Oluja na obzorju

29 U Bandar Eban

Moiraina Damodred, koja je poginula zbog moje slabosti. Rand uspori Tai’daišara do koraka, prolazeći kroz ogromne kapije Bandar Ebana, dok ga je njegova pratnja sledila, a bojni redovi Aijela mu prethodili. Priča se da je gradski grb uklesan u kapije, ali pošto su bile široko otvorene, Rand nije mogao da ga vidi.

Bezimena Prijateljica Mraka kojoj sam odrubio glavu u onim murandijskim brdima. Zaboravio sam kako su izgledali ostali s njom, ali njeno lice nikada neću zaboraviti.

Spisak mu je promicao kroz glavu. To mu je sada već skoro svakodnevni obred - prisećanje imena svih žena koje su poginule od njegove ruke ili zbog njegovih postupaka. Ulica u gradu bila je od nabijene zemlje, ispresecana usecima od točkova na svakoj raskrsnici. Zemlja je bila svetlija nego što je navikao.

Kolaver Saigan, koja je umrla zato što sam je osiromašio.

Projahao je pored redova Domanaca, žena u prozirnim haljinama, muškaraca s tankim brkovima i u šarenim kaputima. Tu su uz puteve bili podignuti drveni pločnici, a ljudi su se gurali po njima gledajući šta se dešava. Rand je slušao kako se barjaci i zastave vijore na vetru. Izgleda da ih je mnogo u gradu.

Taj spisak uvek počinje Moirainom. To ga ime najviše boli, jer je nju mogao da spase. Trebalo je da je spase. Mrzi sam sebe zbog toga što je dopustio da se ona žrtvuje zarad njega.

Jedno dete siđe s pločnika i zatrča se na ulicu, ali otac ga uhvati za ruku i povuče nazad u gomilu okupljenog sveta. Neki su kašljali i mrmljali, ali većina gomile je bila nema. Zvuk koraka Randove vojske po nabijenoj zemlji delovao je kao grmljavina.

Je li Lanfear i dalje živa? Ako je Išamael mogao da se vrati, šta je s njom? U tom slučaju Moiraina je dala život uzalud, a njegov kukavičluk ga je još više pekao. Nikad više. Taj spisak će ostati, ali on nikada više neće biti preslab da učini ono što se učiniti mora.

Ljudi na onim pločnicima nisu mu klicali. Pa, on nije došao da ih oslobađa. Došao je da učini ono što se učiniti mora. Možda će tu zateći Grendal; Asmodean mu je rekao da je ona u toj zemlji, ali to je bilo tako davno. Ako je bude našao, možda će mu to umiriti grižu savesti zbog osvajanja.

Ima li on uopšte savest? Nije mogao da oceni.

Lija od Kosaida Carina, koju sam ubio, govoreći sebi da je to za njeno dobro. Za divno čudo Lijus Terin počeo je da poje s njim, izgovarajući taj spisak sa imenima, kao nekakav neobičan i ječeči napev u njegovoj glavi.

Ispred njega je veliki odred Aijela stajao i čekao ga na gradskom trgu s bakarnim vodoskocima u obliku konja koji skaču iz zapenušanog talasa. Jedan čovek na konju čekao ga je pored vodoskoka, okružen počasnom stražom. Bio je stamen, četvrtastog lica, naborane kože i sedokos. Čelo mu je bilo izbrijano i napuderisano, po običaju kairhijenskih vojnika. Dobrejn je od poverenja, makar onoliko koliko je to moguće za ma kog Kairhijenjanina.

Sendara od Gvozdene planine Taardada, Lamela od Dimnih voda Mijagoma, Andilin od Crvenih soli Gošijena.

Ilijena Terin Moerel, rekao je Lijus Terin, ubacivši to ime između druga dva. Rand ga ostavi. Taj luđak Barn nije opet vrištao.

„Gospodaru Zmaju", kaza Dobrejn, klanjajući se Randu dok je ovaj prilazio. „Predajem ti u ruke grad Bandar Eban. Red je ponovo uspostavljen, baš kao što si zapovedio."

„Zatražio sam da uspostaviš red u čitavoj zemlji, Dobrejne", tiho mu kaza Rand. „Ne samo u jednom gradu."

Velmoža se malčice pokunji.

„Zarobi si jednog člana Trgovačkog saveta?", upita Rand.

„Da“, odgovori Dobrejn. „Miliser Čadmar, poslednji član Saveta koji se dao u beg od meteža u gradu."

Oči su mu se iskrile. Oduvek je bio postojan, ali da lije to obmana? Rand u poslednje vreme ima poteškoća da ikome veruje. Oni koji deluju najpouzdanije upravo su oni na koje čovek mora najviše da pazi. A Dobrejn je Kairhijenjanin. Sme li Rand sebi dozvoliti da veruje bilo kome iz Kairhijena, sa svim onim njihovim igrama?

Moiraina je bila Kairhijenjanka. Njoj sam verovao. Uglavnom.

Možda se Dobrejn nadao da će ga Rand odabrati za kralja Arad Domana. Bio je domostrojitelj Kairhijena, ali znao je - baš kao većina ostalih - da Rand namerava da Sunčev presto dodeli Elejni.

Pa, Rand možda i reši da da ovo kraljevstvu Dobrejnu. Bolji je od većine drugih. Rand mu klimnu da povede, i on to učini, krećući sa odredom Aijela niz jednu veliku bočnu ulicu. Rand produži za njim, dok mu se spisak i dalje odmotavao u mislima.

Zgrade su bile visoke i četvrtaste, nalik na kutije naslagane jedne preko drugih. Na mnogim zgradama su balkoni bili natrpani ljudima, baš kao pločnici ispod njih.

Svako ime na Randovom spisku nanosilo mu je bol, ali taj bol je sada čudan i dalek. Njegova osećanja su... drugačija od onog dana kada je ubio Semirhag. Naučila ga je kako da zakopa svoju grižu savesti i svoj jad. Mislila je da će ga okovati, ali samo mu je podarila snagu.

Dodao je na spisak njeno i Elzino ime. One nemaju nikakvog prava da budu tu. Semirhag je bila manje žena a više čudovište. Elza ga je izneverila, i sve vreme je služila Senci. Ali svejedno je dodao njihova imena. One polažu jednako pravo na njega zato što ih je ubio kao bilo koju od ostalih. Pa i više. Nije bio voljan da ubije Lanfear da bi spasao Moirainu, ali upotrebio je kobnu vatru da sprži Semirhag i da je izbriše iz postojanja radije nego da dopusti sebi da opet bude zatočen.

Dodirnu prstom predmet koji je nosio u vrećici privezanoj za sedlo. Bila je to jedna glatka figurica. Nije kazao Kecuejn da su je njegove sluge uzele iz njene sobe. Sada kada je Kecuejn prognana od njega, to svejedno nikada neće učiniti. On dobro zna kako je ona i dalje u njegovoj pratnji, i da iskušava granice njegove zapovesti da mu nikada više ne izađe pred oči. Ali postupa kako joj je naređeno, pa ju je stoga ostavio na miru. On neće razgovarati s njom, a ona neće s njim.

Kecuejn je bila alatka, koja se pokazala nedelotvornom. Nije žalio zbog toga što ju je odbacio.

Džendilin, Devica Hladnih vrhova Mijagoma, pomislio je, a Lijus Terin je mrmljao s njim. Taj spisak je tako dug. A još će narasti pre nego što on umre.

Više se ne brine zbog smrti. Napokon je razumeo zašto Lijus Terin vrišti moleći da se sve to okonča. Rand zaslužuje da umre. Postoji li smrt tako snažna da čovek nikada više neće biti ponovo rođen? Stigao je do kraja spiska - naposletku. Nekada ga je ponavljao u sebi da ne bi zaboravio imena. To sada više nije moguće. Ne bi mogao da ih zaboravi sve i da želi. Sada ih ponavlja kao podsetnik na ono što je on.

Ali Lijus Terin je dodao još jedno ime. Elmindreda Farso, prošaptao je.

Rand zauzda Tai’daišara, zaustavivši svoju povorku Aijela, saldejske konjice i logorskih pratilaca nasred ulice. Dobrejn se na svom belom pastuvu okrenu da ga upitno pogleda.

Nisam je ubio!, pomislio je Rand. Lijuse Terine, ona je i dalje živa. Nismo je ubili! U svakom slučaju, Semirhag je kriva za to.

Tišina. I dalje je osećao svoje prste na njenom mesu, kako je stežu, nemoćne ali istovremeno neverovatno snažne. Bez obzira na to što je Semirhag bila odgovorna za njegove postupke, Rand je svejedno bio taj koji je bio preslab da pošalje Min daleko od sebe i da je zaštiti.

Nije je oterao. Ne zato što je bio preslab, već stoga što je nešto u njemu prestalo da mari. Ne za nju - on je svim srcem voli i uvek će je voleti. Ali sada zna da smrt, bol i uništenje slede njegove korake i da ih vuče za sobom kao plašt. Min možda pogine tu, ali biće u jednakoj opasnosti ako je otera od sebe. Njegovi neprijatelji verovatno pretpostavljaju da je on voli.

Nema bezbednosti. Ako ona umre, dodaće njeno ime na spisak i patiće zbog toga.

Potera konja pre nego što iko stigne da dovede u pitanje njegove postupke. Tai’daišarova kopita dobovala su po ulicama od nabijene zemlje, omekšalim od vlage. Kiša tu često pada; Bandar Eban je glavni lučki grad severozapada. Nije veliki grad kao oni na jugu, ali ipak zadivljuje. Redovi i redovi četvrtastih kuća, podignutih od drveta, s po jednim ili dva sprata, delovali su kao dečje kockice naslagane jedna povrh druge, savršeno četvrtaste i odvojenih spratova. Grad je bio prepun njih i spuštale su se niz blagu padinu prema ogromnoj luci.

Grad je kod luke bio najširi, tako da je podsećao na glavu čoveka koji je široko razjapio usta, kao da hoće da ispije čitav okean. Pristaništa su bila bezmalo prazna; jedini ukotvljeni brodovi behu nekolika plovila Morskog naroda - s tri jarbola - i neki ribolovački brodovi. Ogromna luka delovala je još praznije zbog nedostatka brodova.

Bio je to prvi znak da u Bandar Ebanu nije sve kako treba.

Sem doslovce prazne luke, najupečatljivija stvar u gradu bili su barjaci. Vijorili su se - ili visili sa sve do jedne zgrade, ma koliko bila ona neugledna.

Mnogi od tih barjaka označavali su kakav je zanat smešten u određenoj zgradi - baš kao što bi to u Kaemlinu pisalo na jednostavnoj drvenoj tabli. Barjaci su bili daleko kitnjastiji nego što je to uobičajeno, jarkih boja, i vijorili su se na vetru iznad zgrada. Odgovarajući barjaci nalik na tapiserije visili su sa zidova većine zdanja, a na njima je pismenima jarkih boja pisalo ko je vlasnik, glavni zanatlija i trgovac u svakoj radnji. Čak su i na porodičnim kućama visili barjaci sa imenima porodica koje su u njima živele.

Bakarne puti i tamne kose, Domanci vole odeću jarkih boja. Domanke su zloglasne po svojim haljinama, koje su dovoljno oskudne da zgražavaju. Priča se da čak i veoma mlade domanske devojčice vežbaju umeće obmanjivanja muškaraca, pripremajući se za dan kada će odrasti.

Taj prizor, svih njih kako stoje po ulicama i gledaju, bio je skoro dovoljan da prene Randa iz turobnih misli. Možda bi pre godinu dana i blenuo u njih, ali sada jedva da ih je video. Zapravo, činilo mu se da su Domanci daleko manje upečatljivi tako okupljeni u gomilu. Cvet na livadi prepunoj korova uvek je zadivljujuć prizor, ali ako čovek svakoga dana prolazi pored cvetnih leja, nijedan cvet mu ne privlači pažnju nešto posebno.

Iako tako rasejan, prepoznao je znake gladi. Nije mogao a da ne prepozna te jezive izraze na dečjim licima, ispijena lica odraslih. Grad je do pre nekoliko nedelja bio u potpunoj pometnji, mada su Dobrejn i Aijeli opet uspostavili vladavinu zakona. Prozori na nekim zgradama bili su ili loše popravljeni ili zatarabljeni, a neki barjaci su očigledno u skorije vreme bili pocepani i traljavo zakrpljeni. Vladavina zakona je ponovo uspostavljena, ali njegovo odsustvo i dalje je svima u jasnom sećanju.

Randova skupina stiže do glavnog raskršća, a na velikim barjacima što su se nad njim vijorili pisalo je da je reč o Trgu Arandi, pa Dobrejn povede povorku na istok. Mnogi Aijeli sa Kairhijenjaninom imali su crvene poveze na glavama, koji su ih označavali kao sisvai’aman. Zmajeva koplja. Ruark je u logorima oko grada i u obližnjim varošima razmestio nekih dvadeset hiljada Aijela, ali sada većina Domanaca zasigurno zna da ti Aijeli slede Ponovorođenog Zmaja.

Randu je bilo drago kada je čuo da su brodovi sa žitom Morskog naroda napokon stigli s juga. Nadao se da će to jednako pomoći da se uspostavi red koliko i ono što su Dobrejn i Aijeli učinili.

Povorka skrenu u bogati deo grada. Znao je gde će ga naći davno pre nego što su kuće počele da deluju skuplje; što je dalje moguće od pristaništa, ali ipak na pristojnom rastojanju od gradskih zidina. Rand je bogataše mogao da nađe i bez karte. Gradski raspored gotovo da je nametao gde se nalaze.

Jedan konj zatopta pored Randa. Isprva je pretpostavio da je to Min - ali ne, ona jaše iza njega, u društvu Mudrih. Da li ga ona to sada drugačije gleda, ili on to samo umišlja? Seća li se njegovih prstiju oko svog grla svaki put kada mu vidi lice?

To je Merisa, na krotkoj smeđoj kobili, dojahala do njega. Aes Sedai su pobesnele zbog toga što je Rand prognao Kecuejn. To nije iznenađivalo. Aes Sedai vole da deluju spokojno i kao da u potpunosti vladaju sobom i okolnostima oko sebe, ali Merisa i ostale ulizivale su se Kecuejn kao što bi se neki seoski gostioničar dodvoravao kralju koji mu je u gostima.

Tarabonka je danas nosila svoj šal, čime je isticala povezanost sa Zelenim ađahom. Možda ga nosi kako bi povećala svoj uticaj. Rand u sebi uzdahnu. Očekivao je sučeljavanje, ali nadao se da će se zbog premeštanja logora to ipak odložiti dok se strasti ne stišaju. Na izvestan način on poštuje Kecuejn, ali nikada joj nije verovao. Posledice neuspeha mora imati, i osećao je veliko olakšanje što je razrešio šta će s njom. Više se oko njega neće ispredati njene niti.

Ili će ih makar biti manje.

„Ovo izgnanstvo, budalasto je, Rande al’Tore“, prezrivo kaza Merisa. Da li ona to namerno pokušava da ga razljuti, možda da bi ga lakše naterala da postupi po njenom? Nakon meseci provedenih u nadmetanju s Kecuejn lično, bledo oponašanje te žene bilo mu je skoro smešno.

„Trebalo bi da je moliš za oproštaj", nastavi Merisa. „Pristala je da nastavi s nama, mada ju je tvoj suludi postupak prisilio da nosi plašt s namaknutom kapuljačom, premda je toplo. Trebalo bi da se stidiš.“

Opet Kecuejn. Nije trebalo da joj ostavi prostora da izvrda njegovim zapovestima.

„Pa?“, upita Merisa.

Rand se okrenu i pogleda je pravo u oči. Poslednjih nekoliko sati otkrio je nešto zapanjujuće. Potiskujući usijanu srdžbu u sebi - pretvarajući se u kuendilar - stekao je razumevanje koje mu je dugo izmicalo.

Ljudi ne odgovaraju na bes. Ne odgovaraju na zahteve. Tišina i pitanja daleko su delotvorniji. I zaista, Merisa - puna Aes Sedai - klonu pred njegovim pogledom.

U pogledu mu se nisu videla nikakva osećanja. Njegov gnev, bes, strast - sve je to i dalje tu, zakopano u njemu. Ali on je sve to okružio ledom, hladnim i nepomičnim. Bio je to led poreklom sa onog mesta kud ga je Semirhag naučila da ide, mesta koje je kao Praznina, ali daleko opasnije. Možda je Merisa osećala zamrznuti bes u njemu. Ili je možda mogla da oseti ono drugo, činjenicu da je upotrebio onu... moć. U daljini Lijus Terin zajeca.Taj luđak je to činio svaki put kada bi Rand pomislio na ono što je morao da uradi kako bi utekao iz Semirhaginog okovratnika.

„To što si učinio, glup je potez bilo“, nastavi Merisa. „Trebalo bi da...“

„Dakle, misliš da sam budala?“, tiho upita Rand.

Na zahteve odgovori tišinom, na izazove odgovori pitanjima. Zapanjujuće je koliko to dobro radi. Merisa umuknu, pa vidno zadrhta i spusti pogled na vrećicu privezanu za njegovo sedlo, u kojoj je nosio statuetu čoveka koji u visoko podignutoj ruci drži kuglu. Rand ju je dodirivao, labavo držeći uzde.

Nije se razmetao statuicom. Samo ju je nosio, ali Merisa je - baš kao većina ostalih - znala za bezmalo neograničenu moć koju može da povuče ako želi. To je oružje moćnije od bilo kog drugog u istoriji. Pomoću njega bi možda mogao da uništi čitav svet. A ono je tako nevino privezano za njegovo sedlo. To ostavlja utisak na ljude.

„Ja... Ne, ne mislim", priznade. „Ne uvek.“

„Misliš li da bi neuspesi trebalo da prolaze nekažnjeno?", upita Rand, i dalje tihim glasom. Zašto se razbesneo? Te sitne dosade ne zavređuju njegovu strast, njegovu srdžbu. Ako mu neko toliko dodijava, treba samo da ga ugasi kao sveću.

To je opasna misao. Je li njegova? Da li je to bila misao Lijusa Terina? Ili... Ili je ta misao došla... odnekud drugde?

„Zacelo si bio prestrog", reče mu Merisa.

„Prestrog?" upita on. „Merisa, shvataš li razmere njene greške? Jesi li razmislila šta je moglo da se dogodi? Šta je trebalo da se dogodi?"

„Ja..."

„Kraj svega, Merisa", prošapta on. „Mračni koji vlada Ponovorođenim Zmajem. Nas dvojica, koji se borimo na istoj strani."

Ona zaćuta, pa kaza: „Da. Ali greške, i ti si ih činio. Koje su sličnom nedaćom mogle da se okončaju."

„Plaćam zbog svojih grešaka", odgovori on i skrenu pogled. „Zbog njih plaćam svakoga dana. Svakog časa. Svakog daha."

„Ja..."

„Dosta." Tu reč nije dreknuo, već ju je izgovorio odlučno, ali tiho. Kada ju je pogledao pravo u oči, uspeo je da ona oseti svu snagu njegovog nezadovoljstva. Ona najedanput klonu u sedlu, gledajući ga razrogačeno.

Odjednom se začu glasna lomljava, pa nakon nje tresak. Vrištanje se prolomi kroz vazduh. Rand se uzbunjeno okrenu. Jedan balkon prepun posmatrača odlomio se i pao na ulicu, kršeći se u komade kao bure kada na njega naleti stena. Ljudi su stenjali od bola, a drugi su zapomagali. Ali zvuci su se čuli sa obe strane ulice. Rand se okrenu i namršti; drugi balkon - tačno naspram prvog - takođe je pao.

Merisa preblede, pa žurno okrenu konja i zaputi se da pomogne povređenima. Ostale Aes Sedai već su žurile da Izleče nastradale.

Rand potera Tai’daišara napred. To nije izazvala Moć, već njegova priroda ta’verena, koja menja verovatnoću. Gde god da on boravi, dešavaju se neverovatni i nasumični događaji. Veliki broj rođenja, smrti, venčanja i nesrećnih slučajeva. Naučio je da na njih ne obraća pažnju.

Ali retko kada je video tako... nasilan događaj. Može li biti siguran da to nije zbog nekakvog dodira s novom silom? Onog nevidljivog ali primamljivog zdenca moći iz kog je Rand otpio, moći koju je koristio i u njoj uživao? Lijus Terin je mislio kako ne bi trebalo da je moguće ono što se dogodilo.

Prvobitni razlog zašto je čovečanstvo probilo rupu u zatvoru Mračnoga bila je Moć. Nov izvor sile za usmeravanje, baš kao što je Jedna moć, ali drugačije. Nepoznate i čudne - i moguće neizmerne. Ispostavilo se da je taj izvor Moći upravo Mračni.

Lijus Terin zajeca.

Rand je s razlogom nosio sa sobom pristupni ključ. On ga povezuje s jednim od najvećih ikada stvorenih sa’angreala. S tom silom na raspolaganju i uz Ninaevinu pomoć, Rand je očistio saidin. Pristupni ključ mu je omogućio da otpije iz nezamislive reke, bure veličine okeana. To je bila najveća stvar koju je ikada iskusio.

Sve do trenutka kada je upotrebio onu moć bez imena.

Ta druga sila ga je dozivala, pevala mu, mamila ga. Toliko moći, toliko čudesne snage. Ali to ga je prestravilo. Ne usuđuje se da je opet dodirne.

I zato sa sobom nosi ključ. Nije siguran koji je od ta dva izvorišta sile opasniji, ali sve dok ga oba dozivaju - u stanju je da se odupre i jednom i drugom. Baš kao što bi dva čoveka koji urlaju da bi mu privukli pažnju prigušili jedan drugoga. Na trenutak.

Sem toga, on neće dozvoliti da mu ponovo stave okovratnik. Pristupni ključ ne bi mu pomogao protiv Semirhag - nikakva mera Jedne moći ne može da pomogne čoveku uhvaćenom na prepad - ali možda će mu u budućnosti biti od pomoći. Nekada ne bi smeo da ga nosi u strahu od onoga što nudi. U njemu više nema mesta za udovoljavanje takvim slabostima.

Bilo je lako prepoznati odredište; otprilike pet stotina kairhijenskih oružnika logorovalo je u dvorištu jednog prostranog i velelepnog zamka. Aijeli su takođe digli šatore u dvorištu - ali su zauzeli i obližnje zgrade, kao i nekoliko obližnjih krovova. Za Aijele, bivakovanje na jednom mestu u suštini je isto što i čuvanje tog mesta, pošto je Aijel koji se odmara otprilike dvostruko budniji od običnog vojnika na straži. Rand je većinu svoje vojske ostavio van grada; prepustiće Dobrejnu i njegovim domostrojiteljima da nađu odaje za Randove ljude između zidina.

Rand zauzda Tai’daišara, pa onda pogleda svoj novi dom.

Nemamo dom,prošapta Lijus Terin. Uništili smoga. Spalili smoga. Istopili smo ga kao pesak u vatri.

Taj zamak je svakako bio korak nabolje u odnosu na mahom drveni majur. Njegovo veliko dvorište prostiralo se iza kapija od kovanog gvožđa. Leje za cveće bile su prazne - ovog proleća cveće se koleba da cveta - ali travnjak je zato zeleniji od većine drugih travnjaka koje je video. O, trava je mahom žuta i smeđa, ali mestimično se ipak zeleni. Baštovani se iz sve snage trude, a njihov trud se takođe vidi u redovima aritske tise, potkresane u oblike raznih životinja, koji su se pružali pored travnjaka.

Zamak je bezmalo bio prava palata; naravno, u gradu postoji palata, koja pripada kralju. Ali za nju se priča da je po svemu lošija od domova članova Saveta trgovaca. Barjak koji se vijorio povrh zamka bio je zlatnocrn i označavao je da je to sedište kuće Čadmar. Možda je ta Miliser odlazak drugih članova Saveta shvatila kao priliku. Ako je tako, jedina prava prilika koja joj se ukazala bila je ta da je Rand zarobi.

Kapije su bile širom otvorene, a Aijeli u njegovoj pratnji već su žurno ulazili u dvorište, pridružujući se skupinama pripadnika društava ili klanova. Živcira ga to što oni retko kada čekaju na njegove zapovesti, ali Aijeli su Aijeli. Svaki predlog da bi trebalo da sačekaju jednostavno bi bio dočekan smehom, kao da im je ispričao neku sjajnu šalu. Lakše bi bilo ukrotiti vetar nego naterati njih da se ponašaju kao mokrozemci.

To ga podseti na Avijendu. Gde je ona tako iznenadno nestala? Osećao ju je kroz vezu, ali veoma slabašno - nalazi se negde veoma daleko. Istočno od njega. Šta ona ima da traži u Pustari?

On odmahnu glavom. Teško je razumeti sve žene, a Aijelke su desetostruko neshvatljivije. Nadao se da će moći da provede neko vreme s njom, ali ona ga je zdušno izbegavala. Pa, možda je to bilo zbog Mininog prisustva. Možda će moći da spreči sebe da je povredi pre nego što ga smrt nađe. I bolje što je Avijenda pobegla. Njegovi neprijatelji još ne znaju za nju.

On potera Tai’daišara kroz kapije, jašući sve do prilaza zamku. Sjaha, pa izvadi statuicu iz vrećice i ubaci je u veliki džep na kaputu, na brzinu sašiven upravo u tu svrhu. Ata prepusti jednom konjušaru - nekom od slugu koji rade u tom zamku, u zelenom kaputu i s jarkobelom košuljom čipkastog okovratnika i manšeta ispod. Sluge su već obaveštene da će Rand koristiti taj zamak za sebe, pošto je njegova nekadašnja žiteljka... pod njegovom zaštitom.

Dobrejn mu se pridruži na stepeništu koje je vodilo do zgrade. Bilo je potpuno belo, s drvenim stubovima duž prednjeg dela. On uđe u dovratak ulaza. Budući živeo u nekoliko dvorova, bio je zadivljen. I zgađen. Po raskoši koju je zatekao iza glavnog ulaza u zamak nikada se ne bi reklo da narod u tom gradu gladuje. Red veoma prestravljenih slugu protezao se niz ulaz. Osećao je njihov strah. Ne dešava se baš svakoga dana da sam Ponovorođeni Zmaj preuzme neku zgradu.

Rand skide svoju jahaću rukavicu tako što tutnu šaku između ruke i boka, a onda je zadenu za pojas. „Gde je ona?“, upita dve Device - Beralnu i Rijalin - koje su držale sluge na oku.

„Na spratu“, odgovori mu jedna od njih. „Pije čaj dok joj se ruka toliko trese da postoji opasnost da će slomiti porcelan."

„Stalno joj govorimo da nije zarobljenica", reče druga Devica. „Samo ne može da ode."

To je i jednoj i drugoj bilo smešno. Rand baci pogled u stranu kada mu se Ruark pridruži u ulazu. Visoki plamenokosi poglavar klana pređe pogledom po sobi i odmeri blistavi svećnjak pod tavanicom i ukrasne vaze. Rand je znao šta mu je na umu. „Možete da uzmete petinu", kaza, „ali samo od bogataša koji žive u ovoj četvrti."

Ne radi se tako; trebalo bi da dopusti Aijelima da uzmu petinu od svih - ali Ruark se nije bunio. Ono što su Aijeli učinili kada su zauzeli Bandar Eban i nije bilo pravo osvajanje, mada se jesu borili protiv razbojnika i siledžija. Možda nije trebalo ništa da im da. Ali kad razmisli o takvim zamkovima, ima više nego dovoljno blaga za Aijele - makar među najbogatijima.

Device klimnuše, kao da su to očekivale, pa otrčaše - verovatno da krenu da biraju svoj deo. Dobrejn ih je zabrinuto gledao. Kairhijen je nekoliko puta pretrpeo aijelske petine.

„Nikada nisam razumela zašto im dopuštaš da pljačkaju kao razbojnici koji su naleteli na karavan s pospalim stražarima", kaza Korela, smešeći se dok je ulazila u prostoriju. Izvi obrvu kada ugleda zadivljujući nameštaj. „A ovo je baš lepo mesto. To je kao da dopuštaš vojnicima da gaze pupoljke, zar ne?"

Jesu li nju sada poslali da izađe na kraj s njime, kada je uzdrmao Merisu? Ona prijatno pogleda Randa u oči, ali on je nastavio da je gleda sve dok nije skrenula pogled. Pamtio je kada to nije radilo na Aes Sedai.

On se okrenu Dobrejnu. „Ovde si uradio dobar posao", reče velmoži. „Bez obzira na to što nisi uspostavio red na onako velikom području kao što sam ja to želeo. Prikupi svoje oružnike. Narišmi je rečeno da vam otvori kapiju za Tir."

„Tir, milostivi?", iznenađeno upita Dobrejn.

„Da“, odgovori Rand. „Kaži Darlinu da prestane da mi dosađuje glasnicima. Neka nastavi da prikuplja snage; dovešću ga u Arad Doman kada ocenim da je trenutak za to dobar.“ To će biti nakon njegovog susreta sa Kćeri Devet meseca, koji će mnogo toga odrediti.

Dobrejn je delovao blago snuždeno - ili je to samo Randov utisak? Dobrejn retko kada menja izraz lica. Zamišlja li on to kako venu sve nade da će dobiti to kraljevstvo? Da li on to kuje zaveru protiv Randa? „Da, milostivi. Pretpostavljam kako bi trebalo da smesta krenem?"

Dobrejn nam nikada nije dao povoda da sumnjamo u njega. Čak je prikupio podršku za to da Elejna stupi na Sunčev presto!

Rand je predugo bio daleko od njega. Predugo da bi mogao da mu veruje. Ali najbolje je da ga sada pošalje nekud drugde; imao je previše vremena da tu pusti korenje i obezbedi sebi uporište, a Rand ne veruje nijednom Kairhijenjaninu da je u stanju da izbegne igranje s politikom.

„Da, odlaziš za sat vremena", odgovori Rand, pa se okrenu da pođe uz skladno belo stepenište.

Dobrejn ga pozdravi, kao i uvek - bez reći, pa izađe služeći se glavnim ulazom. Smesta je poslušao. Ni reč nije rekao da se pobuni. On jeste dobar čovek. Rand to zna.

Svetlosti, šta mi se to dešava?, pomisli Rand. Moram da verujem nekome. Zar ne?

Verujemo..., prošapta Lijus Terin. Da, možda možemo da mu verujemo. On ne može da usmerava. Svetlosti, sebi ne možemo da verujemo nimalo...

Rand stisnu zube. Ako se ne bude mogao pronaći Alsalam, nagradiću Oobrejna kraljevstvom. Ituralde ga ne želi.

Stepenište se dizalo pravo i širilo se do jednog odmorišta, a onda se razdvajalo i uvijalo do sprata, tu dodirujući odmorište s dve različite strane. „Potrebna mi je prijemna dvorana", obrati se Rand slugama, „i presto. Brzo."

Manje od deset minuta kasnije Rand je sedeo u bogato ukrašenoj primaćoj sobi na spratu i čekao da mu dovedu trgovkinju Miliser Čagmar. Bogato izrezbarena stolica od belog drveta u kojoj je sedeo nije baš bila presto, ali poslužiće. Možda ju je Miliser takođe koristila za prijeme. Ta prostorija jeste imala razmeštaj pomalo nalik prestonoj dvorani, s jednim malčice izdignutim postoljem na kom je on sedeo. I postolje i pod su bili prekriveni zeleno-crvenim tepihom s kitnjastim šarama koje su se slagale s porcelanom Morskog naroda na postoljima po uglovima. Četiri široka prozora iza njega - dovoljno velika da se kroz njih prođe - propuštala su u prostoriju sunčevu svetlost što je dopirala sa oblačnog neba i padala mu na leđa kako se naginjao napred sedeći u stolici, naslanjajući se jednom rukom preko kolena. Figurica je stajala na podu neposredno ispred njega.

Miliser Čardmar ubrzo prođe kroz vrata, pored aijelskih stražara. Bila je u jednoj od onih čuvenih domanskih haljina. Prekrivala joj je telo od glave do pete, ali bila je skoro potpuno prozirna i pripijena uz svaku oblinu - kojih je imala poprilično. Haljina je bila tamnozelena, a oko vrata je nosila biserje. Tamna kosa, u gustim kovrdžama, padala joj je ispod ramena, a nekoliko kovrdža uokvirivalo joj je lice. Nije očekivao da će biti tako mlada - jedva da je zašla u tridesete.

Biće baš šteta da je pogubi.

Samo jedan dan, pomislio je, i ja već razmišljam da pogubim ženu zato što ne pristaje da me sledi. Bilo je vreme kada sam jedva mogao da podnesem pogubljenje zločinaca koji to zaslužuju. Ali učiniće ono što se učiniti mora.

Miliserin dubok naklon kao da je nagoveštavao da prihvata njegovu vlast. Ili je to možda jednostavno bio način da mu omogući bolji pogled na ono što haljina naglašava. To bi bio veoma domanski potez. Na njenu nesreću, on već ima više nevolja sa ženama nego što ume da razreši.

„Moj gospodaru Zmaju", kaza Miliser, dižući se iz naklona. „Kako mogu da ti služim?"

„Kada si dobila poslednju poruku od kralja Alsalama?", upita Rand. Namerno joj nije dao dozvolu da sedne u jednu od stolica u prostoriji.

„Od kralja?" iznenađeno upita ona. „Prošle su nedelje."

„Hoću da razgovaram s glasnikom koji je doneo poslednju poruku", reče joj Rand.

„Nisam sigurna da on može da se pronađe." Žena je zvučala usplahireno. „Milostivi, ja ne vodim računa o dolascima i odlascima svakog glasnika u gradu."

Rand se nagnu napred. „Lažeš li me?“, tiho je upita.

Usta joj se rastvoriše, možda usled zabezeknutosti zbog njegove neposrednosti. Domanci nisu Kairhijenjani - kojima je politička lukavost izgleda urođena - ali jesu istančan narod. Naročito žene.

Rand nije ni istančan ni lukav. On je čobanin pretvoren u osvajača, a u srcu je i dalje Dvorečanin, bez obzira na to što je po krvi Aijel. Kakve god da je političke igre ona navikla da igra, to na njega neće delovati. Nema strpljenja za igrarije.

„Ja...“, izusti Miliser, zureći u njega. „Moj gospodaru Zmaju..."

Šta ona to krije? „Šta si uradila s njim?", upita Rand, pretpostavivši šta se desilo. „S glasnikom?"

„Nije znao gde se kralj nalazi", brzo odgovori Miliser, tako da se činilo kao da reči kuljaju iz nje. „Moji ispitivači su bili veoma temeljni."

„Je li mrtav?“

„Ja... Moj gospodaru Zmaju."

„Onda ćeš ga dovesti preda me."

Ona još više preblede, pa baci pogled u stranu, možda nagonski tražeći kuda da pobegne. „Moj gospodaru Zmaju", kolebljivo mu se obrati, opet ga gledajući. „Sada kada si ti ovde, možda će kralj ostati... sakriven. Možda nema potrebe da se on traži."

I ona misli da je mrtav, pomislio je Rand. Zbog toga je bila spremna da povlači opasne poteze.

„Postoji potreba za time da se Alsalam pronađe", odvrati Rand, „ili da se barem otkrije šta mu se dogodilo. Moramo znati kakva mu je sudbina da biste vi mogli da odaberete novog kralja. Tako se to radi, zar ne?"

„Sigurna sam da možeš biti brzo krunisan, moj gospodaru Zmaju", ona mu smesta reče.

„Neću ja biti kralj ovde", kaza joj Rand. „Dovedi mi glasnika, Miliser, i možda ćeš dočekati da vidiš krunisanje novog kralja. Slobodna si."

Ona se pokoleba, pa opet pade u naklon i povuče se. Rand krajičkom oka primeti Min napolju sa Aijelima kako gleda trgovkinju dok odlazi. Pogleda je u oči i vide da deluje uznemireno. Jesu li joj se ukazale neke stvari u vezi s Miliser? Skoro da je pozva, ali ona nestade, udaljivši se brzim korakom. Alivija je stajala sa strane i radoznalo ju je posmatrala. Nekadašnja damane u poslednje vreme se stalno drži po strani, kao da kupuje vreme i čeka na pravi trenutak da ispuni svoju sudbinu i pomogne Randu da umre.

Onda shvati da je ustao, a da to nije ni primetio. Onaj pogled u Mininim očima. Je li ljuta na njega? Seća li se njegove šake na svom vratu i njegovih kolena kako je pribijaju uz pod?

On opet sede. Min može da sačeka. „Dobro", reče, obraćajući se Aijelima. „Dovedite mi moje pisare i domostrojitelje, kao i Ruarka, Baela i sve gradske velikodostojnike koji nisu pobegli iz grada ili nastradali u nemirima. Moramo da razmotrimo raspodelu žita."

Aijeli poslaše glasnike, a Rand se opet zavali u stolicu. Postaraće se da narod bude nahranjen, da se opet uspostavi red i da se Savet trgovaca opet okupi. Čak će se postarati i da se izabere novi kralj.

Ali takođe će otkriti gde je Alsalam nestao. Ako ništa drugo, osećaj mu govori da je to najbolje mesto da nađe Grendal. To je najbolji trag koji ima.