Oluja na obzorju

45 Kula stoji

Egvena je lagano hodala kroz pobunjenički tabor, odevena u grimiznu haljinu čija je suknja bila razdeljena za jahanje. Boja njene haljine privukla je poprilično iznenađenih pogleda. Uzevši u obzir sve što je Crveni ađah učinio, nije bilo verovatno da će te Aes Sedai ikada više nositi tu boju. To su primetile čak i služavke u logoru, pa su počele da prodaju svoje crvene ili modre haljine, ili da ih seku u krpe.

Egvena je baš tražila grimiznu. Sestre u Kuli stekle su naviku da nose isključivo boju svog ađaha, što je samo pomoglo raspirivanju podela. Premda je dobro ponositi se svojim ađahom, opasno je pretpostavljati kako ne možeš da veruješ onima koje nose druge boje. Egvena pripada svim ađasima. Danas crvena boja za nju označava mnogo toga. Predstojeće ponovo ujedinjenje s Crvenim ađahom. Podsetnik na podelu koja se mora prevazići. Znamenje krvi koja će biti prolivena - krvi dobrih ljudi, koji se bore da odbrane Belu kulu.

Krv mrtvih Aes Sedai koje su pre manje od sat vremena obezglavljene po Egveninom naređenju.

Sijuan je pronašla njen prsten Velike zmije; baš joj je prijalo što joj je opet na prstu.

Nebo je bilo sivo kao železo, a kroz vazduh se pronosio miris prašine, koja je pratila užurbanost u logoru. Žene su žurno prale odeću, kao da kasne s pripremama svojih poslodavaca za neku proslavu. Polaznice su trčale - doslovno trčale - s jednog časa na drugi. Aes Sedai su prekrštenih ruku stajale i streljale pogledima sve koji nisu pratili taj žustar korak.

Osećaju današnju napetost, pomislila je Egvena. I ne mogu a da ne budu razdražene zbog toga. Prethodna noč donela je seanšanski napad, posle kog je usledio povratak Amirlin, koja je jutro provela čisteči Aes Sedai. A sada je došlo popodne, a s njim dobovanje ratnih doboša.

Čisto je sumnjala da je Brinov logor u takvom stanju. Brin je zacelo pripremio svoje ljudstvo za napad; verovatno je mogao da napadne Belu kulu u svakom trenutku bilo kog dana od početka opsade. Njegovi vojnici odlučiće ishod ovog rata. Egvena neće narediti da njene Aes Sedai jašu u bitku, zaobilazeći svoje zavete da ne koriste Moć za ubijanje. Čekaće tu i odlaziće samo da bi Lečile.

Ili da bi bile pozvane ako se sestre iz Bele kule zaista priključe bici. Svetlost dala da Elaida uvidi mudrost u tome da se to zabrani. Biće to zaista crn dan ako Aes Sedai primene Moć jedna protiv druge.

Može li ovaj dan biti crnji?, pitala se Egvena. Mnoge Aes Sedai kraj kojih je prolazila u logoru gledale su je sa strahopoštovanjem i s malčice užasa u očima. Nakon dugog odsustva, Amirlin se vratila - i sa sobom donela uništenje i sud.

Preko pedeset Crnih sestara umireno je, pa pogubljeno. Egvena je osećala mučninu svaki put kada bi pomislila na te smrti. Šerijam kao da je osećala olakšanje kada je došao red na nju, premda je ubrzo počela da se otima, jeca i očajava. Priznala je nekoliko uznemirujućih zločina, kao da se nada da će joj njena spremnost da progovori obezbediti pomilovanje.

Položili su joj glavu na panj i odrubili je, baš kao i ostalima. Taj prizor beše urezan u Egvenin um - njena nekadašnja Čuvarka leži glave pribijene uz panj, plave tkanine i plamenoriđe kose iznenada okupanih toplom zlatnom svetlošću, koja je granula kada se jedan tanji deo oblaka pomerio ispred sunca. A onda je srebrnasta sekira pala i odsekla joj glavu. Možda će Šara biti blagonaklonija prema njoj kada joj sledeći put bude dopušteno da ima nit u velikoj potki. Ali možda i neće. Smrt nije beg od Mračnoga. Šerijamin užas na kraju nagoveštao je da je ona možda upravo to i mislila kada joj je sekira odsekla glavu.

Sada je Egvena u potpunosti shvatala kako Aijeli mogu da se smeju običnim batinama. Kamo sreće da može provesti nekoliko dana ispod batine, umesto što je morala da naredi pogubljenje žena koje su joj bile drage i s kojima je sarađivala!

Neke Predstavnice zalagale su se za ispitivanje umesto za pogubljenje, ali Egvena je bila čvrsta u svojoj nameri. Pedeset žena je previše da bi se moglo staviti pod štit i pod stražu, a sada kada znaju da umirivanje može da se Izleči, ni to nisu mogle da primene. Ne - u prošlosti se pokazalo u kojoj meri pripadnice Crnog mogu da budu skliske i opasne, a Egveni je dosta da se brine zbog onoga što bi moglo da se dogodi. Iz onoga što se desilo s Mogedijen, naučila je da pohlepa ima svoju cenu, pa makar to bila pohlepa za saznanjima. Ona i ostale bile su previše željne - previše gorde na svoja „otkrića" - da bi rešile svet jedne od Izgubljenih.

Pa, ona neće dopustiti da dođe do slične greške. Zakon je poznat, Dvorana je donela presudu - a to nije bilo učinjeno u tajnosti. Verin je umrla da bi stala u kraj tim ženama, a Egvena će se postarati da njena žrtva nešto znači.

Postigla si veliku stvar, Verin. Veoma veliku. Sve Aes Sedai u logoru bile su primorane da ponovo polože Tri zaveta, a otkrivene su samo tri pripadnice Crnog pored onih koje je Verin navela. Njeno istraživanje bilo je temeljno.

Zaštitnici Crnih su pod stražom. Moraće kasnije da ih razvrstaju, kada bude bilo vremena da se oni koji su zaista Crni razdvoje od onih koji su samo pobesneli zbog toga što su izgubili svoje Aes Sedai. Većina njih potražiće smrt - čak i oni nevini. Možda će moći da ubede nevine Zaštitnike da ostanu u životu dovoljno dugo da bi se bacili u Poslednju bitku.

Skoro dvadeset Crnih sestara s Verininog spiska pobeglo je iako je Egvena preduzela sve moguće mere predostrožnosti. Nije bila sigurna kako su saznale šta se dešava. Brinovi stražari primetih su neke slabije kako pokušavaju da pobegnu i vojnici su izginuli pokušavajući da ih uspore u tome - ali mnogo njih je svejedno pobeglo.

Nema svrhe plakati nad tim. Pedeset Crnih je mrtvo; to je pobeda. Užasavajuća - ali svejedno pobeda.

I tako je ona hodala kroz logor, u crvenoj haljini i čizmama, a smeđa kosa vijorila joj se na vetru privezana grimiznim trakama - koje su označavale potoke krvi koju je ona prolila pre manje od sat vremena. Ne krivi sestre oko sebe zbog prikrivenih pogleda, brige i straha. Niti zbog njihovog poštovanja. Ako je ikada bilo neke sumnje da je Egvena Amirlin, ta sumnja je raspršena. Prihvataju je i boje je se. A ona više nikada neće opet biti u potpunosti deo njih. Odvojena je od njih i to će zanavek ostati.

Jedna prilika u plavom odlučno je prolazila između šatora i približavala se Egveni. Dostojanstvena žena pade u odgovarajući naklon, mada Egvena nije zastala kako bi joj omogućila da poljubi njen prsten Velike zmije, pošto su hodale tako brzo. „Majko", poče Lelejna, „Brin javlja da je sve spremno za napad. Kaže da su zapadni mostovi izvanredna tačka za napad, mada predlaže da se kapije iskoriste kako bi se odredi njegovih ljudi poslali iza bojnih redova Bele kule. Pita je li to izvodljivo.“

To nije koriščenje Moći kao oružja, ali jeste blizu. To je tanana razlika - ali biti Aes Sedai svodi se na tanane razlike. „Reci mu da ću sama otvoriti kapiju", odgovori ona.

„Izvrsno, majko", kaza joj Lelejna, pa nakloni glavu kao savršeno odana potčinjena. Izvanredno je kako se ponašanje te žene prema Egveni brzo promenilo. Mora da je shvatila kako joj jedino preostaje da u potpunosti priđe Egveni i da se odrekne svih svojih pokušaja da obezbedi moć za sebe. Tako neće ispasti licemer, a možda će i preko Egvene steći neki položaj. To pod pretpostavkom da Egveni pođe za rukom da se učvrsti kao moćna Amirlin.

To je dobra pretpostavka.

Lelejna mora da je bila razdražena promenom Romandine naravi. Žuta je čekala pored puta ispred njih, kao da ju je neko pozvao. Bila je u haljini boje svog ađaha, a kosa joj beše pokupljena u dostojanstvenu punđu. Pala je u naklon kada je Egvena stigla do nje i jedva da je pogledala Lelejnu, pre nego što je stala Egveni s desne strane, suprotno od Lelejne. „Majko", poče Romanda, „raspitala sam se u vezi sa onim što si tražila. Nije bilo nikakvog dodira sa sestrama poslatim u Crnu kulu. Nije bilo ni šapata."

„Zar ti to nije čudno?", upita Egvena.

„Da, majko. Trebalo bi da su se pomoću Putovanja već vratile odande. Trebalo bi da su bar poslale neki glas. Ova tišina je uznemirujuća."

Zaista uznemirujuća. Da stvari budu još gore, u tom izaslanstvu bile su Nisao, Mirela, Faolajn i Teodrin. Sve te žene zavetovale su se Egveni na vernost. Uznemirujuća podudarnost. To što su otišle Faolajn i Teodrin bilo joj je naročito sumnjivo. One su otišle navodno zato što nemaju Zaštitnike, ali sestre u logoru njih dve nisu smatrale u potpunosti Aes Sedai - mada se niko nije usuđivao da to kaže Egveni pravo u oči.

Zašto su baš njih četiri - od stotina Aes Sedai u logoru - određene za to izaslanstvo? Je li to obična slučajnost? Teško da je tako nešto verovatno. Ali šta to onda znači? Je li neko namerno poslao one odane Egveni? Ako je tako, zašto nisu poslali i Sijuan? Možda je to Šerijamino delo? Ta žena je priznala nekoliko stvari pre pogubljenja, ali ne i to.

Bilo kako bilo, nešto se dešava sa onim Aša’manima. Ona će morati da se postara za Crnu kulu.

„Majko", poče Lelejna, privlačeći joj pažnju. Plava nije ni pogledala svoju suparnicu. „Imam druge vesti."

Romanda tiho frknu.

„Govori", reče Egvena.

„Šerijam nije lagala", kaza Lelejna. „Ter’angreala koji se koriste za snove više nema. Svi su nestali."

„Kako je to moguće?" zatraži da čuje Egvena, dopustivši da joj se u rečima čuje tračak besa koji je osećala.

„Šerijam je bila Čuvarka, majko", smesta odgovori Lelejna. „Držale smo ter’angreale na jednom mestu, kao što je običaj u Beloj kuli, pod stražom. Ali... pa kakav bi razlog one koje su držale stražu imale da zabrane Šerijam da im priđe?"

„A šta misliš da je nameravala da nam kaže?", upita Egvena. „Ta krađa ne bi mogla dugo da se krije."

„Ne znam, majko", odgovori Lelejna, odmahujući glavom.

„One koje su držale stražu kažu da je Šerijam delovala... usplahireno... kada je uzela ter’angreale. To se dogodilo koliko sinoć."

Egvena stisnu zube, setivši se Šerijaminih poslednjih priznanja. Krađa ter’angreala bila je daleko od najgoreg što je spomenula. Elejna će pobesneti; prvobitni prsten bio je među ukradenim ter’angrealima, a Egvena čisto sumnja da će Sijuanin skriveni primerak biti od koristi kao uzorak. Već sadrži manu; primerci napravljeni po uzoru na njega verovatno će biti još nesavršeniji.

„Majko", tiše joj se obrati Lelejna. „Šta je sa Šerijaminom... drugom tvrdnjom."

„Da se jedna od Izgubljenih nalazi u Beloj kuli i da oponaša Aes Sedai?", upita Egvena. Šerijam je tvrdila kako je ter’angreale dala toj... osobi.

Lelejna i Romanda su nemo hodale, zureći pravo ispred sebe, kao da nisu u stanju ni da razmišljaju o toj mogućnosti.

„Da, pretpostavljam da je govorila istinu", odgovori Egvena. „Uvukli su se ne samo u naš logor, već i među plemstvo Andora, Ilijana i Tira. Zašto ne i u Belu kulu?" Nije dodala da je Verinina knjiga sadržala potvrdu prisustva jedne od Izgubljenih. Činilo joj se da je najbolje držati u tajnosti sve razmere Verininih beleški.

„Ne bih previše brinula o tome", reče Egvena. „S obzirom na napad na Kulu i na naš povratak, čini se verovatnim da će ta Izgubljena - koja god da je - smatrati pametnim da se iskrade i nađe lakšu metu za svoje spletke."

Izgleda da ta primedba nije baš utešila Lelejnu i Romandu. Njih tri stigoše do ruba logora Aes Sedai, gde su ih čekali konji, kao i veliki odred vojnika i po jedna Predstavnica iz svakog ađaha, sem Plavog i Crvenog. Plavih nije bilo zato što je Lelejna jedina preostala u logoru; razlog zašto nije bilo Crvenih bio je očigledan. Egvena je delimično i zbog toga odlučila da nosi crvenu haljinu - kao tanani nagoveštaj da bi svi ađasi trebalo da budu predstavljeni u onome što će upravo preduzeti. To je za dobro svih.

Dok se Egvena pela u sedlo, primetila je da je Gavin opet prati, s pristojne udaljenosti. Odakle se on stvorio? Nisu pričali od ranog jutra. Čim se ona popela u sedlo, popeo se i on - i dok je okretala konja da izjaše iz logora, praćena Lelejnom, Romandom, Predstavnicama i vojnicima, Gavin ju je s bezbedne udaljenosti sledio. Egvena nije znala šta da radi s njim.

Vojni logor beše mahom napušten. Šatori su bili prazni, tle izgaženo stopama i kopitarna, a u taboru gotovo da i nije bilo vojnika. Egvena prigrli Izvor čim izađoše iz svog logora, držeći ga i pripremajući tkanja za slučaj da ih neko napadne dok jašu. I dalje ne veruje da Elaida neće iskoristiti kapiju kako bi omela napad. Istina, lažna Amirlin je verovatno zauzeta posledicama seanšanskog napada. Ali takva očekivanja - poput pretpostavke da je bezbedna - zaslužna su za to što je Egvena bila zarobljena. Ona je Amirlin. Ne može da dovodi sebe u opasnost. To je izluđujuće, ali ona dobro zna da je sada došao kraj njenim samostalnim delima i postupanju kako god želi. Pre svih onih nedelja mogla je da bude ubijena, a ne samo zarobljena. Salidarska pobuna bi tada posustala, a Elaida bi i dalje bila Amirlin.

Zato je njen odred dojahao do bojnih redova ispred sela Darein. Bela kula se i dalje pušila, a širok oblak dima u prstenu se dizao iz središta ostrva, zaklanjajući beli toranj. Čak i s tolike udaljenosti, na građevini su se videle posledice seanšanskog napada. Garave rupe nalikovale su na kvarne tačke na inače zdravoj jabuci. Kula skoro da je ječala dok ju je ona gledala. Stajala je tako dugo i videla tako mnogo toga. Sada je ranjena toliko duboko da krvari i dan nakon tog događaja.

Ali i dalje stoji. Svetlost ih blagoslovila, stoji. Diže se visoko, ranjena ali čitava, upirući prema suncu skrivenom iza oblaka na nebu. Stoji prkoseći svima onima koji bi da je skrše, kako iznutra tako i spolja.

Brin i Sijuan su čekali na Egvenu iza vojske. Njih dvoje su baš neusaglašen par. Vojskovođa prekaljen u bitkama, osedeo po slepoočnicama i s licem nalik na neprobojni oklop. Snažnim licem, oštrih crta. A pored njega Sijuan, sićušna žena u bledoplavoj haljini, lica ljupkog, koja deluje dovoljno mlado da Brinu bude unuka, uprkos tome što su skoro istih godina. Sijuan se nakloni u sedlu kada Egvena priđe, a Brin pozdravi. U pogledu mu se i dalje videla uznemirenost. Izgleda da oseća sramotu zbog svoje uloge u spasavanju, mada Egvena nije ljuta na njega. On je častan čovek. Ako je bio na silu nateran da pođe kako bi pazio lakomislene Sijuan i Gavina, onda Brin zaslužuje pohvalu zbog toga što ih je sačuvao u životu.

Kada im se Egvena pridružila, primetila je da Sijuan i Brin jašu blizu jedno drugome. Da li je Sijuan napokon priznala sebi da je taj čovek privlači? I... Brin se sada nosi na izvestan dobro poznati skladan način. Bilo je to toliko neznatno da je lako moguće da joj se to samo pričinjava, ali kada se tome doda odnos između njih dvoje...

„Napokon si uzela novog Zaštitnika?", upita ona Sijuan.

Žena je pogleda ispod oka. „Jesam", odgovori.

Brin je delovao iznenađeno i malčice posramljeno.

„Generale, potrudi se koliko god možeš da je čuvaš od nevolja", reče mu Egvena, gledajući Sijuan pravo u oči. „Ona je u poslednje vreme dosta tih nevolja preturila preko glave. Nosim se mišlju da je prepustim tebi, da je iskoristiš kao pešadinca. Verujem da bi vojni poredak možda bio dobar za nju i da bi je podsetio kako ponekad poslušnost ume da bude važnija od preduzimljivosti."

Sijuan klonu, pa skrenu pogled.

„Sijuan, još nisam rešila šta ću s tobom", tišim glasom joj reče Egvena. „Ali bes mi se raspirio, a poverenje sam izgubila. Ako želiš da ti opet verujem, moraćeš da utuliš ovo prvo, a da raspiriš ono drugo."

Ona skrenu pogled sa Sijuan i premesti ga na vojskovođu, koji je delovao kao da mu je loše. Verovatno zbog toga što je primoran da oseća Sijuaninu sramotu.

„Generale, treba te pohvaliti zbog hrabrosti koju si pokazao kada si dopustio da te ona veže", kaza Egvena Brinu. „Shvatam da je sprečavati nju da upada u nevolje skoro nemoguće zaduženje, ali imam poverenja u tebe."

Vojskovođa se opusti. „Majko, daću sve od sebe", reče on, pa okrenu konja i pređe pogledom duž redova vojnika. „Trebalo bi da vidiš nešto. Ako bi htela?"

Ona klimnu glavom, pa okrenu konja i pojaha za njim niz put. Selo je u tom delu bilo kaldrmisano; seosko stanovništvo beše raseljeno, a glavna ulica zakrčena hiljadama Brinovih vojnika. Sijuan je sledila Egvenu, a za njom je išao Gavin. Lelejna i Romanda ostale su s drugim Predstavnicama kada im je Egvena mahnula. Njihova nova poslušnost pokazuje se korisnom, naročito otkad su rešile da će sada pokušavati da nadmaše jedna drugu u borbi za Egveninu naklonost. Verovatno se obe nadmeću za mesto njene nove Čuvarke, sada kada više nema Šerijam.

Vojskovođa povede Egvenu do prvih borbenih redova, a Egvena pripremi tkanje Vazduha, čisto za slučaj da neko odapne strelu u njenom smeru. Sijuan je pogleda, ali ništa ne reče na tu predostrožnost. Trebalo bi da je nepotrebna - Garda Kule nikada ne bi odapela strele na jednu Aes Sedai, čak ni u takvom sukobu. Međutim, to se već ne može reći za Zaštitnike, a nesrečni slučajevi znaju da se dese. Elaidi će baš biti zgodno ako se neka zalutala strela njenoj suparnici zarije u grlo.

Kaldrma na putu ustilknu pred kamenim pločama kada prođoše kroz Darein, a one opet ustupiše mesto mermernim ispred mosta Alinder - veličanstvene bele građevine koja je preko čitave reke vodila ka Tar Valonu. Tu je bilo ono što je Brin želeo da joj pokaže: s druge strane mosta, iza prepreke od kamenja i velikih balvana, nalazio se odred Garde Kule, s Plamenom Tar Valona na ešarpama. Nema ih više od hiljadu.

Brinov napadački odred brojao je deset hiljada vojnika.

„Znam da brojno stanje nikada nije bilo ono što nas je sprečavalo da napadnemo“, poče Brin. „Ali Garda Kule trebalo bi da je u stanju da na bojno polje izvede više ljudi nego što se tamo nalazi, naročito s ljudima iz grada pozvanim u vojnu službu. Čisto sumnjam da su sve ove mesece proveli rezbareči drvene klinove pored vatre i prisećajući se starih dobrih vremena. Ako Čubajn ima zrnce mozga, obučavao je nove vojnike."

„Pa gde su onda svi oni?“, upita Egvena.

„Samo Svetlost zna, majko", reče Brin i odmahnu glavom. „Izgubićemo nešto ljudi probijajući se pored onog odreda, ali ne mnogo. Potući ćemo ih do nogu."

„Zar je moguće da su im Seanšani naneli toliko štete?"

„Ne znam, majko", odgovori Brin. „Sinoć je bilo gadno. Mnogo vatre, mnogo poginulih. Ali moja ocena je da su nastradali u stotinama, a ne u hiljadama. Možda Garda Kule raščišćava ruševine i gasi požare, ali mislim da bi oni ipak okupili više vojske kada sam počeo da prikupljam svoje snage na ovom mestu. Pogledao sam one momke tamo durbinom i primetio poprilično zamućenih i crvenih očiju."

Egvena je zamišljeno sedela na konju - i bilo joj je drago zbog povetarca koji je duvao s reke, nizvodno. „Generale, niste dovodili u pitanje to je li ovaj napad pametan."

„Majko, nemam naviku da preispitujem naređenja."

„A kada bi vas neko pitao šta mislite o tome?"

„Pitao?" odgovori Brin. „Pa, napad ima taktičkog smisla. Izgubili smo prednost koju nam je pružalo Putovanje, a ako naš neprijatelj može da se snabdeva kada god hoće i da šalje izaslanike gde god hoće, čemu onda opsada? Vreme je da napadnemo, ili da se pokupimo i odemo."

Egvena klimnu - ali svejedno se pokoleba. Taj zlokobni dim na nebu, obogaljena Kula, prestravljeni vojnici bez pojačanja. Sve to kao da je upozorava na nešto.

„Generale, koliko možemo da čekamo pre nego što baš moramo da napadnemo?“, upita ona.

On se namršti, ali ništa je ne zapita, več baci pogled ka nebu. „Več je kasno. Možda sat vremena? Nakon toga če biti previše mračno. Pošto smo u ovolikoj brojčanoj nadmoči, radije ne bih da svemu ovome dodajem nasumičnost noćne bitke.“

„Onda ćemo sačekati sat vremena", naredi Egvena i sede. Ostali su delovali zbunjeno, ali ni reč nisu kazali. Amirlin Tron je rekla svoje.

Štali ona to čeka? Šta joj nagon govori? Egvena je razmišljala o tome dok je vreme prolazilo, na kraju shvativši zbog čega je zastala. Kada se taj potez povuče, više nema povratka. Bela kula je prethodne noći propatila; bilo je to prvi put da je neki neprijatelj iskoristio Jednu moć protiv nje. Egvenin napad biće još jedan prvi put: prvi put da su jedne Aes Sedai povele vojsku u bitku protiv drugih Aes Sedai. Ranije jeste bilo borbi između zavađenih strana u Kuli; sukoba između ađaha, koji su znali da budu i krvavi, kao ono što se desilo nakon Sijuaninog svrgavanja. Tajne istorije pominju takve događaje.

Ali nikada se nije dogodilo da se podele prošire van Kulinih dveri. Nikada se nije desilo da Aes Sedai povedu vojsku preko tih mostova. Ako bi sada došlo do toga, taj bi događaj zanavek obeležio Egvenino vreme provedeno na položaju Amirlin. Šta god drugo postigla u životu, to će verovatno biti u senci današnjeg dana.

Nadala se da će osloboditi i ujediniti. Umesto toga, posvetiće se ratu i pokoravanju. Ako već mora biti tako, onda će izdati zapovest. Ali ipak želi da sačeka do poslednjeg mogućeg trenutka. Ako to znači da će provesti sumornih sat vremena pod oblačnim nebom, dok konji frkću osećajući napetost svojih jahača - neka bude i tako.

Brinovih sat vremena došlo je i prošlo. Egvena se kolebala još malo - onoliko dugo koliko je smela. Jadnim vojnicima na drugoj strani mosta nije došlo nikakvo pojačanje. Oni su samo odlučno zurili iza svojih malih prepreka.

Egvena se nevoljno okrenu da izda zapovest.

„Gle!“ Brin se nagnu napred u sedlu. „Šta je ovo?“

Egvena se opet okrenu prema mostu. U daljini, jedna jedva vidljiva povorka dolazila je niz put. Je li zaista predugo čekala? Da li je Bela kula poslala pojačanja? Hoće li njena tvrdoglava nevoljnost njene ljude stajati života?

Ali ne. To nisu bili vojnici, već žene u suknjama. Aes Sedai!

Egvena diže ruku da zaustavi ma kakve moguće napade njenih vojnika. Povorka je dojahala pravo do prepreka koje je Garda Kule postavila. Trenutak kasnije, jedna žena u sivoj haljini izađe ispred zapreke, praćena jednim jedinim Zaštitnikom. Egvena začkilji, pokušavajući da joj razazna lik, a Brin joj žurno pruži svoj durbin. Egvena ga zahvalno prihvati, ali već je prepoznala ženu. Bila je to Andaja Fore, jedna od novih Predstavnica u Dvorani, izabranih nakon podele. Iz Sivog ađaha. To nagoveštava spremnost da se pregovara.

Sjaj moći okruži tu ženu, a Sijuan zasikta, zbog čega nekoliko obližnjih vojnika digoše svoje lukove. Egvena opet diže ruku. „Brine", strogo kaza. „Neću da moja strana prva odapne strelu, dok ja to ne dozvolim."

„Mirni, ljudi!", zaurla Brin. „Odraću vam kožu s leđa ako makar nategnete luk!"

Vojnici smesta spustiše svoje lukove.

Žena u daljini primeni neko tkanje koje Egvena nije mogla da razazna, a onda joj se obrati očigledno pojačanim glasom. „Želimo da razgovaramo sa Egvenom al’Ver", reče Andaja. „Je li ona prisutna?"

Egvena takođe pojača svoj glas pomoću tkanja. „Ovde sam, Andaja. Reci ostalima koje su došle s tobom da izađu kako bih mogla da ih vidim."

Za divno čudo, one poslušaše tu zapovest. Još devet žena je izašlo na most, a Egvena ih je sve odmerila od glave do pete. „Deset Predstavnica", kaza, vraćajući Brinu njegov durbin i pustivši tkanje kako bi mogla da govori a da joj glas ne bude pojačan. „Po dve iz svakog ađaha, sem Plavog i Crvenog."

„To obećava." Brin se počeša po bradi.

„Pa, možda su ovde kako bi zahtevale da se predam", primeti Egvena. „Dobro", kaza ona, opet pojačavajući glas pomoću Moći. „Šta hoćete od mene?"

„Došle smo", poče Andaja, pa se pokoleba. „Došle smo da te obavestimo kako je Dvorana Bele kule odlučila da te uzdigne na mesto Amirlin Tron."

Sijuan zgranuto i oštro uzdahnu, a Brin opsova sebi u bradu. Nekoliko vojnika promrmlja kako je to zamka. Ali Egvena samo sklopi oči. Usuđuje li se da se nada? Pretpostavljala je da je do njenog neželjenog spasavanja došlo prebrzo - ali ako su pripreme koje je obavila pre nego što su je Sijuan i Gavin odveli bile dovoljne...

„Šta je sa Elaidom?" zatraži da čuje Egvena, otvorivši oči. Glas joj je grmeo preko mosta. „Jeste li svrgle još jednu Amirlin?"

Na drugoj strani na trenutak je vladala tišina. „Dogovaraju se.“ Brin je digao svoj durbin.

Trenutak kasnije, Andaja je progovorila. „Elaida do Avrinji, Čuvarka Pečata, Plamen Tar Valona, Amirlin Tron... zarobljena je u sinoćnjem napadu. Nije poznato gde se nalazi. Pretpostavlja se da je mrtva, ili na drugi način onemogućena da izvršava svoje dužnosti."

„Tako mi Svetlosti!" Brin spusti durbin.

„Ništa više nije ni zaslužila", promrmlja Sijuan.

„Nijedna žena to ne zaslužuje", kaza Egvena Brinu i Sijuan. Rasejano se dodirnu po vratu. „Bolje da je umrla.“

„Ovo bi mogla biti zamka", kaza Brin.

„Ne vidim kako", odgovori Sijuan. „Andaja je vezana zavetima. Ona nije bila na tvom spisku Crnih, zar ne, Egvena?"

Egvena odmahnu glavom.

„Majko, ja i dalje oklevam", reče Brin.

Egvena opet izatka svoje tkanje. „Hočete li pustiti moju vojsku da uđe? Da li ćete prihvatiti ostale Aes Sedai da se vrate i ponovo ustanoviti Plavi ađah?"

„Predvidele smo te zahteve", kaza Andaja. „Biće ispunjeni."

Zavlada takav muk da se čulo samo pljuskanje talasa po obalama reke ispod mosta.

„Onda prihvatam", odgovori Egvena preko mosta.

„Majko", oprezno poče Sijuan. „Ovo je možda ishitreno. Možda bi trebalo da razgovaraš sa..."

„To nije ishitreno", Egvena pusti tkanje i oseti talas nade kako je obuzima. „Ovo je ono što smo htele." Pogleda Sijuan. „Sem toga, ko si ti da mi soliš pamet o ishitrenosti?" Sijuan spusti pogled. „Generale, pripremi ljudstvo za prelazak mosta i dovedi Predstavnice iz pozadine. Pošalji glasnike u logor Aes Sedai sa ovim vestima i postaraj se da tvoji ljudi ispred drugog mosta znaju da neće biti bitke."

„Da, majko." Brin okrenu konja i izdade nužna naređenja.

Duboko uzdahnuvši, Egvena mamuznu konja preko mosta. Sijuan promrlja ribarsku psovku i pođe za njom. Egvena je čula kako je i Gavinov konj sledi, a za njim i odred vojnika - nakon Brinovog odsečnog naređenja.

Egvena prejaha reku, dok joj se kosa uvezana crvenim trakama vijorila. Osećala se nekako neobično - na pleća joj se sručilo breme shvatanja šta su sve upravo izbegli. Međutim, to breme je ubrzo zamenio sve veći osećaj zadovoljstva i radosti.

Njena bela kobila malčice diže glavu, prelazeći svilastom grivom preko Egveninih šaka. Na drugoj strani mosta, Predstavnice su čekale, nemo i ozbiljno. Kula se uzdizala iza njih. Ranjena, okrvavljena.

Ali i dalje stoji. Svetlosti, stoji!