Oluja na obzorju

40 Kula se trese

Sijuan se naglo probudi. Nešto nije u redu. Nešto veoma, veoma nije u redu. Ona skoči sa svog ležaja - a istog trena jedna tamna prilika iznenada se pokrenu na drugoj strani šatora i začu se siktaj metala. Sijuan se ukoči i nagonski prigrli Izvor, prizivajući svetlosnu kuglu.

Garet Brin je budno stajao sa isukanim čelikom označenim čapljom, spreman da zada udarac. Bio je samo u lažigaćama, pa je morala da se obuzda da se ne zagleda u njegovo mišićavo telo, izvajano bolje nego u većine muškaraca upola mlađih od njega. „Šta je bilo?“, napeto je upita.

„Svetlosti!" izusti Sijuan. „Zar spavaš s mačem?"

„Uvek."

„Egvena je u opasnosti."

„U kakvoj opasnosti?"

„Ne znam", priznade ona. „Imale smo sastanak, ali ona je iznenada nestala. Mislim... mislim da je Elaida rešila da je pogubi. Ili bar da je izvuče iz njene ćelije i... da joj nešto uradi."

Brin nije pitao za pojedinosti. Jednostavno je vratio mač u kanije, pa krenuo da na sebe navuče čakšire i košulju. Sijuan je i dalje nosila sada izgužvanu plavu suknju i bluzu - stekla je naviku da se presvlači nakon sastanaka sa Egvenom, kada Brin duboko spava.

Osećala je nekakvu neodređenu strepnju. Zašto je toliko na ivici živaca? Nije neuobičajeno da nešto probudi čoveka iz sna.

Ali Egvena nije kao drugi. Ona je gospodarica Sveta snova. Da ju je nešto iznenada probudilo, postarala bi se za to, pa bi se vratila da uspokoji Sijuan. Ali nije se vratila, iako je Sijuan čekala toliko dugo da joj se to činilo kao čitava večnost.

Brin joj priđe, sada u krutim sivim čakširama i kaputu, obeleženim s tri zvezde na levoj strani prsa i zlatnim kićankama na ramenima. Usput je prikopčao visoki okovratnik.

Spolja se začu usplahireni glas. „Generale Brine! Moj lorde generale!"

Brin je pogleda, pa se okrenu prema ulazu u šator. „Napred!"

Jedan mlađani crnokosi vojnik, uredno podšišan, uđe u šator i brzo pozdravi. Nije se izvinjavao zato što je došao tako kasno - Brinovi ljudi dobro znaju da njihov vojskovođa u njih ima poverenja da ga probude ako ima potrebe. „Milostivi", poče vojnik. „Izviđači izveštavaju da se u gradu nešto dešava."

„Nešto, Tiđse?", upita Brin.

„Izviđači nisu sigurni, milostivi", namršti se ovaj. „Noč je mračna zbog oblaka, pa durbini nisu od velike pomoći. Blizu Kule plamti svetlost, poput iluminatorske predstave. U vazduhu su mračne seni."

„Nakot Senke?", upita Brin izlazeći iz šatora. S kuglom svetlosti, Sijuan i vojnik pođoše za njim. Mesec je bio tanak kao oštrica brijača, a zbog onih oblaka teško je bilo išta videti. Zapovednički šatori behu usnuh brežuljci crnila na crnilu oko njih, a jedino što se zaista moglo razabrati bile su stražarske vatre na ulazu u palisadu.

„To bi mogao biti Nakot Senke, milostivi", reče vojnik, trčkarajući za Brinom. „Priče pominju stvorenja Senke koje tako lete. Ali izviđači nisu sigurni šta to vide. Mada, bleštanje svetlosti sasvim sigurno postoji."

Brin klimnu, pa se zaputi prema stražarskim vatrama. „Uzbuni noćnu stražu; hoću da za svaki slučaj budu na nogama i pod oklopima i opremom. Pošalji glasnike do gradskih utvrđenja - i donesi mi još vesti!"

„Da, milostivi!" Vojnik ga pozdravi i odjuri.

Brin pogleda Sijuan. Lice mu je bilo obasjano svetlosnom kuglom koja je lebdela nad njenim dlanom. „Nakot Senke se ne bi usudio da napadne Belu kulu", kaza on. „Ne a da to nije propraćeno velikim kopnenim napadom. Čisto sumnjam da se stotinu hiljada Troloka sakrilo na ovoj ravnici. Dakle, šta se to plameno dešava?"

„Seanšani", odgovori Sijuan, a srce joj siđe u pete. „Riblje mi utrobe, Garete! To mora da su oni. Egvena je to predvidela."

On klimnu. „Da, neke glasine kažu da oni jašu Nakot Senke.

„Leteće zveri", ispravi ga Sijuan, „a ne Nakot Senke. Egvena kaže da se zovu rakeni.“

On je sumnjičavo pogleda, ali reče samo: „Zbog čega bi Seanšani bili tako nesmotreni da se upuste u napad iz vazduha koji nije praćen napadom s tla?“

Sijuan odmahnu glavom. Oduvek je pretpostavljala da će seanšanski napad na Belu kulu značiti pohod velikih razmera, a Egvena je mislila da do tog napada ima još nekoliko meseci. Svetlosti! Izgleda da i Egvena zna da pogreši.

Brin se okrenu prema svojim stražarskim vatrama, koje su bleštale u mraku, prosipajući svetlost preko palisade. Unutar drvenog bedema, zapovednici su se budili i dozivali one iz obližnjih šatora. Svetiljke i fenjeri palili su se jedan za drugim.

„Pa“, kaza Garet, „sve dok napadaju Tar Valon, nas se ne tiču. Sve što moramo jeste da...“

„Izvlačim je odande", odjednom reče Sijuan, iznenadivši samu sebe.

Brin se okrenu prema njoj i zađe na svetlost koju je bacala njena kugla. Brada mu je bila u senci dlačica koje su te večeri iznikle. „Molim?"

„Egvena", objasni Sijuan. „Moramo da odemo po nju. Garete, ovo je savršeno skretanje pažnje! Možemo da upadnemo i da je oslobodimo pre nego što iko posumnja šta se dešava."

On je pogleda.

„Šta je?"

„Sijuan, dala si reč da je nećeš spasavati." Svetlosti, kako joj prija da čuje svoje ime s njegovih usana!

Usredsredi se, prekorila se u sebi. „To sada nije bitno. Ona je u opasnosti i potrebna joj je pomoć."

„Ona ne želi našu pomoć", strogo odvrati Brin. „Moramo se postarati da naše snage budu bezbedne. Amirlin je uverena da može da se stara o sebi."

„I ja sam mislila da mogu da se staram o sebi", reče mu Sijuan. „Pa vidi gde sam dospela." Ona odmahnu glavom i pogleda prema dalekim tornjevima Tar Valona. U daljini je slabašno nazirala bleštanje svetla duž Kule, koje ju je na tren obasjavalo. „Egvena uvek drhti kada priča o Seanšanima. Vrlo malo toga može da je uznemiri - ni Izgubljeni, ni Ponovorođeni Zmaj. Garete, ti ne znaš šta Seanšani rade ženama koje mogu da usmeravaju." Pogleda ga pravo u oči. „Moramo po nju."

„Neću da učestvujem u ovome", tvrdoglavo odvrati on.

„Dobro", odbrusi Sijuan. Budala muška!

„Idi i pobrini se za svoje ljude. Mislim da znam nekoga ko hoće da mi pomogne." Ljutitim koracima zaputi se prema jednom šatoru odmah uz unutrašnju stranu drvenog bedema.

Egvena se pridrža za zid kada se čitava Kula opet zatrese. I kamenje je drhtalo. Trunčice maltera padale su s tavanice, a jedna labava ploča pade sa zida i raspuče se na desetak parčadi. Nikola vrisnu i zgrabi Egvenu.

„Mračni!" zakuka Nikola. „Poslednja bitka! Počela je!"

„Nikola!", prasnu Egvena ispravljajući se. „Obuzdaj se. Ovo nije Poslednja bitka. Ovo su Seanšani."

„Seanšani?", upita Nikola. „Ali mislila sam da su oni samo glasine!"

Mala glupača, pomislila je Egvena, žureći niz jedan bočni hodnik. Nikola potrča za njom, noseći svetiljku. Egvenu je pamćenje dobro poslužilo, pa je došla do hodnika koji ide rubom Kule i u njemu do prozora koji gleda ka spoljašnosti. Mahnu Nikoli da joj priđe, pa se usudi da se zagleda u mrak.

Mračne krilate prilike šestarile su nebom, prevelike za rakene. Dakle, reč je o to’rakenima. Obrušavali su se, a tkanja su se ispredala oko mnogo njih, tako da su blistali u Egveninim očima. Ognjeni talasi sevnuše, obasjavajući parove žena koje su jahale na to’rakenima - damane i sul’dam.

Delovi krila Kule bili su u plamenu i Egvena užasnuto vide nekoliko zjapećih rupa na boku same Kule. To’rakeni držali su se za kulu i verali uz nju kao šišmiši, a s njih su vojnici i damane ulazili u zgradu. Dok je Egvena gledala, jedan to’raken skoči s kule, pošto mu zbog visine nije trebao uobičajeni trk za zalet. Stvorenje nije bilo gipko i skladno kao manji rakeni, ali njegov letač majstorski ga je usmerio u vazduh. Stvorenje prolete pored Egveninog prozora, tako da joj se kosa zavijori od lepeta njegovih krila. Dok je to’raken leteo pored nje, čula je slabašno vrištanje. Prestravljeno vrištanje.

To nije pravi zavojevački napad - već iznenadni udarac iz potaje! Pohod s ciljem da se zarobe marat’damane! Egvena se skloni u stranu kada oganj prolete pored njenog prozora i zari se u zid nedaleko odatle. Čula je kamen kako se mrvi, a Kula se zatresla do temelja. Prašina i dim suknuše niz jedan bočni hodnik.

Ubrzo će uslediti i vojnici. Vojnici i sul’dam. Sa onim njihovim povocima. Egvena zadrhta, pa se obgrli. Hladni metal, bez ikakvih sastava. Mučnina, poniženje, strah, očaj i - sramotno - griža savesti zbog toga što ne služi svoju gospodaricu najbolje što ume. Dobro pamti onaj jezivi pogled slomljene Aes Sedai, ali najbolje pamti sopstveni užas.

Užas zbog shvatanja da će na kraju biti ista kao ostale. Samo još jedna robinja, srećna zbog prilike da služi.

Kula se zatrese. Vatra blesnu u dalekim hodnicima, propraćena vikom i zapomaganjem. Osećala je miris dima. O, Svetlosti! Zar se to zaista dešava?

Neće da se vrati. Neće im dozvoliti da joj opet stave povodac. Mora da beži! Mora da se sakrije, utekne, pobegne...

Ne!

Ispravi se.

Ne, ona neće bežati. Ona je Amirlin.

Nikola se pribi uza zid, jecajući. „Dolaze po nas“, prošapta devojka. „O, Svetlosti, dolaze!"

„Neka dođu!" zaurla Egvena i otvori se prema Izvoru. Na svu sreću, prošlo je dovoljno vremena da je uticaj dvokorena malo popusti, pa joj je pošlo za rukom da zgrabi slabašni tračak Moći. Bio je sićušan - verovatno najmanja količina Moći koju je ikada usmerila. Time neće moći da izatka ni tračak Vazduha dovoljno jak da pomeri list hartije. Ali to će biti dovoljno. Moraće da bude. „Borićemo se!"

Nikola samo šmrknu i pogleda je. „Majko, ti jedva da možeš da usmeravaš!“, zakuka. „Vidim. Mi ne možemo da se borimo protiv njih!"

„Možemo i hoćemo", odlučno odvrati Egvena. „Ustani, Nikola! Ti si posvećenica Kule, a ne prestravljena mlekarka."

Devojka diže pogled.

„Ja ću te zaštititi", kaza joj Egvena. „Obećavam."

Devojka na to kao da se ohrabri, pa ustade. Egvena baci pogled prema dalekom hodniku pogođenom talasom ognja. Bio je mračan, pošto svetiljke na zidovima nisu bile upaljene, ali učinilo joj se da u njemu vidi seni. Oni dolaze i vezuju sve žene na koje nalete.

Egvena se okrenu u drugom smeru. I dalje je čula slabašno vrištanje. To su one koje je čula odmah pošto se probudila. Ne zna gde se izgubila stražarka pred njenim vratima, niti joj je do toga stalo.

„Hajde", reče i požuri napred, držeći se svoje trunčice Moći kao što se davljenica drži za spasilačko uže. Nikola pođe za njom, i dalje šmrkćući, ali ipak ju je pratila. Nekoliko trenutaka kasnije, Egvena zateče ono što se nadala da će videti. Hodnik je bio pun devojaka - nekih u belim haljinama, a drugih u spavaćicama. Polaznice su se pribile jedna uz drugu, a mnoge su vrištale na svaki tresak koji bi uzdrmao Kulu. Verovatno su priželjkivale da su dole, gde su nekada bile polazničke odaje.

„Amirlin!", uzviknu nekoliko njih kada Egvena uđe u hodnik. Bile su jadne i osvetljene samo svećama koje su držale u rukama što su se tresle od straha. Pitanja iznikoše kao pečurke posle kiše.

„Šta se dešava?"

„Jesmo li napadnute?"

„Da li je to Mračni?"

Egvena diže ruku i devojke zaćutaše. „Kula je pod seanšanskim napadom", mirno im reče. „Došli su kako bi zarobili žene koje mogu da usmeravaju; imaju načina da takve žene primoraju na to da im služe. Ovo nije Poslednja bitka, ali smo u ozbiljnoj opasnosti. Ne nameravam da im dopustim da odvedu nijednu od vas. Vi ste moje.“

Hodnikom zavlada muk. Devojke je pogledaše, pune strepnje i nade. Bilo ih je pedesetak, a možda i više. Moraće da posluže.

„Nikola, Jasmen, Jeteri, Inala“, reče Egvena, pozivajući neke od najmoćnijih polaznica. „Istupite. Vi ostale dobro pazite - naučiću vas nešto."

„Šta, majko?", upita jedna od devojaka.

Bolje bi bilo da ovo upali, pomislila je Egvena. „Naučiću vas kako da se povežete."

Začuše se uzdasi zgranutosti. To nije stvar koja se pokazuje polaznicama, ali Egvena će se postarati da sul’dam ne naiđu na lak plen u polazničkim odajama!

To podučavanje trajalo je zabrinjavajuće dugo, a svaki tren bilo je prekinuto ognjem, podrhtavanjem i vrištanjem. Polaznice su bile prestravljene, što je nekima otežavalo da prigrle Izvor, a kamoli da nauče novo tkanje. Ono što je Egvena savladala nakon svega nekoliko pokušaja, polaznice su počele da uče tek nakon pet minuta ispunjenih strepnjom i užasom.

Nikola je bila od pomoći - ona je u Salidaru naučila kako da se vezuje - i pomagala je u pokazivanju. Dok su vežbale, Egvena i Nikola su obrazovale krug. Mlada polaznica se otvorila Izvoru, ali zastala je tačno na rubu predaje i pustila da Egvena vuče Moć kroz nju. Hvala Svetlosti, to je urodilo plodom! Egvena oseti talas ushićenja kada Jedna moć - koja joj je predugo bila zabranjena, sem u najmanjoj meri - pokulja u nju. Kako je samo slatka! Svet oko nje je živopisniji, zvuci slađi, boje lepše.

Ona se nasmeši od uzbuđenja. Osećala je Nikolu, njen strah i uznemirenost. Egvena je bila u dovoljno krugova da zna kako da se odvoji od Nikole, ali dobro je pamtila svoj prvi put i kako se osećala kada se našla uvučena u nešto daleko veće od sebe.

Potrebna je posebna veština za otvaranje prema krugu. To nije strašno teško naučiti, ali one nemaju mnogo vremena. Srećom, neke od devojaka ubrzo su shvatile. Jeteri, jedna sićušna plavuša i dalje u spavaćici, bila je prva. Inala, vižljasta Domanka bakarne puti, uspela je odmah nakon nje. Egvena željno obrazova krug s Nikolom i druge dve polaznice. Moć je preplavi.

Odmah zatim naredi ostalima da vežbaju. Iz razgovora s polaznicama za vreme boravka u Kuli, imala je neku predstavu o tome koje su najumešnije s I kanjima i najpribranije. Te nisu uvek najmoćnije, ali to nije bitno ako ih krug podržava. Egvena ih žurno razdeli na družine i objasni im kako da prihvate Izvor kroz vezu. Nadala se da će bar neke od njih to naučiti.

Najhitnije je što Egvena sada ima Moč. I to prilično Moći - skoro onoliko na koliko se navikla bez dvokorena. Nasmeši se u iščekivanju, pa poče da tka, a nekoliko polaznica uzdahnuše od strahopoštovanja zbog složenosti tog tkanja. „Ono što vidite", upozori ih Egvena, „ne smete da pokušate da tkate, čak ni vi koje predvodite krugove. To je preteško i preopasno."

Linija svetlosti rascepi vazduh na kraju hodnika, pa se obrnu oko svoje ose. Nadala se da će se kapija otvoriti na pravom mestu; vodila se Sijuaninim uputstvima, koje su bila pomalo nejasna, mada se oslanjala i na prvobitni Elejnin opis tog mesta.

„Takođe", strogo reče polaznicama, „ne smete da bez moje izričite dozvole ponovite ovo tkanje nikome drugom, pa čak ni drugim Aes Sedai." Sumnjala je da je to uopšte i moguće, pošto je to tkanje veoma složeno a malo je polaznica steklo dovoljno veštine da ga ponovi.

„Majko?", upita jedna devojka orlujskog nosa po imenu Tarnala. „Da li ti to bežiš?", glas joj beše pun straha - i poprilično nade, kao da će Egvena povesti i nju.

„Ne“, odlučno reče Egvena. „Vratiču se za trenutak. Kada se vratim, hoću da vidim bar pet dobrih krugova!"

U pratnji Nikole i još dve polaznice, Egvena prođe kroz kapiju u jednu mračnu prostoriju. Ona izatka kuglu svetlosti, koja obasja skladište s policama duž zidova. Uzdahnu od olakšanja. Pogodila je mesto.

Te police, kao i dva kratka reda stolova, bile su prepune čudnih predmeta. Kristalnih kugli, neobičnih statuica; ovde je bio jedan stakleni privezak koji se plaveo na svetlosti, a tamo veliki par metalnih oklopnih rukavica, na rubovima ukrašenih granatima. Egvena uđe u prostoriju, ostavivši tri polaznice da zure u čudu. Verovatno osećaju ono što Egvena zna - da su to predmeti Jedne moći. Ter’angreali, angreali, sa’angreali. Ostavština Doba legendi.

Egvena pređe pogledom preko polica. Predmeti Moći zloglasni su po tome što je opasno koristiti ih ako se ne zna čemu tačno služe. Svaki od tih predmeta mogao bi da je ubije. Kad bi samo...

Široko se nasmeši, pa priđe jednoj polici i s vrha skide šuplju belu palicu dugu kao njena podlaktica. Našla ju je! Na tren ju je samo držala s poštovanjem, a onda je kroz nju povukla Jednu moć. Zastrašujuća i skoro neizdrživa bujica sile suknu kroz nju.

Jeteri odsečno i glasno uzdahnu kada to oseti. Malo je žena ikada u sebi držalo toliko Moći. Moć ispuni Egvenu, kao da je duboko udahnula. Došlo joj je da zaurla. Ona pogleda tri polaznice i široko se nasmeši. „Sada smo spremne", izjavi.

Neka sul’dam sada pokušaju da je stave pod štit, dok joj je u rukama jedan od najmoćnijih sa’angreala koje Aes Sedai poseduju. Bela kula neće pasti dok je ona Amirlin! Ne bez boja ravnog Poslednjoj bici.

Sijuan vide da je Gavinov šator osvetljen, a senke su se poigravale na zidovima kako se čovek unutra kretao. Njegov šator bio je sumnjivo blizu stražarskoj postaji; dopušteno mu je da boravi unutar drvenog bedema možda samo zato da bi Brin - zajedno s vojnicima na straži - mogao da ga drži na oku.

Brin, sem što je tvrdoglav kao raža, nije otišao do svojih stražara, kako mu je ona rekla. Išao je za njom, psujući i pozivajući pomoćnike da dođu kod njega, umesto da se s njima sastanu na zapovedničkom položaju. Čim se zaustavila kod šatora mladog Gavina, Brin je stao pored nje, držeći se za balčak. Gledao ju je s nezadovoljstvom. Pa, ona nema namere da dozvoli da on prosuđuje o njenoj časti! Ona će da radi kako ona hoće.

Mada će se Egvena zbog toga vrlo verovatno veoma, veoma naljutiti na nju. Na kraju će biti zahvalna, pomislila je Sijuan. „Gavine!“, viknu.

Zgodni mladić izlete iz šatora, poskakujući dok je navlačio levu čizmu. Mač u kanijama držao je u ruci, a pojas s kojeg je mač visio bio mu je tek napola opasan. „Šta je bilo?“, upita, prelazeći pogledom po logoru. „Čuo sam viku. Jesmo li napadnuti?"

„Ne“, odgovori Sijuan, gledajući Brina. „Ali Tar Valon možda jeste."

„Egvena!" viknu Gavin, žurno prikopčavajući pojas s mačem. Svetlosti, ali taj mladić baš misli samo na jedno.

„Momče", obrati mu se Sijuan, prekrštajući ruke. „Dugujem ti za to što si me izvukao iz Tar Valona. Jesi li voljan da kao otplatu tog duga prihvatiš moju pomoć da uđeš u Tar Valon?"

„Drage volje!", spremno odvrati Gavin, nameštajući mač na mesto. „To je i više nego otplata!"

Ona klimnu. „Onda idi i dovedi nam konje. Možda ćemo ići samo nas dvoje."

„Spreman sam na to", odvrati Gavin. „Napokon!"

„Moje konje nećeš da vodiš na taj suludi poduhvat", strogo kaza Brin.

„Gavine, u konjušnicama ima konja koji su u vlasništvu Aes Sedai", reče mu Sijuan, ne obraćajući pažnju na Brina. „Dovedi mi jednog od njih - ali pazi da bude blage naravi. Veoma, veoma blage."

Gavin klimnu pa otrča u mrak. Sijuan pođe za njim odmerenijim korakom, sve vreme kujući planove. Sve ovo bi bilo daleko lakše kada bi mogla da otvori kapiju, ali nije dovoljno snažna za to. Pre no što su je umirili, imala je dovoljno snage kada je o Moći reč, ali priželjkivanje da stvari budu drugačije jednako je korisno kao priželjkivanje da je srebrnkoplje koje upecaš zapravo zubata. Prodaj ono što imaš i budi srećan što si uopšte nešto upecao.

„Sijuan“, tiho joj se obrati Brin, hodajući pored nje. Zar je ne može jednostavno pustiti na miru! „Slušaj me - ovo je sumanuto! Kako ćeš da uđeš u grad?“

Sijuan ga pogleda. „Šemerin je izašla."

„Sijuan, to je bilo pre opsade.“ Brin je zvučao razdraženo. „Grad je sada pod daleko pomnijom stražom."

Sijuan odmahnu glavom. „Šemerin je bila pod stalnom prismotrom. Izašla je kroz jednu ustavu; kladim se da čak i sada niko ne motri na nju. Ja za tu ustavu nisam ni čula, a bila sam Amirlin. Imam kartu mesta gde se nalazi."

Brin se pokoleba, a onda mu se lice okameni. „To nije bitno. Vas dvoje i dalje nemate nikakvih izgleda da bilo šta postignete sami."

„Onda pođi s nama", odbrusi Sijuan.

„Neću da učestvujem u tome da ponovo kršiš svoje zavete."

„Egvena je kazala da možemo da uradimo nešto ako izgleda kao da postoji opasnost da će biti pogubljena", reče mu Sijuan. „Kazala mi je da će onda dozvoliti da je spasemo! Pa, na osnovu onoga kako je noćas nestala sa sastanka sa mnom, ubeđena sam da je u opasnosti."

„Nije u opasnosti od Elaide, već od Seanšana!"

„To ne znamo zasigurno."

„Neznanje nije izgovor", strogo odgovori Brin, pa joj se približi za korak. „Sijuan, prelako kršiš reč i ne želim da ti to postane navika. Bila ti Aes Sedai ili ne, nekadašnja Amirlin ili ne, ljudi moraju da imaju pravila i granice. Činjenicu da ćeš verovatno izgubiti glavu ako ovo budeš pokušala neću ni da spominjem!"

„A hoćeš li me ti zaustaviti?" I dalje je držala Izvor. „Misliš li da to možeš?"

On stisnu zube, ali ništa ne odgovori. Sijuan se okrenu i ode od njega, pravo prema vatrama zapaljenim na ulazu u palisadu.

„Plamena žena", opsova Brin za njom. „Crći ću zbog tebe."

Ona se okrenu i izvi obrvu.

„Poći ću", reče joj on, čvrsto držeći balčak svog mača, koji je i dalje bio u kanijama. Delovao je upečatljivo tako u mraku, a prave crte njegovog ispeglanog kaputa kao da su pratile odlučan izraz njegovog kamenog lica. „Ali | imam dva uslova."

„Navedi ih", reče mu ona.

„Prvi je da me vežeš za svog Zaštitnika."

Sijuan se lecnu. On želi... Svetlosti! Brin želi da bude njen Zaštitnik? Uzbuđenje je preplavi.

Ali nije razmatrala to da uzme Zaštitnika - ne nakon Alrikove smrti. Bilo joj je strašno kada ga je izgubila. Želi li da opet dovede sebe u takvu opasnost?

Da li se usuđuje da propusti priliku da veže tog čoveka za sebe, da oseća ono što on oseća i da on stalno bude pored nje? Nakon svega onoga o čemu je sanjarila i svega onoga što je priželjkivala?

Ispunjena dubokim poštovanjem, ona priđe Brinu i dodirnu ga po prsima, pa izatka potrebna tkanja Duha i položi ih na njega. On oštro uzdahnu kada se nova svesnost rascveta i u njemu i u njoj, nova povezanost. Ona je osetila ono što on oseća, zabrinutost za nju - koja je bila iznenađujuće velika. Veća od njegove brige za Egvenu i za svoje vojnike! O, Garete, pomislila je, osećajući kako joj se osmeh širi licem zbog slasti njegove ljubavi prema njoj.

„Uvek sam se pitao kako li je to“, kaza Brin, dižući ruku i nekoliko puta stiskajući pesnicu na svetlosti baklji. Zvučao je zapanjeno. „Kad bih samo mogao da ovo dam svakom vojniku u mojoj vojsci!"

Sijuan frknu. „Čisto sumnjam da bi to naišlo na odobravanje kod njihovih supruga i porodica."

„Naišlo bi ako bi to vojnicima sačuvalo glave", odvrati Brin. „Mogao bih da pretrčim hiljadu liga i da ne ostanem bez daha. Mogao bih da se suprotstavim stotini neprijatelja odjednom i da im se svima nasmejem u lice."

Ona samo prevrnu očima. Muškarci! Podarila mu je duboko ličnu vezu na ravni osećanja s jednom drugom osobom - kakvu čak ni muževi i žene nikada ne mogu da imaju - a on misli samo o tome koliko će se popraviti u mačevanju!

„Sijuan!", neko viknu. „Sijuan Sanče!"

Ona se okrenu. Gavin je prilazio, jašući jednog crnog škopca. Za njegovim konjem kaskao je još jedan - čupava smeđa kobila. „Bela!" uzviknu Sijuan.

„Da li ona odgovara?", upita Gavin, pomalo zadihano. „Setio sam se da je Bela nekada bila Egvenin konj, a nadzornik konjušnice mi je kazao da je ona najkrotkiji konj kojeg ima."

„Sasvim će poslužiti", odgovori Sijuan, opet se okrećući prema Brinu. „Kazao si da imaš dva zahteva?"

„Drugi ću ti saopštiti nešto kasnije." Brin je i dalje zvučao kao da nema daha.

„To je prilično neodređeno." Sijuan prekrsti ruke. „Ne volim da dajem otvorena obećanja."

„Pa, svejedno ćeš morati", odvrati Brin, gledajući je pravo u oči.

„Dobro, ali bolje bi ti bilo da to nije nešto nepristojno, Garete Brine."

On se namršti.

„Šta je bilo?"

„Baš čudno", nasmeši se on. „Sada znam šta osećaš. Na tren mi je bilo jasno da...“ On ućuta, a ona oseti kako ga obuzima blagi stid.

Osetio je da sam ja napola želela da on od mene zahteva nešto nepristojno, zgranuto je shvatila Sijuan. Krvavi pepeo! Ona oseti kako crveni. Ovo će biti veoma nezgodno. „O, blagoslovene mi Svetlosti... pristajem na tvoje uslove, balvane jedan. Kreći! Moramo da idemo."

On klimnu. „Samo da pripremim svoje kapetane da preuzmu zapovedništvo nad vojskom u slučaju da se borbe prošire van grada. Povešću s nama stotinu mojih najboljih gardista. To bi trebalo da bude dovoljno mali odred da se uđe u grad, pod uslovom da se kroz tu kapiju zaista može proći."

„Moći će", odvrati mu ona. „Kreći više!"

On joj uputi vojnički pozdrav, potpuno bezizražajnog lica, ali ona je osećala kako se ceri u sebi - što je on verovatno znao. Nepodnošljivi čovek! Okrenu se prema Gavinu, koji je zbunjeno sedeo na svom škopcu.

„Šta se dešava?" upita Gavin.

„Ne moramo da idemo sami." Sijuan duboko udahnu, pa prikupi snagu i pope se u Belino sedlo. Konjima se ne može verovati, čak ni Beli, premda je ona bolja od većine drugih konja. „To znači da su nam se izgledi da u životu ostanemo dovoljno dugo da pomognemo Egveni upravo poboljšali. Što je veoma srećna okolnost, pošto će ona nesumnjivo želeti da nas lično ubije kada se sve ovo završi."

Adelorna Bastin trčala je kroz hodnike Bele kule. Prvi put u životu zažalila je zbog izoštrenih čula koja su posledica držanja Moći u sebi. Mirisi su izraženiji, ali ona oseća samo smrad spaljenog drveta i mrtvog mesa. Boje su živopisnije, ali ona vidi samo pepeljaste ožiljke na skršenom kamenju, gde su plamene kugle ili šibe padale. Zvuci su oštriji, ali čula je samo vrištanje, psovke i raskalašne krike onih užasnih zveri u vazduhu.

Užurbano se spusti niz jedan mračni hodnik, boreći se za dah, sve dok ne stiže do jedne raskrsnice. Zaustavi se, pa se uhvati za nedra. Mora da nađe one koji pružaju otpor. Svetlosti, nemoguće da su sve pale, zar ne? Nekoliko Zelenih stajalo je s njom i borilo se. Videla je kako Džosejn umire kada je tkanje Zemlje uništilo zid iza nje i videla je Marteru zarobljenu nekakvim metalnim povocem koji joj je stavljen oko vrata. Adelorna nije znala gde su joj Zaštitnici. Jedan je ranjen. Drugi je živ. Poslednji... o poslednjem ne želi da razmišlja. Svetlost dala da makar ubrzo stigne do ranjenog Talrika.

Diže se na noge, pa obrisa sa čela krv, koja je lila iz ranice nastale tako što ju je očešao kameni opiljak. Zavojevača jednostavno ima tako mnogo, sa onim njihovim čudnim kalpacima i ženama koje se koriste kao oružje. A one su tako veste sa smrtonosnim tkanjima! Adelorna se osećala posramljeno. Borbeni ađah nije nego! Zelene s njom izdržale su svega nekoliko minuta pre nego što su pretrpele poraz.

Boreći se za dah, nastavi niz hodnik. Držala se podalje od spoljnog ruba Kule, gde je najverovatnije da su zavojevači. Je li pobegla onima koji su je progonili? Gde li se nalazi? Na dvadeset drugom spratu? Izgubila je račun preko koliko je stepeništa pobegla.

Ukočila se; osetila je usmeravanje kako joj se približava s desne strane. To može da znači da dolaze zavojevači, ili može da znači da dolaze sestre. Pokoleba se, ali stisnu zube. Ona je kapetan-general Zelenog ađaha! Ne može se tek tako dati u beg i sakriti.

Hodnik o kom je mislila obasja svetlost baklji, praćena zlokobnim senkama ljudi u čudnim oklopima. Jedan odred osvajača izlete iza ugla, a s njima i dve žene - one što su spojene povocem. Adelorna nije mogla a da ne cikne, bežeći koliko su je noge nosile. Ona oseti kako je štit pritiska, ali prečvrsto je držala saidar, tako da se štit nije sklopio oko nje pre nego što je zamakla za ugao. Nastavi da beži, sva omamnjena i boreći se za dah.

Zamače za drugi ugao i skoro prolete kroz pukotinu u spoljnom zidu Kule. Zatetura se na otvorenoj ivici, gledajući nebo puno groznih čudovišta i vatre. Vrisnu, pa se zatetura unazad, okrećući se od rupe. S njene desne strane bio je nekakav šut. Uspentra se preko izvaljenog kamenja. Hodnik se tu nastavlja! Mora da...

Štit se postavi između nje i Izvora, ovoga puta se zatvorivši. Ona uzdahnu, pa se zatetura i pade. Neće je uhvatiti! Ne mogu je uhvatiti! Ne to!

Ona pokuša da nastavi dalje, ali tkanje Vazduha steže joj se oko gležnja i povuče je preko polomljenih podnih pločica. Ne! Tkanje je vuče tačno prema odredu vojnika, s kojim je sada dva para žena povezanih povocima. U oba para je po jedna žena u sivoj haljini i jedna u crveno-plavoj ukrašenoj munjama.

Jedna druga žena u crveno-plavoj odeći joj priđe, noseći nešto srebrnasto u rukama. Adelorna vrisnu, ne želeći da prihvati to što se dešava i gurajući štit. Treća žena smireno kleknu pored nje i stavi srebrni okovratnik Adelorni na vrat.

Ovo se ne dešava. Nije moguće da se to dešava.

„Ah, baš lepo“, otegnuto joj reče treća žena. „Ime mi je Gregana, a ti ćeš biti Sivi. Sivi će biti dobra damane. To jasno vidim. Sivi, dugo sam čekala na ovaj trenutak."

„Ne“, prošapta Adelorna.

„Da.“ Gregana se duboko nasmeši.

A onda, zapanjujuće, okovratnik se na Adelorninom vratu otvori i pade na pod. Gregana je na tren delovala zapanjeno, pre nego što je sagorela u blesku ognja.

Adelorna razrogači oči i ustuknu od iznenadne vreline. Leš u pocrneloj crveno- plavoj haljini skljoka se na pod pred njom, pušeći se i smrdeći na sprženo meso. Adelorna tek tada postade svesna izuzetno snažnog usmeravanja iza nje.

Napadači zavrištaše, a žene u sivom stadoše da tkaju štitove. To se pokaza pogrešnim izborom, pošto se povod obe žene otključaše kako ih vijugavi talasi Vazduha vešto i hitro otvoriše. Samo jedan otkucaj srca nakon toga, jedna od žena u crvenom i plavom nestade u blesku munje, a preko druge zapalaca vijugavi plamen, nalik na zmije u napadu. Ona je vrištala dok je umirala, a jedan vojnik je vikao. Mora da je to bila naredba za povlačenje, jer su se vojnici dali u beg, ostavljajući za sobom dve prestravljene žene, kojima su jezicima Vazduha skinuti povoci.

Adelorna se kolebljivo okrenu. Jedna žena u belom stajala je nedaleko od nje, povrh gomile skršenog kamena, okružena ogromnim oreolom Moći, ruke pružene prema vojnicima u begu, pogleda napetog. Ta žena je izgledala kao oličenje osvete, a saidar je oko nje sevao kao munje u oluji. Kao da je i vazduh goreo, a njena smeđa kosa vijorila se od vetra što je šibao kroz procep u zidu pored njih. Egvena al’Ver.

„Brzo“, kaza Egvena. Nekoliko polaznica potrča preko šuta i priđe Adelorni, pomažući joj da ustane. Ona je zapanjeno stajala. Slobodna je! Nekoliko drugih polaznica požuri da zgrabi dve odvezane žene u sivom - koje su, za divno čudo, samo klečale u hodniku. One mogu da usmeravaju; Adelorna to oseća. Zašto se ne brane? Umesto toga, plaču.

„Smestite ih sa ostalima", naredi Egvena, hodajući preko kamenja i bacajući pogled kroz razvaljeni zid. „Hoću...“ Egvena se ukoči, pa diže ruke.

Iznenada, nova tkanja iznikoše oko Egvene. Svetlosti! Da li ona to nosi Vorin sa’angreal.beli šuplji štapić? Odakle joj to? Iz Egvenine otvorene šake sevale su munje, leteći prema otvoru u zidu, a nešto je napolju zakreštalo i palo. Adelorna priđe Egveni, prihvatajući Izvor, osećajući se kao budala zbog toga što je bila zarobljena. Egvena opet napade i jedno od onih letećih čudovišta opet pade.

„Šta ako nose zarobljenice?", upita Adelorna, gledajući kako jedna zver pada od Egveninog plamena.

„Onda je tim zarobljenicama bolje da budu mrtve", odgovori Egvena, okrećući se da je pogleda. „Veruj mi, to dobro znam." Okrenu se ostalima. „Sklanjajte se od te rupe. Moguće je da su im moji napadi privukli pažnju.

Šanal i Klara, pazite na ovu rupu s bezbedne udaljenosti. Dotrčite do nas ako neki to’raken sleti tu. Ne napadajte ih.“

Dve devojke klimnuše, pa stadoše pored gomile kamenja. Druge polaznice žurno odoše, vodeći sa sobom dve čudne žene koje su došle sa osvajačima. Egvena pođe niz hodnik za njima, kao vojskovođa u prvom borbenom redu. A možda to i jeste. Adelorna požuri da joj se pridruži. „Pa“, obrati se ona Egveni, „dobro je što si pripremila to pružanje otpora, Egvena, mada je takođe dobro što je jedna Aes...“

Egvena se ukoči. Te njene oči bile su tako spokojne i u njima se videlo da ona potpuno vlada sobom i svojim okruženjem. „Dok ova pretnja ne prođe - ja zapovedam. Oslovljavaćeš me s ’majko’. Ako već moraš, odredi mi pokoru nakon toga, ali za sada moja vlast mora biti neprikosnovena. Je li to jasno?“

„Da, majko“, zgranuto odgovori Adelorna, i ne razmišljajući šta čini.

„Dobro. Gde su ti Zaštitnici?"

„Jedan je ranjen“, odgovori Adelorna. „Jedan je bezbedan.s drugim. Jedan je mrtav.“

„Svetlosti, ženo - a ti si i dalje na nogama?"

Adelorna se ispravi. „Zar imam drugog izbora?"

Egvena klimnu. Zašto se Adelorna ispunila ponosom zbog njenog pogleda punog poštovanja?

„Pa, drago mi je što si s nama", kaza Egvena i nastavi da hoda. „Spasle smo samo šest drugih Aes Sedai, a nijedna od njih nije Zelena. Imamo poteškoće da zadržimo Seanšane na istočnim stepeništima. Odrediću jednu polaznicu da ti pokaže kako da otključavaš narukvice; ali nemoj da dovodiš sebe u opasnost. Uopšteno govoreći, lakše je - i daleko bezbednije - ubiti damane. Koliko si upoznata sa skladištima angreala u Kuli?"

„Veoma", odgovori Adelorna.

„Izvrsno", kaza Egvena, pa rasejano izatka najzamršenije tkanje koje je Adelorna u životu videla. Linija svetla rascepi vazduh, pa se obrnu oko sopstvene ose i stvori jednu rupu koja se otvarala pravo u crnilo. „Lusejn, potrči da kažeš ostalima da zastanu. Ubrzo ću doneti još angreala."

Smeđokosa polaznica klimnu i potrča. Adelorna je sve vreme zurila u tu rupu. „Putovanje", bezizražajno kaza. „Zaista ga jesi ponovo otkrila. Mislila sam da su izveštaji o tome samo puste želje."

Egvena je pogleda. „Ovo ti nikada ne bih pokazala da nisam upravo primila izveštaj kako je Elaida širila znanje o ovom tkanju. Znanje o Putovanju je ugroženo. To znači da su ga se Seanšani verovatno dokopali, pod pretpostavkom da su oteli neku od žena koju je Elaida naučila."

„Majčino mleko u šolji!"

„Zaista“, odgovori Egvena, pogleda ledenog. „Moramo ih zaustaviti i uništiti sve to’rakene koje vidimo, sa zarobljenicama ili bez njih. Ako ima ikakvih izgleda da se oni zaustave, da se ne vrate u Ebou Dar noseći neku ženu koja zna kako da Putuje, mi moramo to da iskoristimo."

Adelorna klimnu.

„Hajde“, kaza Egvena. „Moram da znam koji su predmeti u ovom skladištu angreali." Prođe kroz rupu.

Adelorna je zgranuto stajala, i dalje razmišljajući o tome što joj je rečeno. „Mogla si da bežiš", reče. „Mogla si da pobegneš u bilo kom trenutku."

Egvena se okrenu da je pogleda kroz kapiju. „Da bežim?", upita. „Adelorna, da sam otišla, to ne bi bilo bežanje od vas, već napuštanje vas. Ja sam Amirlin Tron. Mesto mi je ovde. Sigurna sam da si čula kako sam Snevala upravo o ovom napadu."

Adelorna se naježi. Zaista je to čula.

„Hajde", ponovi Egvena. „Moramo da požurimo. Ovo je samo pljačkaški napad; žele da otmu što je više moguće žena koje usmeravaju i da pobegnu s njima. Nameravam da se postaram da oni izgube više damana nego što će dobiti Aes Sedai."