Oluja na obzorju

21 Žar i pepeo

Perin otvori oči i shvati da lebdi u vazduhu. Užas ga preplavi i on se zatetura na nebu. Zlokobni tmurni oblaci kuljali su mu iznad glave. Ispod njega se pružala ravnica pokrivena divljom zatalasalom uvelom travom, koja se njihala na vetru, a od ljudi nije bilo ni traga ni glasa. Nije bilo šatora, nije bilo drumova, čak ni otisaka stopala.

Perin nije padao. Samo je lebdeo. Nagonski mahnu rukama, kao da će da zapliva, izbezumljen od straha dok je u sebi pokušavao da se izbori s time što ne zna gde je.

Vučji san, pomislio je. Nalazim se u vučjem snu. Otišao sam na spavanje, nadajući se da ću dospeti ovamo.

On natera sebe da udahne i da izdahne, pa da prestane da mlatara rukama, mada mu je bilo teško da ostane spokojan dok visi stotinama stopa visoko na nebu. Odjednom, jedna siva krznena prilika prelete pored njega, skačući kroz vazduh. Vuk s lakoćom slete na polje koje se protezalo ispod Perina.

„Skakaču!"

Skoči dole, Mladi Biče. Skoči. Bezbedno je. Baš kao i uvek, Slanje iz vukovih misli stiglo je u obliku mešavine mirisa i slika. Perin postaje sve bolji i bolji kada je reč o tumačenju toga - meka zemlja da predstavlja tle, vetar koji se razduvao kao predstava skakanja, miris opuštenosti i spokoja da označi kako nema razloga za strah.

„Ali kako?“

Kao i mnogo puta ranije, strmoglavo juriš kao štene koje tek što je prestalo da sisa. Skoči. Skoči dole! Daleko ispod njega Skakač sede na zadnje noge posred livade, cereći se Perinu.

Perin stisnu zube i usput opsova tvrdoglave vukove. Čini mu se da su mrtvi vukovi naročito bandoglavi. Mada Skakač ipak ima pravo. Perin je i ranije skakao po tom mestu, mada nikada s neba.

Duboko udahnu, pa sklopi oči i zamisli sebe kako skače. Vazduh iznenada zastruja oko njega, ali onda mu stope dodirnuše meko tle. On otvori oči. Jedan veliki sivi vuk, prepun ožiljaka iz mnogih bitaka, sedeo je pored njega, a divlje proso raslo je po širokoj ravnici oko njega, izmešano s vlatima duge, tanke, visoke trave što je sezala ka nebu. Vetar je njihao oštre stabljike i one su se trle o Perinove ruke, tako da su ga svrbele. Trava je odisala previše suvim mirisom, kao seno ostavljeno da prezimi u ambaru.

Neke stvari su prolazne u Vučjem snu; pokraj njegovih nogu u jednom trenu se prostire lišće, ali već u narednom trenu tog lišća nema. Sve ima blago ustajali miris, kao da baš i nije u potpunosti tu.

On diže pogled. Nebo je bilo olujno. U tom mestu oblaci su obično prolazni kao što su i druge stvari. Ume da bude potpuno oblačno, pa da se za tren oka razvedri. Ovoga puta, ti tmurni olujni oblaci ostali su na nebu. Ključali su, komešali se i između različitih oblaka sevale su munje. Ali te munje ni u jednom trenutku nisu pogađale tle, niti se čula grmljavina.

Ravnica je bila začuđujuće tiha. Oblaci su zaklanjali čitavo nebo, što je bilo zlokobno. I nisu se raspršivali.

Bliži se Poslednji lov. Skakač diže pogled ka nebu. Tada ćemo trčati zajedno. Ako umesto toga ne zaspimo.

„Zaspimo?“, upita Perin. „Šta je s Poslednjim lovom?“

Bliži se, saglasi se Skakač. Ako Senoubica padne pred olujom, svi će zauvek zaspati. Ako preživi, onda ćemo loviti zajedno. Ti i mi.

Perin se počeša po bradi, pokušavajući da razabere slike, mirise, zvuke i osećanja koje mu je Vuk poslao. Sve mu to nije imalo mnogo smisla.

Ali - pa, sada je tu. Želeo je da dođe i rešio je da izvuče neke odgovore iz Skakača, ako to bude mogao. Prijalo mu je što ga ponovo vidi.

Trči, posla mu Skakač. To nije bilo upozorenje na opasnost, već ponuda. Hajde da trčimo zajedno.

Perin klimnu i potrča kroz travu. Skakač pojuri za njim i posla mu smeh. Dve noge, Mladi Biče? Dve noge su spore! To Slanje sastojalo se od slike ljudi koji se spotiču o sopstvene noge, izdužene i smešne.

Perin se pokoleba. „Moram da sačuvam vlast nad sobom, Skakaču", reče. „Kada vlast prepustim vuku... pa, činim opasne stvari."

Vuk naheri glavu, pa potrča pored Perina preko travnatog polja. Vlati su se mrvile i povijale dok su njih dvojica prolazili preko njih, pa našli sitan trag divljači i pošli po njemu.

Trči, ponuka ga Skakač, očigledno zbunjen Perinovom nevoljnošću.

„Ne mogu“, odgovori Perin i stade. Skakač se okrenu i načini nekoliko koraka kako bi mu prišao. Mirisao je zbunjeno.

„Skakaču, plašim samoga sebe“, kaza mu Perin, „kada izgubim vlast nad sobom. To mi se prvi put dogodilo odmah nakon što sam sreo vukove. Pomozi mi da razumem." Skakač je samo nastavio da zuri u njega, a jezik mu je samo malčice visio kroz razjapljene vilice.

Zašto ja ovo radim?, pomislio je Perin, odmahujući glavom. Vukovi ne razmišljaju kao ljudi. Zašto je uopšte bitno šta Skakač misli o svemu tome?

Lovičemo zajedno, posla mu Skakač.

„A šta ako ja ne želim da lovim s tobom?“, upita Perin. Srce mu se pocepalo zbog toga što je izgovorio te reči. On zaista voli to mesto, Vučji san, bez obzira na to što tu ume da bude opasno. Otkad je otišao iz Dve Reke, desile su mu se i neke prelepe stvari.

Ali ne može dozvoliti da i dalje gubi vlast nad sobom. Mora da nađe neku ravnotežu. To što je odbacio sekiru označilo je razliku. Sekira i čekić potpuno su različita oružja - jedno može da se koristi samo za ubijanje, dok mu ovo drugo pruža nekakav izbor.

Ali on mora da se drži tog izbora. Mora da se obuzdava. A izgleda da je prvi korak to da nauči kako da obuzdava vuka u sebi.

Trči sa mnom, Mladi Biče, posla mu Skakač. Zaboravi na te misli. Trči kao vuk

„Ne mogu“, odgovori Perin, pa se okrenu i baci pogled preko ravnice. „Ali moram da upoznam ovo mesto, Skakaču. Moram da naučim kako da ga koristim, kako da ovladam njime."

Ljudi, pomislio je Skakač, pa Poslao mirise koji su govorili o nehaju i besu. Vlast. Uvek vlast.

„Hoću da me podučiš", reče Perin, opet se okrećući prema vuku. „Hoću da zagospodarim ovim mestom. Hoćeš li da mi pokažeš kako?"

Skakač sede na zadnje noge.

„Dobro", odvrati Perin. „Potražiću druge vukove koji hoće."

Okrenu se i pođe niz trag divljači. To mesto mu nije poznato, ali s vremenom je naučio da Vučji san ume da bude nepredvidiv. Ta livada sa do pojasa visokom travom i šumarcima tise mogla bi biti bilo gde. Gde da nađe vukove? Potraži ih umom i otkri da je to tu daleko teže.

Ne želiš da trčiš, ali tražiš vukove. Štene, zašto si toliko težak? Skakač je sedeo pred njim u travi.

Perin zagunđa, pa skoči u vazduh i prelete stotinu jardi. Dočeka se tako što mu noga pade na travu kao da je načinio običan korak.

Ali Skakač je opet bio pred njim. Perin nije video kada je vuk skočio. Jednog trena je bio na jednom mestu, a već sledećeg na drugom. Perin stisnu zube, pa opet mislima potraži druge vukove. Oseti nešto u daljini. Mora da se još više napregne. Usredsredi se, nekako povlačeći još više snage u sebe, pa uspe da gurne misli još dalje.

Ovo je opasno, Mladi Biče, posla mu Skakač. Previše snažno dolaziš ovamo. Umrećeš.

„Ti to stalno pričaš", odgovori Perin. „Reci mi ono što želim da znam. Pokaži mi kako da naučim.“

Tvrdoglavo štene, posla Skakač. Vrati se kada ne budeš rešen da guraš njušku u zmijsku jazbinu.

Nakon tih reči, nešto tresnu u Perina, neka težina mu pogodi um. Sve nestade, a on izlete - kao slamka nošena vihorom - iz Vučjeg sna.

Faila oseti kako se njen suprug pored nje meškolji u snu. Pogleda ga u toj mračnoj prostoriji; mada je ležala pored njega, nije spavala. Čekala je i osluškivala njegovo disanje. On se okrenuo na leđa, pa pospano promrmlja nešto.

Zar baš da ove noći nemirno spava..., pomislila je ona razdraženo.

Prošlo je nedelju dana otkad su otišli iz Maldena. Izbeglice su digle logor - bolje reći nekoliko logora, pored jednog vodotoka koji je vodio pravo ka Džehanskom drumu, tek nedaleko odatle.

Poslednjih nekoliko dana sve ide kao po loju, mada je Perin procenio da su Aša’mani i dalje preumorni da bi otvarali kapije. Veče je provela sa svojim suprugom, podsećajući ga na nekoliko važnih razloga zbog kojih se i venčao s njom. On je svakako bio poletan, mada mu se u očima ipak videla nekakva čudna napetost. Ne opasna napetost, već nekakva tuga. Postao je setan otkad su se razdvojili. Ona to i može da shvati. I nju prati nekoliko aveti. Čovek ne može da očekuje da sve ostane isto, a ona vidi kako je on i dalje voli - i to strastveno. To je dovoljno, pa stoga nije više brinula o tome. Ali zato se jeste pripremala za raspravu u kojoj će izvući iz njega sve njegove tajne. Na to će sačekati još nekoliko dana. Dobro je s vremena na vreme podsetiti supruga da žena neće pristajati na sve što on čini, ali ne bi bilo dobro da on pomisli kako njoj nije drago što mu se vratila.

Upravo suprotno. Nasmeši se, pa se okrenu i prebaci mu ruku preko maljavih grudi i spusti glavu na njegovo nago rame. Ona voli tu mišićavu lavinu od čoveka. To što mu se vratila slađe je čak i od pobede koju je izbojevala begom od Šaidoa.

Oči mu zatreptaše, a ona uzdahnu. Ma koliko ga volela, priželjivala je da bar ove noći on ostane da spava! Zar ga nije dovoljno izmorila?

On je pogleda; zlatne oči kao da su mu malčice blistale u tami, mada je ona znala da je to samo svetlosna varka. A onda je on prigrli malčice bliže. „Nisam spavao s Berelajn“, reče on grubim glasom. „Ma šta glasine govorile."

Dragi, slatki, neposredni Perin. „Znam da nisi", kaza mu ona tešeći ga. Čula je glasine. Doslovce sve žene s kojima je u taboru razgovarala, od Aes Sedai pa do sluškinja, pretvarale su se da drže jezik za zubima, ali su joj saopštile istu vest - da je Perin proveo noč u šatoru Prve od Majena.

„Ne, zaista", kaza Perin, a glas mu postade molećiv. „Nisam, Faila. Molim te.“

„Rekla sam ti da ti verujem."

„Zvučala si... ne znam. Plamen ga spalio, ženo, zvučala si ljubomorno."

Zar on nikada neće naučiti? „Perine", odvrati mu ona ravnim glasom. „Bilo mi je potrebno skoro godinu dana - a da ne spominjem znatan trud - da te zavedem, a i to mi je pošlo za rukom samo zbog toga što je brak bio deo toga! Berelajn nema dovoljno umeća da izađe na kraj s tobom."

On diže desnicu i počeša se po bradi, delujući zbunjeno. A onda se samo nasmeši.

„Sem toga", dodade ona, šuškajući se uz njega, „izgovorio si to. A ja ti verujem."

„Dakle, nisi ljubomorna?"

„Naravno da jesam", odbrusi ona i pljesnu ga po nedrima. „Perine, zar ti nisam ovo objasnila? Muž mora znati da mu je žena ljubomorna, inače neće shvatati koliko je njoj stalo do njega. Čovek čuva ono što mu je najdragocenije. Zaista, ako i dalje budem morala da ti ovako crtam stvari, neće mi ostati nijedna tajna!"

On tiho frknu na tu njenu poslednju primedbu. „Čisto sumnjam da je to moguće."

On zaćuta, a ona sklopi oči, nadajući se da će on zaspati. Čula je kako ispred šatora udaljeni stražari čavrljaju dok obilaze svoje položaje, kao i jednog od potkivača - Džerasida, Emina ili Faltona - kako radi do kasno u noć, iskivajući potkovicu ih klin kako bi nekog konja pripremio za sutrašnji put. Baš joj je prijalo što opet čuje taj zvuk. Aijeli su beskorisni kada je o konjima reč, pa su Šaidoi ih pustih zarobljene konje ili ih pretvorili u konje za rad. Za vreme provedeno u Maldenu, videla je popriličan broj lepih jahaćih kobila kako vuku taljige.

Bi li trebalo da se oseća čudno što se vratila? Provela je manje od dva meseca kao zatočenica, ali činilo joj se da je reč o godinama. Godinama koje je provela ispunjavajući Sevanine prohteve i trpeći nezaslužene kazne. Ali nije se slomila za to vreme. Za divno čudo, tih dana se osećala kao plemkinja više nego ikada ranije.

Kao da baš i nije u potpunosti razumela šta znači biti gospa sve do Maldena. O, imala je ona svoje pobede. Ča Faile, Dvorečani, Alijandra i Perinovi logorski sledbenici. Dobro je iskoristila svoju obuku i pomogla Perinu da nauči kako da bude vođa. Sve to je bilo važno i zahtevalo je od nje da iskoristi sve što su je majka i otac naučili.

Ali Malden joj je otvorio oči. Tu je zatekla ljude kojima je bila potrebna više nego što je ikada ikome bila potrebna. Pod Sevaninom okrutnom strahovlašću, nije bilo vremena za igrice, niti prostora za greške. Bila je ponižavana, tučena i umalo ubijena. Ali to joj je omogućilo da istinski spozna šta znači biti nečija vazalna gospodarica. Čak je osećala grižu savesti zbog svih onih trenutaka kada je pokušavala da natera Perina - ili ostale - da popuste njenim željama. Biti plemkinja znači ići napred. Znači trpeti batine da drugi ne bi bili tučeni. To znači žrtvovati se, stavljati glavu u torbu, kako bi zaštitila one koji od tebe zavise.

Ne, nije joj neobično to što se vratila, jer je Malden - one delove koji su bitni - ponela sa sobom. Stotine gai’šaina zavetovali su joj se na vernost, a ona ih je spasla. Učinila je to kroz Perina, ali na ovaj ili na onaj način, pripremila se i pobegla bi da dovede vojsku koja bi oslobodila one što su joj se zavetovali na vernost.

Jeste plaćena cena. Ali za tu cenu će se kasnije te noći pobrinuti, ako Svetlost da. Otvori jedno oko i pogleda Perina. Delovalo je da spava, ali diše li ravnomerno? Ona pomeri ruku s njega.

„Nije me briga šta ti se dogodilo", reče joj on.

Ona uzdahnu. Ne, ipak ne spava. „Šta mi se dogodilo?", zbunjeno ga upita.

On otvori oči i zagleda se u tavanicu šatora. „Onaj Šaido, onaj čovek koji je bio s tobom kada sam te spasao. Šta god da je radio... šta god da si ti radila kako bi preživela - u redu je.“

Zar ga to muči? Svetlosti! „Vole jedan veliki", reče mu ona i mlatnu ga pesnicom po nedrima tako da on zastenja. „Šta to pričaš? Da je u redu da ti ja budem neverna? I to nakon što si se toliko namučio da mi kažeš kako ti nisi bio neveran?"

„Šta? Ne, to je nešto drugo, Faila. Ti si bila zarobljenica i...“

„Šta, ja ne umem da se staram o sebi? Ti jesi vo. Niko me nije ni pipnuo. Oni su Aijeli. Dobro znaš da se oni ne bi usudili da naškode jednom gai'šainu.“ To baš i nije bilo tačno; mnoge žene su bile silovane u taboru Šaidoa, jer su oni prestali da se ponašaju kao Aijeli.

Ali u tom taboru bilo je i drugih Aijela, koji nisu bili Šaidoi. Ljudi koji su odbili da prihvate Randa kao svog Kar’a’karna, ali kojima je takođe bilo teško da prihvate vlast Šaidoa. Bezrodni su bili časni ljudi; mada su sebe nazivali otpadnicima, zapravo su bili jedini u Maldenu koji su se držali starih običaja. Kada su se žene gai’šaini našle u opasnosti, Bezrodni su odabrali i štitili one koje su mogli. Ništa nisu tražili kao nadoknadu za svoje napore.

Pa... to nije baš tačno. Mnogo su tražili, ali ništa nisu zahtevali. Rolan se prema njoj uvek ophodio kao Aijel, ako već nije bio takav na rečima. Ali, baš kao kada je reč o Maseminoj smrti, njen odnos s Rolanom nije nešto u šta bi Perin trebalo da bude upućen. Rolana nikada nije ni poljubila, ali jeste iskoristila njegovu žudnju prema njoj - a pretpostavljala je da on dobro zna šta ona radi.

Perin je ubio Rolana. To je još jedan razlog zbog kojeg njen suprug ne mora da zna za sve što je Bezrodni učinio za nju. Perin bi se živ pokidao kada bi otkrio šta je učinio.

Perin se opusti i sklopi oči. Promenio se za ta dva meseca - možda koliko i ona. To je dobro. U Krajinama, njen narod ima izreku: Samo je Mračni uvek isti. Ljudi rastu i razvijaju se; Senka uvek ostaje takva kakva je. Zla.

„Sutra nas čekaju neke pripreme", zevnu Perin. „Kada nam kapije postanu dostupne, moraćemo da rešimo da li da prisilimo ljude da odu i da odlučimo ko će prvi. Je li neko otkrio šta se desilo s Masemom?"

„Nije, koliko ja znam“, oprezno odgovori ona. „Ali pošto iz njegovog šatora nedostaje toliko stvari..."

„Masemi nije stalo za stvari", tiho promrmlja Perin i dalje sklopljenih očiju. „Mada, možda ih je poneo sa sobom kako bi mogao da opet okupi sledbenike. Pretpostavljam da je moguće da je pobegao, mada je čudno to što niko ne zna kuda, niti kako."

„Verovatno se iskrao u metežu nakon bitke."

„Verovatno", saglasi se Perin. „Pitam se..." On zevnu. „Pitam se šta će Rand reći. Masema je bio svrha čitavog ovog puta. Trebalo je da ga nađem i dovedem. Valjda nisam uspeo."

„Uništio si čoveka koji je ubijao i pljačkao u Zmajevo ime", kaza Faila, „i odsekao si glavu vodstvu Šaidoa. Ono što si saznao o Seanšanima ne treba ni spominjati. Mislim da će Zmaj shvatiti da je ono što si ovde postigao daleko važnije nego to što mu nisi doveo Masemu."

„Možda si u pravu", pospano promumla Perin. „Spaljene boje... Rande, ne želim da te gledam kako spavaš. Šta ti se desilo sa šakom? Svetlost te spalila, budalo jedna, moraš više voditi računa o sebi... Ti si sve što imamo... Poslednji lov se bliži..."

Ona je te poslednje reči jedva razabrala. Zašto on priča o Randovoj šaci u lovu? Da li je sada zaista zaspao?

Ubrzo on tiho zahrče. Ona se nasmeši, pa odmahnu glavom. Ponekad on jeste pravi vo - ali je njen vo. Diže se s ležaja i krenu kroz šator, oblačeći odoru i vezujući je u pojasu. Potom obu sandale, pa se iskrade kroz ulaz u šator. Arela i Lejsila čuvale su ulaz, i još dve Device. Device joj klimnuše; one će čuvati njenu tajnu.

Faila ostavi Device da drže stražu, ali povede sa sobom Arelu i Lejsilu, zaputivši se u mrak. Arela je bila jedna tamnokosa Tairenka, viša od većine Devica, koja se ponašala grubo i britko. Lejsila je bila niska, bleda i veoma vitka, a hodala je skladnim korakom. Njih dve su različite koliko dve žene to uopšte mogu da budu, premda je njihovo zajedničko zatočeništvo sve ujedinilo. I jedna i druga bile su pripadnice Ča Faile i bile su zarobljene skupa s njom, pa odvedene u Malden da služe kao gai’šaini.

Nakon što su prešle izvesno kratko rastojanje, pridružile su im se još dve Device - verovatno su Bain i Čijad razgovarale s njima. Izašle su iz logora, pa krenule do jednog mesta gde su dve vrbe rasle jedna uz drugu. Tu su Failu dočekale dve žene koje su i dalje nosile gai'šainsku belu odeću. Bain i Čijad su Device, drage prvosestre Faili. Odanije su joj čak i od onih koje su joj se zavetovale. Odane su joj, ali nisu joj položile nikakve zakletve. To je suprotnost koju samo Aijeli mogu da izvedu.

Za razliku od Faile i ostalih, Bain i Čijad neće skinuti bele odore samo zbog toga što su njihovi tamničari poraženi. Nosiće tu odeću godinu i jedan dan. Zapravo, to što su te noći došle - priznajući šta su bile i šta su radile pre nego što su zarobljene - rastezalo je do krajnjih granica ono što im čast dopušta. Međutim, priznale su da je to što su bile gai’šaini u taboru Šaidoa bilo sve samo ne uobičajeno.

Faila im se osmehnu kada se sretoše, ali nije ih posramila tako što bi ih pozvala po imenu ih se poslužila jezikom znakova koji koriste Device. Međutim, nije mogla da se suzdrži a da ne upita: „Jeste li dobro?“, dok je od Čijad prihvatala jedan mali zavežljaj.

Čijad je bila prelepa žena, sivih očiju i kratke riđastoplave kose, skrivene pod kapuljačom njenog gai’šainskog ogrtača. Namrštila se na to pitanje. „Gaul je pretražio čitav tabor Šaidoa kako bi me pronašao i izveštaji kažu da je svojim kopljem porazio dvanaest algai’dsisvaija. Možda ću ipak morati da ispletem venčani venac za njega kada se sve ovo završi."

Faila se nasmeši.

Čijad joj uzvrati smešak. „Nije očekivao da će se ispostaviti da je Bain gai’šain jednom od ljudi koje je ubio. Mislim da Gaul nije srećan zbog toga što mu obe služimo."

„Glupi muškarac", kaza Bain - viša od njih dve. „Baš liči na njega da ne gleda gde gura koplje. Nije mogao da ubije pravog čoveka a da usput slučajno ne ubije još nekoliko drugih." Obe žene se zasmejaše.

Faila se nasmeši i klimnu; ne razume aijelski smisao za to šta je smešno, a šta nije. „Mnogo vam hvala zbog toga što ste donele ove stvari", kaza im, držeči mali zavežljaj.

„Nije to ništa", odgovori Čijad. „Toga dana previše je ruku radilo, tako da je bilo lako. Alijandra Marita Kigarin već te čeka kod drveća. Mi bi trebalo da se vratimo u logor."

„Da“, dodade Bain. „Možda bi Gaul opet hteo da mu istrljamo leđa ili donesemo vode. Razbesni se kada ga pitamo, ali gai'šain čast stiče samo kroz službu. Šta drugo možemo?"

Žene se opet zasmejaše, a Faila odmahnu glavom gledajući ih kako trče nazad prema logoru, dok se bele odore vijore oko njih. Lecnu se na pomisao na to da opet obuče takvu odeću, makar samo stoga što se setila vremena koje je provela u Sevaninoj službi.

Vižljasta Arela i skladna Lejsila pridružiše joj se kod dve vrbe. Device su ostale da drže stražu i izdaleka gledaju šta se dešava. Treća Devica pridružila se tim dvema, izlazeći iz senki. Bain i Čijad su je verovatno poslale da pazi na Alijandru. Faila je zatekla tamnokosu kraljicu kako stoji ispod drveća, u skupocenoj crvenoj haljini, sa zlatnim lančićima upletenim u kosu, tako da je opet izgledala kao plemenita gospa. Bio je to razmetljiv nastup, kao da je rešena da porekne one dane koje je provela kao sluškinja. Faila je zbog Alijandrine haljine bila još svesnija svoje jednostavne odore nego što je bila inače. Ali nije mogla mnogo toga da uradi a da ne probudi Perina. Arela i Lejsila su bile samo u izvezenim čakširama i košuljama, odeći uobičajenoj za Ča Faile.

Alijandra je nosila omanji fenjer namaknutih kapaka, iz kojeg se probijao samo tračak svetlosti da obasja njeno mladoliko lice uokvireno tamnom kosom. „Jesu li našle nešto?", upita je. „Molim te, reci mi da su našle nešto." Za jednu kraljicu, zadivljujuće je koliko ona stoji obema nogama na zemlji, premda jeste malo više zahtevna. Međutim, izgleda da je vreme provedeno u Maldenu malčice smekšalo tu njenu potonju osobinu.

„Da." Faila diže zavežljaj. Četiri žene skupiše se oko nje kada ona kleknu na tle; vrhovi kratkih vlati trave obasjani svetlošću fenjera blistali su kao plamičci. Faila razmota zavežljaj. Njegov sadržaj ni po čemu nije bio izvanredan. Jedna mala maramica od žute svile. Opasač od obrađene kože, u koju su utisnute šare nalik na perje. Crni veo - i tanak kožni remen s jednim kamenom privezanim po sredini.

„Taj opasač je bio Kinuinov“, kaza Alijandra, pokazujući ga. „Videla sam kako ga nosi, pre...“ Ućuta, pa kleknu i uze ga.

„Ovaj veo je pripadao jednoj Devici“, reče Arela.

„Zar se razlikuju?", iznenađeno upita Alijandra.

„Naravno da se razlikuju", odvrati Arela i uze veo. Faila nikada nije upoznala Devicu koja je postala Arelina braniteljka, ali ta žena je pala u boju, premda ne onako dramatično kao Rolan i ostali.

Parče svile bilo je Džoradinovo; Lejsila se pokoleba, pa ga uze i okrenu, otkrivajući krvavu mrlju na njemu. Na kraju je ostala samo kožna vrpca. Rolan ju je povremeno nosio oko vrata, ispod kadinsora. Faila se pitala šta li je to njemu značilo i je li taj jedan jedini komadić kamena, grub komad tirkiza, po ičemu značajan. Uze ga, pa pogleda Lejsilu. Iznenađujuće, ali vitka žena kao da je plakala. Zbog toga što je Lejsila tako brzo legla Bezrodnom u krevet, Faila je pretpostavljala da je njen odnos s njim bio zasnovan na nužnosti a ne na naklonosti.

„Njih četvoro je mrtvo", kaza Faila, a usta joj se najednom osušiše. Govorila je svečano, jer je to bio najbolji način da spreči da joj se u glasu čuje šta oseća. „Štitili su nas, pa čak im je bilo stalo do nas. Premda su nam bili neprijatelji, žalimo zbog njihovih smrti. Ali setite se da su oni bili Aijeli. Za Aijele ima daleko gorih načina da se život okonča nego što je smrt u boju."

Ostale klimnuše, ali Lejsila pogleda Failu u oči. Za njih dve, to što se dogodilo bilo je drugačije. Kada je Perin izleteo iz one uličice - urlajući od besa što vidi Failu i Lejsilu kako ih naizgled Šaidoi drže u zatočeništvu - mnogo toga se dogodilo veoma brzo. Za vreme bitke, Faila je Rolanu skrenula pažnju baš u pravom trenutku, tako da se on pokolebao. Učinio je to iz zabrinutosti zbog nje, ali ta stanka je omogućila Perinu da ga ubije.

Je li Faila to učinila namerno? I dalje ne zna. Toliko toga joj je prolazilo kroz glavu, toliko raznih osećanja zbog toga što vidi Perina. Tada je uzviknula, i... i dalje ne zna je li pokušavala da Rolanu skrene pažnju kako bi on poginuo od Perinove ruke.

Što se Lejsile tiče, nema takvog kolebanja. Džoradin je skočio ispred nje i gurno je iza sebe, dižući oružje protiv napadača. Ona mu je zarila nož u leđa, tako prvi put u životu ubivši nekog čoveka. A to je bio čovek s kim je delila postelju.

Faila je ubila Kinuina, poslednjeg pripadnika Bezrodnih koji ih je štitio. On nije bio prvi čovek kom je oduzela život - niti prvi koga je ubila s leđa. Ali on jeste bio prvi čovek koga je ubila a da ga je smatrala prijateljem.

Ništa drugo nije mogla da učini. Perin je video samo Šaidoe, a Bezrodni su videli samo napadače i neprijatelje. Taj sukob nije mogao da se završi a da ili Perin ili Bezrodni ne poginu. Ti ljudi ne bi stali ni zbog kakvog vrištanja.

Ali zato je sve to bilo još tragičnije. Faila smognu snage da spreči oči da joj ne zasuze kao Lejsili. Nije bila zaljubljena u Rolana i bilo joj je drago zbog toga što je Perin preživeo taj sukob. Ali Rolan jeste bio častan čovek i osećala se... nekako opoganjeno zbog toga što je ona kriva za njegovu smrt.

To ne bi trebalo da je tako - ali tako je. Njen otac je često pominjao takve okolnosti, da na bojnom polju moraš da ubiješ ljude koji ti se dopadaju, samo zbog toga što su se našli na pogrešnoj strani. To nikada nije razumela. Ako mora da se vrati da to opet učini - ne bi izmenila nijedan postupak. Ne bi se mogla usuditi da dovede Perina u opasnost. Rolan je morao da pogine.

Ali zbog te neophodnosti, svet oko nje deluje joj tužnije.

Lejsila se okrenu, tiho šmrkćući. Faila kleknu, pa iz zavežljaja koji je Čijad ostavila za sobom izvadi bočicu ulja. Uze kožni remen, pa smaknu kamen s njega i spusti remen po sredini zavežljaja od tkanine. Posu ga uljem, pa uze jednu suvu grančicu, pripali je na plamenu svetiljke i zapali remen.

Gledala ga je kako gori, a sićušni plavi i zeleni plamičci bili su narandžasti pri vrhovima. Vonj spaljene kože zapanjujuće je sličan mirisu spaljenog ljudskog mesa. Noć je bila spokojna, a nikakav vetar nije raspirivao plamen, tako da su plamičci veselo poigravali.

Alijandra zasu opasač uljem i stavi ga na sićušnu vatru. Arela isto to učini s velom. Naposletku, Lejsila dodade tome svoju malu maramicu. I dalje je plakala.

To je sve što one mogu. U svem onom metežu prilikom odlaska iz Maldena, nije bilo nikakvog načina da se postaraju za tela. Čijad je kazala kako nema ničeg nečasnog u tome što su ih ostavile, ali Faila je morala nešto da učini. Da na neki mali način oda počast Rolanu i ostalima.

„Bilo da su poginuli od naše ruke“, poče Faila, „ili da su poginuli u bici, ovo četvoro ukazali su nam čast. Kao što bi Aijeli rekli, imamo veliki toh prema njima. Mislim da ga nikada nećemo odužiti - ali možemo ih se sećati. Bezrodni i jedna Devica bili su ljubazni prema nama kada to nisu morali. Zadržali su svoju čast kada su se drugi odrekli svoje. Ako uopšte postoji iskupljenje i za njih i za nas - ovo će biti to.“

„U Perinovom logoru je jedan Bezrodni", reče Lejsila, dok su joj se u očima odražavali plamenovi njihove male pogrebne lomače. „Zove se Nijagen; on je gai’šain Devici Sulin. Hoću da mu ispričam šta su ostali učinili za nas. On je dobar čovek."

Faila sklopi oči. Lejsila je verovatno htela da kaže da je spavala s tim Nijagenom. To gai’šainima nije zabranjeno. „Ne možeš tako zameniti Džoradina", reče joj ona, otvarajući oči. „Ili poništiti ono što si učinila."

„Znam“, odgovori Lejsila kao da se brani. „Ali oni su tako puni smeha, iako su u strašnim okolnostima. Ima nečeg u vezi s njima. Džoradin je hteo da me odvede u Trostruku zemlju da mu postanem žena."

A ti nikada ne bi pristala na to, pomisli Faila. Znam da ne bi. Ali sada kada je on mrtav, shvataš da si propustila priliku.

Pa, ko je ona da nekoga prekoreva? Neka Lejsila radi kako hoće. Ako je taj Nijagen upola čovek kakav je Rolan bio, možda će Lejsili biti dobro s njim.

„Kinuin tek što je počeo da se stara o meni", kaza Alijandra. „Znam šta je želeo, ali to nikada nije tražio. Mislim da je nameravao da ode od Šaidoa i pomogao bi nam da uteknemo. Sve i da sam ga odbila, svejedno bi nam pomogao."

„Martea je mrzela ono što drugi Šaidoi rade", javi se Arela. „Ali ostala je s njima zarad klana. Umrla je zbog te odanosti. Može se umreti i zbog gorih stvari"

Faila je gledala kako poslednje žeravice sićušne pogrebne lomače lagano trnu. „Mislim da me je Rolan zaista voleo", reče. I to je bilo sve.

Njih četiri ustaše i vratiše se u logor. Prošlost je puna ugaraka i pepela, kako kaže stara saldejska izreka, ostaci ognja koji je sadašnjost. Te ugarke vetar raznosi iza nje. Ali zadržala je Rolanov tirkizni kamen. Ne zbog žaljenja, već zarad prisećanja.

Perin je budan ležao, osećajući miris svog šatora i jedinstveni Failin miris. Nije tu, mada je sve do skora bila. Zadremao je, ona je otišla. Možda je otišla do nužnika.

Zurio je kroz mrak, pokušavajući da shvati Skakača i Vučji san. Što više razmišlja o tome, to je rešeniji. Poći će u Poslednju bitku - a kada to učini, želi da može da vlada vukom u sebi. Želi da se ili oslobodi svih tih ljudi koji ga slede, ili da nauči da prihvati njihovu odanost.

Mora da donese neke odluke. To neće biti lako, ali doneće ih. Čovek mora da radi teške stvari. Takav je život. To je radio pogrešno nakon što je Faila zarobljena. Umesto da donosi odluke, on ih je izbegavao. Gazda Luan bi se razočarao u njega.

A to je Perina dovelo do jedne druge odluke - i to najteže. Moraće da pusti Failu da jaše u opasnost i moraće da dozvoli mogućnost da je možda opet izgubi. Je li to odluka? Da li on može o tome da odluči? Muka ga je hvatala i od pomisli na nju u opasnosti. Ali nešto će morati da učini.

Tri muke. Suočiće se s njima i odlučiće. Ali najpre mora da razmisli o tome, jer takav je on. Čovek je budala ako odlučuje a da prethodno ne razmisli.

Ali odluka da se suoči s mukama koje ga muče donela mu je izvestan spokoj, pa se okrenuo na drugu stranu i opet utonuo u san.