Oluja na obzorju

41 Izvorište moći

„Pa, veži mi maramu preko lica i nazovi me Aijelom", kaza jedan od Grinovih vojnika, klečeći pored vojskovođe na pramcu njihovog uzanog broda. „Zaista jeste tu.“

Gavin je čučao na pramcu svog čamca dok je tamna voda zapljuskivala strane. Bilo im je potrebno trinaest čamaca da ih prevezu, pa su ih tiho i s lakoćom porinuli u reku - bar kada je Sijuan Sanče završila s pregledom čamaca i proglasila ih spremnim za rečnu plovidbu. Jedva.

Na svakom čamcu bila je jedna zatamnjena svetiljka. Gavin jedva da je mogao da razazna druge čamce kako klize preko vode boje abonosa, dok vojnici u njima veslaju u skoro potpunom muku, prilazeći kamenim bedemima s jugozapadne strane Tar Valona. Bleštanje svetla na nebu im je skretalo pažnju, tako da Gavin nije mogao a da stalno ne diže pogled i gleda zmijolike zveri na trenutke obasjane ledenim belim munjama ili bleštavom grimiznom vatrom.

Bela kula kao da je bila u plamenu. Isticala se naspram noćnog neba, sva bela i crvena, ocrtana plamenom. Dim je kuljao prema ponoćnim oblacima, a vatra gorela iza mnogih prozora na Kuli. Blesak u podnožju Kule govorio je da su i okolne zgrade i drveće takođe u plamenu.

Vojnici digoše vesla iz vode kada Gavinov čamac skladno skliznu pored Brinovog, prolazeći ispod ruba drevnog grada, gde je kamen štrčao iznad reke. Gavin zbog toga više nije mogao da gleda mahnitu bitku, mada je i dalje razaznavao grmljavinu i praskove, a povremeno bi i prava kiša slomljenog kamena pala na kaldrmu, začuvši se kao neka daleka padavina.

Gavin diže svetiljku, usudivši se da je otvori tek toliko da iz nje sine tračak svetlosti. Na tom svetlu mogao je da razazna šta je to Brinov vojnik video. Ostrvo Tar Valon beše okruženo grudobranima koje su podigle ogijerske ruke prilikom prvobitne izgradnje grada; ti grudobrani su sprečavali ostrvo da se ne odranja. Baš kao većina drugih ogijerskih radova, grudobrani su bili prelepi. Ovde se kamen skladno povijao preko vode, kao beli vrh talasa koji se krši na obalu. Na prigušenom svetlu Gavinove svetiljke, donja strana tog kamenja bila je tako realistična, tako nežna, da je teško bilo oceniti gde se kamen završava a počinje reka.

U jednom od tih kamenih bedema bio je skriven procep, skoro nevidljiv čak i iz tolike blizine. Brinovi vojnici poterali su njegov čamac u taj uzani procep, koji je sa ove strane i s vrha bio u kamenu. Sijuanin čamac usledio je za njim, a Gavin je mahnuo veslačima da je slede. Procep se pretvorio u veoma uzan tunel, pa Gavin skinu zaštitu sa svoje svetiljke, primetivši da su Brin i Sijuan učinili to isto. Kamenje prekriveno lišajevima nosilo je sa obe strane belege od vodostaja. Mnogo godina je taj prolaz u potpunosti bio pod vodom.

„Verovatno je nekada bio predviđen za radnike", primeti Brin ispred njega, a glas mu odjeknu kroz vlažni tunel. Čak je i kretanje vesala po vodi bilo glasnije, kao i daleko kapanje i laptanje reke. „Da izlaze i održavaju bedeme."

„Nije me briga zašto su ga podigli", kaza Sijuan, „samo mi je drago što je i dalje tu. I užasnuta sam činjenicom da ranije nisam znala za njega. Jedna od snaga Tar Valona oduvek je bilo to da su mostovi sigurni. Da možeš da vodiš računa o tome ko ulazi i ko izlazi."

Brin tiho frknu, a taj zvuk odjeknu niz tunel. „Sijuan, ne možeš da upravljaš svime u jednom ovakvom gradu. Ti mostovi ti na neki način daju osećaj lažne sigurnosti. Istina, ovaj grad je neprobojan za zavojevačku vojsku - ali ovakvo jedno mesto, tako usko da nije ni za krpelja, i dalje bi moglo da ima desetak rupa dovoljno velikih da kroz njih uteknu buve."

Sijuan zaćuta. Gavin se smirio i disao je uravnoteženo. Bar napokon radi na nečemu da pomogne Egveni. To je potrajalo daleko duže nego što mu je bilo po volji. Svetlost dala da brzo dođe do nje!

Tunel se zatrese od udaljenog praska. Gavin se osvrnu i pogleda preostalih deset čamaca, punih bojažljivih vojnika. Plove pravo na ratište, gde su obe strane jače od njih, obe strane nemaju mnogo razloga da im budu naklonjene - i obe strane koriste Jednu moć. Da bi pogledao takvim izgledima u oči, čovek mora da bude poseban.

„Evo“, reče Brin, obasjan svetlošću. Diže ruku i zaustavi red čamaca. Tunel se otvarao s desne strane, gde je jedna kamena ivica - pristanište sa stepeništem - čekala. Što se tunela s vodom tiče, on je vodio dalje.

Brin ustade, pa se sagnu i izađe na pristanište, vezujući čamac. Vojnici u njegovom čamcu pođoše za njim, svako noseći mali smeđi zavežljaj. Šta li je to? Gavin nije primetio da ih tovare u čamce. Kada i poslednji vojnik u tom čamcu izađe na obalu, on odgurnu plovilo napred i pruži konopac vojniku u Sijuaninom čamcu. Kako se red nastavljao, vezivali su svaki čamac za onaj ispred njega. Poslednji vojnik će svoj čamac vezati za jedan stub u pristaništu i svi će čamci ostati na svojim mestima.

Gavin izađe na kameno pristanište kada na njega dođe red i potrča uz stepenište, koje je izlazilo u jednu uličicu. Nema sumnje da su taj ulaz u grad davno zaboravih svi sem ono malo prosjaka koji ga koriste kao sklonište. Nekoliko vojnika vezivalo je omanju skupinu takvih ljudi u zadnjem delu uličice. Gavin se namršti, ali ništa ne reče. Prosjaci najčešće prodaju tajne svakome ko je spreman da ih sasluša, a vesti o stotinu vojnika koji su se ušunjali u grad Garda Kule dobro bi platila.

Brin je stajao sa Sijuan na ulazu u uličicu, gledajući veću ulicu ispred nje. Gavin im se pridruži, sa šakom na balčaku. Ulice su bile prazne. Ljudi su se krili u svojim domovima, verovatno se moleći da napad ubrzo prođe.

Vojnici se prikupiše u uličici. Brin tiho naredi jednom odredu od deset vojnika da čuva čamce, a onda ostali otvoriše mekane smeđe zavežljaje, koje je Gavin ranije primetio, i iz njih izvadiše bele tunike. Navukoše ih preko glava, pa ih privezaše u pasu. Svaka je bila označena Plamenom Tar Valona.

Gavin tiho zazvižda, mada je Sijuan uvređeno stajala, podbočivši se. „Odakle ti to?“

„Naredio sam ženama u spoljnom logoru da ih sašiju“, odgovori Brin. „Uvek je pametno imati nekoliko primeraka neprijateljskih odora."

„To nije pristojno“, reče Sijuan i prekrsti ruke. „Služiti u Gardi Kule jeste sveta dužnost. Oni...“

„Oni su ti neprijatelji, Sijuan", strogo joj reče Brin. „Makar za sada. Više nisi Amirlin."

Ona ga pogleda, ali zadrža jezik za zubima. Brin pregleda vojnike, pa klimnu glavom u znak odobravanja. „Ovo nikoga neće prevariti izbliza, ali poslužiće izdaleka. Izlazite na ulicu i stanite u stroj. Krenite brzim korakom prema Kuli, kao da žurite da pomognete u bici. Sijuan, jedna ili dve svetlosne kugle bile bi nam od pomoći da se bolje prerušimo - ako oni koji nas budu videli takođe vide Aes Sedai na našem čelu, pre će pretpostaviti da smo mi ono za šta se izdajemo."

Ona frknu, ali učini kako je tražio, stvorivši dve svetlosne kugle i postavivši ih da lebde u vazduhu pored njene glave. Brin izdade zapovest, pa čitav odred izađe iz uličice i stade u stroj. Gavin, Sijuan i Brin stadoše na čelo - Gavin i vojskovođa hodajući malčice ispred Sijuan, kao da su Zaštitnici - pa svi pođoše niz ulicu Strojevim korakom.

Sve u svemu, varka je bila veoma dobra. Čak bi i Gavin pri ovlašnom pogledu poverovao u to prerušavanje. Šta je prirodnije nego videti odred Garde Kule kako maršira ka napadačima, pod vodstvom Aes Sedai i njenih Zaštitnika? To je svakako pametnije nego što bi bio pokušaj da se stotinu ljudi u potaji provuče kroz gradske uličice, a da ih niko ne primeti.

Kada stigoše do dvorišta Kule, stupiše u košmar. Kroz oblake dima prosijavala je crvena svetlost požara, tako da je čitava Kula bila obmotana zlokobnim grimiznim sjajem. Zidovi nekada veličanstvene građevine bili su razvaljeni i puni rupa, a u nekoliko je palacao plamen. Rakeni su vladali vazduhom, obrušavajući se i kružeći oko Kule kao galebovi oko mrtvog kita na pučini. Kroz vazduh su se pronosili vrištanje i krici, a Gavina je grlo svrbelo od gustog i jetkog dima.

Brinovi vojnici usporiše kada su se približili Kuli. Izgleda da se napad odvija iz dva pravca. U podnožju Kule, s dva široka krila, sevala je svetlost. Dvorište je bilo zatrpano i mrtvima i ranjenima. Iznad njih, pri sredini Kule, iz nekoliko procepa u zidu ognjene kugle i munje sukale su prema napadačima. Ostatak Kule delovao je nemo i mrtvo, mada su se borbe zacelo odvijale u hodnicima.

Odred stade ispred gvozdenih kapija koje su vodile u Kulino dvorište. Bile su širom otvorene i nije bilo stražara. To je delovalo zlosutno. „Šta ćemo sada?" prošapta Gavin.

„Naći ćemo Egvenu", odgovori Sijuan. „Počećemo od podnožja, pa se spustiti u podrume. Danas je bila tamo zatvorena, pa je to verovatno prvo mesto koje bi trebalo da istražimo."

Kiša kamenih opiljaka pade s tavanice i zasu sto kada se Bela kula zatrese od još jednog praska. Serin opsova sebi u bradu, brišući opiljke sa stola, pa razmota jedan veliki pergament, stavljajući mu na uglove parčad jedne polomljene pločice.

Oko nje je vladala prava pometnja. Nalazile su se u prizemlju, u prednjoj prostoriji za okupljanje - jednoj velikoj četvrtastoj dvorani na mestu gde se istočno krilo spajalo s glavnim delom Kule. Pripadnici Garde Kule rasklonili su stolove da bi propustili skupinu koja je prolazila. Aes Sedai su zabrinuto gledale kroz prolaze i zurile u nebo. Zaštitnici su šetali po dvorani kao zveri u kavezu. Šta oni mogu da urade letećim životinjama? Najbolje je da budu tu i da brane zapovednički položaj. Takav kakav je. Serin samo što je tu stigla.

Jedna sestra u zelenom hitro joj priđe. Moradri je bila jedna dugonoga Majenka tamne puti, a pratila su je dva zgodna Zaštitnika, takođe Majenci. Glasine su kazivale da su joj to braća, koja su u Belu kulu došla da bi branila svoju sestru, mada Moradri o tome nije pričala.

„Koliko?“, zatraži da čuje Serin.

„U prizemlju je najmanje četrdeset sedam sestara", odgovori Moradri. „Iz raznih ađaha. Pošto se bore u malim družinama, nisam mogla da ih prebrojim bolje od toga. Kazala sam im da ovde pripremamo zvanično zapovedničko mesto. Većina njih misli da je to dobra zamisao, mada su mnoge bile preumorne, previše zgranute ili previše ošamućene da odgovore ikako drugačije do klimanjem glavom."

„Obeleži njihove položaje na ovoj karti", kaza Serin. „Jesi li našla Elaidu?"

Moradri odmahnu glavom.

„Plamen ga spalio", promrlja Serin kada se Kula opet zatrese. „Šta je sa Zelenim Predstavnicama?"

„Nisam našla nijednu", odgovori Moradri, osvrćući se - očigledno željna da se što pre vrati borbi.

„Šteta", kaza Serin. „Napokon, one vole da sebe nazivaju Borbenim ađahom. Pa, to znači da sam ostala samo ja da upravljam bitkom."

Moradri slegnu ramenima. „Valjda." Opet se osvrnu.

Serin pogleda Zelenu sestru, pa lupi prstom po karti. „Moradri, obeleži položaje. Brzo ćeš se vratiti u boj, ali sada je najvažnije ono što znaš."

Zelena sestra uzdahnu, ali smesta poče da unosi beleške u kartu. Dok je ona radila, Serin sa zadovoljstvom ugleda kapetana Čubajna kako ulazi u dvoranu. Čovek je za svojih četrdeset i nešto leta delovao mladoliko, bez ijedne sede u crnoj kosi. Neki su ga nipodaštavali zbog previše lepog lica; Serin je čula za poniženje koje su ti ljudi zaradili pod njegovim mačem, u odgovor na uvrede.

„A, dobro", reče. „Napokon nešto ide kako treba. Kapetane, priđi ovamo, molim te."

On šepajući dođe, štedeći levu nogu. Bela tunika, koju je nosio preko oklopa, bila je nagorela; lice mu je bilo garavo. „Serin Sedai", kaza on i pokloni se.

„Ranjen si."

„Beznačajna rana, Aes Sedai, u ovako slavnoj borbi."

„Smesta idi da te Izleče“, naredi ona. „Bilo bi besmisleno da naš kapetan Garde pogine zbog beznačajne rane. Ako se zbog nje spotakneš makar na trenutak, mogli bismo da ostanemo bez tebe.“

Čovek joj se približi i obrati tišim glasom. „Serin Sedai, Garda Kule je u ovoj borbi potpuno beskorisna. Pošto Seanšani koriste one... čudovišne žene, jedva možemo da stignemo do njih pre nego što nas one raščereče ili spale do pepela.“

„Onda morate da promenite pristup, kapetane", odlučno mu odvrati Serin. Svetlosti, kakav metež. „Naredi ljudima da pređu na lukove. Nemoj da napadaš neprijatelje koji usmeravaju. Streljaj iz daljine. Jedna strela mogla bi da preokrene bitku u našu korist; daleko smo brojniji od njihovih vojnika."

„Da, Aes Sedai."

„Kao što bi neka Bela rekla, to je jednostavno logika", odgovori ona. „Kapetane, naš najvažniji zadatak jeste da obrazujemo zapovedničko sedište. I Aes Sedai i vojnici nezavisno tumaraju prepušteni sami sebi, ponašajući se kao pacovi suočeni s vukovima. Moramo se držati zajedno."

Ali nije pomenula koliko je posramljena. Aes Sedai su provele stoleća savetujući kraljeve i utičući na ratove, ali sada - kada je njihovo sedište napadnuto - pokazale su se nesposobnim da ga brane. Egvena je bila u pravu, pomislila je. Ne samo u tome što je predvidela ovaj napad, već i u tome što nas je korila zbog toga što smo podeljene. Serin nije morala da čuje izveštaje od Moradri ili od izviđača da bi znala kako svaki ađah tu bitku vodi sam za sebe.

„Kapetane", kaza. „Moradri Sedai na karti obeležava gde su borci. Pitaj je koji je ađah zastupljen u svakoj od tih družina; ona ima izvrsno pamćenje i moći će da ti saopšti pojedinosti. Pošalji glasnike u moje ime svim skupinama Žutih ili Smeđih sestara. Reci im da se jave u ovu odaju.

Potom pošalji glasnike ostalim družinama i reci im da ćemo im poslati po jednu Smeđu ili Žutu sestru da bi im obezbedile Lečenje. Nekoliko sestara će takođe Lečiti ovde. Svi koji su ranjeni smesta da se jave ovamo."

On pozdravi.

„O", dodade ona. „I pošalji nekoga u dvorište da vidi gde su glavne tačke proboja. Moramo da znamo gde su najveći napadi."

„Aes Sedai...", zausti on. „U dvorištu je opasno. Oni letači napadaju sve što se mrda."

„Onda pošalji ljude koji se dobro kriju", odbrusi ona kroz zube.

„Da, Aes Sedai. Mi..."

„Ovo je strašno!", neko besno viknu.

Serin se okrenu i vide četiri Crvene sestre kako ulaze u prostoriju. Notaša je bila u beloj haljini, krvavoj s leve strane. Mada, ako je ta krv bila njena, ona beše Izlečena. Katerinina duga crna kosa bila je čupava i prepuna kamenih opiljaka. Druge dve žene bile su u pocepanim haljinama, a lica im behu umrljana pepelom.

„Kako se usuđuju da nas napadnu!", nastavi Katerina, prelazeći preko prostorije. Vojnici joj se skloniše s puta, a nekoliko manje uticajnih sestara, koje su se tu prikupile na Serinino naređenje, odjednom nađoše druga posla u uglovima dvorane. U daljini je grmelo, nalik na buku koja prati iluminatorske predstave.

„Očigledno je da se usuđuju zato što imaju i želje i načina", odgovori Serin, suzbijajući razdraženost i održavajući spokoj. S velikim poteškoćama. „Njihov napad se za sada pokazao izvanredno uspešan."

„Pa, ja preuzimam zapovedništvo ovde“, procedi Katerina. „Moramo da očistimo Kulu i da uklonimo sve do jednog od njih!“

„Ti nećeš preuzeti zapovedništvo", odlučno odvrati Serin. Nepodnošljiva žena! Spokojna, budi spokojna. „Niti ćemo poći u napad."

„A ti se usuđuješ da me zaustaviš?", upita Katerina, dok je sjaj saidara plamteo oko nje. „Jedna Smeđa?“

Serin izvi obrvu. „Otkad je to nadzornica polaznica viša od Predstavnice u Dvorani, Katerina?"

„Ja..."

„Egvena al’Ver je ovo predvidela", namršti se Serin. „Stoga možemo pretpostaviti da je tačno i sve drugo što nam je kazala o Seanšanima. Seanšani zarobljavaju žene koje mogu da usmeravaju i koriste ih kao oružje. Nisu doveli pešadiju; ne bi ni bilo moguće da pređu toliki put kroz neprijateljsko područje. To znači da je ovo otimačina, i da nameravaju da uhvate što je više sestara moguće.

Bitka se već previše odužila za jedan otimački pohod, možda i zbog toga što smo pružile tako jadan otpor, pa oni smatraju da ne moraju da žure. Bilo kako bilo, moramo da se ujedinimo i da ne odstupamo. Povući će se kada bitka postane teža za njih. Nismo ni u kakvom položaju da očistimo Kulu i da ih isteramo napolje."

Katerina se pokoleba, razmišljajući o tome. Napolju se oglasi još jedan prasak.

„Odakle se više to čuje?" razdraženo upita Serin. „Zar nisu napravih dovoljno rupa?"

„Serin Sedai, to nije usmereno na Kulu!“, doviknu joj jedan od vojnika koji su stajali u vrtu, odmah ispred dovratka.

U pravu je, shvatila je Serin. Kula se nije zatresla. A nije ni prošli put. „Šta gađaju? Ljude na tlu?"

„Ne, Aes Sedai!“, odgovori stražar. „Mislim da je to bila munja iz Kule, upućena s jednog od viših spratova na one leteće stvorove."

„Pa, makar neko uzvraća udarac", kaza Serin. „Odakle dopire?"

„Nisam video", odvrati vojnik, i dalje gledajući nebo. „Svetlosti, eno ga opet! I opet!" Crveno i žuto bleštanje probijalo se kroz dim što je kuljao u nebo i kupalo vrt u svetlo jedva vidljivo kroz vrata i prozore. Jedan raken vrisnu od bola.

„Serin Sedai!", viknu kapetan Čubajn, okrećući se od nekoliko ranjenih vojnika. Serin ih nije videla kada su ušli; svu pažnju bila je posvetila Katerini. „Ovi ljudi su došli s viših spratova. Izgleda da se odbrana usredsredila i na jedno drugo mesto i da im dobro ide. Seanšani prekidaju napad u podnožju da bi se usredsredili tamo."

„Gde?“, smesta upita Serin. „Tačno?"

„Dvadeset drugi, Aes Sedai. Severoistočna četvrt."

„Šta?“, upita Katerina. „Deo Smeđeg ađaha?"

Ne. To je ranije bilo tamo. Sada, pošto su se hodnici u Kuli promenili, u tom delu su... „Polazničke odaje", izusti Serin. To je zvučalo još besmislenije. „Kako za ime..." Tad ućuta blago razrogačivši oči . „Egvena."

Za Egvenu, svaki bezlični Seanšanin kog je obarala kao da je bio Rena. Egvena je stajala u rupi u zidu Bele kule, dok joj je vetar zanosio belu haljinu, mrsio joj kosu i urlao kao da je pratnja njenom besu.

Nije besnela neobuzdano. Bes joj je bio leden i usredsređen. Kula je u plamenu. To je Prorekla, to je Snevala, ali stvarnost je ispala daleko gora nego što se pribojavala. Da se Elaida pripremila za taj događaj, šteta bi bila daleko manja. Ali nema svrhe čeznuti za onim što se nije dogodilo.

Umesto toga, usredsredila je svoj bes - pravični bes, Amirlininu srdžbu. Rušila je to’rakena za to’rakenom s neba. Oni su daleko neokretniji od svojih sitnijih rođaka. Mora da ih je do sada oborila bar desetak, a njeni postupci su privukli pažnju onih napolju. Napad u podnožju je obustavljen i svi su se usredsredili na Egvenu. Polaznice su se na stepeništima borile protiv seanšanskih odreda i suzbijale ih. To’rakeni su leteli oko Kule, pokušavajući da uhvate Egvenu štitovima ih mlazevima ognja. Manji rakeni sevali su kroz vazduh, a vojnici sa samostrelima na njihovim leđima sve vreme su je streljali.

Ali ona je bila izvorište Moći, koju je povlačila iz dubina šupljeg štapića u svojoj ruci, usmeravajući je kroz polaznice i Prihvaćene; one su se krile u prostoriji iza nje, vezane za nju u krugu. Egvena je bila deo vatre koja gori u Kuli, krvareći nebo svojim plamenom, oslikavajući vazduh svojim dimom.

Skoro da se činilo da nije od krvi i mesa, već od čiste Moći, i da deli presude onima koji su se usudili da zarate protiv Kule. Munje su sevale s neba, oblaci su se komešali. Vatra je sukala iz njenih ruku.

Možda je trebalo da se boji kršenja Tri zaveta. Ali nije se bojala. To je bitka koja mora da se povede, a ona ne žudi za smrću - premda je, možda, njen bes koji oseća prema sul’dam blizu toga. Vojnici i damane su nesrečne žrtve.

Bela kula, sveto boravište Aes Sedai, sada je napadnuta. Sve su u opasnosti, većoj i od smrti. Oni srebrnasti okovratnici jesu nešto daleko gore od smrti. Egvena brani i sebe i sve žene u Kuli.

Nateraće Seanšane da se povuku.

Štit za štitom pokušavao je da je odseče od izvora, ali svi su bili nalik na dečje šake koje pokušavaju da zaustave riku i bujicu vodopada. S toliko Moći u sebi, ne može da je zaustavi ništa sem punog kruga, a Seanšani ne koriste krugove; a’dami to sprečavaju.

Napadači su pripremali tkanja da je obore, ali Egvena je svaki put prva napadala, ili skrećući ognjene kugle s putanja pomoću talasa Vazduha, ili jednostavno ubijajući to’rakene što su nosili žene koje su pokušavale da ubiju nju.

Neke zveri su odletele u mrak, noseći zarobljenice. Egvena je oborila one koje je mogla, ali u tom napadu je učestvovalo tako mnogo to’rakena. Neki od njih će pobeći. Sestre će završiti u zatočeništvu.

Ona obrazova ognjenu kuglu u obe ruke, pa obori još jednu zver s neba kada joj se previše približila. Da, neki će pobeći - ali skupo će to platiti. To joj je drugi cilj. Mora se postarati da oni nikada više ne napadnu Kulu.

Taj napad mora da ih košta.

„Brine! Iznad tebe!“

Garet se baci u stranu, pa se stenjući zakotrlja po zemlji, a oklopni prsnik mu se useče u bokove i trbuh kada pade na kaldrmu. Nešto ogromno prolete vazduhom tik iznad njega, nakon čega se začu gromoglasni tresak. On se pridiže na jedno koleno i vide rakena u plamenu kako se kotrlja preko tla gde je do maločas on stajao. Njegov jahač - već mrtav od ognja koji je ubio ata - pade sa sedla kao krpena lutka. Rakenov leš, i dalje se pušeći, zaustavi se pored zida Kule. Jahač je ostao da leži tamo gde je pao, samo mu se kalpak otkotrljao u mrak. Leš na sebi nije imao jednu čizmu.

Brin se s mukom diže na noge i izvadi nož iz kanija - dok se kotrljao, mač mu je ispao iz ruke. Hitro se osvrnu oko sebe, tražeći pogledom opasnost. Toga je bilo u izobilju. Rakeni su se obrušavali - i veliki i mali - premda je većina njih bila usredsređena na Kulu. Travnjak ispred Kule bio je zatrpan kamenom koji se odronio i telima izvitoperenim u užasne položaje. Brinovi ljudi borili su se protiv odreda seanšanskih vojnika; osvajači su pokuljali iz Kule pre svega nekoliko trenutaka, odeveni u svoje oklope nalik na ljušture buba. Da li Seanšani beže od nečega ili samo traže bitku? Bilo ih je tridesetak.

Jesu li vojnici izašli u to dvorište da bi ih pokupile njihove leteće životinje? Pa, bilo kako bilo, nenadano su naleteli na Brinov odred. Hvala Svetlosti, među njima nije bilo onih žena što usmeravaju.

Trebalo je da za Brinove ljude to bude laka čarka, pošto su bili više nego dvostruko brojniji. Nažalost, nekoliko krupnijih rakena bacalo je kamenje i ognjene kugle na ljude u dvorištu. A ti Seanšani se bore dobro. Veoma dobro.

Brin viknu svojim ljudima da ne uzmiču, pa se osvrnu tražeći svoj mač. Gavin - koji ga je maločas upozorio - stajao je blizu mača i borio se protiv dvojice Seanšana odjednom. Zar je taj mladić sišao s uma? Gavinov odred ima brojčanu prednost. Trebalo bi da sa sobom vodi još jednog mačonošu. On...

Gavin jednim glatkim pokretom ubi oba Seanšanina. Je li to bio „lotos zatvara cvet“? Brin nikada u životu nije video da se taj potez tako vesto koristi protiv dva protivnika odjednom. Gavin obrisa oružje - što je bio deo tradicionalne završnice tog poteza - pa ga vrati u kanije i udarcem noge baci Brinov mač u vazduh pa ga zgrabi. Odmah zauze položaj pripravnosti, oprezno držeći mač. Bojni red Brinovih vojnika držao je položaj, uprkos napadima s visine. Gavin klimnu Brinu i mahnu mu mačem da pođe napred.

Po čitavom dvorištu čuli su se zvuci zveketa metala po metalu, a požar na Kuli bacao je senke po razrovanoj travi. Brin prihvati svoj mač, a Gavin napeto opet isuka svoje sečivo. „Pogledaj tamo“, kaza i upre mač.

Brin začkilji. Blizu jedne rupe na jednom od gornjih spratova vladala je velika užurbanost. On izvadi durbin i usredsredi se na to mesto, uveren da će ga Gavin upozoriti ako im se opasnost približi.

„Tako mi Svetlosti...", prošapta Brin, usredseđujući se na taj procep. Jedna usamljena prilika u belom stajala je nasred rupe u zidu Kule. Bila je predaleko da bi joj razabrao lice, čak i pomoću durbina, ali ko god da je ona - svakako nanosi štetu Seanšanima. Ruke su joj bile podignute a između šaka joj je gorela vatra, tako jarko da je bacala senke preko čitavog zida oko nje. Talasi vatre neumoljivo su sevali i rušili rakene s neba.

On diže durbin, prelazeći pogledom duž čitave Kule, tražeći druge znake otpora. Na ravnom okruglom krovu nešto se dešava. Bilo je to toliko daleko da je jedva mogao da razazna o čemu je reč. Čini mu se kao da se neke motke dižu, nakon čega se rakeni obrušavaju i... Šta? Svaki put kada se raken obruši, odleti s nečim u kandžama. Zatočenice, shvatio je Brin i naježio se. Oni vode zarobljene Aes Sedai do krova, vezuju ih konopcima, a onda rakeni hvataju te konopce i vuku žene u vazduh. Svetlosti! Ugleda jednu zarobljenicu kako je odnose. Izgledalo je kao da joj je vreća preko glave.

„Moramo da uđemo u Kulu“, reče mu Gavin. „Ova je bitka samo skretanje pažnje.“

„Saglasan sam“, odgovori Brin, pa spusti durbin. Baci pogled po dvorištu, gde je Sijuan kazala da će čekati dok su se ljudi borili. Vreme je da je pokupi i da...

Nema je. Brin oseti talas zatečenosti, a za njim navalu užasa. Gde je ona? Ako je ta žena poginula...

Ali ne. Oseća je u Kuli. Nije povređena. Ta veza je čudesna stvar, ali nije se još navikao na nju. Trebalo je da primetio kada je otišla! On pređe pogledom preko borbenog reda svojih vojnika. Seanšani su se dobro borili, ali sada su potučeni do nogu. Njihov bojni red se slama i raspada na sve strane. Brin oštro naredi svojim ljudima da ih ne slede.

„Prvi i drugi odred - brzo pokupite ranjenike", naredi. „Premestite ih na jednu stranu dvorišta. Oni koji mogu da hodaju neka krenu pravo ka čamcima." Namrštio se. „Oni koji ne mogu da hodaju moraće da sačekaju Aes Sedai da ih Izleče." Vojnici klimnuše. Teški ranjenici biće prepušteni neprijatelju, ali bili su upozoreni na tu mogućnost pre nego što su prihvatili da pođu na taj zadatak. Oslobađanje Amirlin važnije je od svega ostalog.

Neki ljudi će umreti od rana dok čekaju. Tu se ništa ne može. Nada se da će Aes Sedai iz Bele kule Izlečiti većinu njih. Nakon tog Lečenja uslediće zatočeništvo, ali drugog izbora nema. Vojnici moraju da se kreću brzo, tako da nema vremena da se naprave nosila i ponesu ranjenici.

„Treći i četvrti odred“, žurno poče - pa zastade kada jedna poznata prilika u plavoj haljini izađe iz Kule, vodeći za sobom devojku u belom. Naravno, Sijuan sada deluje tek nešto malo starije od te devojke. Povremeno mu je bilo teško da je dovede u ikakvu vezu sa onom strogom ženom koju je upoznao pre mnogo godina.

Osećajući čudno olakšanje, stade ispred Sijuan čim im ona priđe. „Ko je tor, zatraži da čuje. „Gde si bila?“

Ona coknu, pa reče polaznici da sačeka, a onda povuče Brina u stranu i tiho mu se obrati. „Tvoji vojnici su bih zauzeti, a ja sam rešila da je dobar trenutak da prikupim neka saznanja. Sem toga, Garete Brine, moram da primetim da ćemo morati da poradimo na tvom ponašanju. Jedan Zaštitnik ne razgovara tako sa svojom Aes Sedai."

„Počeću da razmišljam o tome kada ti počneš da se ponašaš kao da imaš zrno mozga u glavi, ženo. Šta da si naletela na Seanšane?"

„Onda bih bila u opasnosti", odgovori ona, podbočivši se. „Ne bi mi to bilo prvi put. Nisam smela da dozvolim da me bilo koja druga Aes Sedai vidi u društvu tvom i tvojih vojnika. Tako jednostavno prerušavanje ne bi prevarilo nijednu sestru."

„A šta da su te prepoznali?", zatraži da čuje on. „Sijuan, ti ljudi su pokušali da te pogube!“

Ona frknu. „Ni Moiraina lično me ne bi prepoznala sa ovim licem. Žene u Kuli u meni če videti samo mladu Aes Sedai, koja im je blago poznata. Sem toga, nisam naletela ni na jednu od njih. Samo na ovo dete." Ona pogleda polaznicu; devojka je imala kratku crnu kosu i prestravljeno je zurila u bitku koja se odvijala na nebu. „Hašala, dođi ovamo", pozva je Sijuan.

Polaznica pritrča.

„Ispričaj ovom čoveku ono što si ispričala meni", naredi joj Sijuan.

„Da, Aes Sedai", odvrati polaznica i bojažljivo pade u naklon. Brinovi vojnici okružiše Sijuan počasnom stražom, a Gavin priđe Brinu. Mladić je sve vreme bacao pogled ka smrtonosnom nebu.

„Amirlin, Egvena al’Ver", drhtavim glasom poče polaznica. „Danas su je pustih iz ćelije i dozvolili da se vrati u polazničke odaje. Bila sam u donjoj kuhinji kada je napad počeo, pa ne znam šta se desilo. Ali verovatno je negde na dvadeset prvom ili dvadeset drugom spratu. Polazničke odaje sada se tamo nalaze." Namršti se. „U današnje vreme, unutrašnjost Kule je u pravoj pometnji. Ništa nije tamo gde bi trebalo da bude."

Sijuan pogleda Brina pravo u oči. „Egveni daju dvokoren u velikim količinama. Jedva da je u stanju da usmerava."

„Moramo da stignemo do nje!", uzviknu Gavin.

„Očigledno", odgovori Brin, češkajući se po bradi. „Zato smo ovde. Dobro, pretpostavljam da ćemo gore umesto dole."

„Došli ste da je spasete, zar ne?" Polaznica je zvučala ushićeno.

Brin je pogleda. Dete, voleo bih da to nisi shvatila. Mrzi samu pomisao da običnu polaznicu ostavi uvezanu usred svega toga - ali ne mogu dozvoliti da ona pobegne i upozori Aes Sedai iz Bele kule.

„Hoću da pođem s vama", gorljivo kaza polaznica. „Odana sam Amirlin. Pravoj Amirlin. Većina nas jeste."

Brin izvi obrvu gledajući Sijuan.

„Neka je, neka pođe", kaza Aes Sedai. „Tako je svejedno lakše." A onda nastavi da devojci postavlja neka pitanja.

Brin pogleda kada mu jedan od njegovih kapetana, čovek po imenu Vestas, iznenada priđe. „Milostivi", žurno reče Vestas dubokim šapatom. „Ranjenici su razvrstani. Izgubili smo dvanaest ljudi. Još petnaestorica su ranjeni, ali mogu da hodaju i pošli su ka čamcima. Šestorica su previše teško ranjeni da bi mogli da pođu s njima." Vestas se pokoleba. „Milostivi, trojica neće preživeti sat."

Brin stisnu zube. „Nastavljamo dalje."

„Brine, osećam taj bol", kaza mu Sijuan, pa se okrenu i pogleda ga. „Šta je bilo?"

„Nemamo vremena. Amirlin..."

„Može da sačeka još malo. Šta je bilo?"

„Tri vojnika", odvrati on. „Moram da ostavim tri vojnika da umru."

„Ne ako ih ja Izlečim", odvrati Sijuan. „Pokaži mi."

Brin se više nije bunio, mada jeste bacao poglede ka nebu. Nekoliko rakena sletelo je u druge delove dvorišta Kule. Bih su to nejasni crni obrisi, obasjani treperavim narandžastim svetlom koje je bacao požar. Seanšani u begu skupljali su se oko njih.

Ono su jedinice za napad s tla, pomislio je. Povlače se. Napad se završava.

Što znači da im nestaje vremena. Čim se Seanšani povuku, Bela kula počeće da se dovodi u red. Moraju da stignu do Egvene! Svetlost dala da nije oteta.

Ipak, ako Sijuan želi da Izleči vojnike, to je njena odluka. Samo se nadao da ta tri života na kraju neće koštati života jednu Amirlin.

Vestas je odvojio ta tri vojnika na jednu stranu travnjaka, ispod krošnje jednog velikog drveta. Brin je poveo odred vojnika, prepuštajući Gavinu da ostatak ljudstva dovede u red, pa sa Sijuan pošao ka ranjenicima. Ona kleknu pored prvog čoveka. Nije preterano vešta u Lečenju - na vreme je upozorila Brina na to. Ali možda će postići da se ta trojica zacele dovoljno da prežive da ih Bela kula otkrije i zarobi.

Radila je brzo, a Brin je primetio da je bila nepravedna prema sebi. Ispalo je da je njeno umeće Lečenja sasvim pristojno. Ipak, to je trajalo. Šestario je pogledom po dvorištu, sve više strepeći. Mada se na gornjim spratovima još videla razmena vatre, donjim spratovima i prizemljem vladao je muk. Jedino se čulo stenjanje obližnjih ranjenika i pucketanje plamena.

Svetlosti, pomislio je, odmeravajući pogledom ruševine i podnožje Kule. Krov i suprotni zid istočnog krila bih su potpuno porušeni, a plamen palaca u unutrašnjosti zdanja. Dvorište je bilo prepuno porušenog kamenja i raskopane zemlje. U vazduhu se osećao oštar i kiseo vonj paljevine i dima. Hoće li Ogijeri biti voljni da se vrate i ponovo podignu to veličanstveno zdanje? Da li će ono ikada više biti kao što je nekada bilo, ili je večeras srušen naizgled večni spomenik? Oseća li on ponos ili žalost zbog toga što je svedočio tome?

U mraku pored drveta neka senka se pomeri.

Brin se bez razmišljanja pokrenu. Tri su se stvari stopile u njemu: godine vežbanja mačevanja, čitav život na bojnom polju i svest izoštrena zbog sveže zaštitničke veze. Sve se to stopilo u jedan pokret. Mač mu izlete iz kanija za tren oka i on izvede „poslednji napad crnokoplja", žarivši mač pravo u vrat mračne prilike.

Svi su ukočiše. Sijuan zgranuto diže pogled sa čoveka kog je Lečila. Brinov mač pružao se tačno preko njenog ramena, zariven u vrat seanšanskog vojnika u potpuno crnom oklopu. Čovek nemo ispusti testerasti kratki mač namazan nekakvom gustom i lepljivom tečnošću. Trzajući se, posegnu ka Brinovom maču, kao da hoće da ga odgurne. Prsti mu na tren zgrabiše Brinovu ruku.

A onda čovek skliznu s Brinovog sečiva i pade na de. Zgrči se jednom, šapćući nešto što se jasno čulo uprkos mehurovima krvi koja mu je iz grla liptala izmešana s vazduhom. „Marat... damane..."

„Svetlost me spalila!" izusti Sijuan, prinoseći ruku nedrima. „Šta je to bilo?"

„Nije opremljen kao ostali", primeti Brin, odmahujući glavom. „Oklop mu je drugačiji. Nekakav ubica."

„Svetlosti", kaza Sijuan. „Nisam ga ni videla! Kao da se stopio s tamom!"

Ubice. Kao da uvek deluju isto, bez obzira na kulturu kojoj pripadaju. Brin vrati mač u kanije. Bilo mu je to prvi put da je primenio „poslednji napad crnokoplja" u borbi. To je jednostavan potez, koji ima samo jedan cilj: brzinu. Isuci mač i zadaj udarac u vrat jednim glatkim pokretom. Ako promašiš, obično gineš.

„Spasao si mi život", reče Sijuan, gledajući Brina. Lice joj je mahom bilo u senci. „Pored mora u ponoć", nastavi, „ona plamena devojka bila je u pravu."

„Ko?“, upita Brin, zabrinuto rijući pogledom po mraku ne bi li video ima li još ubica iz potaje. On oštro mahnu, a njegovi ljudi posramljeno više otvoriše svoje svetiljke. Ubica je tako hitro napao da se oni skoro nisu ni pomerili. Da Brin nije bio obdaren zaštitničkom vezom...

„Min“, odgovori Sijuan. Zvučala je iznureno. To Lečenje kao da ju je veoma zamorilo. „Kazala je da moram da budem blizu tebe." Zastade. „Da noćas nisi pošao sa mnom, poginula bih."

„Pa", reče joj Brin, „ja jesam tvoj Zaštitnik. Pretpostavljam da ovo neće biti jedini put kada ću te spasiti." Zašto je odjednom tako toplo?

„Da", kaza Sijuan i ustade. „Ali ovo je nešto drugo. Min je kazala da ću ja umreti i... Ne, čekaj. To nije ono što je Min tačno rekla. Kazala je da ćemo oboje umreti, ako ne budem blizu tebe."

„Šta to...“, poče Brin, okrećući se prema njoj.

„Ćuti!", prekide ga Sijuan, pa ga obema rukama uhvati za glavu. On oseti čudno peckanje. Da li to ona koristi Moć na njemu? Šta se to dešava? On prepozna taj osećaj, kao da mu se krv ledi u venama! Ona ga to Leči! Ali zašto? Nije ranjen.

Sijuan mu pusti lice, pa se malčice zatetura iznenada delujući potpuno iznureno. On je uhvati, kako bi joj pomogao da povrati ravnotežu, ali ona odmahnu glavom i ispravi se. „Evo“, kaza, pa ga uhvati za desnicu i okrenu je tako da mu se videlo zapešće. Tu mu je u koži bila sićušna crna iglica. Ona je istrgnu, a Brin se naježi, ali ovoga puta to nikakve veze nije imalo s Lečenjem.

„Otrov?“, upita, gledajući ubijenog čoveka. „Kada me je uhvatio za ruku, to nije bio običan samrtnički grč.“

„Iglica je verovatno premazana nekim sredstvom koje umrtvljuje kožu“, besno promrmlja Sijuan, pustivši ga da joj pomogne da sedne. Baci iglicu, a ona odjednom buknu u plamen i otrov ispari od vreline njenog usmeravanja.

Brin prođe prstima kroz kosu. Čelo mu se orosilo znojem. „Jesi li ga... Izlečila?“

Sijuan klimnu. „Bilo je iznenađujuće lako. U telo ti je ušlo samo malo otrova. Svejedno bi te ubio. Moraćeš da zahvališ Min kada je sledeći put budeš video, Brine. Upravo nam je spasla živote."

„Ali ja ne bih ni bio otrovan da nisam pošao!"

„Ne pokušavaj da primenjuješ logiku na predviđanja ili proricanja", namršti se Sijuan. „Ti si živ. Ja sam živa. Predlažem ti da se zadovoljiš time. Osećaš li se dovoljno dobro da nastavimo?"

„Zar je bitno?" upita Brin. „Nemam namere da te pustim da ideš bez mene."

„Onda, hajdemo", reče mu Sijuan, pa duboko uzdahnu i ustade. Odmor nije bio ni izbliza dovoljno dug, ali on joj se nije protivio. „Ona tvoja tri vojnika preživeće noč. Učinila sam šta sam mogla za njih."

Egvena je iznureno sedela na hrpi porušenog kamenja, zureći kroz rupu u zidu Bele kule i gledajući požar u dvorištu. Neke prilike kretale su se između vatri, koje su se jedna po jedna gasile. Ko god da upravlja otporom, dovoljno je priseban da shvati kako požar može da bude jednako opasan kao Seanšani. Ali nekoliko sestara koje tkaju Vazduh i Vodu mogu veoma brzo ugasiti požare i sačuvati Kulu. Ono što je od nje ostalo.

Egvena sklopi oči i zavali se uz ostatak zida, osećajući kako lahor duva preko nje. Seanšani su pobegli i poslednji to’rakeni nestali su u mraku. Tog trenutka, gledajući ih kako beže, Egvena je shvatila koliko je izmirila i sebe i jadne polaznice kroz koje je crpela Moć. Pustila ih je i naredila im da odu pravo na spavanje. Ostale žene koje je usput prikupila starale su se za ranjenike ili gasile požare na višim spratovima.

Egvena je želela da pomogne. To jest, jedan njen deo je želeo da pomogne. Trunčica. Ali, Svetlosti, što je umorna! Ne može da usmerava ni trunčicu više, čak ni pomoću sa angreala. Pomerila je granice svojih mogućnosti, ali sada je toliko istrošena da ne bi mogla da prigrli Izvor ni kada bi pokušala.

Borila se. Bila je veličanstvena i razorna, Amirlin presude i srdžbe, Zeleni ađah do srži. Ali Kula je svejedno gorela. Sem toga, više to’rakena je pobeglo nego što je palo. Broj ranjenica među onima koje je prikupila uza se bio je malčice ohrabrujući. Samo su tri polaznice i jedna Aes Sedai poginule, a zarobile su deset damane i ubile na desetine vojnika. Ali šta je sa ostalim spratovima? Bela kula nije pobedila u toj bici.

Bela kula je sada slomljena i telom, a ne samo duhom. Biće joj potreban snažan vođa kako bi je ponovo izgradio. Narednih nekoliko dana pokazaće se ključnim. Osetila je još veću iznurenost kada je pomislila šta je sve čeka.

Zaštitila je mnoge. Pružila je otpor i borila se. Ali ovaj dan će svejedno biti upamćen kao jedna od najvećih nesreća u istoriji Aes Sedai.

Ne mogu da razmišljam o tome, pomislila je. Moram da se usredsredim na ono što moram učiniti kako bih popravila stvari...

Ubrzo će ustati. Povešće polaznice i Aes Sedai na one gornje spratove kako bi ih očistile i procenile štetu. Biće snažna i sposobna. Druge će biti u iskušenju da padnu u očaj, tako da ona mora da bude vedra. Zarad njih.

Ali može malo da se odmori. Samo da malo odmori glavu...

Jedva je primetila kada ju je neko podigao. Umorna, ona otvori oči - premda obamrla - i zapanji se kada vide da je u naručju Gavina Trakanda. Čelo mu je bilo umrljano skorenom krvlju, ali na licu mu je bio izraz rešenosti. „Držim te, Egvena", reče joj on gledajući je. „Ja ću te zaštititi."

O, pomislila je ona i opet sklopila oči. Lepo. Baš prijatan san. Nasmešila se.

Čekaj. Ne. Ne treba tako. Ne treba da izlazi iz Kule. Pokuša da se pobuni, ali samo je uspela da nešto promrmlja sebi u bradu.

„Riblja utroba", čula je Sijuan Sanče kako kaže. „Šta su joj uradile?"

„Je li ranjena?", začu se drugi glas. Garet Brin.

Ne, obamrlo je pomislila Egvena. Ne, morate da me pustite. Ne mogu da odem. Ne sada...

„Samo su je ostavili tu, Sijuan", kaza Gavin. Baš je prijalo slušati njegov glas. „Bez ikakve odbrane, u hodniku! Svako je mogao tako naleteti na nju. Šta da su je Seanšani pronašli?"

Uništila sam ih, pomislila je sa smeškom, dok se gubila u mislima. Bila sam ratnica u plamenu, kao junak prizvan Rogom. Neće se usuditi da se opet suoče sa mnom. Samo što nije zaspala; drmanje u Gavinovom naručju ju je držalo budnom. Jedva.

„Ho!“ Kao kroz veliku daljinu, ona začu Sijuanin glas. „Šta je ovo? Svetlosti, Egvena! Odakle ti ovo? Ovo je najmoćniji u Kuli!"

„Šta je to, Sijuan?“, upita Brinov glas.

„Naš izlaz“, odvrati Sijuan, kao iz velike daljine. Egvena oseti nešto. Usmeravanje. Snažno usmeravanje. „Pitao si kako ćemo se iskrasti odavde, pošto je dvorište onako puno sveta? Pa, pomoću ovoga sam dovoljno snažna da Putujem. Hajde da pokupimo one vojnike sa čamcima i skočimo u logor.“

Ne!, pomislila je Egvena, boreći se da se otrgne dremežu, upinjući se da otvori oči. Pobeđujem, zar ne vidite to? Ako im sada ponudim vodstvo, dok se ruševine raščišćavaju, sve će me videti kao Amirlin! Moram da ostanem! Moram da...

Gavin je pronese kroz kapiju, ostavljajući hodnike Bele kule za sobom.

Serin naposletku dopusti sebi da sedne. Dvorana za okupljanje koja je bila njeno zapovedničko sedište, takođe je postala prostorija za razdvajanje i lečenje ranjenika. Žute i Smeđe sestre išle su kroz redove vojnika, slugu i ostalih sestara, usredsređujući se najpre na najteže slučajeve. Mrtvih je bilo zastrašujuće mnogo, uključujući preko dvadeset Aes Sedai, za sada. Ali Seanšani su se povukli, baš kao što je Serin predvidela. Hvala Svetlosti na tome.

Serin je na jednoj stoličici sedela u najdaljem severozapadnom uglu dvorane, ispod jedne lepe slike Tira u proleće i primala izveštaje kako su pristizali. Ranjenici su ječali, a dvoranom se širio miris krvi i sveleka, koji se koristio za one rane koje nisu morale da se smesta Leče. U prostoriji se takođe osećao dim. Taj miris je noćas svuda prisutan. Sve više vojnika prilazilo joj je sa izveštajima o šteti i žrtvama. Serin nije želela da ništa više čita, ali i to je bilo bolje od slušanja onog stenjanja. Gde je pod Svetlošću Elaida?

Niko nije video Amirlin za vreme bitke, ali većina gornjeg dela Kule bila je odsečena od nižih spratova. Nadala se da će se Amirlin i Dvorana ubrzo okupiti u zasedanju i obezbediti snažno vodstvo u tom trenutku nedaća.

Serin prihvati još jedan izveštaj, pa diže obrve kada pročita šta je tu pisalo. U Egveninoj družini od preko šezdeset polaznica poginule su samo tri? I samo jedna sestra od četrdesetak koje je prikupila? Zarobljeno je deset Seanšanki koje usmeravaju, a preko trideset rakena je srušeno? Svetlosti! U poređenju s tim, ono što je Serin postigla delovalo je potpuno bedno. A Elaida uporno tvrdi da je ta žena samo polaznica?

„Serin Sedai?“, zapita jedan muški glas.

„Hmm“, upitno odgovori ona, rasejanim glasom.

„Trebalo bi da saslušaš ovu Prihvaćenu."

Serin diže pogled, shvativši da taj glas pripada kapetanu Čubajnu. On je držao za rame jednu mladu Prihvaćenu iz Arafela, plavih očiju i punačkog okruglastog lica. Kako se ono beše zvala? Mair, tako je. Jadno dete deluje potpuno rastrojeno. Na licu joj je bilo nekoliko posekotina i poderotina, koje će se verovatno pretvoriti u modrice. Jedan rukav na haljini bio joj je pocepan.

„Dete?“, upita Serin, gledajući zabrinutog Čubajna. Šta li se desilo?

„Serin Sedai“, prošapta devojka, padajući u naklon, a onda se lecnu od bola. „Ja...“

„Govori, dete“, zatraži Serin. „Ovo nije noć za dangubljenje."

Mair spusti pogled. „Reč je o Amirlin, Serin Sedai. O Elaidi Sedai. Noćas sam služila u njenim odajama - prepisivala nešto za nju. I...“

„I šta?“, upita Serin, osećajući sve veću jezu.

Devojka se zaplaka. „Čitav zid se urušio, Serin Sedai. Kamenje je palo preko mene; valjda su mislili da sam mrtva. Ništa nisam mogla da uradim! Žao mi je!

Svetlost nas saklonila!, pomislila je Serin, Nije moguće da ona to priča ono staja mislim da priča. Zar ne?

Elaidu probudi čudan osećaj. Zašto joj se krevet kreće? Vijuga i zanosi. Tako ritmično. I taj vetar! Zar je Karlija opet ostavila otvoren prozor? Ako jeste, služavka će biti istučena. Upozorena je. Bila je...

To nije njen krevet. Elaida otvori oči i ugleda mračni krajolik stotinama stopa ispod sebe. Vezana je preko leđa neke čudne zveri. Ne može da se mrdne. Zašto ne može ni da se mrdne? Posegnu za Izvorom, pa oseti iznenadni oštri bol, kao da je po svakom deliću tela odjednom udari hiljadu batina.

Ošamućeno diže ruku i dodirnu okovratnik na svom grlu. U sedlu pored nje jahala je jedna tamna prilika; lice žene nije bilo obasjano nikakvom svetiljkom, ali Elaida ju je nekako osećala. Kao kroz maglu se sećala da je visila u vazduhu, vezana za konopac, gubeći svest i budeći se iz nesvesti. Kada su je to povukli? Šta se to dešava?

Jedan glas prošapta u mraku: „Oprostiću ti ovu malu grešku. Veoma dugo si marat’damane, pa se može očekivati da imaš loše navike. Ali više nećeš posezati za Izvorom bez dozvole. Jesi li razumela?"

„Pusti me!“, zaurla Elaida.

Bol se vrati u desetostrukoj meri, a Elaida stade da povraća od njega. Njena žuč i ono što je povratila padoše sa zveri na daleko tle.

„De, de“, strpljivo kaza onaj glas, kao kada se žena obraća veoma malom detetu. „Moraš da naučiš. Zoveš se Sufa. I Sufa će biti dobra damane. Jeste, hoće. Veoma, veoma dobra damane."

Elaida opet vrisnu, ali ovoga puta nije prestala da vrišti kada je bol usledio. Samo je vrištala usred noći koja nije marila za nju.