Oluja na obzorju

31 Obećanje Lijusu Terinu

Kecuejn je i dalje bila ogrnuta plaštom i držala namaknutu kapuljaču iako je to do krajnjih granica opterećivalo njenu sposobnost da zanemaruje vrelinu. Nije se usuđivala da spusti kapuljaču ili skine plašt. Al’Torove reči bile su veoma određene: ako joj vidi lice, biće pogubljena. Ona nema namere da svoj život dovodi u opasnost samo da bi sprečila nekoliko sati nelagode, bez obzira na to što misli da je Al’Tor u svom novooduzetom zamku. Taj mladić često zna da se pojavi tamo gde ga niti očekuju, niti priželjkuju.

Naravno, takođe ne namerava da mu dopusti da je progna. Što muškarac ima više moći u svojim rukama, to je verovatnije da će je koristiti kao budala. Ako čoveku daš jednu kravu, on će se starati za nju i njenim mlekom hraniti svoju porodicu. Ako mu daš deset krava, verovatno će pomisliti da je bogat - pa pustiti svih deset da gladuju zato što se neće starati za njih.

Kloparala je niz pločnik, prolazeći pored zgrada naslaganih kao kutije, na kojima su se vijorili barjaci. Nije joj preterano drago zbog toga što je opet u Bandar Ebanu. Nema ništa protiv Domanaca; samo više voli gradove koji nisu toliko prenaseljeni. A pošto je unutrašnjost zemlje opsednuta nevoljama, u gradu ima još više ljudi nego inače. Izbeglice i dalje pristižu, iako su se pronele glasine da je Al’Tor stigao u grad. Prošla je pored jedne skupine takvih izbeglica u uličici koja joj je ostala s leve strane; bila je to jedna porodica prljavih lica.

Al’Tor je obećao hranu. To je dovelo mnogo gladnih usta, a niko od njih nije bio preterano željan da se vrati na svoja imanja, čak i nakon što su dobili hranu. Unutrašnjost je i dalje u pometnji, a hrana koju su dobili previše je nova. Izbeglice nisu mogle da budu sigurne da se žito neće jednostavno pokvariti, kao što je u poslednje vreme često slučaj. Ne, zato su izbeglice ostale u gradu, tako da je vladala još veća gužva.

Kecuejn odmahnu glavom, pa nastavi da hoda niz pločnik, a oni nesrečni nazuvci opet zakloparaše po drvenom pločniku. Grad je bio poznat po tim dugim i izdržljivim pločnicima, koji su pešacima omogućavali da izbegavaju blatnjave ulice. Kaldrma bi to rešila, ali Domanci se često ponose time što se razlikuju od ostatka sveta. Nejestivo začinjena hrana, s groznim priborom za jelo. Prestonica prepuna besmislenih barjaka, podignuta iza ogromne luke. Besramne haljine na ženama; dugi, tanki brkovi muškaraca i sklonost ka naušnicama koja je skoro ravna onoj koju pokazuje Morski narod. Dok je Kecuejn prolazila, stotine tih barjaka vijorile su se na vetru, a ona je stisla zube kako bi odolela iskušenju da smakne kapuljaču i oseti vetar na licu. Prokleti okeanski vazduh. U Bandar Ebanu obično je hladno i kišovito. Retko kada je tu osetila ovoliku toplotu. Vlaga je stravična i ovako i onako. Razumni ljudi ostaju u unutrašnjosti kopna!

Prešla je nekoliko ulica, na raskrsnicama gacajući kroz blato. To je, po njenom mišljenju, ključna mana pločnika. Meštani znaju preko kojih ulica mogu da preseku, a koje su previše blatnjave, ali Kecuejn mora da gaca tamo gde može. Zato je pronašla te nazuvke, napravljene po tairenskom uzoru, da ih navuče preko cipela. Bilo je iznenađujuće teško da nađe trgovca koji ih prodaje; Domance to očigledno ne zanima, a većina onih pored kojih je prolazila ili bosi gacaju po blatu, ih znaju gde da pređu ulicu a da ne ukaljaju cipele.

Na pola puta do pristaništa, napokon je stigla do svog odredišta. Na lepom barjaku koji se vijorio ispred zgrade i šibao o drvene intarzije na fasadi pisao je naziv gostionice - Naklonost vetra. Kecuejn uđe unutra, pa skide nazuvke u blatnjavom hodniku pre nego što uđe u glavni deo gostionice. Tu naposletku dopusti sebi da skine kapuljaču. Ako Al’Tor nasumice uđe baš u tu gostionicu, onda će jednostavno morati da je obesi.

Trpezarija te gostionice bila je ukrašena više kao kraljevska dvorana za obedovanje nego krčma. Stolovi su bili zastrti belim stolnjacima, a drveni pod uglačan tako da se sijao. Na zidovima su bile okačene ukusne slike mrtve prirode - zdela s voćem na zidu iza šanka, vaza s cvećem naspram njega.

Boce na polici iza šanka mahom su sadržale vino; bilo je veoma malo boca sa žestokim pićem.

Vitki gostioničar, Kvilin Tasil, bio je jedan visok Andorac ovalnog lica. Proćelav na temenu i s kratkom tamnom kosom sa strane, imao je potkresanu punu bradu, koja je bila skoro potpuno seda. Preko lepog kaputa boje lavande, ispod čijih rukava mu je virila čipka, stavio je gostioničarsku kecelju. On je obično snabdeven dobrim vestima, ali takođe voljan da se među svojim saradnicima raspita o onome što je zanima. Zaista veoma koristan čovek.

Kada Kecuejn uđe, on se nasmeši, brišući ruke o peškir. Pokaza joj ka jednom stolu, pa ode iza šanka po vino. Kecuejn sede taman kada dva čoveka na drugoj strani prostorije počeše glasno da se raspravljaju. Ostali gosti - bilo ih je svega četvoro, dve žene za jednim stolom i još dva muškarca za šankom - nisu obraćali pažnju na tu raspravu. Čovek ne može da provede mnogo vremena u Arad Domanu a da ne nauči da zanemaruje česte svađe. Domanski muškarci su usijanih glava kao vulkani, a većina sveta je saglasna da su razlog za to domanske žene. Ta dvojica se nisu upustila u dvoboj, kao što bi se desilo u Ebou Daru. Umesto toga, nekoliko trenutaka proveli su vičući, pa su onda počeli da se slažu jedan s drugim, a onda uporno zahtevali da jedan drugoga časte vinom. Zadevice su česte, ali prolivanje krvi retko. Povrede su loše po posao.

Kvilin joj priđe, noseći pehar u kojem je zacelo bilo jedno od njegovih najboljih vina. Ona to od njega nikada nije tražila, ali nije se ni bunila.

„Gazdarice Šor“, kaza joj on prijatnim glasom, „voleo bih da sam ranije znao da ste se vratili u grad! To sam saznao tek iz vašeg pisma! “

Kecuejn prihvati pruženi pehar. „Nisam navikla da svakom svom poznaniku polažem račune, gazda Tasile.“

„Naravno da ne, naravno da ne“, odgovori on. Činilo se kao da ga njen oštar odgovor uopšte nije uvredio. Nikada joj nije pošlo za rukom da ga izbaci iz ravnoteže. To je uvek budilo radoznalost u njoj.

„Izgleda da gostionica dobro posluje", učtivo mu kaza, na šta se on okrenu i pogleda ono nekoliko svojih gostiju. Delovali su kao da im je neprijatno što sede za besprekornim stolovima na blistavom podu. Kecuejn nije bila sigurna da li ljudi izbegavaju Naklonost vetra zbog zastrašujuće čistoće, ili zbog toga što Kvilin nikada nije hteo da unajmi nekog zabavljača ih muzičare. Tvrdio je da bi oni pokvarili ugođaj. Dok je gledala, primetila je kako je jedan novi gost ušao, unoseći blato na obući. Videla je kako se Kvilinu prsti tresu od želje da oriba pod.

„Ti tamo“, viknu Kvilin tom čoveku. „Molim te, ostruži obuću pre ulaska.“

Čovek se ukoči, pa se namršti, ali ode da postupi kako mu je rečeno. Kvilin uzdahnu i priđe da sedne za njen sto. „Pošteno da vam kažem, gazdarice Šor, u poslednje vreme ovde je prevelika gužva za moj ukus. Ponekad ne mogu da ispratim sve goste! Ljudi moraju da čekaju na piće."

„Mogao bi da unajmiš pomoć“, primeti ona. „Jednu ili dve poslužiteljke.“

„Šta? Pa da njima prepustim svu zabavu?" To je kazao mrtav ozbiljan.

Kecuejn otpi gutljaj vina. Berba je zaista bila izvrsna i možda dovoljno skupa da jedna gostionica - ma koliko lepa - ne bi trebalo da ga može tek tako držati iza šanka. Uzdahnu. Kvilinova domanska supruga je jedna od najviđenijih među trgovcima svilom u tom gradu; mnoga plovila Morskog naroda tražila su je lično da bi s njom trgovala. Kvilin je nekih dvadeset godina vodio račune svoje žene pre nego što se povukao, tako da su oboje bogati.

A šta je on s tim bogatstvom uradio? Otvorio je gostionicu. To mu je navodno oduvek bio san. Kecuejn je davno naučila da ne preispituje neobične navike ljudi koji imaju previše slobodnog vremena.

„Kviline, šta se priča po gradu?", upita ona i gurnu mu preko stola kesicu s novcem.

„Gazdarice, vređate me", reče on dižući ruke. „Ne mogu da vama uzmem novac!"

Ona izvi jednu obrvu. „Gazda Tasile, danas nemam strpljenja za igrarije. Ako ga ne želite za sebe, dajte ga sirotinji. Svetlost zna da je u poslednje vreme sirotinje više nego dovoljno u ovom gradu."

On uzdahnu, ali ipak nevoljno gurnu kesu u džep. Možda je zato njegova trpezarija često prazna; gostioničar koji ne haje za novac jeste čudna pojava. Mnogim običnim ljudima Kvilin deluje jednako nelagodno kao besprekorno čist pod i ukusni ukrasi na zidovima.

Ali Kvilin je veoma dobar izvor vesti. Njegova žena mu je otkrivala sve glasine. Uzevši u obzir njeno lice, očigledno zna da je ona Aes Sedai. Namina - njegova najstarija kći - otišla je u Belu kulu, pa se s vremenom odlučila za Smeđi i skrasila u tamošnjoj biblioteci. Domanska bibliotekarka nije ništa neobično - biblioteka Terana u Bandar Ebanu jedna je od najvećih na svetu. Međutim, na Minino nehajno ali promućurno razumevanje tekućih događaja, bilo je dovoljno neobično da Kecuejn istraži odakle je došla, nadajući se da će otkriti roditelje na nekom dobrom položaju. Veze s kćerkom u Beloj kuli često dovode do toga da su ljudi naklonjeni prema drugim Aes Sedai.To ju je dovelo do Kvilina. Kecuejn mu ne veruje u potpunosti, ali joj jeste drag.

„Šta se priča po gradu?", upita Kvilin. Zaista, koji to gostioničar nosi izvezeni svileni prsluk ispod kecelje? Nikakvo čudo nije što je ljudima ta gostionica čudna. „Odakle da počnem? U poslednje vreme toga ima toliko mnogo da je skoro nemoguće sve ispratiti!"

„Počni od Alsalama", kaza Kecuejn pa srknu vino. „Kada je poslednji put viđen?"

„Po verodostojnim svedocima ili po glasinama?"

„Ispričaj mi i jedno i drugo."

„Neki niži vetrorođeni i trgovci tvrde da su u skorije vreme primili lične poruke od kralja, čak pre nedelju dana, ali ja na takve tvrdnje gledam sa sumnjom, moja gospo. Ubrzo nakon što je kraljevo... odsustvo počelo, pojavila su se lažna pisma u kojima se tvrdi da iznose njegove želje. Imao sam prilike da sopstvenim očima vidim nekoliko njegovih naređenja kojima verujem - ili makar verujem pečatu na njima - ali kralja lično? Rekao bih da je prošlo skoro pola godine otkad ga je neko pouzdano video."

„Dakle, gde je?"

Gostioničar slegnu ramenima, kao da se izvinjava. „Neko vreme smo bili sigurni da se iza njegovog nestanka krije Savet trgovaca. Oni retko kada dozvoljavaju da im kralj ne bude u vidnom polju, a uzevši u obzir sve nevolje na jugu, svi smo pretpostavili da su odveli njegovo veličanstvo na neko bezbedno mesto."

„Ali?"

„Ali moji izvori" - što je značilo: njegova žena - „više nisu uvereni u to. Savet trgovaca je u poslednje vreme u pometnji i svaki član pokušava da spreči raspad sopstvenog dela Arad Domana. Da negde drže kralja, već bi ga otkrili."

Kecuejn zakucka noktom po čaši, razdražena svim tim. Ima li onda istine u tome u šta je mladi Al’Tor ubeđen - da je neko od Izgubljenih oteo Alsalama? „Šta još?"

„Aijeli su u gradu, gospo", kaza joj Kvilin, brišući nevidljivu mrlju sa stoljnjaka.

Ona ga bezizražajno pogleda. „Nisam primetila."

On se zasmeja. „Da, da, pretpostavljam da je to očigledno, ali tačan broj Aijela u okolini je dvadeset četiri hiljade. Neki kažu da ih je Ponovorođeni Zmaj doveo ovamo samo da bi pokazao svoju moć i vlast. Napokon, ko je ikada čuo da Aijeli dele hranu? Pola sirotinje u gradu prestravljeno je i ne ide na deljenje hrane jer se boje da su Aijeli zasuli žito nekim svojim otrovima."

„Aijelski otrovi?“ Za takvu glasinu nikada ranije nije čula.

Kvilin klimnu. „Neki tvrde da je to razlog kvarenja hrane, moja gospo."

„Ali hrana se u unutrašnjosti kvarila davno pre nego što su Aijeli stigli, zar ne?"

„Da, da, naravno", odgovori Kvilin. „Ali ponekad je teško setiti se tako nečeg naspram tako mnogo pokvarenog žita. Sem toga, kvarenje se jeste znatno pogoršalo otkad je gospodar Zmaj stigao."

Kecuejn gutljajem vina prikri izraz lica. Pogoršalo se sa Al’Torovim dolaskom? Je li to glasina ili istina? Ona spusti pehar. „A druga čudna dešavanja u gradu?“, oprezno upita, ne bi li videla šta će otkriti.

„Dakle, čula si za njih?", upita Kvilin, naginjući se ka njoj. „Ljudi ne vole da govore o njima - naravno - ali moji izvori sve čuju. Mrtvorođena deca, ljudi koji umiru od padova kakvi ne bi trebalo ni modricu da naprave, kamenje koje se ruši sa zgrada i ubija žene dok trguju. Opasna vremena, moja gospo. Ne volim da širim obične glasine, ali svojim očima sam video brojke!"

Ti događaji nisu bili neočekivani sami po sebi. „Naravno, postoji ravnoteža."

„Ravnoteža?"

„Broj brakova je u porastu", kaza ona, „deca koja naleću na divlje zveri uspevaju da neozleđena pobegnu, prosjaci pod podovima svojih kuća nalaze neočekivana bogatstva. Takve stvari."

„To bi svakako bilo lepo“, zasmeja se Kvilin. „Možemo da priželjkujemo i da se nadamo, moja gospo."

„Nisi čuo za takve priče?", iznenađeno upita Kecuejn.

„Ne, moja gospo. Ako želiš, mogu da se raspitam."

„Raspitaj se." Al’Tor je ta’veren, ali Šara je u ravnoteži. Za svaku slučajnu smrt izazvanu Randovim prisustvom u gradu uvek postoji neko čudesno preživljavanje.

Šta znači ako se to urušava?

Nastavila je da postavlja određena pitanja Kvilinu, pri čemu je na vrhu njenog spiska bilo gde su članovi Trgovačkog saveta. Zna da mladi Al’Tor želi da ih sve zarobi; moglo bi biti veoma korisno kada bi ona mogla da mu obezbedi saznanja o tome gde su oni, što on ne zna. Takođe je zamolila Kvilina da sazna kakvo je stanje u drugim velikim domanskim gradovima i da je obavesti o pobunjenicima ili Taraboncima koji napadaju preko granice.

Izlazeći iz gostionice - nevoljno namičući kapuljaču dok se vraćala u sparno popodne - shvatila je da nakon Kvilinovih reči ima više pitanja nego što ih je imala kada je došla.

Izgledalo je kao da će pasti kiša. Naravno, u poslednje vreme stalno tako izgleda. Oblačno je i sumorno, s tmurnim nebom i oblacima koji su se stopili jedan s drugim obrazujući jednolični zastor. Bar je sinoć zaista pala kiša; iz nekog razloga, tad je tmurno nebo postalo podnošljivije. Kao da je to prirodnije i kao da joj omogućava da se pretvara kako stalna tmina nije još jedan znak pokreta Mračnoga. Sparušio je ljude sušom, zamrzao ih je iznenadnom zimom, a sada je izgleda rešen da ih uništi čistom potištenošću.

Kecuejn odmahnu glavom, pa lupi nazuvcima kako bi se postarala da su namaknuti kako treba, a onda izađe na blatnjavi pločnik i krenu prema pristaništu. Hoće da vidi koliko su tačne te glasine o kvarenju hrane. Jesu li se čudni događaji oko Al’Tora zaista pogoršali, ili ona to samo sebi dopušta da otkrije ono od čega strahuje?

Al’Tor. Mora se suočiti sa istinom: zabrljala je svoj odnos s njim. Naravno, šta god Al’Tor tvrdio, nikakve greške nije načinila s muškim a’damom. Ko god da je ukrao taj okovratnik, bio je izuzetno moćan i lukav. Svako ko je mogao da postigne tako nešto mogao je i jednako lako uzeti drugi muški a’dam od Seanšana. Verovatno ih imaju mnogo.

Ne, a’dam je uzet iz njene sobe da bi se posejalo nepoverenje - u to je sigurna. Možda je čak to ukradeno s namerom da se prikrije nešto drugo: povratak figurine u Al’Torove ruke. Narav mu je postala tako mračna da se ne može reći kakvo bi sve uništenje mogao pomoću toga izazvati.

Jadni, glupi dečak. Nije trebalo da se desi da mu jedna od Izgubljenih stavi okovratnik; to bi ga samo podsetilo na ono vreme kada su ga Aes Sedai tukle i utamničile. To će njen posao otežati - ako ne i onemogućiti.

To je pitanje s kojim sada mora da se suoči. Je li sada njega nemoguće spasti? Da li je prekasno promeniti ga? A ako jeste, šta ona može da učini - i da li išta može da učini? Ponovorođeni Zmaj se mora suočiti s Mračnim kod Šajol Gula. Ako do toga ne dođe - sve je izgubljeno. Ali šta ako se njegov susret s Mračnim pokaže jednako razornim?

Ne. Ne želi da poveruje kako je njihova bitka unapred izgubljena. Mora da postoji nešto što ona može učiniti kako bi promenila smer u kom se Al’Tor zaputio. Ali šta?

Al’Tor se nije poneo kao većina seljaka koji iznenada dobiju vlast; nije postao ni sebičan ni sitničav. Nije počeo da nakuplja bogatstvo, niti da se detinjasto sveti onima koji su ga u mladosti povredili. Umesto toga, mnoge njegove odluke zapravo su bile mudre - one koje nisu podrazumevale srljanje u opasnost.

Kecuejn nastavi niz pločnik, prolazeći pored domanskih izbeglica u njihovoj drečavoj odeći. Povremeno je morala da obilazi čitave skupine, koje su sedele na vlažnim balvanima, kao i logore koji su sami od sebe nicali oko ulaza u uličice ili bočnih vrata neke zgrade, koja niko ne koristi. Niko joj se nije sklanjao s puta. Šta vredi imati lice Aes Sedai ako je pokriveno? Ovaj grad je jednostavno prenaseljen.

Kecuejn uspori pored jednog reda barjaka na kojima su bila ispisana imena pristalih brodova. Pristanište je bilo odmah ispred nje, a pored njega je bilo ukotvljeno dvostruko više brodova Morskog naroda nego ranije, pri čemu su mnogi od njih bih njihova najveća plovila. Popriličan broj su bili seanšanski brodovi, verovatno oteti iz Ebou Dara prilikom nedavnog opšteg bekstva.

Pristanište je bilo prepuno ljudi koji su željno čekali žito. Gomila se gurala i urlala, ne delujući nimalo zabrinuto zbog „otrova" koje je Kvilin pominjao. Naravno, glad ume da nadvlada mnoge strahove. Lučki radnici obuzdavali su gomilu, a među njima su bili i Aijeli odeveni u smeđe kadinsore, držeći koplje i sevajući očima kako samo Aijeli znaju. Na pristaništu je izgleda bio i popriličan broj trgovaca, koji su se verovatno nadali da će obezbediti nešto deljenog žita za sebe, kako bi ga uskladištili i kasnije prodavali.

Pristanište je izgledalo prilično kao i svakog dana otkad je Al’Tor stigao u grad. Zašto li je zastala? Naježila se, kao da...

Okrenu se i vide povorku konjanika kako se proteže duž blatnjave ulice. Al’Tor je ponovo sedeo na svom crvenom pastuvu, u odeći iste boje, sa samo nešto malo crvenog veza, kao i obično; predvodio je odred vojnika, savetnike i sve više domanskih ulizica.

Izgleda da ga veoma često sreće na ulicama. Prisilila je samu sebe da ne ustupi, da ne beži u neku uličicu, mada je ipak malo više namakla kapuljaču da bi zaklonila lice. Al’Tor ničim nije pokazao da ju je prepoznao kada je projahao ispred nje. Delovao je obuzet sopstvenim teškim mislima, kao što je to često slučaj sa njim. Došlo joj je da drekne na njega kako mora da bude brži, da obezbedi krunu Arad Domana i da nastavi dalje, ali držala je jezik za zubima. Ona neće dopustiti da se bezmalo tri stotine godina života završe pogubljenjem u rukama Ponovorođenog Zmaja!

Njegova pratnja prođe. Kao i ranije, čim se okrenula od njega, učinilo joj se da je... krajičkom oka... oko njega videla tamu, nalik na previše hlada od oblaka na nebu. Ta tama nestaje kad god pogleda pravo u njega - zapravo, kad god pokuša da je vidi, ne može da je razabere. Pojavljuje se samo kada ona ne gleda pravo u njega, ili slučajno.

Za sve svoje godine nikada nije ni pročitala niti čula za tako nešto. Prestravljena je zbog toga što to vidi oko Ponovorođenog Zmaja. To je postalo veće od njenog ponosa i daleko veće od njenog neuspeha. Ne. To je oduvek bilo veće od nje. Navođenje Al’Tora nije nalik na navođenja konja u galopu, već pre kao pokušavanje navođenja orkana na pučinu!

Nikada neće moći da promeni njegov smer. On nema poverenja u Aes Sedai - i to sa dobrim razlogom. Izgleda da ni u koga nema poverenja, sem možda u Min - ali Min se oduprla svim Kecuejninim pokušajima da je umeša u celu stvar. Ta devojka je tvrdoglava skoro kao Al’Tor.

Poseta pristaništu bila je beskorisna. Razgovori sa njenim doušnicima bili su beskorisni. Ako ubrzo ne učini nešto, svi su osuđeni na propast. Ali šta? Nasloni se na zgradu iza sebe, gledajući trouglaste barjake kako se pred njom vijore prema severu. Prema Pustoši i Al’Torovom usudu.

A onda joj nešto sinu, pa ona zgrabi tu misao kao žena koja se davi u podivljalim talasima. Nije znala sa čime je to povezano, ali to joj je jedina nada.

Okrenu se u mestu i žurno zaputi putem kojim je i došla, glave pognute, jedva se usuđujući da razmišlja o tome što je namerila. To bi vrlo lako moglo da ne uspe. Ako je Al’Tor zaista savladan svojim besom onoliko koliko ona strahuje, onda mu ni to neće pomoći.

Ali ako je zaista otišao tako daleko, onda mu ništa neće pomoći. To znači da nema šta da izgubi. Ništa sem čitavog sveta.

Probijajući se kroz gomilu i povremeno gacajući po blatnjavim ulicama da bi izbegla gužvu, na kraju je stigla do zamka. Neki Aijeli ulogorili su se u logoru koji su Dobrejnovi oružnici podigli pre njegovog povlačenja. Bivakovali su svuda redom - neki u dvorištu, neki u krilima zamka, a drugi u obližnjim zgradama.

Kecuejn pođe ka krilu koje je pripadalo Aijelima i niko je nije zaustavio. Među Aijelima je uživala povlastice koje nisu date ni jednoj drugoj sestri. Zatekla je Sorileu i ostale Mudre kako razgovaraju u jednoj biblioteci. Naravno, sedele su na podu. Sorilea klimnu Kecuejn kada ova uđe. Sva je bila kost i koža, ali niko ne bi za nju pomislio da je krlika. Ne sa tim očima, na licu koje je - premda opaljeno vetrom i suncem - premlado za njene godine. Kako to da Mudre mogu da žive tako dugo, a da ne dobiju bezvremenost koja odlikuje Aes Sedai? Na to pitanje Kecuejn nije mogla da odgovori.

Zbaci kapuljaču i pridruži se Mudrima, sedajući na pod i ne obraćajući pažnju na jastučiće. Pogledala je Sorileu pravo u oči. „Nisam uspela", reče.

Mudra klimnu, kao da je isto to mislila. Kecuejn prisili sebe da ne pokazuje razdraženost.

„Nema sramote u neuspehu", kaza Bair, „kada je neko drugi kriv za taj neuspeh."

Amis klimnu. „Kar’a’karn je tvrdoglaviji od svakog muškarca, Kecuejn Sedai. Nemaš toh prema nama."

„Sramota ili toh", kaza Kecuejn, „sve će uskoro biti nebitno. Ali nešto sam smislila. Hoćete li da mi pomognete?"

Mudre se zgledaše.

„Šta si to smislila?", upita Sorilea.

Kecuejn se nasmeši pa stade da objašnjava.

Rand se osvrnu, gledajući Kecuejn kako odlazi žustrim korakom. Verovatno je mislila da nije primetio kako se krije tu, pored ulice. Plašt joj je sakrivao lice, ali ništa nije moglo da sakrije to samouvereno držanje, čak ni nezgrapna obuća. Bez obzira na to što je bila u žurbi, delovala je tako da su joj se svi nagonski sklanjali s puta.

Ona se igra s njegovom zabranom sledeći ga tako po gradu. Međutim, nije joj video lice, pa ju je stoga pustio. Verovatno je bio loš potez to što ju je proterao, ali sada ne može da ga povuče. Ubuduće će samo morati da obuzdava svoju narav. Da je umota u led, dok mu ključa duboko u grudima, dobujući kao drugo srce.

On se opet okrenu prema pristaništu. Možda nema razloga da lično proverava raspodelu hrane, ali otkrio je da postoje malčice bolji izgledi da žito stigne do onih kojima je potrebno ako svi znaju da ga on drži na oku. To su ljudi koji su predugo bih bez kralja; zaslužuju da vide kako neko upravlja svim time.

Stigavši do keja, okrenu Tai’daišara da laganim korakom pođe duž pristaništa. Pogleda Aša’mana koji je jahao pored njega. Snažnog i četvrtastog lica, vitke ratničke građe, Nef je bio vojnik u Kraljičinoj gardi Andora pre nego što ju je zgađeno napustio za vreme vladavine „lorda Gebrila". Nef je potom nekako stigao do Crne kule, pa sada nosi i mač i Zmaja.

Rand će verovatno na kraju morati ili da pusti Nefa da se vrati svojoj Aes Sedai - on je bio među prvima koji su bili vezani - ili da je dovede sebi. Nikako nije želeo da mu još jedna Aes Sedai bude u blizini, premda je Nelavejra Demasijelin, inače Zelena, bila manje-više prijatna, kakve Aes Sedai znaju da budu.

„Nastavi", kaza Rand Nefu dok su jahali. Taj Aša’man je prenosio poruke i ugovarao sastanke sa Seanšanima i Bašerom.

„Pa, milostivi", reče Nef, „to mi samo osećaj govori, ali mislim da neće prihvatiti Katar za sastajalište. Svaki put kada lord Bašer ili ja pomenemo to mesto, postanu teški i krenu da tvrde kako moraju da traže dalja uputstva od Kćeri Devet meseca. Po njihovim glasovima reklo bi se da će ta uputstva glasiti da je to mesto neprihvatljivo."

Rand mu tiho odgovori: „Katar je ničija zemlja, niti u Arad Domanu, niti duboko u seanšanskim zemljama."

„Znam, milostivi. Pokušali smo. Dajem vam reč da smo pokušali."

„U redu", reče mu Rand. „Ako su već toliko tvrdoglavi u vezi s tim, odabraću drugo mesto. Vrati se kod njih i saopšti im da ćemo se sastati u Falmeu." Iza njih Flin tiho zazvižda.

„Milostivi", zausti Nef, „to je dobrano unutar seanšanskih granica."

„Znam", odgovori Rand, krajičkom oka gledajući Flina. „Ali to mesto ima... izvestan istorijski značaj. Bićemo bezbedni; ti Seanšani su kruto vezani svojom čašću. Neće nas napasti ako stignemo pod mirovnim barjakom."

„Jesi li siguran?" tiho ga upita Nef. „Milostivi, ne dopada mi se kako me gledaju. Svi do jednog me gledaju s prezirom. S prezirom i sažaljenjem, kao da sam neko izgubljeno pseto koje traži otpatke iza gostionice. Plamen me spalio, ali muka mi je od toga."

„Moj gospodaru, oni njihovi okovratnici su im stalno pri ruci", javi se Flin. „Bez obzira na primirje, svrbeće ih ruke da ih svima nama stave oko guše."

Rand sklopi oči, držeći bes u sebi, osećajući kako slani vetar s pučine duva preko njega. Otvori oči i zagleda se u nebo okovano tmurnim oblacima. Ne želi da razmišlja o okovratniku oko svog vrata i o svojoj šaci koja davi Min. To je prošlost.

Sada je tvrđi od čelika. Niko ne može da ga slomi.

„Moramo da sklopimo mir sa Seanšanima", kaza. „Bez obzira na sve razlike."

„Razlike?", upita Flin. „Milostivi, ne bih rekao da se to može nazvati razlikama. Hoće da nas porobe sve do jednog, a možda i da nas pogube. Još misle da nam i jednima i drugima čine uslugu!“

Rand ga pogleda pravo u oči. Flin se nije bunio; niko nije odaniji od njega. Ali Rand svejedno učini da se on pokunji i pogne glavu. Razdor se ne može trpeti. Razdor i laži doveli su ga do okovratnika. Toga više neće biti.

„Izvinjavam se, moj gospodaru", naposletku mu reče Flin. „Plamen me spalio ako Falme nije odličan izbor! Svi će od straha zuriti u nebo, pazi šta ti kažem."

„Idi sada s porukom, Nefe", reče mu Rand. „Hoću da se ovo završi."

Nef klimnu, pa okrenu konja i kasom se udalji od povorke, a omanja skupina aijelskih stražara mu se pridruži. Čovek može da Putuje samo s mesta koje dobro poznaje, pa zato nije mogao jednostavno da ode s pristaništa. Rand nastavi da jaše, uznemiren ćutanjem Lijusa Terina. Luđak je u poslednje vreme neobično povučen. Randu bi trebalo da je drago zbog toga, ali zapravo je uznemiren. To ima nekakve veze sa onom neznanom silom koju je Rand dodirnuo. I dalje mu se često dešavalo da čuje luđaka kako jeca, prestravljeno mrmljajući sebi u bradu.

„Rande?"

Okrenu se, pošto nije čuo približavanje Ninaevinog konja. Bila je u zelenoj haljini smelog kroja, skromnoj po domanskim merilima, ali i dalje daleko oskudnijoj nego bilo šta što bi i pomislila da obuče u vreme kada je još bila u Dvema Rekama.

Ima pravo da se menja, pomisli Rand. Šta je oskudnije odevanje naspram činjenice da sam ja naredio progonstva i pogubljenja?

„Šta si odlučio?" upita ga ona.

„Sastajemo se s njima u Falmeu“, kaza joj on.

Ona nešto promrlja.

„Nisam te čuo?", reče joj on.

„O, samo sam rekla da si vunoglava budala", odvrati mu ona, prkosno ga gledajući pravo u oči.

„Falme će im odgovarati*', odgovori Rand.

„Da“, kaza ona. „Tako ćeš im u potpunosti biti u šakama."

„Ninaeva, ne mogu da čekam", kaza on. „Jeste da je ovo opasan potez, ali moram se odvažiti na njega. Međutim, čisto sumnjam da će napasti."

„Jesi li i poslednji put sumnjao?", upita ona. „Kada su ti spalili šaku?"

On pogleda svoj patrljak. „Malo je verovatno da će ovoga puta neki Izgubljeni biti s njima."

„Možeš li biti siguran u to?"

On je pogleda pravo u oči, a ona mu uzvrati, ne skrećući pogled, što u poslednje vreme kao da veoma malo ljudi može. Naposletku, on odmahnu glavom. „Ne mogu biti siguran u to."

Ona frknu u odgovor, time nagoveštavajući da je u toj raspravi pobedila. „Pa, samo ćemo morati da budemo oprezniji nego inače. Možda će se oni osećati nelagodno zbog sećanja na poslednji put kada si bio u Falmeu."

„Nadam se", odgovori on.

Ona promrmlja sebi nešto u bradu, ali nije je čuo. Ninaeva nikada neće biti sjajna Aes Sedai; suviše je slobodna sa svojim osećanjima, a naročito sa svojom naravi. Rand to nije smatrao manom; s Ninaevom makar uvek zna na čemu je. Ona je užasna kada je reč o igranju igara, zbog čega je dragocena. Veruje joj. Ona je jedna od tek nekolicine.

Verujemo joj, zar ne?, upitao ga je Lijus Terin. Možemo li?

Rand nije odgovarao. Završio je obilazak pristaništa. Ninaeva je ostala pored njega. Delovala je neraspoloženo, mada Rand nije znao zašto. Pošto je Kecuejn prognana, Ninaeva može da igra ulogu njegovog glavnog savetnika. Zar joj nije drago zbog toga?

Možda je zabrinuta zbog Lana. Kada se Rand okrenu da povede povorku nazad prema središtu grada, upita je: „Jesi li čula nešto od njega?"

Ninaeva ga ošinu pogledom. „Koga?"

„Znaš koga“, odgovori Rand, jašući pored niza jarkocrvenih barjaka, koji su se njihali povrh jednog reda kuća, gde su živeli potomci samo jedne porodice.

„Njegovi postupci tebe se ne tiču", odvrati Ninaeva.

„Ninaeva, mene se čitav svet tiče." On je pogleda. „Zar se ne slažeš?"

Ona otvori usta, nesumnjivo da bi se brecnula na njega, ali pokoleba se kada ga pogleda u oči. Svetlosti, pomislio je, videvši bojazan na njenom licu. Sada to mogu i Ninaevi da uradim. Šta li to vide kada me pogledaju? Zbog tog pogleda u njenim očima, uplašio se samoga sebe.

„Lan će biti dobro", kaza mu Ninaeva, skrećući pogled.

„Zaputio se u Malkijer, zar ne?"

Ona pocrvene.

„Pre koliko vremena?", upita Rand. „Nije već stigao do Pustoši, zar ne?" Oslobođen da sledi ono što vidi kao svoju dužnost i usud, Lan će se potpuno sam zaputiti pravo u Malkijer. Kraljevstvo - njegovo kraljevstvo - koje je pre više decenija Pustoš progutala, kada je on bio novorođenče.

„Dva ili ti meseca", odgovori ona. „Možda malo duže. Jaše ka Šijenaru, da stane u Procep, makar to morao da učini sam."

„Želi osvetu", tiho kaza Rand. „Da osveti ono što ne može da se odbrani.“

„On vrši svoju dužnost!", odvrati Ninaeva. „Ali., brinem se zbog njegove ishitrenosti. Uporno je tražio od mene da ga odvedem u Krajine, pa sam to i učinila. Ali ostavila sam ga u Saldeji. Želela sam da bude što je dalje moguće od Procepa. Moraće da pređe preko teško prohodnog zemljišta da bi stigao tamo gde se zaputio."

Rand oseti studen u sebi kada pomisli na Lana kako jaše prema Procepu. U suštini - u smrt. Ali ništa ne može da učini u vezi s tim. „Žao mi je, Ninaeva", reče joj, premda to nije osećao. U poslednje vreme mu je teško da oseća bilo šta.

„Zar misliš da sam ga poslala samog?", prasnu ona. „Obojica ste vunoglavi! Postarala sam se da dobije sopstvenu vojsku, premda je ne želi."

Ona je sasvim u stanju da učini nešto tako. Možda je poslala upozorenje u Lanovo ime preostalim Malkijercima. Lan je čudna mešavina; odbio je da digne barjak Malkijera, ili da se proglasi njegovim kraljem, jer se bojao da će svoje preživele zemljake povesti u smrt. Ali savršeno je voljan da lično jaše u tu smrt, sve u ime časti.

Da li ja to činim?, pomislio je Rand. Da li ja jašem u smrt u ime časti? Ali ne, ovoje nešto drugo. Lan ima izbora. Nema proročanstava koja kažu da će Lan poginuti, šta god taj čovek pretpostavlja o svojoj sudbini.

„Svejedno bi mu pomoć koristila", nelagodno reče Ninaeva. Uvek joj je nelagodno kada moli za pomoć. „Njegova vojska će biti mala. Čisto sumnjam da će dugo izdržati protiv Troloka."

„Da li će on napasti?“, upita je Rand.

Ninaeva se pokoleba. „Nije kazao", odgovori. „Ali da - mislim da hoće. Rande, on misli da ti ovde traćiš vreme. Ako stigne i sakupi vojsku, pa zatekne Troloke kako se prikupljaju kod Tarvinovog procepa... da, mislim da će napasti."

„Onda će zaslužiti šta god da dobije, zato što je odjahao sam", odgovori Rand, Ninaeva se namršti na njega. „Kako to možeš da kažeš?"

„Moram", tiho reče Rand. „Poslednja bitka samo što nije otpočela. Možda će se moj napad na Pustoš odigrati u isto vreme kad i Lanov. Možda i neće." Zamišljeno zastade. Ako Lan i njegova vojska, kakva god bila, napadnu neprijatelja kod Procepa... možda će to privući pažnju. Ako Rand ne napadne tu, to će iznenaditi Senku. Mogao bi da ih napadne tamo gde ne očekuju, dok su sve oči uprte u Lana.

„Da“, zamišljeno kaza Rand. „Njegova smrt bi zaista mogla da mi posluži."

Ninaeva besno razrogači oči, ali Rand nije obraćao pažnju na nju. Jedno veoma tiho mesto, duboko u njemu, bilo je prožeto brigom za svog prijatelja. On mora da zanemari tu zabrinutost, da je ućutka. Ali taj glas mu je sve vreme šaputao.

Nazvao te je prijateljem. Ne napuštaj ga.

Ninaeva je obuzdavala svoj bes, što je zadivilo Randa. „Opet ćemo razgovarati o ovome", odsečno mu kaza. „Možda nakon što ti se ukaže prilika da razmisliš o tome šta prepuštanje Lana njegovoj sudbini tačno znači."

On o Ninaevi voli da misli kao o istoj onoj ratobornoj Mudrosti koja je u Dvema Rekama stalno vikala na njega. Oduvek je izgledalo kao da se previše trudi, kao da je zabrinuta da će drugi zbog njene mladosti zanemariti njeno zvanje. Ali od tada je mnogo porasla.

Stigoše do zamka, gde je pedeset Bašerovih vojnika stražarilo pred kapijama. Oni kao jedan pozdraviše kada Rand prođe između njih. Prošao je Aijele ulogorene ispred zamka, pa sjahao kod konjušnice i premestio pristupni ključ s petlje na sedlu u poveći džep na svom kaputu - više torbicu prikopčanu za kaput - sašiven baš za tu statuicu. Šaka koja je visoko držala kuglu dizala se iz dubina tog džepa.

Otišao je u svoju prestonu dvoranu. Sada ne može da je zove nikako drugačije, pošto su mu doneli kraljev presto. Bio je preveliki, pozlaćen i ukrašen draguljima na rukonaslonima i na naslonu iznad glave. Dragulji su štrčali kao iskolačene oči, tako da je presto delovao preterano kitnjasto, što se Randu nikada nije dopadalo. Presto nije bio u palati. Jedan od mesnih trgovaca „čuvao" ga je od nereda. Možda je razmišljao da prisvoji presto i u prenesenom značenju.

Uprkos njegovoj razmetljivosti, Rand je seo na presto, nameštajući se tako da ga pristupni ključ u džepu ne bode u bok. Gradski moćnici nisu bili sigurni šta da misle o njemu, što mu je sasvim odgovaralo. Nije se proglasio kraljem, ali njegove vojske su zauzele prestonicu. Govori o povratku Alsalama, ali sedi na njegovom tronu kao da na to ima pravo. Nije se uselio u dvor. Želeo je da ne znaju na čemu su.

Zapravo, još ništa nije odlučio. Mnogo će toga zavisiti od današnjih izveštaja. Klimnu Ruarku kada ovaj uđe; mišićavi Aijel odgovori isto tako. Rand onda siđe s prestola i on i Ruark sedoše na okrugli ćilim izrađen u bojama koje su se vrtložile i postavljen ispred postolja zastrtog zelenim tepihom. Kada je prvi put to učinio, izazvao je popriličnu zapanjenost među domanskim poslušnicima i činovnicima njegovog sve brojnijeg dvora.

„Rande al’Tore, pronašli smo i zarobili još jednog od njih“, kaza mu Ruark. „Alamindra Katren krila se na posedima svog rođaka, blizu severne granice; ono što smo saznali na njenom imanju odvelo nas je pravo k njoj."

To znači da su sada četiri člana Trgovačkog saveta u njegovim rukama. „Šta je s Mešan Dubaris? Rekao si da ćeš možda i nju zarobiti."

„Mrtva je", odgovori Ruark. „Pre nedelju dana nastradala je u rukama rulje."

„Jesi li siguran u to? Možda je to laž, predviđena da te zavara."

„Nisam svojim očima video telo", odgovori Ruark. „Ali videli su ga ljudi u koje imam poverenja, i kažu da odgovara njenom opisu. Prilično sam siguran da je reč o pravom tragu."

Dakle, četvoro zarobljenih i dvoje mrtvih. To znači da valja naći još četvoro pre nego što bude imao dovoljno članova da naredi da izaberu novog kralja. To neće biti najčasniji izbor u domanskoj istoriji - pa zašto se onda gnjavi oko toga? Mogao bi da imenuje kralja, ili da uzme presto za sebe. Zašto uopšte mari za to šta Domanci smatraju ispravnim?

Ruark ga je gledao. U očima aijelskog poglavara videlo se da je zamišljen. Verovato se pitao isto to.

„Nastavi da tragaš", reče mu Rand. „Ne nameravam da uzmem Arad Doman za sebe; naći ćemo pravog kralja ili ćemo se postarati da Savet trgovaca bude okupljen kako bi mogli da izaberu novog. Nije me briga ko će to biti, sve dok nije neki Prijatelj Mraka."

„Kako kažeš, Kar’a’karne", odgovori Ruark i krene da ustane.

„Ruarče, red je važan", reče Rand. „Nemam vremena da lično zavedem red u ovom kraljevstvu. Nije nam ostalo još mnogo do Poslednje bitke." Pogleda Ninaevu, koja je prišla nekolikim Devicama u kraju male dvorane.

„Hoću da do kraja ovog meseca još četiri člana Trgovačkog saveta budu u našim rukama."

„Rande al’Tore, namećeš zahtevnu brzinu", odgovori Ruark.

Rand ustade. „Samo mi nađi te trgovce. Ovi ljudi zaslužuju da imaju vođe."

„A kralja?"

Rand baci pogled u stranu, gde je Miliser Čadmar stajala, a aijelski stražari pažljivo motrili na nju. Delovala je... iscrpljeno. Njena nekada gusta i blistava vrana kosa bila je prikupljena u punđu, očigledno jer joj je tako lakše da se stara o njoj. Haljina joj je bila i dalje skupocena, ali izgužvana, kao da je predugo nosi. Oči su joj se crvenele. I dalje beše prelepa, ali kao što bi neka slika i dalje bila prelepa da je zgužvana, pa raširena po stolu.

„Neka bi našao vode i hlada, Ruarče", kaza mu Rand u znak da može da ode.

„Neka bi našao vode i hlada, Rande al’Tore." Visoki Aijel ode, a neka od njegovih kopalja pođoše za njim. Rand duboko udahnu, pa se vrati razmetljivom prestolu i sede na njega. Prema Ruarku se ophodi s poštovanjem koje on zaslužuje. Prema ostalima... pa, i prema njima će se ophoditi kako zaslužuju.

Nagnu se napred i mahnu Miliser da priđe. Jedna Devica munu je u leđa i natera da pođe napred. Žena je delovala daleko bojažljivije nego kada je prvi put kročila pred Randa.

„Pa?", upita je on.

„Moj gospodaru Zmaju...", poče ona, osvrćući se oko sebe, kao da traži pomoć od domanskih domostrojitelja i poslušnika koji su tu stajali. Oni nisu obraćali pažnju na nju; čak je i onaj kicoš lord Ramšalan skrenuo pogled.

„Govori, ženo", zatraži Rand.

„Glasnik kog si tražio", poče ona. „Mrtav je."

Rand duboko udahnu. „A kako se to desilo?"

„Ljudi koje sam odredila da paze na njega", brzo odgovori ona, „nisam shvatala koliko se loše ponašaju prema glasniku! Ma, danima mu nisu davali vode, pa ga je uhvatila groznica..."

„Drugim rečima", kaza Rande, „ništa nisi izvukla iz njega, pa si ga ostavila u tamnici da trune, setivši ga se samo kada sam ja zahtevao da mi ga dovedeš."

„Kar’a’karne", javi se jedna Devica i istupi - veoma mlada žena, po imenu Džalani. „Zatekli smo ovu kako se sprema kao da namerava da pobegne iz grada."

Miliser vidno preblede. „Gospodaru Zmaju", zausti ona. „Trenutak slabosti! Ja...“

Rand joj mahnu da umukne. „Šta sada da radim s tobom?"

„Milostivi, trebalo bi da bude pogubljena!" javi se Ramšalan, željno istupajući.

Rand ga namršteno pogleda. Nije tražio odgovor. Vižljast i sa onim tankim crnim domanskim brčićima, Ramšalan je imao istaknut nos, što je možda nagoveštavalo nekog pretka iz Saldeje. Nosio je besmisleni kaput na kom su se smenjivale plava, narandžasta i žuta boja, a ispod kaputa na rubovima rukava virila je bela čipka. Izgleda da se neki pripadnici domanskih viših slojeva tako oblače. Na njegovim naušnicama bilo je znamenje njegove kuće, a na obrazu je nosio lažni crni mladež u obliku ptice u letu.

Rand zna mnogo takvih ljudi - dvorjana s premalo mozga, ali previše porodičnih veza. Plemićki život kao da ih koti, kao što se u Dvema Rekama uzgajaju ovce. Ramšalan mu naročito ide na živce zbog unjkavog glasa i željne spremnosti da izda sve ostale kako bi mu se umilio.

Ipak, takvi ljudi umeju da budu od koristi. Povremeno. „Šta misliš, Miliser?" zamišljeno upita Rand. „Da li da te pogubim zbog izdaje, kako ovaj čovek predlaže?"

Nije jecala, ali očigledno je bila prestravljena, a ruke su joj se tresle dok ih je pružala, ne trepćući razrogačenim očima.

„Ne", naposletku kaza Rand. „Potrebna si mi za izbor novog kralja. Šta vredi što po celoj zemlji tražim tvoje sadrugove ako krenem da ubijam članove Saveta koje sam već pronašao?"

Ona odahnu, a napetost iščile iz njenih ramena.

„Bacite je u istu onu tamnicu u kojoj je zatočila kraljevog glasnika", kaza Rand Devicama. „Postarajte se da ne doživi istu sudbinu - makar dok ne završim s njom."

Miliser vrisnu u očajanju. Vrištala je dok su je Device vukle iz dvorane, ali Rand je već zaboravio na nju. Ramšalan je.to sa zadovoljstvom gledao; izgleda da ga je nekoliko puta javno uvredila. Bar joj to ide u prilog.

„Ostali članovi Trgovačkog saveta", obrati se Rand velikodostojnicima. „Je li iko od njih imao dodira s kraljem?"

„Ne u vreme skorije nego pre četiri ili pet meseci, milostivi", odgovori jedan od njih, zdepasti Domanac velikog trbuha, po imenu Noreladim. „Mada ne znamo za Alamindru, budući da je ona skoro... pronađena."

Možda će ona imati neke vesti, mada mu se čini da je veoma teško da ona ima bolji trag od glasnika koji tvrdi da ga je poslao lično Alsalam. Plamen spalio tu ženu zbog toga što ga je pustila da umre!

Ako je Grendal poslala tog glasnika, odjednom se javio Lijus Terin, nikada mi ne bi pošlo za rukom da ga slomim. Ona je previše dobra s Prinudom. Lukava je, lukava je.

Rand se pokoleba. To je dobra primedba. Ako je taj glasnik zaista bio podvrgnut Prinudi, slabi su izgledi da bi mogao da oda gde se ona nalazi. Jedino da se mreža Prinude podigla s njega, a to bi zahtevalo sposobnost Lečenja koja prevazilazi Randovo umeće. Grendal je oduvek dobro prikrivala svoje tragove.

Ali on nije siguran da je ona u zemlji. Da je mogao da nađe glasnika i Prinudu na njemu, to bi mu bilo dovoljno. „Hoću da razgovaram sa svima koji tvrde da su dobili poruku od kralja", kaza. „Sa ostalima u gradu koji su možda imali nekakvog dodira s njim."

„Biće pronađeni, gospodaru Zmaju“, reče kicoš Ramšalan.

Rand rasejano klimnu. Ako je Nef ugovorio sastanak sa Seanšanima, kako se nadao, onda će ubrzo nakon toga moći da ode iz Arad Domana. Nada se da će ih ostaviti s kraljem i da će pronaći i ubiti Grendal - ali zadovoljiće se mirovnim sporazumom sa Seanšanima i hranom za ovaj narod. Ne može svima rešiti ono što ih muči. Sve što može jeste da suzbije te njihove muke na dovoljno vremena da pogine kod Šajol Gula.

I da onda ostavi svet da se nakon njegove smrti opet slomi. On stisnu zube. Već je protraćio previše vremena brinući zbog nečega što ne može da popravi.

Da li zato ne želim da proglasim ko će biti domanski kralj?, pomislio je. Nakon moje smrti, taj će čovek izgubiti sav ugled, a Arad Doman će se vratiti na početak. Ako za sobom ne ostavim kralja koji ima podršku trgovaca, onda u suštini prepuštam ovo kraljevstvo Seanšanima čim umrem.

Tako mnogo toga valja dovesti u ravnotežu. Tako mnogo muka. Ne može sve da ih popravi. Ne može.

„Rande, ne odobravam ovo“, reče mu Ninaeva, koja je prekrštenih ruku stajala pored vrata. „A mi nismo završili razgovor o Lanu.“

Rand nehajno odmahnu rukom.

„Rande, on ti je prijatelj", reče mu Ninaeva. „Svetlosti! A šta je s Perinom i Metom? Znaš li gde su oni? Znaš li šta je s njima?"

Boje se uskomešaše pred njegovim očima, otkrivajući mu sliku Perina kako s Galadom stoji pored jednog šatora. Šta Perin ima da traži ni manje ni više nego s Galadom? A kada se Elejnin polubrat pridružio Belim plaštovima? Boje se opet uskomešaše i pretvoriše u Meta, kako jaše ulicama nekog dobro poznatog grada. Dobro poznatog grada. Kaemlina? Tom je tamo s njim.

Rand se namršti. Osećao je kako ga Perin i Met iz daljine vuku. To su njihove ta’verenske prirode, koje pokušavaju da ih okupe. Obojica moraju da budu s njim u Poslednjoj bici.

„Rande?“, zapita ga Ninaeva. „Zar nećeš da mi odgovoriš?"

„U vezi s Perinom i Metom?", upita Rand. „Živi su."

„Otkud znaš?"

„Jednostavno znam." Uzdahnu, pa odmahnu glavom. „I bolje bi im bilo da ostanu živi. Biće mi potrebna obojica pre nego što ovome dođe kraj."

„Rande!", prekori ga ona. „Oni su ti prijatelji!"

„Ninaeva, oni su niti u Šari", odvrati joj on ustajući. „Gotovo da ih više ne poznajem, a pretpostavljam da bi oni isto to rekli u vezi sa mnom.“

„Zar ti nije stalo do njih?“

„Stalo?“, Rand siđe niz stepenice postolja koje je nosilo njegov presto. „Stalo mi je do Poslednje bitke. Stalo mi je do sklapanja mira sa onim Seanšanima, Svetlost ih spalila, tako da mogu da prestanem da se bakćem s njihovim zadevicama i da se posvetim pravoj bici. Naspram tako nečeg, dva mladića iz mog malog sela potpuno su beznačajna."

On je pogleda pravo u oči, izazivajući je. Ramšalan i ostali poslušnici tiho se povukoše, ne želeći da se nađu između njegovog i Ninaevinog pogleda.

Ona je bila nema, mada joj je lice poprimilo izraz duboke tuge. „O, Rande“, naposletku mu kaza. „Ne možeš ovako. Ta čvrstina u tebi na kraju će te skršiti."

„Činim ono što moram", odvrati on, osećajući kako ga obuzima bes. Zar će doveka slušati kukanje o svojim odlukama?

„Rande, ne moraš ovo da činiš", reče mu ona. „Na kraju ćeš uništiti sebe. Ti ćeš..."

Randa savlada bes. Munjevito se okrenu u mestu i upre prst u nju. „Hoćeš li da završiš kao Kecuejn, je li, Ninaeva?" zaurla. „Neću da se igrate mnome! Toga mi je dosta. Daj mi savet kada ti to tražim, a ostatak vremena nemoj da mi soliš pamet!“

Ona ustuknu, a Rand stisnu zube i prisili sebe da obuzda svoj bes. Spusti ruku, ali shvati da je nagonski krenuo da uhvati pristupni ključ u džepu na svom boku. Ninaevin pogled bio je uprt u njega, očiju razrogačenih, pa je Rand lagano primorao sebe da skloni ruku od statuice.

Iznenadilo ga je to što je zaurlao. Mislio je da je obuzdao svoju narav. Suzbio je bes, što mu je bilo iznenađujuće teško. Okrenu se i besnim koracima krenu da izađe iz sobe, širom otvarajući vrata, a njegove Device pođoše za njim. „Danas više nema prijema", reče poslušnicima koji pokušaše da ga slede. „Idite i radite šta sam vam rekao! Potrebni su mi ostali članovi Saveta trgovaca. Odlazite!

Svi se razbežaše, tako da su samo Aijeli ostali da ga čuvaju dok je išao ka odajama koje je u tom zamku odabrao za sebe.

Još malo. Samo još malo mora da održava stvari u ravnoteži. A onda sve može da se završi. Shvatio je da je počeo da se raduje tom kraju koliko i Lijus Terin.

Obećao si da ćemo umreti, reče mu Lijus Terin između jecaja.

Jesam, odgovori mu Rand. I hoćemo.