Oluja na obzorju

7 Namere za Arad Doman

„Bliži se oluja", primeti Ninaeva, gledajući kroz prozor. „Da“, odgovori Dejđin iz svoje stolice pored ognjišta, i ne trudeći se da pogleda napolje. „Rekla bih da si možda u pravu, draga. Kunem no, čini mi se da je već nedeljama tmurno!"

„Prošlo je samo nedelju dana", odvrati Ninaeva, jednom rukom držeći svoju dugu, tamnu pletenicu. Pogleda drugu ženu. „Preko deset dana nisam videla vedro nebo."

Dejđin se namršti. Pripadala je Belom ađahu i sva je bila dežmekasta i obla. Na čelu je imala kamičak, baš kao Moiraina onako davno, mada je Dejđin nosila prikladan beli mesečev kamen. Taj običaj izgleda ima nekakve veze s kairhijenskim plemkinjama, kao i četiri šarene pruge na njenoj haljini.

„Deset dana, kažeš?" upita Dejđin. „Jesi li sigurna?"

Ninaeva je bila sigurna. Ona stalno obraća pažnju na vreme; to je jedna od dužnosti seoske Mudrosti. Sada je Aes Sedai, ali to ne znači da je prestala da bude ono što je bila. Vremenske prilike uvek su prisutne u nekom krajičku njenog uma. Oseća kišu, sunce ili sneg u šaputanju vetra.

Međutim, ti osećaji u poslednje vreme uopšte nisu bili ni nalik šaputanju, već pre kao daleka vika, koja biva sve glasnija. Ili kao talasi koji se krše jedni o druge, i dalje daleko na severu, samo što je sve teže i teže ne obraćati pažnju na njih.

„Pa“, kaza Dejđin, „sigurna sam da ovo nije jedini trenutak u istoriji da je deset dana oblačno!"

Ninaeva odmahnu glavom i pocima svoju pletenicu. „To nije prirodno", odvrati. „A ono oblačno nebo nije oluja o kojoj pričam. Ta je oluja i dalje daleko, ali bliži se. I biće užasna. Gora od bilo koje druge oluje koju sam u životu videla. Daleko gora."

„Pa dobro", odgovori Dejđin, zvučeći kao da joj je malčice nelagodno, „izaći ćemo sa njom na kraj kada stigne. Hoćeš li da sedneš pa da nastavimo?"

Ninaeva pogleda punačku Aes Sedai. Dejđin je izuzetno slaba kada je o Moći reč. Ta Bela je možda najslabija Aes Sedai koju je Ninaeva u životu videla. Po običajnim pravilima - o kojima se, doduše, ne priča - to znači da bi Ninaeva trebalo da preuzme vodstvo.

Nažalost, Ninaevin položaj je i dalje pod znakom pitanja. Egvena ju je proglasom uzdigla do šala, baš kao što je uzdigla Elejnu: nije bilo nikakvog iskušavanja, niti se Ninaeva zavetovala na Štapu zakletvi. Za većinu - čak i za one koje prihvataju Egvenu kao pravu Amirlin - te omaške čine Ninaevu nečim manjim od Aes Sedai. Ne Prihvaćenom, ali ne i ravnopravnom s jednom sestrom.

Sestre oko Kecuejn pogotovu su gadne, budući da nisu pristale ni uz Belu kulu ni uz pobunjenice. A sestre koje su se zavetovale Randu još su gore; većina njih i dalje je odana Beloj kuli i ne vidi nikakve smetnje u tome da podržavaju i Elaidu i Randa istovremeno. Ninaeva se i dalje pitala šta li je Rand mislio kada je dopustio sestrama da mu se zavetuju na odanost. Nekoliko puta mu je objasnila u čemu je pogrešio - sasvim razumno - ali u poslednje vreme, razgovor s Random potpuno je kao što bi bio razgovor s nekim kamenom. Samo manje uspešan i daleko više izluđuje.

Dejđin je i dalje čekala da ona sedne. Umesto da izaziva sukob i nadmetanje volja, Ninaeva naposletku sede. Dejđin i dalje pati zbog toga što je u borbi sa Izgubljenima ostala bez svog Zaštitnika - Ibena, koji je bio Aša’man. Ninaeva je tu bitku provela potpuno obuzeta obezbeđivanjem ogromne količine saidara Randu da ga tka. Ninaeva se još sećala čiste sreće - izvanrednog ushićenja, snage i ispunjenosti čistim životom - od toga što je povukla toliko Moći. To ju je prestravilo. Drago joj je što je ter’angreal koji je koristila da bi dodirnula toliku Moć uništen.

Ali muški ter’angreal i dalje je nedirnut: pristupni ključ za moć, sa'angreal. Koliko Ninaeva zna, Randu nije pošlo za ruke za ubedi Kecuejn da mu ga vrati. I dobro što nije. Nijedno ljudsko biće, pa čak ni Ponovorođeni Zmaj, ne bi trebalo da usmerava toliko Jedne moći. Šta bi bio u iskušenju da učini...

Kazala je Randu da bi trebalo da zaboravi na taj pristupni ključ. Bilo je to kao da priča s kamenom. Krupnim, riđokosim, glupavim kamenom gvozdenog izraza lica. Ninaeva frknu sebi u bradu, a Dejđin na to izvi jednu obrvu. Ta žena je veoma dobra u ovladavanju svojim jadom, mada je Ninaeva - čija je soba u tom domanskom majuru bila odmah pored njene - noću slušala kako plače kada je sama. Nije lako izgubiti Zaštitnika.

Lan...

Ne, najbolje je da trenutno ne razmišlja o njemu. Lan će biti dobro. Biće u opasnosti tek na kraju svog putovanja, koje će se protezati preko hiljada milja. Tek na tom kraju on namerava da se baci na Senku, kao jedna jedina strela puštena na zid od cigala.

Ne!, pomislila je. Neće biti sam. Pobrinula sam se za to.

„U redu", kaza Ninaeva, terajući sebe da se usredsredi, „hajde da nastavimo." Ničim nije pokazivala kako smatra da je Dejđin uticajnija od nje. Čini joj uslugu, skrećući joj pažnju s jada. Makar joj je Korela tako objasnila. Svakako da Ninaeva nema koristi od njihovih sastanaka. Ona nema šta da dokaže, jer jeste Aes Sedai, ma šta ostale mislile ili htele da kažu.

Sve je to samo obmana da bi se pomoglo Dejđin. To je to. Ništa drugo.

„Evo osamdeset prvog tkanja", reče Bela. Sjaj saidara blesnu oko nje i ona stade da usmerava stvarajući veoma zamršeno tkanje Vatre, Vazduha i Duha. Zamršeno, ali beskorisno. To tkanje stvara tri vatrena prstena u vazduhu, koji sijaju nekakvom neobičnom svetlošću, ali čemu to? Ninaeva već zna kako da stvori ognjene kugle i svetlosne lopte; zašto traći vreme učeći tkanja koja su samo ponavljanje onoga što već zna, samo teže i zamršenije? I zašto svaki prsten mora biti neznatno drugačije boje?

Ninaeva nehajno mahnu rukom, ponavljajući tkanje tačno do najsitnijih pojedinosti. „Zaista", kaza, „ovo mi deluje najbeskorisnije! Čemu sve to?"

Dejđin napući usne. Ništa ne reče, ali Ninaeva je znala kako Dejđin misli da bi sve to za Ninaevu trebalo da bude daleko teže nego što jeste. Nakon nekog vremena, žena progovori. „Ne sme da ti se mnogo toga kaže o iskušavanju. Jedino što smem da ti kažem jeste da ćeš morati da ponoviš ova tkanja - i to do tančina - a dok to činiš, bićeš pod neverovatnim pritiscima. Shvatićeš kada dođe taj trenutak."

„Čisto sumnjam", ravnim glasom odgovori Ninaeva, tri puta ponavljajući tkanja dok je govorila. „Sem toga - kako mi se čini da sam ti već deset puta rekla - neću prolaziti kroz iskušavanje. Već sam Aes Sedai."

„Naravno da jesi, draga."

Ninaeva stisnu zube. Bila je to loša zamisao. Kada je prišla Koreli - koja bi trebalo da je pripadnica Ninaevinog ađaha - ta žena je odbila da je prihvati kao sebi ravnu. Bila je prijatna u vezi s tim, kao što Korela često i jeste prijatna, ali njen stav je bio jasan. Čak je delovala kao da je puna saosećanja. Saosećanja! Kao da je Ninaevi potrebno njeno sažaljenje. Iznela je zamisao da bi Ninaevinoj verodostojnosti bilo od pomoči kada bi naučila stotinu tkanja koje svaka Prihvaćena mora da nauči za iskušenje nakon koga postaje Aes Sedai.

Muka je u tome što je to Ninaevu postavilo u okolnosti u kojima se prema njoj ponašaju bezmalo kao da je opet učenica. Ona zaista uviđa koliko je korisno znati tih stotinu tkanja - premalo je vremena provela učeći ih, a znaju ih doslovce sve sestre. Međutim, kada je prihvatila to podučavanje, nije joj bila želja da nagovesti kako ona sebe vidi kao učenicu! Krenula je rukom ka pletenici, ali zaustavila se. To što očigledno pokazuje šta oseća još je jedan činilac koji utiče na to kako se druge Aes Sedai ponašaju prema njoj. Kad bi samo imala ono bezvremeno lice! Bah!

Dejđinino naredno tkanje načinilo je zvuk nalik na nekakvo pucanje, a tkanje je opet bilo nepotrebno zamršeno. Ninaeva ga i ne razmišljajući ponovi, istovremeno ga učeći napamet.

Dejđin se na tren zagleda u tkanje, a na licu joj se videlo da je rasejana.

„Šta je bilo?“, razdraženo je upita Ninaeva.

„Hmm? O, ništa. Samo... kada sam poslednji put izatkala to tkanje, upotrebila sam ga da iznenadim... ja... nije bitno."

Iben. Njen Zaštitnik je bio veoma mlad - bilo mu je možda petnaest ili šesnaest godina - i bio joj je veoma drag. Iben i Dejđin igrali su se kao dečak i njegova starija sestra, umesto da se ponašaju kao Zaštitnik i Aes Sedai.

Šesnaestogodišnji dečak, pomislila je Ninaeva, mrtav. Da li Rand baš mora da ih prihvata tako mlade?

Dejđinino lice se ukoči; obuzdavala je svoja osećanja daleko bolje nego što bi to Ninaeva mogla.

Svetlost dala da se nikada ne nađem u tim okolnostima, pomislila je. Bar ne još mnogo, mnogo godina. Lan još nije njen Zaštitnik, ali namerava da ga što je pre moguće učini Zaštitnikom. Naposletku, već joj je suprug. I dalje je besna zbog toga što Mirela drži njegovu vezu.

„Dejđin, možda bih mogla da ti pomognem", reče Ninaeva i nagnu se napred, pa spusti ruku na ženino koleno. „Možda ako bih pokušala s Lečenjem..."

„Ne“, šturo odvrati ova.

„Ali..."

„Čisto sumnjam da bi mogla da pomogneš."

„Sve se može Izlečiti", tvrdoglavo kaza Ninaeva, „pa makar još mi ne znale kako. Sve sem smrti.“

„A šta bi ti to učinila, draga?“, upita je Dejđin. Ninaeva se zapitala da li ona to namerno izbegava da je oslovljava po imenu, ili je to samo nesvesna posledica njihovog odnosa. Ne može da je oslovljava s „dete“, kako bi oslovljavala pravu Prihvaćenu, ali kada bi je zvala po imenu, „Ninaeva“, to bi možda nagovestilo ravnopravnost.

„Mogu da učinim nešto“, reče Ninaeva. „Taj bol koji osečaš mora da je posledica veze, pa stoga mora da je u nekakvoj vezi s Jednom moći. Ako ti Moć nanosi bol, onda Moć može i da je odnese."

„A zašto bih ja to želela?" upita Dejđin, povrativši vlast nad sobom.

„Pa... pa, zato što je to bol. Boli."

„I trebalo bi", odgovori Dejđin. „Iben je mrtav. Da li bi ti želela da zaboraviš svoj bol kad bi se desilo da ostaneš bez onog tvog grmalja? Da svoja osećanja prema njemu odsečeš kao komad kvarnog mesa u inače dobroj pečenici?"

Ninaeva otvori usta, ali zaćuta. Da li bi? Nije tako jednostavno - njena osećanja prema Lanu su prava, a ne posledica veze. On je njen suprug i ona ga voli. Dejđin se prema svom Zaštitniku ponašala kao da ga poseduje, ali to je više podsećalo na naklonost tetke prema svom omiljenom nećaku. Nije to isto.

Ali da li bi Ninaeva želela da joj neko oduzme taj bol?

Ona sklopi usta, iznenada shvativši kolikom su čašću Dejđinine reči natopljene. „Shvatam. Žao mi je."

„Sve je u redu", nastavi Dejđin. „Ponekad mi se čini da je logika koja se krije iza toga krajnje jednostavna, ali bojim se da je drugi ne prihvataju, štaviše, neki bi možda bili mišljenja da logika tog pitanja zavisi od trenutka i od pojedinca. Da ti pokažem naredno tkanje?

„Da, molim te", mršteći se odgovori Ninaeva. Ona je toliko snažna kada je o Moći reč - jedna od najsnažnijih koje postoje - da svoju sposobnost često uzima zdravo za gotovo. To je kao što veoma visok čovek retko kada obraća pažnju na tuđu visinu; svi su niži od njega, pa su tako njihove pojedinačne visine malo važne.

Kako li je to biti kao ta žena, koja je duže bila Prihvaćena nego bilo koja druga, otkad se pamti? Žena koja je jedva uspela da zadobije šal, a i to - po mnogima - za dlaku i šapat? Dejđin je morala prema svim ostalim Aes Sedai da pokazuje poslušnost. Ako se sretne s nekom sestrom, Dejđin je uvek niža. Ako se više od dve sestre sretnu, Dejđin ih poslužuje čajem. Pred još moćnijim sestrama, od nje se očekuje da bude ponizna. Dobro, ne baš to - ona ipak jeste Aes Sedai, ali svejedno...

„Nešto nije u redu sa ovim sistemom, Dejđin", rasejano primeti Ninaeva.

„Sa iskušavanjem? Čini mi se prikladnim da postoji nekakvo ispitivanje kojim bi se utvrdilo da li neko zavređuje da bude uzdignut, a izvođenje teških tkanja pod pritiskom deluje mi kao nešto što sasvim zgodno ispunjava tu potrebu."

„Nisam na to mislila", odgovori Ninaeva. „Mislim na sistem koji određuje kako se ophodimo. Jedne prema drugima."

Dejđin pocrvene. Nepristojno je pominjati tuđu snagu - na ma koji način. Ali - pa, Ninaevi nikada nije preterano dobro polazilo za rukom da postupa u skladu s tuđim očekivanjima. Naročito kada od nje očekuju gluposti. „Sediš tu“, nastavi, „i znaš koliko i bilo koja druga Aes Sedai - kladila bih se da znaš više od mnogih - a čim neka balava Prihvaćena stigne do šala, moraš da radiš kako ti ona kaže."

Dejđin još više pocrvene. „Trebalo bi da nastavimo."

To jednostavno nije u redu - ali Ninaeva pusti da tema zamre. U tu jamu je već jednom upala, kada je naučila Srodnice da drže do sebe pred Aes Sedai. Nije prošlo dugo pre nego što su počele da se suprotstavljaju i Ninaevi, što nije bila njena namera. Baš i nije bila sigurna da bi htela da dovede do slične pobune među Aes Sedai.

Pokuša da se vrati učenju, ali onaj osećaj dolazeće oluje stalno ju je terao da gleda ka prozoru. Soba u kojoj se nalazila bila je na spratu i iz nje se pružao dobar pogled na logor napolju. Bila je puka slučajnost to što je Ninaeva primetila Kecuejn; ona siva punđa načičkana naizgled naivnim ter’angrealima bila je raspoznatljiva čak i s daljine. Ta žena je prelazila dvorište, i to prilično žustrim koracima, a pratila ju je Korela. Šta li ona to radi?, zapitala se Ninaeva. Postala je sumnjičava zbog Kecuejninog koraka. Šta li se to dogodilo? Nešto u vezi s Random? Ako se taj čovek opet povredio... „Izvini, Dejđin", kaza Ninaeva i ustade. „Upravo sam se setila da se moram pobrinuti za nešto."

Ova se trznu. „O. Pa dobro, Ninaeva. Pretpostavljam da možemo nastaviti neki drugi put."

Tek kada je žurno izašla iz sobe i spustila se niz stepenište, Ninaeva je shvatila da ju je Dejđin zapravo oslovila po imenu. Nasmešila se izlazeći na travnjak.

Aijeli su u logoru. To samo po sebi nije neuobičajeno; Randa često čuva odred Devica. Ali ovi Aijeli su muškarci, u prašnjavosmeđim kadinsorima i s kopljima u rukama. Popriličan broj njih nosio je na glavama poveze s Randovim znamenjem.

Zato je Kecuejn bila u tolikoj žurbi; ako su stigli aijelski poglavari klanova, onda će Rand hteti da se susretne s njima. Ninaeva je besno gazila preko travnjaka - koji uopšte nije bio preterano travnat. Rand je nije pozvao.

Verovatno ne zbog toga što ne želi da bude prisutna, već zato što je jednostavno preveliki vunoglavac, pa se nije setio. Bio on Ponovorođeni Zmaj ili ne, taj se čovek retko kada seti da svoje namere podeli s drugima. Pomislila bi da je on nakon sveg ovog vremena shvatio koliko je važno da dobije savet od nekoga malog iskusnijeg od sebe. Koliko je samo puta otet, ranjen ili zatočen zbog svoje ishitrenosti?

Možda mu se svi u logoru klanjaju i ulizuju, ali Ninaeva zna da je on zapravo samo čobanin iz Emondovog Polja. I dalje upada u nevolje isto onako kao kada su on i Metrim zbijali šale kao dečaci. Samo što on sada može da čitave narode baci u pometnju, a ne samo da usplahiri seoske devojke.

Na suprotnoj, severnoj strani travnjaka - tačno naspram majura, blizu bedema - aijelske pridošlice dizale su svoj logor, sa sve smeđim šatorima. Razmeštali su ih drugačije od Saldejaca; umesto pravih redova Aijeli više vole male skupine, uređene po društvima. Neki Bašerovi ljudi u prolazu su pozdravljali Aijele, ali niko od njih nije ni prstom mrdnuo da im pomogne. Aijeli umeju da budu prgavi, a mada se Ninaevi čini da su Saldejci daleko manje nerazumni od većine, ipak jesu Krajišnici. Čarke sa Aijelima za njih su ranije bile način života, a Aijelski rat nije bio tako davno. Za sada se svi oni bore na istoj strani, ali to ne sprečava Saldejce da se ponašaju makar malčice opreznije sada kada je stigao veliki broj Aijela.

Ninaeva je pogledom potražila Randa, ili nekog njoj poznatog Aijela. Čisto sumnja da će Avijenda biti s njima; ona je sigurno u Kaemlinu sa Elejnom, i pomaže joj da osigura presto Andora. Ninaevu je i dalje mučila griža savesti zbog toga što ih je ostavila, ali neko je morao da pomogne Randu da očisti saidin. Nije mogla da ga pusti da sam radi tako nešto. Nego, gde je on?

Ninaeva stade na granici između saldejskog i novog aijelskog logora. Vojnici s kopljima klimnuše joj u znak poštovanja. Aijeli u smeđoj i zelenoj odeći klizili su preko trave, pokreta skladnih kao tekuća voda. Žene u plavim i zelenim haljinama nosile su rublje od potoka koji je tekao pored majura. Borovi širokih iglica njihali su se na vetru. U logoru je vrvelo kao na seoskom vašarištu za Bel Tin. Kuda je Kecuejn otišla? A onda oseti usmeravanje na severoistoku. Ninaeva se nasmeši pa odlučnim korakom pođe u tom smeru, tako da se čulo kako joj žuta suknja oštro šušti. To usmerava ili neka Aes Sedai ili neka Mudra. I dabome, ubrzo ugleda jedan veći aijelski šator, podignut na rubu zelenog. Pođe pravo prema njemu, a njen pogled - ili možda glas koji je prati - ohrabri saldejske vojnike da joj se sklone s puta. Device koje su čuvale ulaz nisu ni pokušale da je zaustave.

Rand je stajao u šatoru, odeven u crno i crveno, i listao karte na jednom stamenom drvenom stolu, držeći levu ruku iza leđa. Bašer je stajao pored njega, klimajući - kao da to čini samome sebi - zagledan u jednu malu kartu pred sobom.

Rand diže pogled čim Ninaeva uđe. Kada je on to počeo da toliko liči na Zaštitnika, s tim trenutnim procenjivačkim pogledom? Kada su mu oči naučile da prepoznaju svaku pretnju, a telo postalo napeto kao da svakog časa očekuje napad? Nije trebalo da dozvolim da ga ona žena odvede iz Dve Reke, pomislila je. Evo šta mu je to učinilo.

Smesta se namršti zbog sopstvene gluposti. Da je Rand ostao u Dvema Rekama, poludeo bi i možda bi ih sve uništio - naravno, pod pretpostavkom da ga u tome ne preteknu Troloci, Seni ili Izgubljeni. Da Moiraina nije došla po Randa, sada bi bio mrtav. A s njim bi nestala sva svetlost i nada koju svet ima. Samo joj je teško da se odrekne svojih starih predrasuda.

„A, Ninaeva", obrati joj se Rand, opustivši se i vrativši se svojim kartama. On pokaza Bašeru da pogleda jednu od njih, pa se opet okrenu prema njoj. „Baš sam nameravao da pošaljem nekoga po tebe. Stigli su Ruark i Baer."

Ninaeva izvi jednu obrvu i prekrsti ruke. „Je li?“, bezizražajno ga upita. „A ja pretpostavila da to što su svi ovi Aijeli u taboru znači da su nas Šaidoi napali."

Lice mu se skameni na njenu zajedljivost, a taj njegov pogled postade... opasniji. Ali onda se razvedri, odmahujući glavom, skoro kao da hoće da je razbistri. Kao da se vratilo nešto malo onog starog Randa - Randa koji je bio nevini čobanin. „Da, naravno da si ti to primetila", reče. „Drago mi je što si došla. Počećemo čim se poglavari vrate. Zahtevao sam da se najpre pobrinu da se njihovi ljudi smeste, pa da tek onda počnemo."

Mahnu joj da sedne; na podu je bilo jastuka, ali ne i stolica. Aijeli ih izbegavaju, a Rand je zasigurno želeo da se osećaju prijatno. Ninaeva ga odmeri, iznenađena zbog toga koliko je ona napeta. Ma koliko on bio uticajan, i dalje je samo vunoglavi seljak. Jeste.

Ali nije mogla da zaboravi onaj pogled u njegovim očima, onaj blesak gneva. Kaže se da je kruna iskvarila mnoge ljude. Ona namerava da se postara da se to ne desi i Randu al’Toru, ali šta bi mogla da uradi ako on iznenada reši da naredi da je bace u tamnicu? Ne bi on to valjda učinio, zar ne? Ne Rand.

Semirhag je kazala da je poludeo, pomislila je Ninaeva. Kazala je... da on čuje glasove iz svog prošlog života. Da li se to događa kada onako naheri glavu, kao da osluškuje nešto što niko drugi ne može da čuje?

Ona zadrhta. Min je bila prisutna, naravno, i sedela je u jednom uglu i čitala knjigu: Nakon Slamanja. Min je delovala previše usredsređeno na te stranice; prisluškivala je razgovor Randa i Ninaeve. Šta li ona misli o promenama koje je pretrpeo? Ona mu je bliža od ma koga drugog - toliko bliska da bi im Ninaeva održala takvu bukvicu da ne hi znali gde se nalaze, samo da su svi oni opet u Emondovom Polju. Bez obzira na to što nisu u Emondovom Polju, a ona više nije Mudrost, jasno je Randu stavila do znanja da joj to što se dešava nije milo. Njegov odgovor bio je veoma jednostavan: „Ako bih je uzeo za ženu, moja smrt bi joj nanela još veći bol.“

Naravno, još gluposti. Ako čovek namerava da se zaputi u opasnost, onda je to još veći razlog za ženidbu. Očigledno. Ninaeva sede na pod, nameštajući suknje i namerno ne razmišljajući o Lanu. On mora da prevali tako dug put i...

I ona mora da se postara da njegova veza bude preneta na nju pre nego što on stigne do Pustoši. Za svaki slučaj.

Odjednom se ispravi. Kecuejn. Ta žena nije tu; sem stražara, u šatoru su samo Rand, Ninaeva, Min i Bašer. Da li ona to namerava nešto što Ninaeva...

Kecuejn uđe. Sedokosa Aes Sedai bila je odevena u jednostavnu sivosmeđu haljinu. Ona se ne oslanja na odeću da bi privukla pažnju na sebe, već na svoj uticaj - i naravno, oni zlatni ukrasi svetlucaju joj u kosi. Korela uđe za njom.

Kecuejn izatka štit protiv prisluškivanja. Rand se nije pobunio protiv loga. On bi trebalo da više drži do sebe - ta žena gotovo da ga je ukrotila i uznemirujuće je koliko joj on toga dopušta. Kao na primer, da ispituje Semirhag. Izgubljeni su previše moćni, previše opasni da bi se bilo ko prema njima ponašao olako. Semirhag je trebalo da bude umirena istog trena kada su je zarobili... premda je Ninaevino mišljenje o tome neposredno povezano s njenim iskustvom s Mogedijen u zarobljeništvu.

Korela se nasmeši Ninaevi; ima običaj da se svima smeši. Kecuejn, po običaju, nije obraćala pažnju na Ninaevu. To joj sasvim odgovara. Ninaeva nema nikakve potrebe za njenim blagoslovom. Kecuejn misli da može da naređuje svima oko sebe samo zbog toga što je starija od svih ostalih Aes Sedai. Pa, Ninaeva pouzdano zna da starost nema mnogo veze s mudrošću. Čen Bjui je bio mator kao kamen, ali isto toliko pametan.

U narednih nekoliko minuta mnoge druge Aes Sedai i logorski zapovednici pristigoše u šator; možda je Rand zaista poslao glasnike i možda je odista hteo da pozove Ninaevu. Među pridošlicama je bila i Merisa sa svojim Zaštitnicima, među kojima je i Aša’man Džahar Narišma, sa zvoncima na krajevima pletenica. Damer Flin, Elza Penfel i nekoliko Bašerovih zapovednika lakođe su stigli. Rand je oprezno i zabrinuto dizao pogled kada svako od njih ude, ali smesta se vraćao svojim kartama. Da li ga to obuzima bezrazložan strah? Neki luđaci sumnjaju u svakoga.

Na kraju su se pojavili i Ruark i Bael, skupa s nekoliko drugih Aijela. Prošli su kroz veliki šatorski ulaz kao mačke u lovu. Za divno čudo, u toj skupini je bilo nekoliko Mudrih - koje je Ninaeva osetila kada su se približile. Kod Aijela ne događaji smatraju ili poslom za poglavare klanova, ili poslom za Mudre - baš kao u slučaju Seoskog saveta i Ženskog kruga u Dvema Rekama. Je li ih Rand pozvao da prisustvuju, ili su one iz nekog svog razloga same rešile da dođu?

Ninaeva je pogrešno pretpostavila gde je Avijenda; zgranula se kada je ugledala visoku riđokosu ženu iza Mudrih. Kada je otišla iz Kaemlina? I zašto nosi tu rasenjenu i iznošenu tkaninu?

Ninaevi se nije ukazala prilika da bilo šta pita Avijendu jer je Rand klimnuo Ruarku i ostalima, pa im pokazao da sednu, što su oni i učinili. Rand je ostao da stoji pored stola s kartama. Ruke su mu bile iza leđa i šakom je držao patrljak, delujuči zamišljeno. Nije odugovlačio. „Ispričajte mi šta ste radili u Arad Domanu", obrati se on Ruarku. „Izviđači mi kažu da ovom zemljom teško da vlada mir."

Ruark prihvati od Avijende šolju čaja - dakle, ona je i dalje učenica - i okrenu se Randu. Poglavar nije otpio svoj čaj. „Imali smo veoma malo vremena, Rande al’Tore."

„Ne tražim izgovore, Ruarče", odbrusi Rand. „Več samo učinak."

Nekoliko drugih Aijela na to se besno namršti, a Device na ulazu u šator munjevito razmeniše niz znakova prstima.

Ruark ničim nije pokazao da je besan, mada se Ninaevi ipak učinilo da je čvršće stisnuo svoju šoljicu. „Podelio sam vodu s tobom, Rande al’Tore", reče mu. „Nisam mislio da ćeš me dovesti ovamo da bi me vređao."

„Nisu to uvrede, Ruarče", odgovori Rand. „Već samo istine. Nemamo vremena za gubljenje."

„Nema vremena, Rande al’Tore?", upita Bael. Poglavar Gošijen Aijela bio je veoma visok čovek i delovalo je kao da se nadnosi nad svima ostalima, čak i dok je sedeo. „Mnoge od nas si ostavio da mesecima čamimo u Andoru a da nismo imali ništa da radimo sem da glancamo koplja i plašimo mokrozemce! Sada si nas poslao u ovu zemlju i to s naređenjima koja je nemoguće sprovesti u delo, a tek nekoliko nedelja kasnije tražiš učinak?"

„U Andoru ste bili kako biste pomogli Elejni", odvrati Rand.

„Ona našu pomoć nije želela, niti joj je bila potrebna", odvrati Bael i frknu. „I bila je u pravu zato što je odbila pomoć. Radije bih pretrčao čitavu Pustaru sa samo jednom mešinom vode nego što bih da mi neko drugi pokloni vodstvo nad mojim klanom."

Rand se opet natmuri, a oči mu sevnuše, što Ninaevu opet podseti na oluju koja se sprema na severu.

„Ova zemlja je razbijena, Rande al’Tore", kaza Ruark, glasa spokojnijeg od Baelovog. „Nije izgovor objašnjavati kako stvari stoje i nije kukavičluk biti oprezan pred teškim zadatkom."

„Ovde mora da zavlada mir", procedi Rand. „Ako ne možete da uspete..."

„Dečko", prekinu ga Kecuejn, „možda bi sada hteo da zastaneš i da razmisliš. Koliko su te puta Aijeli izneverili? A koliko si često ti izneverio, povredio ili uvredio njih?"

Rand smesta zatvori usta, a Ninaeva stisnu zube zato što ona ništa nije rekla. Pogleda Kecuejn, kojoj su doneli stolicu za sedenje - Ninaeva nije mogla da se seti da ju je ikada videla kako sedi na podu. Stolica je očigledno doneta iz majura; bila je napravljena od bledih elgilrimskih rogova - koji su se širili kao rastvoreni dlanovi - i na njoj je bio crveni jastučić. Avijenda pruži Kecuejn šoljicu čaja, a ona ga srknu, pazeći da se ne ispeče.

Uz očigledan napor Rand obuzda svoju narav. „Izvinjavam se, Ruarče, Baele. Poslednjih nekoliko meseci bilo je... iznurujuće."

„Nemaš toh", odvrati Ruark. „Ali molim te - sedi. Hajde da podelimo hlad i da razgovaramo uljudno."

Rand čujno uzdahnu, pa klimnu i sede ispred druge dvojice. Nekoliko Mudrih koje su prisustvovale - Amis, Melaina, Bair - izgleda nisu želele da učestvuju u razgovoru. One su samo posmatrači, baš kao - shvatila je Ninaeva - što je i ona.

„Prijatelji moji, moramo imati mir u Arad Domanu", kaza im Rand, razmotavajući po ćilimu kojim je šator bio zastrt jednu kartu, tako da bude između njih.

Bael odmahnu glavom. „Dobrejn Taborvin je imao uspeha s Bandar Ebanom", reče, „ali Ruark je govorio istinito kada je ovu zemlju nazvao razbijenom. Podseća na parčad porcelana Morskog naroda, bačenog s vrha neke visoke planine. Rekao si nam da otkrijemo ko je na vlasti i da vidimo možemo li da povratimo red. Pa, koliko vidimo, niko nije na vlasti. Svaki grad prepušten je samome sebi."

„Šta je sa Savetom trgovaca?" upita Bašer, sedajući pored njih i gladeći brkove zglavkom jednog prsta dok je proučavao kartu. „Izviđači mi kažu da oni i dalje imaju neku vlast."

„U gradovima kojima vladaju - to je istina", odgovori Ruark. „Ali njihov uticaj je slab. U prestonici je samo jedna njihova pripadnica, koja tamo ima malo vlasti. Stali smo u kraj borbama po ulicama, ali samo uz veliki napor." On odmahnu glavom. „To se dešava kada ljudi pokušavaju da vladaju zemljom većom od one koja potpada pod jedan klan. Bez svog kralja, ti Domanci ne znaju ko je glavni."

„Gde je on?“, upita Rand.

„Niko ne zna, Rande al’Tore. Nestao je. Neki kažu pre više meseci, a drugi kažu da su prošle godine."

„Možda ga je Grendal otela“, prošapta Rand, gledajući kartu. „Ako je ovde. Da, mislim da verovatno jeste ovde. Ali gde? Svakako nije u kraljevskoj palati - to nije njen običaj. Biće u nekom mestu koje je njeno - i gde može da prikaže svoje trofeje. To je mesto koje je već samo po sebi trofej, ali nije očigledno. Da, znam. U pravu si. Tako je ranije radila...“

Toliko je poznaju! Ninaeva zadrhta. Avijenda kleknu pored nje, prinoseći joj šolju čaja. Ninaeva je prihvati, pa je pogleda u oči, a onda zausti da prošapne jedno pitanje. Avijenda odsečno odmahnu glavom. Kasnije, kao da je govorio izraz njenog lica. Avijenda se diže na noge i povuče u zadnji deo šatora, a onda, mršteći se uze svoju rasenjenu tkaninu i poče da izvlači nit po nit. Čemu to?

„Kecuejn", upita Rand, prestavši da šapuće i mumla i digavši glas. „Šta znaš o Savetu trgovaca?"

„To su mahom žene", odgovori Kecuejn, „i to veoma lukave žene. Međutim, takođe su sebične. Njihova je dužnost da biraju kralja - i trebalo je da nađu zamenu za Alsalama kad je nestao. Previše njih ovo što se dešava vidi kao priliku, što ih sprečava da postignu dogovor. Pretpostavljam da su se u ovom metežu raštrkale kako bi osigurale vlast u svojim rodnim gradovima, boreći se za uticaj i sklapajući savezništva dok svaka od njih ostalima nudi svoj izbor za kralja."

„A ta domanska vojska koja se bori protiv Seanšana?“, upita Rand. „Je li i to njihovo maslo?"

„O tome ne znam ništa."

„Ti to govoriš o čoveku zvanom Rodel Ituralde?", upita Ruark.

„Da.“

„On se dobro borio pre dvadeset godina", priseti se Ruark, češkajući se po četvrtastoj bradi. „On je među onima koje vi nazivate velikim kapetanima. Voleo bih da plešem kopljima s njim."

„Nećeš", odbrusi Rand. „Bar ne dok sam ja živ. Obezbedićemo ovu zemlju."

„A ti od nas očekuješ da to učinimo bez borbe?", upita Bael. „Taj Rodel Ituralde navodno se protiv Seanšana bori kao peščana oluja, navlačeći na svoju glavu njihov bes bolje čak i od tebe, Rande al’Tore. On neće spavati dok ti osvajaš njegovu domovinu."

„Ponavljam", odgovori Rand, „da nismo došli da osvajamo."

Ruark uzdahnu. „Zašto si onda poslao nas, Rande al’Tore? Zašto nisi upotrebio svoje Aes Sedai? One razumeju mokrozemce. Ova zemlja je kao čitavo kraljevstvo dece, a premalo je nas odraslih da ih naučimo poslušnosti. Naročito ako si nam zabranio da ih tučemo."

„Možete da se borite", odgovori Rand, „ali samo kada morate. Ruarče, Aes Sedai više ne mogu da poprave ovo što se dešava. Ali vi možete. Ljudi se plaše Aijela, činiće ono što im kažete. Ako nam pode za rukom da zaustavimo domanski rat protiv Seanšana, možda će ta Kći Devet meseca uvideti da zaista želim mir. Možda će onda pristati da se nađe sa mnom.“

„Zašto ne uradiš kao što si ranije radio?", upita Bael. „Zašto ne zauzmeš ovu zemlju za sebe?“

Bašer klimnu gledajući Randa.

„To ne bi urodilo plodom - ne ovoga puta“, odgovori Rand. „Rat koji bi se ovde poveo previše bi koštao. Pričali ste o tom Ituraldeu - on zadržava Seanšane i to doslovce bez ikakvih potrepština i s veoma malo ljudi. Zar hoćete da se upustimo u bitku protiv tako snalažljivog čoveka?"

Bašer je delovao zamišljeno, baš kao da zaista razmišlja o vojevanju protiv tog Ituraldea. Muškarci! Svi su isti. Čim im se ukaže neki izazov, njih obuzme radoznalost, bez obzira na to što se taj izazov može završiti tako što če ih proburaziti kopljem.

„Malo je ljudi kao što je Rodel Ituralde", kaza Bašer. On bi svakako bio od velike pomoći kad bi bio na našoj strani. Oduvek sam se pitao da li bih mogao da ga pobedim."

„Ne“, opet odgovori Rand, gledajući kartu. Sudeći po onome što je Ninaeva mogla da vidi, na karti je bilo prikazano gde su se vojske usredsredile, i sve je bilo dodatno obeleženo. Aijeli su bili uredna gomila oznaka povučenih ugljenom preko gornjeg dela Arad Domana; Ituraldeove snage bile su duboko u Almotskoj ravnici, boreći se protiv Seanšana. Sredina Arad Domana bila je pravo more rasejanih crnih obeležja, što su verovatno bile lične vojske raznih velmoža.

„Ruarče, Baele", reče Rand, „hoću da ugrabite pripadnike Saveta trgovaca."

Šatorom zavlada tišina.

„Mladiću, jesi li siguran da je to pametno?", naposletku upita Kecuejn.

„U opasnosti su od Izgubljenih", reče Rand, lupkajući prstima po karti. „Ako je Grendal zaista otela Alsalama, onda nam ništa neće vredeti da ga vratimo. On će toliko potpasti pod Prinudu da će biti kao malo dete. Ona nije istančana; nikada nije ni bila. Potrebno nam je da Savet trgovaca izabere novog kralja. To je jedini način da se ovom kraljevstvu vrati mir i red."

Bašer klimnu. „To je smelo."

„Mi nismo otmičari", namršti se Bael.

„Vi ste ono što vam kažem da jeste, Baele", tiho mu odgovori Rand.

„I dalje smo slobodan narod, Rande al’Tore", odvrati mu Ruark.

„Moj dolazak promeniće Aijele", odgovori Rand i odmahnu glavom. „Ne znam šta ćete biti kada se sve ovo završi, ali ne možete da ostanete ono što ste bili. Hoću da vi preuzmete ovaj zadatak na sebe. Od svih koji me slede, vama najviše verujem. Biće mi potrebna vaša lukavost i vaše umeće šunjanja ako ćemo da otmemo pripadnike Saveta, a da ne izazovemo još veći rat u ovoj zemlji. Vi možete da se ušunjate u njihove palate i dvorove baš kao što ste se uvukli u Kamen Tira.“

Ruark i Bael se zgledaše i namrštiše.

„Kada otmete Savet trgovaca", nastavi Rand, očigledno ne hajući za njihove brige, „uvedite Aijele u gradove kojima su ti trgovci vladali. Postarajte se da tim gradovima ne zavlada metež. Povratite red, kao što ste to učinili u Bandar Ebanu. Odatle krenete da lovite razbojnike i namećete vladavinu zakona. Morski narod će ubrzo dopremiti hranu. Najpre zauzmite gradove na obali, pa krenite ka unutrašnjosti. Za mesec dana, Domanci bi trebalo da vam prilaze, umesto da beže od vas. Ponudite im bezbednost i hranu, a red će se sam uspostaviti."

Iznenađujuće razuman plan. Rand je zaista pametan - za jednog muškarca. Ima mnogo dobrog u njemu - i možda je on zaista pravi vođa, samo kada bi mogao da ovlada svojom naravi.

Ruark nastavi da se češka po bradi. „Davrame Bašeru, pomoglo bi kada bi nas pratili neki od tvojih Saldejaca. Mokrozemci ne vole da slede Aijele. Ako mogu da se pretvaraju da su mokrozemci na čelu, onda je daleko verovatnije da će nam prilaziti."

Bašer se zasmeja. „Takođe ćemo biti lepe mete. Čim ugrabimo nekoliko pripadnika tog Trgovačkog saveta, ostatak njih će zacelo poslati ubice na nas!“

Ruark se grohotom nasmeja, kao da je to sjajna šala. Aijelska duhovitost je sama po sebi krajnje čudna. „Sačuvaćemo ti život, Davrame Bašeru. Ako nam to ne uspe, napunićemo te slamom i staviti u sedlo onog tvog konja, pa ćeš poslužiti kao sjajan tobolac za njihove strele!"

Bael se na to glasno zasmeja, a Device pored ulaza opet počeše da razgovaraju jezikom znakova.

Bašer se zasmeja, mada se činilo da ni on baš ne razume šta je tu smešno. „Jesi li siguran da je ovo ono što želiš?" upita Randa.

Rand klimnu. „Odvoj nešto vojnika i pošalji ih sa aijelskim vojskama, onako kako Ruark odluči."

„A šta je sa Ituraldeom?" upita Bašer, gledajući kartu. „Neće biti mira čini on shvati da smo napali njegovu domovinu."

Rand je na trenutak samo lupkao po karti. „Lično ću se pobrinuti za njega", naposletku odgovori.