseća. Dobro, onda će osećatil Hoće da se on smeje? Smejaće se dok oni budu goreli!

Urlajući na sve njih, izatka niti Vazduha i Vatre. Lijus Terin mu je zavijao u glavi, saidin je pokušavao da ih obojicu uništi, a onaj tihi glasić u Randovom srcu je nestao.

Tačka svetlosti pojavi se ispred Randa, iz središta pristupnog ključa. Tkanja kobne vatre zavrteše se ispred njega, a pristupni ključ zablista, sve snažnije kako je povlačio više Moći.

Na toj svetlosti, Rand ugleda očevo lice.

Prestravljeno.

Šta ja to radim?

Rand zadrhta, a kobna vatra se rastoči pre nego što on stiže da je pusti. Užasnuto se zatetura unazad.

Šta ja to RADIM?, ponovo je pomislio Rand.

Ništa više od onoga što smo ranije radili, prošapta mu Lijus Terin.

Tam je i dalje zurio u njega, lica skrivenog mrakom.

O , Svetlosti, pomisli Rand, užasnut, zgranut i besan. Opet to radim. Ja sam čudovište.

I dalje se labavo držeći saidina, Rand izatka kapiju ka Ebou Daru, pa projuri kroz nju bežeći od užasa u Tamovim očima.