Oluja na obzorju

16 U Beloj kuli

„Baš me zanima da čujem šta bi jedna polaznica rekla. Reci mi, Egvena al’Ver, kako bi se ti izborila sa ovim okolnostima?"

Egvena diže pogled sa zdele pune ljusaka, držeći u jednoj ruci čeličnu krckalicu, a u drugoj veliki orah. Bio je to prvi put da joj se ma koja od prisutnih Aes Sedai obratila. Već je počela da se nosi mišlju kako će se to što poslužuje te tri Bele ispostaviti da je samo još jedno traćenje vremena.

Tog popodneva nalazila se na jednom malom uvučenom balkonu na trećem spratu Bele kule. Predstavnice mogu da za sebe traže sobe koje ne samo da imaju prozore, već i balkone, što je za obične sestre neuobičajeno - premda ne i nečuveno. Ovaj balkon beše oblika malog grudobrana, sa čvrstim kamenim zidom koji je u polukrugu obilazio balkon i zastorom od sličnog kamena koji se spuštao s tavanice balkona. Između njih je bilo poprilično prostora, tako da se s balkona pružao prelep pogled ka istoku, preko zatalasanih brda, koja su se postepeno pretvarala u Rodoubičin bodež. Kada je vedro, čak se i Bodež vidi odatle.

Hladan lahor pirkao je preko balkona, a na toj visini vazduh je stalno svež i nezagađen smradom grada koji se protezao ispod Kule. Dve vijugave oštroloze - sa svojim trostrukim lišćem i pripijajućim izdancima - rasle su s leve i desne strane balkona, a njihovi pipci prekrili su unutrašnju stranu kamene ograde, tako da je balkon bezmalo podsećao na nekakvu ruševinu duboko u šumi. Te biljke su daleko veći ukras nego što bi Egvena očekivala da će videti u odajama jedne Bele, ali pričalo se da je Firejna pomalo tašta. Verovatno joj se dopada to što je njen balkon toliko prepoznatljiv, bez obzira što pravila nalažu da kreše lozu kako ne bi naružila blistavi izgled Kule.

Tri Bele sedele su u naslonjačama ispletenim od trske i postavljenim za jednim niskim stolom. Egvena je na stoličici od trske sedela ispred njih, leđima okrenuta otvorenom balkonu, tako da joj je pogled s prelepog vidikovca bio uskraćen dok je krčkala orahe za ostale. To je mogao da uradi bilo ko od slugu ili kuhinjskih radnica, ali to je jedna od onih stvari kojima sestre ispunjavaju vreme onim polaznicama za koje misle da previše lenstvuju.

Egvena se nosila mišlju da je krckanje oraha samo izgovor. Nakon što skoro sat vremena nisu ni najmanje obraćale pažnju na nju, počela je da se pita je li u pravu, ali sada su je sve tri gledale. Nije trebalo da sumnja u svoje nagone.

Firejna je bila bakarne puti, kao svaka Domanka, ali i odgovarajuće naravi - što je za jednu Belu veoma neobično. Beše niska, okruglastog lica i guste tamne kose. Njena zagasita tkanina bila je tanana, ali ipak pristojna, a širok beli pojas uklapao joj se sa šalom. Haljina je bila bogato izvezena i tkanje kao da je isticalo - možda i namerno - njeno domansko poreklo.

Druge dve, Mijasi i Tesan, behu u belom, kao da su se bojale da bi haljine ma koje druge boje bile izdaja njihovog ađaha. Ta predstava je postajala sve češća pojava među svim Aes Sedai. Tesan beše Tarabonka, s tamnom kosom upletenom u mnoštvo đinđuvama ukrašenih pletenica. Bele i zlatne đinđuve uokvirivale su joj uzano lice, koje je delovalo kao da ga je neko uhvatio za vrh i dno, pa povukao. Uvek je izgledala kao da je zabrinuta zbog nečega. Mada, možda je to samo takvo vreme. Svetlost samo zna kako sve one imaju mnogo razloga za brigu.

Mijasi je bila spokojnija, a kao čelik siva kosa bila joj je skupljena u punđu. Na njenom licu jedne Aes Sedai nisu se videle sve te silne godine koje mora da je proživela da bi joj kosa toliko osedela. Bila je visoka i punačka - i volela je da joj orasi budu iskrckcani na tačno određeni način. Njoj nikako ne smeju da idu polomljena jezgra, već samo pune polovine. Egvena pažljivo iščačka jedno jezgro iz ljuske koju je polomila, pa joj je pruži; smeđa grudvica bila je sva smežurana i nabrana, kao mozak neke sićušne životinje.

„Šta si to pitala, Perana?“, upita Egvena, pa polomi još jedan orah i baci ljusku u zdelu kod svojih nogu.

Bela se jedva namršti na Egvenin nepriličan odgovor. Već su se sve navikle na činjenicu da se ta „polaznica" retko kada ponaša u skladu sa svojim navodnim položajem. „Pitala sam“ ledeno odgovori Firejna, „šta bi ti učinila da si bila na Amirlininom mestu. Smatraj ovo delom tvoje pouke. Znaš da je Zmaj ponovo rođen i znaš da Kula mora da ga obuzda kako bi došlo do Poslednje bitke. Kako bi ti s njim izašla na kraj?“

Zanimljivo pitanje. Baš joj i ne zvuči kao „pouka". Ali Firejna nije zvučala kao da joj nudi priliku da se žali na Elaidu. U tom glasu je previše prezira bilo upućeno Egveni.

Ostale dve Bele nastaviše da ćute. Firejna je Predstavnica i one joj ukazuju poštovanje.

Čula je koliko često pominjem Elaidin neuspeh s Random, pomislila je Egvena, zagledana u Firejnine čelične crne oči. Tako dakle. Iskušavanje, je li? Moraće da bude veoma pažljiva.

Egvena pruži ruku da uzme još jedan orah. „Najpre bih poslala nekoliko sestara u njegovo rodno selo.“

Firejna izvi jednu obrvu. „Da zastraše njegovu porodicu?"

„Naravno da ne", odgovori Egvena. „Da je ispitaju. Koje taj Ponovorođeni Zmaj? Je li on čovek preke naravi, da li je strastven? Ili je spokojan, pažljiv i oprezan? Da li je od onih što su mnogo vremena provodili sami u poljima, ili se brzo sprijateljio s drugim mladićima? Je li ga lakše naći u krčmi ili u radionici?"

„Ali ti ga već poznaješ", uskoči Tesan.

„Poznajem ga“, saglasi se Egvena, krčkajući orah, „ali pričale smo o pretpostavljenim okolnostima." Bolje bi vam bilo da dobro zapamtite kako u stvarnom svetu ja lično poznajem Ponovorođenog Zmaja - kako ga niko drugi u ovoj Kuli ne poznaje.

„Pretpostavimo da si ti ti“, kaza Firejna. „A da je on Rand al’Tor, tvoj prijatelj iz detinjstva."

„U redu."

„Reci mi“, upita je Firejna i nagnu se prema njoj, „od svih tih vrsta ljudi koje si maločas navela - koja vrsta najviše odgovara tom Randu al’Toru?"

Egvena se pokoleba. „Sve te vrste", odgovori ona i baci polomljeno jezgro u zdelicu gde su bila i ostala. Mijasi nije htela ni da ga pipne, ali druge dve nisu bile toliko probirljive. „Da sam ja ja, a da je Zmaj Rand, znala bih da je on razumna osoba, za jednog muškarca - premda povremeno bandoglav. Pa, uglavnom. Ali još je važnije to što znam da je on u srcu dobar čovek. Stoga bi moj naredni korak bio da mu pošaljem sestre koje će mu ponuditi da ga savetuju."

„A šta ako ih on odbije?", upita Firejna.

„Onda bih poslala uhode", odgovori Egvena, „i gledala da vidim je li se promenio u odnosu na onog čoveka kog sam poznavala."

„A dok bi ti čekala i uhodila, on bi ugnjetavao sve oko sebe, rušeći i paleći dok prikuplja vojske pod svoj barjak."

„A zar to nije ono što mi želimo da on radi?" upita Egvena. „Ne verujem da ga je iko mogao sprečiti da uzme Kalandor u ruke, sve i da smo to želele. Pošlo mu je za rukom da ponovo uspostavi red u Kairhijenu, da ujedini Tir i Ilijan pod jednim vladarom, a vrlo verovatno da je pridobio i Andor."

„A to što je potčinio one Aijele ne treba ni pominjati", kaza Mijasi, pružajući ruku da zagrabi šaku oraha.

Egvena je oštro pogleda. „Niko ne potčinjava Aijele. Rand je zadobio njihovo poštovanje. Tada sam bila s njim."

Mijasi se ukoči, a ruka joj ostade na pola puta do zdele sa orasima. Onda se prenu, otrže pogled od Egveninog, pa zgrabi činiju i opet se zavali u naslonjaču. Hladan povetarac duvao je preko balkona, tako da je loza šuštala, premda se Firejna žalila kako ovog proleća nije ozelenela onako kako bi trebalo. Egvena se vratila krckanju oraha.

„Izgleda", primeti Firejna, „da bi mu ti samo dozvolila da oko sebe širi metež kako mu se prohte."

„Rand al’Tor je kao reka“, odgovori Egvena. „Spokojan i krotak kada nije uznemiren, ali besna i smrtonosna struja kada je prejako pritisnut. Ono što mu je Elaida učinila bilo je ravno pokušaju da se Maneterendrela protera kroz svega dve stope široku klisuru. Čekanje da se otkrije kakva je nečija narav nije glupost, niti znak slabosti. Delanje bez znanja kakve su okolnosti potpuno je suludo, i Bela kula zaslužuje buru koju je izazvala."

„Možda", reče Firejna. „Ali još mi nisi kazala kako bi se ti ponela u tim okolnostima, kada se obavestiš o stanju stvari i kada prođe vreme za čekanje." Firejna jeste poznata po prekoj naravi, ali tog trenutka glas joj je bio leden, kao što je to za Bele uobičajeno. Bila je to hladnoća nekoga ko govori bez osećanja, razmišljajući logično i ne trpeći uticaje spolja.

To nije najbolji pristup. Ljudi su složeniji od nekakvog niza pravila ili brojeva. Istina, postoji pravo vreme za logiku - ali takođe i vreme za osećanja.

Rand je jedna nevolja o kojoj nije želela da razmišlja. Ona mora da se izbori s jednom po jednom mukom. Ali takođe se mora priznati kako se isplati pripremati se unapred. Ako ona ne razmisli kako da izađe na kraj s Ponovorođenim Zmajem, s vremenom će se naći u jednako velikim nevoljama kao Elaida.

On se jeste promenio u odnosu na onog čoveka koga je poznavala, ali osnove njegove ličnosti mora da su ostale iste. U mesecima koje su proveli zajedno putujući kroz Aijelsku pustaru, videla ga je kako besni. U detinjstvu taj bes nije često izranjao iz njega, ali ona sada uviđa gde je zacelo vrebao.

Nije da je on iznenada postao prek; već ga jednostavno u Dve Reke ništa nije uznemiravalo. U mesecima koje je provela putujući u njegovom društvu, činilo joj se kao da on sa svakim korakom postaje sve prekaljeniji. Našao se pod neverovatnim pritiscima. Kako neko da izađe na kraj s takvim čovekom? Ona, iskreno rečeno, nema predstave.

Ali ovaj razgovor zapravo se ne bavi Random. Cilj tog razgovora jeste da Firejna pokuša da utvrdi kakva je žena Egvena al’Ver.

„Rand al’Tor sebe doživljava kao cara“, odgovori Egvena. „I pretpostavljam da on to sada i jeste. Loše će se poneti ako misli da ga neko gura ili prisiljava da krene u nekom smeru. Da ja moram da izađem na kraj s njim, poslala bih izaslanstvo da mu oda počast.“

„Bogatu povorku?", upita Firejna.

„Ne“, odgovori Egvena. „Ali ni neko bedno izaslanstvo. Tri Aes Sedai, predvođene jednom Sivom, sa Zelenom i Plavom u pratnji. On je naklonjen Plavima zbog svoje prošlosti, a Zelene se često smatraju suprotstavljenim Crvenima, što bi bio tanani nagoveštaj kako smo voljne da sarađujemo s njim umesto da ga smirujemo. Sivu bih poslala zato što bi se to očekivalo, ali i zbog toga što, kada se jedna Siva pošalje, očekuje se da će za njom slediti pregovori, a ne vojske."

„Dobra logika", klimnu Tesan.

Firejna nije dala da je tako lako ubede. „Izaslanstva kao što je takvo u prošlosti su pretrpela neuspeh. Čini mi se da je jedna Siva predvodila i Elaidino poslanstvo."

„Da, ali Elaidino poslanstvo sadržalo je grešku u osnovi", odgovori Egvena.

„Po čemu?"

„Pa po tome što ga je poslala jedna Crvena, naravno", odgovori Egvena i polomi jedan orah. „Teško mi je da uvidim logiku u uzdizanju jedne pripadnice Crvenog ađaha na položaj Amirlin u vreme Ponovorođenog Zmaja. Zar se ne čini predodređenim da bi to dovelo do neprijateljstva između njega i Kule?"

„Moglo bi se reći", uzvrati Firejna, „da je u takvim nemirnim vremenima jedna Crvena preko potrebna, jer Crvene imaju najviše iskustva u izlaženju na kraj s muškarcima koji mogu da usmeravaju."

„Izlaženje na kraj veoma se razlikuje od saradnje“, odgovori Egvena. „Ponovorođenom Zmaju nije trebalo da se dopusti da radi šta hoće, ali otkad to Bela kula otima ljude i primorava ih da rade ono što im mi kažemo? Zar mi nismo najistančanije i najpažljivije na svetu? Zar se mi ne ponosimo time što umemo da nateramo druge da čine ono što bi trebalo, dok sve vreme misle kako je to njihova zamisao? Kada smo u prošlosti zatvarale kraljeve u kutije i tukli ih zbog neposlušnosti? Zašto smo sada - od svih mogućih trenutaka pod Svetlošću - odustale od našeg lepog običaja i postale obične siledžije?“

Firejna odabra jedan orah. Druge dve Bele nelagodno su se zgledale. „Ima smisla to što pričaš", naposletku priznade Predstavnica.

Egvena spusti krckalicu. „Rand al’Tor je u srcu dobar čovek, ali potrebni su mu saveti. U današnje vreme trebalo bi da smo mi najistančanije u svojoj istoriji. On je trebalo da bude naučen na to da veruje u Aes Sedai iznad svih ostalih i da se oslanja na naše savete. Trebalo je da mu se pokaže kako je mudro i pametno slušati nas. Umesto toga, pokazano mu je da ćemo se prema njemu ophoditi kao prema nevaspitanom detetu. Ako on jeste nevaspitano dete, ne može se dozvoliti da pomisli kako ga mi tako doživljavamo. Zbog našeg nespretnog ponašanja, on je neke Aes Sedai zarobio i dozvolio da druge budu vezane za one njegove Aša’mane."

Firejna se ukoči. „Najbolje je ne pominjati tu poganost.“

„Šta je sad pa to?“, zgranuto upita Tesan, prinoseći ruku nedrima. Neke Bele kao da nikada ne obraćaju pažnju na svet oko sebe. „Firejna, jesi li ti znala za to?“

Firejna nije odgovarala.

„Ja... čula sam glasine", kaza zdepasta Mijasi. „Ako je to istina, onda nešto mora da se učini.“

„Da“, odgovori Egvena. „Nažalost, trenutno ne možemo da se usredsredimo na Al’Tora.“

„On je najveća nevolja s kojom je svet suočen", odvrati ispijena Tesan i nagnu se prema njoj. „Najpre moramo da se postaramo za njega."

„Ne“, odgovori Egvena. „Ima drugih pitanja."

Mijasi se namršti. „Pošto se Poslednja bitka bliži, ne uviđam koja su to druga pitanja bitna."

Egvena odmahnu glavom. „Ako bismo sada krenule da se bavimo Random, bile bismo kao seljak koji gleda svoja kola i brine se što u njima nema robe za prodaju - ali ne obraća pažnju na to što mu je osovina naprsla. Ako napuni kola pre vremena, osovina će samo pući i biće još gore nego na početku."

„A šta ti to tačno želiš da kažeš?", zatraži da čuje Tesan.

Egvena pogleda Firejnu.

„Shvatam", kaza Firejna. „Ti pričaš o podeli Bele kule."

„Može li naprsli kamen da bude dobar temelj za neku zgradu?" upita Egvena. „Može li iskrzani konopac zadržati uplašenog konja? Kako se mi, u trenutnom stanju, uopšte možemo nadati da ćemo obuzdati Ponovorođenog Zmaja lično?"

„Pa zašto onda i dalje podstičeš tu podelu tvrdnjom da si Amirlin Tron? Prkosiš sopstvenoj logici", odgovori Firejna.

„A odricanje od mog polaganja prava na Amirlin Tron zaceliće Kulu?" upita Egvena.

„Pomoći će."

Egvena izvi jednu obrvu. „Pretpostavimo na trenutak da odricanjem od mesta Amirlin mogu da ubedim pobunjenice da se vrate u Belu kulu i da prihvate Elaidino vodstvo." A onda još više izvi obrvu, nagoveštavajući koliko je po njenom mišljenju tako nešto izvesno. „Da li bi podele bile okončane?"

„Upravo si kazala da bi bile", mršteći se odvrati Tesan.

„O?" izusti Egvena. „Bi li sestre prestale da trčkaraju kroz hodnike, uplašene od toga da budu same? Da li bi skupine žena iz različitih ađaha prestale da se preteći gledaju kada jedne pored drugih prolaze hodnicima? Uz sve dužno poštovanje, više ne bismo osećale potrebu da sve vreme nosimo svoje šalove, kako bismo naglasile ko smo i kome odane?"

Firejna samo na tren spusti pogled na svoj šal opervažen belim resama.

Egvena se nagnu ka njima i nastavi: „Zacelo vi, od svih žena u Beloj kuli, uviđate koliko je važno da ađasi sarađuju. Potrebne su nam žene s različitim veštinama i koje zanimaju različite stvari kako bismo ih okupile u ađahe - ali ima li ikakvog smisla da mi ne sarađujemo jedne s drugima?"

„Bele nisu izazvale... ovu napetost, koja je za žaljenje", odvrati Mijasi i malčice frknu.

„Do te napetosti dovele su ostale, ponašajući se s takvim prevelikim obiljem osećanja."

„To je izazvalo trenutno vodstvo", odvrati Egvena. „Vodstvo koje smatra kako je sasvim u redu u tajnosti umirivati svoje sestre, ubijati Zaštitnike pre nego što se njihove Aes Sedai izvedu na suđenje. Da nema ničeg pogrešnog u lome da se nekoj sestri oduzme šal i da se ona svede na Prihvaćene, da nema ničeg lošeg u raspuštanju čitavog ađaha. A šta je s delanjem bez znanja Dvorane u nečemu opasnom kao što je otimanje i zarobljavanje Ponovorođenog Zmaja? Zar je neočekivano da sestre budu tako prestravljene i zabrinute? Zar sve ovo što nam se dešava nije u potpunosti logično?"

Tri Bele samo su ćutale.

„Neću se potčiniti", kaza Egvena. „Ne ako ćemo nakon toga i dalje biti podeljene. Nastaviću da tvrdim kako Elaida nije Amirlin. Njeni postupci su lo dokazali. Hoćete li da pomognete u bici protiv Mračnoga? Pa, vaš prvi korak nije da se nosite s Ponovorođenim Zmajem. Vaš prvi korak trebalo bi da bude da pružite ruku sestrama iz drugih ađaha."

„Zašto baš mi?“, upita Tesan. „Nismo mi odgovorne za tuđe postupke."

„A vi ne snosite baš nimalo krivice?", upita Egvena, dozvolivši da joj se u rečima čuje malo besa koji oseća. Zar nijedna od njenih sestara neće da prihvati ni zrnce odgovornosti? Vi iz Belog trebalo je da uvidite kuda će ovaj put odvesti. Da, Sijuan i Plavi nisu bili bez mane - ali trebalo je da vi uvidite manu u njenom svrgavanju, pa dopuštanju Elaidi da raspusti Plavi. Sem toga, čini mi se da je nekoliko pripadnica vašeg ađaha bilo ključno u uzdizanju Elaide kao Amirlin."

Mijasi se malčice lecnu. Bele ne vole da ih iko podseća na Alvijarin i njen neuspeh na položaju Elaidinog čuvara. Umesto da se okrenu protiv Elaide zbog toga što je odbacila jednu Belu, kao da su se okrenule protiv sopstvene pripadnice zbog sramote koju im je nanela.

„I dalje mislim da je ovo posao za Sive", kaza Tesan, ali zvučala je daleko manje ubeđeno nego maločas. „Trebalo bi da razgovaraš s njima."

„I jesam razgovarala", odvrati Egvena. Počela je da gubi strpljenje. „Neke od njih neće ni da razgovaraju sa mnom i nastavljaju da me šalju na pokore. Druge kažu da podele nisu njihova krivica, ali uz malo ubeđivanja pristaju da učine šta god mogu. Žute su bile veoma razumne i mislim da su nevolje u Kuli počele da gledaju kao ranu koju treba zaceliti. I dalje radim na nekoliko Smeđih sestara - one su izgleda više opčinjene nevoljama nego što su u vezi s njima zabrinute. Poslala sam nekoliko njih da u letopisima traže primere podela, nadajući se da će naleteti na priču o Renali Merlon. Trebalo bi da im bude lako da dovedu stvari u vezu s njom, pa će možda početi da uviđaju na koji se način naše sadašnje nevolje mogu razrešiti.

Za divno čudo Zelene su bile najtvrdoglavije. One po mnogo čemu znaju da budu kao Crvene, što me dovodi do ludila - pošto bi one zaista trebalo da su voljne da me prihvate kao jednu od svojih. Tako na kraju ostaju samo Plave, koje su izgnane, i Crvene. A čisto sumnjam da su sestre iz tog poslednjeg ađaha sklone da saslušaju moje predloge."

Firejna se zamišljeno zavali u naslonjaču, Tesan ostade da zuri u Egvenu, zaboravivši na tri oraha u šaci. Mijasi se razrogačenih očiju počeša po sedokosoj glavi.

Je li Egvena previše odala? Aes Sedai su neverovatno nalik Randu al’Toru; ne vole da znaju kada ih neko navodi kao vodu na svoju vodenicu.

„Zatečene ste", reče ona. „Šta, zar mislite da bi trebalo da samo sedim kao što većina sedi - i da ne radim ništa dok se Kula ruši? Ova bela haljina mi je nametnuta i ne prihvatam to što predstavlja, ali iskoristiću je. U današnje vreme, žena u polazničkom belom jedna je od nekolikih koje mogu da prelaze iz odaje jednog ađaha u odaje drugog. Neko mora da radi na pomirenju Kule, a ja sam najbolji izbor. Sem toga, to je moja dužnost."

„Baš... razumno od tebe“, reče joj Firejna, namrštivši bezvremene veđe.

„Hvala ti“, odgovori Egvena. Da li se one brinu zbog toga što je ona prekoračila svoje granice? Jesu li pobesnele zbog toga što je obmanjivala Aes Sedai? I hladno su rešene da se postaraju da ona opet bude kažnjena?

Firejna se nagnu ka njoj. „Recimo da mi želimo da poradimo na pomirenju Kule. Šta preporučuješ?"

Egvena oseti kako je preplavljuje uzbuđenje. Poslednjih nekoliko dana bila je osujećena na svakom koraku. Glupe Zelene! Osećaće se kao prave budale kada ona bude prihvaćena kao Amirlin.

„Suejna iz Žutog ađaha ubrzo će pozvati vas tri da ručate s njom“, kaza Egvena. To jest, Suejna će ih pozvati kada je Egvena bude ponukala na to. „Prihvatite njen poziv i obedujte na nekom javnom mestu - možda u jednom od vrtova Kule. Neka vas svi vide kako uživate zajedno. Pokušaću da navedem neku Smeđu sestru da vas nakon toga pozove. Neka vas druge sestre vide kako se družite s drugim ađasima.“

„Veoma jednostavno", primeti Mijasi. „To zahteva veoma malo truda, ali moguć je izvanredno velik dobitak."

„Videćemo", reče Firejna. „Egvena, možeš da ideš."

Nije joj se dopadalo to što je tek tako tera da ide, ali tome pomoći nema. Ipak, ta žena je Egveni ukazala poštovanje time što ju je oslovila po imenu. Egvena ustade, pa onda - veoma pažljivo - klimnu Firejna. Mada Tesan i Mijasi nisu pokazale da ih je to preterano pogodilo, obe su tek neznatno razgoračile oči. Sada je već širom Kule dobro poznato da Egvena nikada ne pada u naklon. A onda, zapanjujuće, Firejna nakloni glavu - samo malčice - u odgovor na njen postupak.

„Egvena al’Ver, ako ikada odlučiš da se priključiš Belom", kaza ta žena, „znaj da ćeš ovde biti dobrodošla. Za tako mlado čeljade, logika koju si danas pokazala bila je izvanredna."

Egvena se suzdrža da se ne nasmeši. Pre svega četiri dana, Bene Nalsad je ponudila Egveni mesto u Smeđem ađahu - i to bezmalo otvoreno - ali Egvena je i dalje bila iznenađena time kako joj je Suejna snažno preporučila Žuti. Skoro da su je privolele da se predomisli - ali to je bilo samo zbog njene trenutne ljutnje na Zeleni. „Hvala ti", odgovori. „Ali moraš se setiti da Amirlin mora da predstavlja sve ađahe. Međutim, veoma sam uživala u našem razgovoru. Nadam se da ćeš mi i u budućnosti dozvoliti da ti se pridružim."

To rekavši, Egvena ode i dopusti sebi da se široko nasmeši klimajući Firejninom krivonogom Zaštitniku koji je držao stražu odmah iza balkona. Osmeh joj je opstao na licu sve dok nije izašla iz belog dela Kule i zatekla Katerinu kako je čeka u hodniku. Ta Crvena nije bila među one dve koje su jutros dodeljene Egveni, a u Kuli se priča da se Elaida sve više oslanja na Katerinu, te da njen Čuvar nestaje i odlazi na tajanstvene zadatke.

Ali Katerinino lice oštrih crta takođe je bilo ozareno smeškom. To nije bio dobar znak. „Evo“, kaza joj ta žena pružajući joj drveni pehar s nekom bistrom tečnošću. Vreme je za Egveninu popodnevnu meru dvokorena.

Egvena se namršti, ali onda prihvati pehar i iskapi ga. Obrisa usta maramicom, pa krenu niz hodnik.

„A kuda to ideš?“, upita Katerina.

Egvena se pokoleba od njenog samozadovoljnog glasa, pa se okrenu i namršti. „Moja sledeća pouka...“

„Tebe više niko neće podučavati", prekide je Katerina. „Bar ne kao do sada. Sve su saglasne da je umeće s tkanjem zadivljujuće - za jednu polaznicu."

Egvena se namršti. Zar će je ponovo uzdignuti do Prihvaćene? Čisto sumnja da će joj Elaida dopustiti da bude slobodnija, a u svojim odajama provodi vrlo malo vremena, tako da je višak prostora koji bi dobila kao Prihvaćena u suštini nebitan.

„Ne“, kaza Katerina, igrajući se resama na svom šalu. „Odlučeno je da je ono što ti moraš da naučiš - poniznost. Amirlin je čula za tvoje glupo odbijanje da padaš u naklon pred sestrama. Po njenom mišljenju, to je poslednji znak tvoje prkosne prirode, te ćeš stoga biti učena novim stvarima."

Egvena na tren oseti strah. „Kakvim stvarima?" upita trudeći se da joj glas ne podrhtava.

„Zaduženjima i poslovima na održavanju", odgovori Katerina.

„Već imam zaduženje, baš kao polaznice."

„Pogrešno si me shvatila", kaza Katerina. „Od sada pa nadalje, samo ćeš imati zaduženja. Smesta se javi u kuhinju - tamo ćeš provoditi svako popodne na radu. Uveče ćeš ribati podove. Ujutru ćeš se javljati glavnom baštovanu i raditi u vrtovima. To će biti tvoj život, ta tri zaduženja svakoga dana - svako po pet sati - sve dok se ne odrekneš svog glupog ponosa i naučiš da se klanjaš boljima od sebe."

To je kraj Egvenine slobode - ono malo slobode što ima. Katerini su se oči iskrile od radosti.

„Ah, dakle shvataš", kaza Katerina. „Nema više obilaženja sestara u njihovim odajama i traćenja njihovog vremena dok ti vežbaš tkanja koja si odavno savladala. Nema više lenstvovanja; sada ćeš zaista raditi. Šta na to imaš da kažeš?"

Egvena nije bila zabrinuta zbog teškog posla - ne smetaju joj zaduženja koja svakoga dana obavlja. Ali upropastiće je to što neće imati dodira s drugim sestrama. Kako onda da zaceli Belu kulu? Svetlosti! To je propast!

Ona stisnu zube i natera sebe da savlada svoja osećanja. Pogledala je Katerinu pravo u oči i rekla: „U redu. Hajdemo."

Katerina trepnu. Očigledno je očekivala raspravu, ili makar protivljenje. Ali ovo nije trenutak za to. Egvena pođe prema kuhinji, ostavljajući za sobom odaje Belih. Ne sme im staviti do znanja koliko je ova kazna delotvorna.

Dok je hodala, suzbijala je strah. Hodnici u unutrašnjosti Kule bili su obasjani dugim i vijugavim svetiljkama, nalik zmijskim glavama iz kojih plamičci palacaju prema kamenoj tavanici. Može ona da se izbori s time. Izboriće se. Neće je one slomiti. Možda bi trebalo da radi nekoliko dana, pa da se pretvara da je savladana. Da padne u onaj naklon koji Elaida traži? To je zapravo sitnica. Jedan naklon - i moći će da se vrati svojim važnijim dužnostima.

Ne, pomislila je. Ne, to ne bi bio kraj. Izgubiću čim prvi put padnem u naklon. Popuštanje bi dokazalo Elaidi da Egvena može biti slomljena. Padanje u naklon označilo bi početak njenog puta ka uništenju. Elaida bi ubrzo odlučila da Egvena mora da počne da se služi počasnim nazivima kada se obraća Aes Sedai. Lažna Amirlin bi onda opet poslala Egvenu na kulučenje, znajući da je to već uspevalo. Da li bi onda Egvena i tada popustila? Koliko bi vremena prošlo pre nego što njena uverljivost bude zaboravljena i zgažena po pločicama Kulinih hodnika?

Neće popustiti. Batine nisu promenile njeno ponašanje; neće ga promeniti ni kulučenje.

Tri sata rada u kuhinji nije joj popravilo raspoloženje. Laras, pozamašna nadzornica kuhinja, poslala je Egvenu da oriba jedno od ogromnih ognjišta, nalik na furune. To je prljav posao, koji ne podstiče razmišljanje. Mada ona svejedno nije uviđala kako može da se izvuče iz okolnosti u kojima se našla. Egvena kleknu i sede na pete, pa diže ruku i obrisa znoj sa čela. Ruka je bila čađava od gareži. Egvena tiho uzdahnu; usta i nos bili su joj zaštićeni vlažnom krpom, koju je vezala preko lica da ne bi udisala previše pepela. Dah joj je bio topao i bilo joj je zagušljivo od poveza, a koža joj je postala lepljiva od znoja. Kapi znoja koje su joj se slivale niz lice crnele su se od čađi. Kroz povez preko nosa osećala je skoreni vonj pepela koji je iznova, iznova i iznova sagorevao.

To ognjište bilo je velika građevina ozidana od pečene crvene cigle. Bilo je otvoreno s obe strane i više nego dovoljno veliko da Egvena upuzi u njega - što je i uradila. Skorena garež hvatala se po zidovima ognjišta i u dimnjaku, tako da se morala oribati da ne zapuši dimnjak ili padne u hranu. Egvena je čula kako Katerina i Lirena čavrljaju i smeju se u trpezariji. Crvene su povremeno dolazile da je obiđu, ali njena prava nadzornica bila je Laras, koja je ribala šerpe na suprotnoj strani prostorije.

Egvena se za taj posao presvukla u radnu odeću. Mada je ta haljina nekada bila bela, polaznice je stalno koriste za čišćenje kamina, tako da se čađ potpuno uvukla u tkanje. Bila je sivim prekrivena mrljama nalik na senke.

Egvena protrlja krsta, pa se vrati na sve četiri i zađe dublje u kamin. Služeći se jednom malom drvenom četkom, ona skide grudve pepela s vezova između cigala, a onda pokupi taj pepeo i baci ga u mesingana vedra, koja su se već do ruba napunila belim i sivim pepelom. Njen prvi zadatak bio je da sav taj pepeo natrpa u vedra. Ruke su joj bile toliko garave od tog posla da se brinula kako neće moći da ih očisti ni najsnažnijim mogućim ribanjem. Kolena su je bolela, kao u nekoj čudnoj suprotnosti s njenom zadnjicom, koja ju je i dalje pekla od jutrošnjih batina.

Nastavila je da riba pocrnelu ciglu, slabašno obasjanu svetiljkom koju je ostavila u jednom unutrašnjem uglu ognjišta. Žarko je žudela da koristi Jednu moć, ali Crvene napolju će osetiti njeno usmeravanje, a u međuvremenu je otkrila i da joj je data neuobičajeno jaka popodnevna mera dvokorena, tako da ne može da usmerava ni trunčicu. Zapravo, taj napitak od dvokorena bio je toliko jak da joj se prispavalo, zbog čega joj je taj rad još teže padao.

Hoće li joj to biti život? Da li će biti zatočena u kaminu, ribajući cigle koje niko ne vidi, sklonjena od sveta? Ne može da se suprotstavlja Elaidi ako svi zaborave na nju. Tiho se zakašlja, a taj zvuk odjeknu u unutrašnjosti ognjišta.

Potreban joj je plan. Izgleda da joj je jedini izlaz da iskoristi one sestre koje pokušavaju da otkriju Crni ađah. Ali kako da ih poseti? Pošto je sestre više ni u čemu ne obučavaju, nema nikakvog načina da umakne svojim Crvenim čuvarkama, a naročito ne tako što će ući u područje koje pripada nekom drugom ađahu. Može li se nekako odšunjati dok radi? Ali ako otkriju da je odsutna, verovatno će se naći u još gorim okolnostima.

Ali ne može dopustiti da joj taj rad ovlada životom! Poslednja bitka se bliži; Ponovorođeni Zmaj je na slobodi a Amirlin Tron na sve četiri riba kamin! Ona stisnu zube, besno ribajući iz sve snage. Čađ je tako dugo sagorevala da je po kamenu obrazovala staklastu crnu pokoricu. Nikada joj neće poći za rukom da sve skine. Samo mora da se postara da bude dovoljno čisto da se ništa od tog gara ne odlama.

A onda u toj staklastoj pokorici ugleda neku senku kako prelazi preko otvora na suprotnoj strani kamina. Egvena smesta posegnu za Izvorom - ali, naravno, ništa ne nađe. Dvokoren joj zamagljuje um. Ali neko je sasvim sigurno ispred kamina - saginje se, krećući se tiho...

Egvena jednom rukom zgrabi lopaticu, a drugu lagano pruži da uhvati metlicu kojom je skupljala pepeo. Onda se munjevito okrenu.

Laras se ukoči gvirkajući u kamin. Nadzornica kuhinja beše u velikoj beloj kecelji, takođe malčice čađavoj. Njeno dežmekasto okruglo lice proživelo je pristojan broj zima; kosa je počela da joj sedi, a bore su joj se urezale oko očiju. Kako se nagnula, podvoljak joj je obrazovao drugu, treću i četvrtu bradu, dok se debelim prstima držala za otvor kamina.

Egvena se opusti. Zašto li je bila toliko sigurna da joj se to neko šunja iza leđa? To je samo Laras dolazila da je obiđe.

Ali zašto se ta žena kretala tako tiho? Laras baci pogled u stranu, sve vreme gledajući ispod oka, a onda prinese prst usnama. Egvena se opet nape. Šta li se to dešava?

Laras odstupi od kamina, hodajući unatraške, pa mahnu Egveni da pođe za njom. Nadzornica kuhinja kretala se lakim korakom, daleko tiše nego što bi Egvena mislila da je uopšte moguće. Pomoćne kuvarice i sluškinje treskale su posuđem u drugim delovima kuhinje, ali nijedna od njih nije bila neposredno vidljiva. Egvena tiho izađe iz kamina, pa zadenu lopaticu za pojas i obrisa ruke o haljinu. Skide povez s lica, udišući slatki vazduh bez čađi. Udahnu duboko, zbog čega je Laras preko pogleda, pa opet prinese prst usnama.

Egvena klimnu i pođe za Laras kroz kuhinju. Za nekoliko trenutaka, ona i Egvena našle su se u ostavi, ispunjenoj mirisom suvih žitarica i sireva ostavljenih da sazru. Pločice su tu ustuknule pred podom popločanim ciglama, trajnijim i izdržljivijim. Laras skloni u stranu nekoliko vreća, pa onda odiže jedan deo poda. U drveni kapak behu utisnute istanjene cigle kako se ne bi razlikovao od ostatka poda. Ispod kapka se videla jedna mala odaja kamenih zidova, tačno ispod ostave, dovoljno velika da u njoj bude jedna osoba, mada bi se visok muškarac unutra osećao skučeno.

„Sačekaj ovde do mraka", tiho reče Laras. „Sada ne mogu da te izvučem napolje, pošto je Kula u pometnji kao dvorište puno kokošaka oko kojeg kruži lisica. Ali smeće se iznosi kasno noću, pa ću te sakriti među devojkama koje ga istovaraju. Jedan lučki radnik odvešće te do čamčića i preveslati preko reke. Imam prijatelje u straži; progledaće kroz prste. Kada stigneš na drugu obalu, na tebi je šta ćeš dalje da radiš. Savetovala bih te da se ne vraćaš onim budalama koje su od tebe napravile svoju marionetu. Nađi neko mesto da se sakriješ dok sve ovo ne prođe, a onda se vrati i vidi da li će te primiti koja god žena tada bude glavna. Po svemu sudeći, to neće biti Elaida."

Egvena iznenađeno trepnu.

„Pa“, kaza joj gojazna žena, „ulazi više.“

»Ja...“

„Nema vremena za naklapanje!", prasnu Laras, kao da nije ona ta koja je sve vreme pričala. Sudeći po tome kako neprestano gvirka oko sebe i lupka stopalom, očigledno je bojažljiva - ali takođe je očigledno i ranije radila ovakve stvari. Zašto je obična kuvarica u Beloj kuli tako vesta kada je reč o šunjanju i ima tako spreman plan da izvuče Egvenu iz utvrđenog grada pod opsadom? I zašto uopšte ima skrovište u kuhinji? Svetlosti, kako ga je uopšte napravila?

„Ne brini ti za mene“, reče Laras, gledajući Egvenu. „Mogu ja da se staram o sebi. Zadržaću ostale kuhinjske sluge da ne prilaze mestu gde si radila. One Aes Sedai proveravaju šta se s tobom dešava na svakih pola sata ili tako nešto - a pošto su te obišle pre minut, proći će dosta vremena pre nego što te budu ponovo obišle. Kada budu proverile šta ti radiš, ja ću da se pravim nevešta - a svi će pretpostaviti da si se iskrala iz kuhinje. Ubrzo ćemo te izvući iz grada i niko neće znati šta se desilo."

„Da“, kaza Egvena, naposletku povrativši moć govora, „ali zašto?" Pretpostavljala je da Laras neće biti toliko spremna da pomaže još jednoj pobegulji, nakon što je pomogla Min i Sijuan.

Laras joj uzvrati pogled, a u očima joj se videla rešenost na kojoj bi joj svaka Aes Sedai pozavidela. Egvena je svakako previdela tu ženu! Ko je zapravo ona!

„Neću da učestvujem u slamanju jedne devojke", strogo kaza Laras. „Ono batinjanje je za sramotu! Glupe Aes Sedai! Verno sam služila svih ovih godina - vala jesam - ali sada mi kažu kako moram da te teram da radiš koliko god možeš da izdržiš - i to u beskraj. Pa, vidim ja kada se prestaje s podučavanjem neke devojke i počinje s njenim ubijanjem u pojam. Neću ja to da trpim - ne u mojoj kuhinji. Svetlost spalila Elaidu zbog toga što misli da ona može tako nešto da uradi! Neka te pogubi ih neka od tebe napravi polaznicu - za to nimalo ne hajem. Ali ovakvo slamanje potpuno je neprihvadjivo!"

Žena je stajala podbočena, a oblačak pepela dizao joj se s kecelje. Za divno čudo, Egvena je počela da razmišlja o njenoj ponudi. Odbila je kada joj je Sijuan ponudila da je spase, ali ako sada pobegne - vratiće se u tabor pobunjenica tako što je sama sebe oslobodila. To bi bilo daleko bolje nego da je neko drugi spase iz Kule. Mogla bi da pobegne od svega toga - od batina, od kulučenja.

I šta onda da radi? Da sedi ispred Kule i da je gleda kako se ruši?

„Ne“, odgovori ona. „Tvoja ponuda je veoma ljubazna, ali ne mogu da je prihvatim. Žao mi je.“

Laras se namršti. „Ma slušaj ti...“

„Laras“, prekide je Egvena, „tako se ne priča s jednom Aes Sedai, bez obzira što je taj koji priča nadzornica kuhinja."

Laras se pokoleba. „Glupa devojka. Nisi ti Aes Sedai.“

„Prihvatila ti to ili ne, svejedno ne mogu da idem. Sem ako ne nameravaš da me lično strpaš u tu rupu - usput mi zapušavajući usta i vezujući me da ne bih vrištala, nakon čega ćeš morati lično da me otpratiš preko reke - predlažem ti da me pustiš da se vratim svom poslu."

„Ali zašto?"

„Zato što“, odgovori Egvena, bacajući pogled ka kaminu, „neko mora da se bori protiv nje.“

„Ovako ne možeš da se boriš", reče joj Laras.

„Svaki dan je bitka", kaza Egvena. „Svaki dan kad odbijem da se pokorim nešto znači. Sve i da su Elaida i njene Crvene jedine koje za to znaju - i to je nešto. Sitnica, ali više nego što mogu da uradim spolja. Hajde. Ostalo mi je još dva sata posla."

Ona se okrenu i pođe nazad prema kaminu. Laras nevoljno zatvori kapak svoje tajne odaje, pa pođe za njom. Ta žena je sada u hodu pravila daleko više buke, dok se češala o police, a bat njenih koraka odzvanjao po ciglama. Baš čudno kako ume da bude tiha kad hoće.

Blesak crvene tkanine, nalik na krv mrtvog zeca u snegu, kretao se kroz kuhinju. Egvena se ukoči kada je Katerina, u haljini s grimiznim suknjama i žutim porubom, ugleda. Crvena je gledala preko, a usne su joj bile stisnute. Je li ona to videla Egvenu i Laras kako odlaze odatle?

Laras se ukoči.

„Sada shvatam gde sam grešila", brzo kaza Egvena nadzornici kuhinja, odmeravajući pogledom drugo ognjište, koje se nalazilo blizu ostave. „Hvala ti što si mi pokazala. Od sada ću više paziti."

„Gledaj da paziš", reče joj Laras, povrativši se iz svoje zatečenosti. „U suprotnom ćeš videti šta je prava kazna, a ne ono šljapkanje koje dobijaš od nadzornice polaznica. Sad se vraćaj na posao."

Egvena klimnu i požuri prema kaminu. Katerina diže ruku da je zaustavi. Egveni srce neverno zalupa u nedrima.

„Nema potrebe", kaza Katerina. „Amirlin je tražila da je ova polaznica noćas poslužuje za večerom. Kazala sam Amirlin da jedan dan nije dovoljan da se slomi neko ko je toliko glup i tvrdoglav kao ovo dete, ali ona je uporna. Pretpostavljam da ti je pružena prva prilika da pokažeš svoju poniznost, dete. Preporučujem ti da je iskoristiš."

Egvena pogleda svoje čađave ruke i prljavu haljinu.

„Hajde, požuri", reče joj nadzornica. „Operi se i očisti. Amirlin ne sme da čeka."

Pranje se pokazalo bezmalo jednako teškim kao što je bilo čišćenje kamina. Garež joj se utisla u ruke slično kao što se utisla u onu haljinu za rad.

Egvena je skoro sat vremena provela kupajući se u kadi punoj mlake vode, pokušavajući da se koliko-toliko upristoji. Nokti su joj se iskrzali od ribanja cigala, a činilo joj se da sa svakim ispiranjem iz kose spere čitavo vedro pepela.

Međutim, drago joj je zbog toga što joj se ta prilika ukazala. Retko kada ima vremena za kupanje; obično se samo na brzinu izriba. Dok se kupala i trljala u malom kupatilu popločanom sivim pločicama, razmišljala je o svom sledečem koraku.

Odbila je priliku da pobegne. To znači da mora da radi sa Elaidom i njenim Crvenima - pošto su to jedine sestre koje viđa. Ali može li naterati njih da uvide svoje greške? Volela bi da ih može sve do jedne poslati na pokoru i otarasiti ih se.

Ali ne. Ona je Amirlin; ona predstavlja sve ađahe, uključujući i Crveni. Ne može se ponašati prema njima onako kako se Elaida ponela prema Plavima. One su joj najviše suprotstavljene, ali to samo znači da su joj veći izazov. Izgleda da je ostvarila nekakav napredak sa Silvijanom, a zar nije i Lirena Dojrelin priznala da je Elaida učinila neke ozbiljne greške?

Možda Crvene nisu jedine na koje može da utiče. Uvek ima izgleda da će druge sestre slučajno susresti u hodnicima. Ako joj neka od njih priđe kako bi s njom porazgovarala, Crvene neće moći tek tako da je odvuku. Egvena će pokazati makar neku meru pristojnosti, što će joj pružiti priliku da makar malo bude u dodiru s drugim sestrama.

Ali kako da se ponaša prema Elaidi? Je li pametno pustiti da lažna Amirlin nastavi da misli kako je Egvena skoro slomljena? Ili je vreme da joj se suprotstavi?

Kada je završila s kupanjem, Egvena se osećala daleko čistije i samouverenije. Njen rat je pošao po zlu, ali i dalje može da se bori. Žurno je iščetkala mokru kosu, obukla novu polazničku haljinu - kako je dobro osećati na koži dodir čiste i meke tkanine! A onda je otišla da se pridruži svojim čuvarkama.

Otpratile su je do Amirlininih odaja. Egvena je prošla pored nekoliko grupa sestara, i pazila je da se drži potpuno uspravno - upravo zarad njih. Čuvarke suje provele kroz Crveni deo Kule, gde su se na podu crvene pločice smenjivale s pločicama boje ugljena. Tu je oko nje šetalo više ljudi - žene sa šalovima, sluge s Plamenom Tar Valona na nedrima. Zaštitnika tu nikad nije bilo; Egveni je to oduvek bilo čudno, budući da su u drugim delovima Kule tako uobičajena pojava.

Nakon dugog uspona i nekoliko skretanja po hodnicima, stigli su do Elaidinih odaja. Egvena baci pogled na suknje kako bi videla da li joj dobro stoje, i ne shvatajući šta čini. Usput je rešila da Elaidi mora da pristupi s tišinom, baš kao što je to poslednji put učinila. Ako je još više razljuti, navući će na sebe još veća ograničenja. Egvena nema nemere da se ponizi, ali neće se ni truditi da namerno uvredi Elaidu. Neka ta žena misli šta god hoće.

Jedan sluga otvori vrata, pa uvede Egvenu u odaje i odvede je do trpezarije. Ona se zgranu onim što tu zateče. Pretpostavila je da će Elaida biti sama, ili možda s Mejdani. Egvena ni u jednom trenutku nije ni pomislila da će trpezarija biti puna žena. Bilo ih je pet, po jedna iz svakog ađaha sem Crvenog i Plavog. A sve žene su bile Predstavnice. Jukiri je bila tu, kao i Dosina, obe iz skupine tajnih lovaca na Crni ađah. Firejna je bila tu, mada je delovalo kao da je iznenađena zbog toga što vidi Egvenu. Da li to znači da Bela nije ranije znala za tu večeru, ili je jednostavno nije pomenula?

Rubinda iz Zelenog ađaha sedela je pored Šiven iz Smeđeg - pored sestre s kojom je Egvena želela da se susretne. Šiven je jedna od onih koje podržavaju pregovore s pobunjenim Aes Sedai, a Egvena se nadala da će joj poći za rukom da je više pogura prema pomaganju ujedinjenja Bele kule iznutra.

Sa izuzetkom Elaide, za stolom nije sedela nijedna Crvena sestra. Da li stoga što su sve Crvene predstavnice van Kule? Možda Elaida misli da u prostoriji vlada ravnoteža pošto je ona tu, jer sebe i dalje vidi kao Crvenu, premda to ne bi trebalo da čini.

Sto je bio dugačak, a kristalni putiri svetlucali su i presijavali se na svetlosti koju su odavale kitnjaste podne bronzane svetiljke. Sto se pružao uza zidove obojene u crveno-žućkasto slično rđi. Sve žene su bile u lepim haljinama u bojama svojih ađaha. Prostorijom se pronosio miris sočnog mesa i šargarepa kuvanih na pari. Žene su čavrljale. Prijateljski, ali usiljeno. Napeto. Nisu želele da budu tu.

S druge strane prostorije, Dosina klimnu Egveni, skoro kao u znak poštovanja. To je nešto nagoveštavalo. Kao da je time htela da kaže: „Ovde sam jer si rekla da su ovakve stvari važne." Elaida je sedela na čelu stola, odevena u crvenu haljinu širokih rukava, a nebrušeni granati obrubljivali su joj i rukave i grudnjak dok se zadovoljno smešila. Sluge su žurno dolazile i odlazile, sipajući vino i donoseći hranu. Zašto je Elaida sazvala večeru Predstavnica? Je li to pokušaj da zaceli podele u Beloj kuli? Da li ju je Egvena pogrešno procenila?

„Ah, dobro", kaza Elaida, primetivši Egvenu. „Napokon si stigla. Dođi ovamo, dete."

Egvena je posluša, pa se zaputi preko prostorije, a poslednjih nekoliko Predstavnica naposletku je primeti. Neke su delovale zbunjeno, a druge radoznale zbog njenog prisustva. Hodajući, Egvena shvati nešto.

To jedno veče vrlo lako bi moglo da upropasti sav njen trud.

Ako je Aes Sedai vide kako ponizno služi Elaidu, Egvena će izgubiti sav ugled u njihovim očima. Elaida je proglasila da je Egvena potčinjena - ali Egvena je pokazala da nije tako, već da je upravo suprotno. Ako tu popusti pred Elaidom, makar i malčice, to će svima biti dokaz.

Svetlost spalila tu ženu! Zašto je pozvala toliko žena oko kojih se Egvena tako silno trudila da ih ubedi u svoje stavove i da utiče na njih? Je li to puka slučajnost? Egvena se pridružni lažnoj Amirlin na čelu stola, a jedan sluga joj pruži kristalni ibrik pun crvenog vina kroz koje se prelamala svetlost. „Tvoje zaduženje je da mi puniš pehar", reče joj Elaida. „Stani tu, ali ne približavaj se previše. Radije ne bih da osećam smrad čađi od tvog današnjeg kažnjavanja."

Egvena stisnu zube. Smrad čađi? Nakon sat vremena kupanja? Malo verovatno. Krajičkom oka, vide iskru zadovoljstva u Elaidinim dok je ova srkutala vino. Onda se Elaida okrenu prema Šiven, koja je sedela s njene desne strane. Smeđa je bila visoka i mršava žena, kvrgavih ruku i ispijenog lica, kao sastavljena od ogolelog granja. Zamišljeno je gledala svoju domaćicu.

„Reci mi, Šiven“, kaza Elaida, „da li si i dalje uporna u želji da nastavljaš sa onim glupim pregovorima s pobunjenicama?"

„Sestrama se može pružiti prilika za pomirenje", odgovori Šiven.

„Imale su priliku", odvrati Elaida. „Zaista, očekivala sam daleko više od jedne Smeđe. Ponašaš se tvrdoglavo, bez imalo razumevanja za to kako se stvari rade u stvarnom svetu. Ma čak se i Mejdani slaže sa mnom, a ona je Siva! Znaš kakve su one."

Šiven se okrenu i delovalo je kao da je još uznemirenija nego maločas. Zašto ih je Elaida pozvala na večeru, ako će samo da vređa njih i njihove ađahe? Dok je Egvena gledala, Crvena se okrenu ka Firejni i poče da joj se žali na Rubindu, Predstavnicu Zelenih, koja se takođe suprotstavljala Elaidinim naporima da se pregovori okončaju. Dok je pričala, digla je pehar Egveni i lupnula ga prstom. Elaida je jedva otpila nekoliko gutljaja.

Egvena stisnu zube i dopuni pehar. Ostale su je viđale kako radi - pa za Firejnu je lomila orahe. Ovo joj neće uništiti ugled, ako je Elaida nekako ne prisili da se ponizi.

Ali čemu ta večera? Elaida kao da ni na koji način ne pokušava da pomiri ađahe. Zapravo, produbljuje razlike među njima tako što odbacuje one koje se ne slažu s njom. Povremeno je pružala pehar Egveni da joj ga dopuni, ali uvek nakon svega gutljaja ili dva.

Egvena lagano poče da shvata. Cilj te večere nije sarađnja sa ađasima - već prisiljavanje Predstavnica da rade onako kako Elaida misli da bi trebalo da rade. Egvena je tu samo da bi se Elaida pravila važna! Cilj svega toga jeste da se ostalima pokaže koliko je Elaida moćna - da može jednu ženu koju su druge proglasile za Amirlin strpati u polazničku haljinu i svakoga dana slati je na pokoru.

Egvena oseti kako opet besni. Kako to da Elaida uvek tako utiče na nju? Zdele sa supom su sklonjene i tanjiri sa šargarepama barenim na pari i premazanim puterom izneti su na sto. U vazduhu se izrazito osećao miris cimeta. Egvena nije večerala, ali osećala je toliku mučninu da joj do hrane i nije bilo stalo.

Ne, pomislila je, čeličeći se. Neću ovo okončati prerano, kao prošlog puta. Izdržaću, tačka. Ja sam snažnija od Elaide. Jača sam od njenog ludila.

Razgovor se nastavi tako što je Elaida ostalima upućivala uvredljive primedbe, ponekad s jasnom namerom, a ponekad očigledno ne shvatajući šta čini. Ostale su pokušavale da skrenu razgovor u drugu stranu - od pobunjenica na čudno, neobično tmurno nebo. Na kraju Šiven pomenu glasine o tome da Seanšani sarađuju sa Aijelima daleko na jugu.

„Opet Seanšani?", uzdahnu Elaida. „O njima ne moraš da brineš."

„Majko, moji izvori drugačije kažu", ukočeno odogovori Šiven. „Mislim da moramo da pomno obraćamo pažnju na ono što oni rade. Rekla sam nekim sestrama da ispitaju ovo dete o njenom iskustvu s njima, koje je obilno. Trebalo bi da čuješ kakve stvari oni čine sa Aes Sedai."

Elaida se zasmeja zvonko i srebrnasto. „Zacelo znaš da je ovo dete sklono preterivanju!" pogleda Egvenu. „Da li si ti to širila laži zarad svog prijatelja, one budale Al’Tora? Šta ti je rekao da ispričaš o tim zavojevačima? Oni rade za njega, zar ne?“

Egvena nije odgovarala.

„Govori", naredi Elaida i mahnu peharom. „Reci ovim ženama da si lagala. Priznaj, devojko, ili ću te opet poslati na pokoru."

Pokora koju će dobiti zato što ne odgovara biće lakša nego da istrpi Elaidin bes zbog toga što joj protivureči. Tišina je put do pobede.

Ali kada je Egvena pogledala dugi sto od mahagonija, postavljen jarko-belim porcelanom Morskog naroda i treperavim crvenim svečama, videla je kako je pet pari očiju posmatra. Videla je pitanja u njima. Egvena im se smelo obraćala kada je bila sama s njima, ali hoće li sada ostati pri svojim tvrdnjama, suočena s najmoćnijom ženom na svetu? Ženom koja u svojim rukama drži Egvenin život?

Je li Egvena Amirlin? Ili je samo obična devojka koja voli da se pretvara?

Elaida, svetlost te spalila, pomisli stiskajući zube, uviđajući da je pogrešila. Tišina neće dovesti do pobede, ne pred tim ženama. E neće ti se dopasti kako će se ovo završiti.

„Seanšani ne rade za Randa", odgovori Egvena. „I predstavljaju ozbiljnu opasnost po Belu kulu. Nisam širila laži. Reći ma šta drugo značilo bi izdaju Tri zaveta."

„Ti nisi položila Tri zaveta", strogo joj reče Elaida, okrećući se prema njoj.

„Jesam", odvrati Egvena. „Nisam držala Štap zakletvi, ali moje reči nisu istinite zbog Štapa. Izrekla sam u sebi reči tih zaveta i oni su mi zbog toga još draži, jer me ništa ne primorava da ih se držim. I u skladu s tim zavetom, opet ti kažem - ja sam Snevač i Snevala sam da će Seanšani napasti Belu kulu."

Elaida na tren sevnu očima i zgrabi viljušku tako da joj zglavci na prstima pobeleše. Egvena nije skretala pogled, već ju je sve vreme gledala pravo u oči, pa se Elaida naposletku opet zasmeja. „Ah, vidim da si i dalje tvrdoglava. Moraću da kažem Katerini kako je bila u pravu. Dete, dobićeš pokoru zbog svog preterivanja."

„Ove žene znaju da ne lažem", smireno odvrati Egvena. „I svaki put kada ti uporno tvrdiš da lažem, ponižavaš sebe u njihovim očima. Sve i da ne veruješ u moj San, moraš da priznaš kako Seanšani predstavljaju opasnost. Oni vezuju žene koje mogu da usmeravaju i pomoću nekakvog izopačenog ter’angreala koriste ih kao oružje. Osetila sam taj okovratnik na sebi. Ponekad ga i dalje osećam - u snovima. U košmarima."

Prostorijom zavlada muk.

„Ti jesi glupo dete", izjavi Elaida, očigledno pokušavajući da se pretvara kako Egvena nije nikakva pretnja po nju. Trebalo je da se okrene i da pogleda ostale. Da je to učinila, videla bi istinu u njihovim očima. „Pa, primorala si me na ovo. Dete, ima da klekneš pred mene i da moliš za oproštaj. Smesta. U suprotnom, baciću te u samicu. Da li to želiš? Ali nemoj misliti da će batine prestati. I dalje ćeš odlaziti na dnevnu pokoru, samo što će te svaki put nakon toga bacati u samicu. Sada klekni i moli za oproštaj."

Predstavnice se zgledaše. Više nema uzmicanja. Egvena je priželjkivala da do toga ne dođe - ali došlo je i Elaida traži kavgu.

Vreme je da je dobije. „A šta ako se ne poklonim pred tobom?", upita Egvena, gledajući je u oči. „Šta onda?"

„Kleknućeš - ovako ili onako", procedi Elaida kroz zube i prigrli Izvor.

„Upotrebićeš Moć na meni?" spokojno upita Egvena. „Zar moraš tome da pribegneš? Zar bez usmeravanja nemaš nikakvu vlast?"

Elaida zastade. „Moje je pravo da kaznim svakoga ko mi ne ukazuje dolično poštovanje."

„Pa ćeš me zato naterati da ti se pokorim", kaza Egvena. „Hoćeš li to učiniti sa svima u Kuli, Elaida? Ako ti se ađah usprotivi, biva raspušten. Ako te neko naljuti, ti pokušavaš da joj oduzmeš pravo da bude Aes Sedai. Pre nego što ovome dođe kraj, nateraćeš sve sestre da ti se klanjaju."

„Gluposti!"

„Je li?“, upita Egvena. „A jesi li im ispričala o svojoj zamisli da se donese novi zavet? Da sve sestre na Štapu zakletvi izreknu zavet da če se pokoravati Amirlin i da če je podržavati?"

„Ja...“

„Samo to poreci", prekide je Egvena. „Poreci da si to izjavila. Da li če ti zaveti to dopustiti?"

Elaida se ukoči. Da jeste Crna, mogla bi to da porekne, bez obzira na Štap zakletvi. Ali bilo kako bilo, Mejdani može da potvrdi ono što je Egvena kazala.

„Bio je to običan razgovor", objasni Elaida. „Samo nagađanje, razmišljanje naglas."

„U nagađanju često ima istine", reče Egvena. „Zatvorila si samog Ponovorođenog Zmaja u kutiju; upravo si meni zapretila istim time, pred svim ovim svedocima. Ljudi njega nazivaju tiraninom, ali ti si ta koja uništava naše zakone i vlada pomoću straha."

Elaida razrogači oči, vidno pobesnela. Delovala je... Zabezeknuto. Kao da ne razume kako je iz kažnjavanja neposlušne polaznice prešla u raspravu sa sebi ravnom. Egvena vide kako ta žena počinje da tka nit Vazduha. To mora da spreči. Razgovor će se završiti ako joj Elaida Vazduhom zapuši usta.

„Samo napred", smireno reče. „Upotrebi Moć da me ućutkaš. Kao Amirlin, zar ne bi trebalo da možeš da razgovorom navedeš svog suparnika na poslušnost, a ne da pribegavaš sili?"

Krajičkom oka, Egvena ugleda sićušnu Jukiri, iz Sivog, kako na tu primedbu klima glavom.

Elaida besno sevnu očima i pusti tu nit Vazduha. „Nije mi potrebno da opovrgavam običnu polaznicu", prasnu Elaida. „Amirlin ne mora nekome kao što si ti objašnjavati svoje postupke."

„Amirlin razume najsloženija načela i rasprave", odvrati joj Egvena, navodeći po sećanju. „Ali ona je na kraju sluga svih, čak i najobičnih težaka. To je kazala Baladara Arandejl, prva Amirlin uzdignuta iz Smeđeg ađaha. Te je reči zapisala u svom poslednjem spisu pred smrt; taj spis je bio objašnjenje njene vladavine i onoga što je radila tokom Kavartenskih ratova. Baladara Arandejl je osećala da je njena dužnost kao Amirlin da običnom svetu objasni svoje postupke nakon što je vreme opasnosti prošlo."

Sedeći pored Elaide, Šiven klimnu glavom u znak odobravanja. Retko ko zna taj navod; Egvena u sebi blagoslovi Sijuaninu potajnu obuku u mudrostima nekadašnjih Amirlin. Veći deo onoga što je pričala potiče iz tajnih letopisa, ali bio je tu i čitav niz dragocenosti koje su izrekle žene poput Baladare.

„Kakve to gluposti trtljaš?", prosikta Elaida.

„Šta si nameravala da uradiš s Random al’Torom nakon što si ga zarobila?" upita Egvena ne obraćajući pažnju na Elaidinu primedbu.

„Ja ne..."

„Ne odgovaraš meni", prekide je Egvena, pa klimnu ka ženama za stolom, „već njima. Jesi li objasnila svoje postupke, Elaida? Kakve su ti bile namere. Ili ćeš da izbegneš da odgovoriš na ovo pitanje baš kao i na sva ostala koja sam ti postavila?"

Elaida pocrvene, ali uz veliki napor povrati vlast nad sobom. „Držala bih ga u Kuli, pod jakom stražom i snažnim štitovima, dok ne kucne čas za Poslednju bitku. To bi ga sprečilo da izazove patnje i metež do kojih je u mnogim zemljama doveo. To je vredelo opasnosti da se on razbesni."

„Kao što plug seče zemlju, tako će on seći živote ljudi - i sve što jeste sagoreće u vatri njegovih očiju", reče joj Egvena. „Ratne trube oglasiće se na njegove korake, a gavranovi će se hraniti od njegovog glasa, a on će poneti Krunu mačeva."

Elaida se zatečeno namršti.

„Karetonski ciklus, Elaida", objasni joj Egvena. „Kada si ti Randa utamničila da bi bio na sigurnom, je li zauzeo Ilijan? Je li poneo ono što će on nazvati Krunom mačeva?"

„Pa, nije."

„A kako si onda očekivala da će on ispuniti proročanstva ako je skriven u Beloj kuli?" upita Egvena. „Kako bi onda mogao da izazove rat, kao što proročanstva kažu da mora? Kako bi onda skršio narode i vezao ih za sebe? Kako bi onda mogao da pogubi svoj narod mačem mira ili da veže devet meseca da mu služe ako je utamničen? Zar proročanstva ne kažu da će biti razrešen okova? Zar ne govore o metežu njegovog prolaska? Kako je bilo šta od svega toga moglo da se desi da je on bio u lancima?"

„Ja...

„Tvoja logika je zapanjujuća, Elaida", ledeno reče Egvena. Firejna se na to lukavo nasmeši; verovatno je opet razmišljala o tome kako bi se Egvena lepo uklopila u Beli ađah.

„Ma", odbrusi Elaida, „ti postavljaš besmislena pitanja. Proročanstva bi morala da se ispune. Nema drugog izbora."

„Dakle, ti hoćeš da kažeš da je tvoj pokušaj da ga utamničiš bio osuđen na propast."

„Ne, uopšte nije tako", opet pocrvene Elaida. „Ne bi trebalo da se bakćemo ovim - nije na tebi da odlučuješ o tome. Ne, trebalo bi da pričamo o tvojim pobunjenicama i o onome što one čine Beloj kuli!"

Dobar preokret u razgovoru i pokušaj da se Egvena natera na odbranu. Elaida nije baš potpuno nesposobna. Samo je bahata.

„Koliko ja vidim, one pokušavaju da zacele razdor među nama“, odvrati Egvena. „Ne možemo da promenimo to što se dogodilo. Ne možemo da izmenimo ono što si ti učinila Sijuan, bez obzira na to što su one sa mnom otkrile kako da Izleče njeno umirivanje. Sve što možemo jeste da teramo dalje i da iz sve snage pokušamo da uklonimo ožiljke. A šta ti radiš, Elaida? Odbijaš da pregovaraš, pokušavaš da nateraš Predstavnice da se povuku? Vređaš tuđe ađahe?“

Dosina, iz Žutog, promrlja nešto u znak saglasnosti. To privuče Elaidin pogled, pa ona na tren zaćuta, kao da shvata da je izgubila vlast nad tom raspravom. „Dosta više s ovim.“

„Kukavice", reče joj Egvena.

Elaida razrogači oči do krajnjih granica. „Kako se usuđuješ?“

„Usuđujem se da kažem istinu, Elaida", tiho odgovori Egvena. „Ti si kukavica i tiranin. Nazvala bih te i Prijateljicom Mraka, ali pretpostavljam da bi i Mračnoga bilo sramota da bude doveden u ikakvu vezu s tobom."

Elaida vrisnu i izatka blesak Moći, pa tresnu Egvenu u zid, tako da njoj ibrik s vinom ispade iz ruku. Razmrskavši se po drvenom podu pored tepiha, iz njega se po stolu i polovini onih koje su za stolom sedele rasu kao krv crvena tečnost, oblivajući beli stolnjak crvenom mrljom.

„Mene nazivaš Prijateljicom Mraka?" vrisnu Elaida. „Ti si Prijateljica Mraka. Ti i one pobunjenice ispred zidina, koje hoće da me ometu u onome što mora da se uradi."

Udar izatkanog Vazduha opet tresnu Egvenu u zid, pa ona pade na pod, a krhotine slomljenog ibrika rasekoše joj ruke. Na desetine šiba poče da je t uče, cepajući joj odeću. Krv joj se proli niz ruke i linu kroz vazduh, zalivajući zid iza nje dok ju je Elaida tukla.

„Elaida, prestani!", viknu Rubinda ustajući tako brzo da joj zelena haljina zašušta. „Jesi li poludela?"

Elaida se zadihano okrenu. „Nemoj da me iskušavaš, Zelena!"

Šibe nastaviše da tuku po Egveni. Ona je to nemo trpela. Uz ogroman napor, natera sebe da ustane. Već je osećala kako joj lice i ruke otiču - ali nastavila je da mirno gleda Elaidu.

„Elaida!" prodra se Firejna ustajući. „Kršiš zakon Kule! Ne možeš da koristiš Moć kako bi kažnjavala jednu posvećenicu!"

„Ja jesam zakon Kule!", zaurla Elaida, pa upre prst ka sestrama. „Rugate mi se. Znam da mi se rugate. Iza leđa. Ukazujete mi poštovanje kada me vidite, ali znam ja šta pričate, šta šapućete. Glupače nezahvalne! Nakon svega što sam učinila za vas! Zar mislite da ću vas doveka trpeti? Neka vam ova bude primer!"

Okrenu se i upre prstom u Egvenu, pa se zabezeknuto zatetura kada vide kako je ova mirno gleda. Elaidi se ote tih uzdah i diže ruku do nedara dok su šibe udarale. Sve su one videle tkanja i kako Egvena ne vrišti iako joj usta nisu zapušena Vazduhom. S ruku joj se slivala krv, telo joj trpi batine pred njihovim očima, ali ona ne vidi nikakvog razloga za vrištanje. Umesto toga, u sebi je blagoslovila aijelske Mudre.

„A čega bi ja to“, staloženo upita Egvena, „trebalo da budem primer, Elaida?“

Šibanje se nastavi. O, kako je bolelo! Suze su se Egveni nakupile u rubovima očiju, ali osećala se i gore. Daleko gore. Osećala je to svaki put kada bi pomislila na ono što ta žena čini jednoj ustanovi koju ona voli. Njen pravi bol ne potiče iz rana, već iz Elaidinog ponašanja pred Predstavnicama.

„Tako mi Svetlosti", prošapta Rubinda.

„Elaida, volela bih da ja nisam potrebna", tiho reče Egvena. „Volela bih da je Kula s tobom dobila veličanstvenu Amirlin. Volela bih da mogu da odstupim i prihvatim tvoju vlast. Volela bih da ti to zaslužuješ. Drage volje bih prihvatila pogubljenje kada bi to značilo da ću za sobom ostaviti sposobnu Amirlin. Bela kula je važnija od mene. Možeš li ti da kažeš isto to?"

„Hoćeš pogubljenje!", zaurla Elaida, povrativši se iz zabezeknutosti. „Pa, nećeš ga dobiti! Smrt je predobra za tebe, Prijateljice Mraka! Gledaću te prebijenu - svi će gledati kako dobijaš batine - sve dok ja ne završim s tobom. Tek ćeš onda umreti!" Okrenu se slugama, koje su razjapljenih usta stajale duž zidova. „Zovite vojnike! Hoću da ova ovde bude bačena u najdublju ćeliju koja u Kuli postoji! Neka se kroz grad pronese glas da je Egvena al’Ver Prijateljica Mraka koja je odbila Amirlininu milost!"

Sluge odjuriše da je poslušaju. Šibe nastaviše da tuku, ali Egvena se osećala samo obamrlo. Sklopila je oči, osećajući kako gubi svest - iz leve ruke, koja je najdublje posečena, izgubila je dosta krvi.

Sve je to dospelo do vrhunca, baš kao što se pribojavala. Povukla je svoj potez.

Ali ne boji se za svoj život. Umesto toga, boji se za Belu kulu. Naslanjajući se uza zid, dok su joj se misli mutile, savladala ju je tuga.

Njena bitka u Kuli stigla je do kraja - ovako ili onako.