Oluja na obzorju

43 Zapečaćeno za Plamen

Egvena je tiho sedela u svom šatoru, šaka sklopljenih u krilu. Borila se sa svojom zatečenošću, svojim gorućim besom i svojom nevericom. Punačka i lepuškasta Česa tiho je sedela na jednom jastuku u uglu šatora i vezla porub jedne od Egveninih haljina, delujući najzadovoljnije moguće sada kada se njena gospodarica vratila. Šator je bio zaklonjen, podignut u sopstvenom gaju unutar logora Aes Sedai. Toga jutra, Egvena nije dozvolila da je poslužuje bilo ko sem Čese. Oterala je čak i Sijuan, koja je nesumnjivo došla da bi ponudila nekakvo izvinjenje. Egveni je bilo potrebno vreme da razmisli, da se pripremi, da se izbori sa svojim neuspehom.

A to jeste neuspeh. Da, drugi su joj ga nametnuli, ali ti drugi su njeni sledbenici i prijatelji. Spoznaće njen bes zbog svoje uloge u toj propasti, ali ona najpre mora da se zagleda u sebe i da proceni šta je mogla da učini bolje.

Sedela je u svojoj drvenoj stolici visokog naslona, izrezbarenoj po rukonaslonima. Njen šator je bio isti kao i kada ga je ostavila, sto uredan, ćebad skalupljena, jastuci složeni u jednom uglu. Česa ga je očigledno redovno čistila. Kao da je reč o nekom muzeju koji treba da uči decu o prošlosti.

Egvena nije mogla da bude određenija kada je razgovarala sa Sijuan prilikom njihovih susreta u Tel’aran’riodu, ali oni su svejedno došli po nju, suprotno njenim željama. Možda je bila previše tajnovita. Tajnovitost ume da bude opasna. Upravo to je i srušilo Sijuan. Vreme koje je ta žena provela kao glava očiju i ušiju Plavog ađaha naučilo ju je da škrtari s vestima i da ih deli samo kao poslodavac tvrdica na dan isplate. Da su ostale znale koliko je važan posao kojim se Sijuan bavi, možda ne bi rešile da se okrenu protiv nje.

Egvena vrhovima prstiju pređe preko glatke torbice od gusto izatkane tkanine, koju je nosila za pojasom. U njoj beše jedna duga i tanka stvar, koja je ranije toga jutra u tajnosti uzeta iz Bele kule.

Je li pala u istu zamku kao Sijuan? Ta opasnost je postojala. Naposletku, Sijuan ju je obučavala. Da je Egvena s više pojedinosti objasnila koliko joj dobro ide u Beloj kuli, bi li ostali tada zastali?

Teško je odrediti šta da se radi. Amirlin mora da čuva mnoge tajne. Izgubila bi uticaj kada bi svi znali šta ona radi. Ali Egvena je trebalo da bude otvorenija prema Sijuan. Ta žena je previše naviknuta na to da sama povlači poteze. Nagoveštaj toga bilo je i to što je zadržala onaj snevački ter’angreal protivno znanju i željama Dvorane. Ali Egvena je to odobrila, nesvesno ohrabrujući Sijuan da prkosi vlastima.

Da, Egvena je grešila. Ne može da pripiše svu krivicu Sijuan, Brinu i Gavinu. Verovatno je načinila i druge greške; kasnije će morati da razmotri svoje postupke do pojedinosti.

Ali sada je svu pažnju posvetila većoj nevolji. Pogodila ih je nedaća. Izvučena je iz Bele kule na samom rubu uspeha. Šta sada da radi? Nije ustala da zamišljeno korača napred-nazad. To je znak osujećenosti i usplahirenosti, a ona mora naučiti da sve vreme bude suzdržana kako ne bi nehotice zapala u loše navike. I zato je ostala da sedi, držeći ruke na rukonaslonima, odevena u lepu svilenu zelenu haljinu, sa žutim šarama na prsniku.

Baš se čudno osećala što je u toj haljini. Baš pogrešno. Njene bele haljine, premda silom nametnute, postale su nešto nalik znamenju prkosa. To što se sada presvukla značilo je da je njenoj borbi kraj. Iznurena je i telom i duhom od sinoćne bitke, ali ne sme se prepustiti tome. Ovo joj nije prva besana noć pred donošenje veoma važnih odluka i rešavanje veoma velikih muka.

Shvatila je da dobuje prstima po rukonaslonu, pa natera sebe da prekine s tim.

Sada nema nikakvog načina da se vrati u Belu kulu kao polaznica. Njen prkos delovao je samo zbog toga što je bila zarobljena Amirlin. Ako se svojevoljno vrati, smatraće je ih potčinjenom ih bahatom. Sem toga, Elaida će je ovoga puta zacelo pogubiti.

I tako se zaglavila, baš kao kada su je zarobile uhode Bele kule. Ona stisnu zube. Nekada je, pogrešno, mislila da Amirlin nasumična uplitanja Šare neće tako lako bacati. Trebalo bi da ona upravlja događajima. Svi ostali provode vreme odgovarajući na tuđe poteze, ali Amirlin je žena koja dela!

Sada sve više shvata da se Amirlin ne razlikuje od ostalih. Život je bura, bez obzira jesi li mlekarica ili kraljica. Kraljica samo bolje zrači vlašću usred te bure. Ako Egvena izgleda kao kip na koji olujni vetrovi ne utiču, to je samo zato što je uvidela kako da se povija pred tim vetrovima. To pruža privid vlasti.

Ne. Nije to samo varka. Amirlin ipak ima više vlasti, makar samo stoga što vlada sobom i ne dozvoljava da bura uđe u nju. Ona se ljulja u skladu s trenutnim potrebama, ali njeni postupci su promišljeni. Mora da bude razuma kao Bela, promišljena kao Smeđa, strastvena kao Plava, odlučna kao Zelena, milosrdna kao Žuta, promišljena kao Siva. I da - osvetoljubiva kao Crvena, kada je to neophodno.

Nema joj povratka u Belu kulu u ulozi polaznice, a ne može da čeka pregovore. Ne kada su Seanšani dovoljno smeli da napadnu Belu kulu, ne kada niko ne motri na Randa, ne sa svetom u pometnji i Senkom koja prikuplja snage za Poslednju bitku. To znači da joj predstoji teška odluka. Ima odmornu vojsku od pedeset hiljada vojnika, a Bela kula je pretrpela neverovatan udarac. Aes Sedai su iznurene, a Garda Kule slomljena i puna ranjenika.

Za nekoliko dana, Lečenje će biti završeno, a žene odmorne. Ne zna je li Elaida preživela napad ih ne, ali Egvena mora da pretpostavi kako ona i dalje vlada Kulom. To znači da joj preostaje veoma kratko vreme u kom može da povuče potez.

Ona zna koja je jedina prava odluka. Nema vremena da sačeka da sestre u Beloj kuli donesu ispravnu odluku, već ih mora prisiliti da je prihvate.

Nadala se da će joj istorija u nekom trenutku oprostiti.

Ona ustade, pa zbaci šatorsko krilo sa ulaza u svoj šator - i ukopa se u mestu. Jedan čovek je sedeo na zemlji tačno ispred nje.

Gavin skoči na noge, zgodan kakvog ga je upamtila. Nije prelep, kao njegov polubrat. Gavin je opipljiviji, stvarniji. Zapanjujuće, ali tako je Egveni bio privlačniji od Galada. Galad je kao nestvarno biće, prilika iz legendi i priča. On je kao staklena statua što se stavlja na sto da bi joj se ljudi divili, ali nikada dodirivali.

Gavin je nešto drugo. Zgodan, sa onom blistavom riđasto-zlatnom kosom i nežnim očima. Dok Galad nikada ne brine ni za šta, Gavin zbog svoje zabrinutosti izgleda iskreno. Nažalost, isto to važi i za njegovu sposobnost da greši.

„Egvena", kaza on, ispravljajući mač i tresući prašinu s nogavica. Svetlosti! Je li on to spavao ispred njenog šatora? Sunce je već na pola puta do zenita. Taj čovek bi trebalo da se malo odmori!

Egvena potisnu zabrinutost koju je osećala prema njemu. Sada nije trenutak da bude zaljubljena šiparica. Vreme je da bude Amirlin. „Gavine", kaza mu i diže ruku da ga zaustavi kada on pođe prema njoj. „Nisam ni počela da razmišljam o tome šta ću da radim s tobom. Neke druge stvari traže moju pažnju. Je li se Dvorana okupila kako sam zatražila?"

„Mislim da jeste", odgovori on, okrećući se da baci pogled prema središtu logora. Ona je kroz zakržljalo drveće jedva nazirala veliki šator u kom zaseda Dvorana.

„Onda moram pred njih“, odgovori Egvena, pa duboko udahnu i pođe.

„Ne“, odvrati Gavin i stade pred nju. „Egvena, moramo da razgovaramo."

„Kasnije."

„Ne, ne kasnije, plamen ga spalio! Čekao sam mesecima. Moram da znam gde smo nas dvoje. Moram da znam da li me...“

„Stani!" prekide ga ona.

On se ukoči. Plamen ga spalio, ona neće popustiti pred tim njegovim očima! Ne sada. „Rekla sam ti da još ne znam šta tačno osećam", kaza mu ledenim glasom, „i to zaista mislim."

On stisnu zube. „Egvena, ja ne verujem u taj spokoj Aes Sedai", kaza joj on. „Ne kada su ti oči iskrenije. Žrtvovao sam..."

„Ti si nešto žrtvovao?", opet ga prekide Egvena, sada već dozvoljavajući da malčice njenog besa ispliva na površinu. „A šta je sa onim što sam ja žrtvovala kako bih opet izgradila Belu kulu? Šta je sa žrtvama koje si ti potkopao delanjem u suprotnosti s mojim izričitim željama? Zar ti Sijuan nije rekla da sam zabranila spasavanje?"

„Jeste", ukočeno odgovori on. „Ali bili smo zabrinuti zbog tebe!"

„Pa, ta briga bila je žrtva koju sam ja tražila, Gavine", razdraženo mu odbrusi ona. „Zar ne vidiš koliko si nepoverenje u mene pokazao? Kako sada da ti ja verujem ako si spreman da me ne poslušaš samo da bi se osećao lagodnije?"

Gavin nije delovao posramljeno, već samo uznemireno. Zapravo, to je dobar znak - kao Amirlin, trebala je čoveka koji se ne ustručava da kaže šta misli. Nasamo. Ali u javnosti joj je potreban neko ko će je podržavati. Kako mu to nije jasno?

„Egvena, ti me voliš", tvrdoglavo joj reče. „Ja to vidim."

„Voli te Egvena žena", odvrati ona. „Ali Egvena Amirlin je besna na tebe. Gavine, ako hoćeš da budeš sa mnom, moraš da budeš i sa ženom i sa Amirlin. Očekivala bih da ćeš ti - čovek koji je obučavan da bude prvi princ mača - razumeti tu razliku."

Gavin skrenu pogled.

„Ti ne veruješ u to, zar ne?“, upita ga ona.

„Šta?"

„Da sam ja Amirlin", objasni Egvena. „Ti ne prihvataš moju titulu."

„Pokušavam", odgovori on i pogleda je. „Ali, krvavi pepeo, Egvena - kada smo se rastali bila si samo Prihvaćena, a ni to nije bilo tako davno. A sada su te proglasili za Amirlin? Ne znam šta da mislim."

„A ne vidiš kako ta nesigurnost podriva sve što nas dvoje možemo imati zajedno?"

„Mogu da se promenim - ali moraš da mi pomogneš."

„Zato sam i htela da pričamo kasnije", reče mu ona. „Hoćeš li me pustiti da prođem?"

On joj se očigledno nevoljno skloni s puta. „Nismo završili s ovim razgovorom", upozori je. „Napokon sam nešto odlučio - i nemam namere da prekinem da jurim za time sve dok to ne dobijem."

„Dobro", kaza mu Egvena, prolazeći pored njega. „Sada ne mogu da razmišljam o tome. Moram ljudima koji su mi dragi da naredim da pobiju druge koji su mi dragi."

„Dakle, učinićeš to?“, upita je Gavin s leđa. „Nagađanja se šire logorom; čuo sam ih iako jedva da sam jutros mrdao odavde. Neki misle da ćeš narediti Brinu da napadne grad."

Ona se pokoleba.

„Bila bi šteta da se to desi", kaza joj on. „Ne marim ja za Tar Valon, ali mislim da znam šta bi tebi učinilo kada bi ga napala."

Ona se okrenu prema njemu. „Gavine, učiniću ono što se mora", reče mu, gledajući ga pravo u oči. „Zarad dobra Aes Sedai i Bele kule. Čak i ako je to bolno. Čak i ako me to izjeda. Učiniću ono što se učiniti mora. Uvek."

On lagano klimnu, a ona pođe prema paviljonu u središtu logora.

„Ti si za ovo kriva, Džesa", reče Adelorna. Oči su joj i dalje bile crvene; sinoć je ostala bez Zaštitnika. Ona je jedna od mnogih - ali je takođe izdržljiva kao divlje pseto i očigledno rešena da ne pokazuje svoj bol.

Džesa Bilal grejala je ruke šoljicom čaja od ogrozda, odbijajući da odgovori na to. Adelornino pitanje bilo je neumitno. A Džesa možda i zaslužuje taj prekor. Naravno, sve ga ovako ili onako zaslužuju - izuzev možda Cutame, koja u to vreme nije bila glava ađaha. To je delimično i bio razlog zašto ta žena nije pozvana na taj sastanak. To - i činjenica da Crveni ađah trenutno nije baš u milosti ostalih.

Mala skučena soba jedva da je bila dovoljno velika da u nju stane pet stolica i mala peć pribijena uza zid, koja je odavala umirujuću toplotu. Nije bilo mesta ni za sto, a kamoli za kamin. Taman dovoljno mesta za pet žena. Najmoćnijih žena na svetu. A izgleda - i najglupljih.

Jadno su sestrinstvo one toga jutra bile - jutra nakon najveće nesreće u istoriji Bele kule. Džesa pogleda ženu pored sebe, Firejnu Nihren - Prvog razbirača Belih. Bila je to jedna niska i zdepasta žena, koja je često delovala plahovito a ne razumno, što je za Bele bilo čudno. Danas je bio jedan od tih trenutaka; sedela je mršteći se, ruku prekrštenih. Nije htela čaj.

Pored nje je bila Suejna Dragand, Prvi tkač Žutog ađaha. Ona je vižljasta, kost i koža od žene, ali nepokolebljiva. Adelorna, ona koja je optužila Džesu, sedela je pored nje. Ko može da krivi kapetan-generala za tu njenu pakost? Nju, koja je išibana po Elaidinom naređenju i koja sinoć samo što nije poginula od seanšanske ruke? Ta vitka žena delovala je neuobičajeno neuredno. Kosa joj je bila prikupljena u običnu punđu, a bleda haljina izgužvana.

Poslednja žena u prostoriji bila je Seranča Kolvajn, Glavni pisar Sivog ađaha. Svetlosmeđe kose i ispijenog lica, uvek deluje kao da je okusila nešto veoma kiselo. Ta njena osobina danas je bila izražena više nego obično.

„Džesa, mora se priznati da ona ima pravo", kaza Firejna, a njen razumni glas bio je u suštoj suprotnosti s njenom očiglednom ljutnjom. „Ti jesi predložila ovakav razvoj događaja."

„Predložila je prejaka reč." Džesa srknu čaj. „Jednostavno sam pomenula da se u nekim... tajnijim zapisima Kule pominju vremena kada su glave ađaha vladale umesto Amirlin." Trinaesto spremište je znano poglavarkama ađaha, mada ne mogu da odlaze u njega ako nisu takođe Predstavnice. To ne sprečava većinu njih da tamo šalju Predstavnice da za njih prikupljaju saznanja. „Možda jesam bila glasnica, ali to je često uloga Smeđih. Nijedna od vas nije oklevala toliko da bude prisiljena na ovakav razvoj događaja."

Pogledaše je ispod oka, pa se neke od njih zagledaše u svoje šoljice s čajem. Da, sve su umešane i to dobro shvataju. Džesa neće prihvatiti krivicu za tu nevolju.

„Nema preterano svrhe da određujemo ko je kriv." Suejna je pokušala da smiri stvari, mada joj je glas bio ogorčen.

„Nemam namere da tako lako budem skrenuta s teme", procedi Adelorna. Neke žene na gubitak Zaštitnika odgovaraju tugom, a druge besom. Nema nikakve sumnje šta je posredi sa Adelornom. „Učinjena je teška, teška greška. Bela kula je u plamenu, Amirlin su zarobili zavojevači, a Ponovorođeni Zmaj i dalje nije obuzdan. Ubrzo će čitav svet saznati za našu sramotu!"

„A šta nam vredi da krivimo jedna drugu?", odgovori Suejna. „Jesmo li tolika deca pa da ovaj sastanak provedemo svađajući se oko toga koja će među nama da izvisi, u jalovom pokušaju da izbegnemo svoju odgovornost?"

Džesa u sebi zahvali koščatoj Žutoj na njenim rečima. Naravno, Suejna jeste bila prva poglavarka nekog ađaha koja je pristala na Džesin plan. Stoga je ona sledeća u tom redu za to prividno vešanje.

„U pravu je." Seranča srknu čaj. „Moramo se pomiriti. Kuli je potrebno vodstvo, a u Dvorani ga nećemo dobiti.“

„Za to smo delimično i mi krive", priznade Firejna, delujući kao da joj je muka.

I jesu. To je delovalo kao sjajan plan. Podele u Kuli, pobuna tako mnogo sestara i uzdizanje nove Amirlin - nisu njihova krivica. Ali sve im to jeste pružilo nekoliko prilika. Prvu je bilo najlakše iskoristiti: poslati Predstavnice pobunjenicama kako bi ih usmeravale i pospešile pomirenje. Za to su izabrane najmlađe Predstavnice, jer je nameravano da njihove zamene u Kuli služe samo kratko vreme. Poglavarke ađaha bile su sigurne da će se ta pobuna brzo stišati.

Nisu je shvatile dovoljno ozbiljno. To je bila njihova prva greška. Druga je bila daleko strašnija. Zaista je u prošlosti bilo vremena kada su glave Ađaha - a ne Amirlin Tron ili Dvorana Kule - predvodile Aes Sedai. Naravno, to se radilo u tajnosti, ali bilo je veoma uspešno. Ma, vladavina Semejle Sorentejn bila bi potpuna propast da se poglavarke ađaha nisu umešale.

Ovo je delovalo kao slična prilika. Vreme pred Poslednju bitku jeste poseban trenutak koji traži posebnu pažnju. Pažnju žena koje su razumne i obdarene velikim iskustvom. Žena koje mogu jedna s drugom razgovarati u poverenju i odlučiti šta je najbolje činiti, izbegavajući rasprave u koje Dvorana često upada.

„Šta mislite, gde smo pogrešile?" tiho upita Seranča. Žene utihnuše. Nijedna od njih nije želela da prizna da je njihov plan omanuo. Adelorna se zavali u stolicu, pa prekrsti ruke mršteći se, ali prestala je da iznosi optužbe.

„Bila je to Elaida", kaza Firejna. „Ona nikada nije bila... preterano razumna."

„Ona je bila krvava pošast, eto šta je bila", progunđa Adelorna.

„Ne samo to", priznade Džesa. „Neposredno biranje Predstavnica koje možemo držati u šaci da zamene one koje smo poslale pobunjenicama bilo je dobra odluka, ali možda previše očigledna. Žene iz naših sopstvenih ađaha postale su sumnjičave; znam da su žene iz Smeđeg iznele nekoliko primedaba. Mi nismo onoliko nesvesne dešavanja oko nas koliko drugi misle."

Seranča klimnu. „To je smrdelo na zaveru", reče. „Zbog toga su žene izgubile poverenje. A tu su bile i pobunjenice. Bilo je daleko teže upravljati njima nego što smo pretpostavile."

Žene klimnuše. Baš kao Džesa, i one su pretpostavile da će se pobunjenice - uz prikladno navođenje - vratiti u Kulu i zamoliti za oproštaj. Ta podela bi se završila bez ikakve štete sem nekoliko sitnih poniženja.

Ali nisu računale na to da će se pobunjenice pokazati otpornim i sposobnim. Čitava vojska, koja se usred mećave pojavila na obalama oko Tar Valona? A na njenom čelu jedan od najvećih vojskovođa njihovog doba? S novom Amirlin i izluđujuće delotvornom opsadom? Ko bi to očekivao? A neke Predstavnice koje su poslale počele su da staju uz pobunjenice više nego uz Belu kulu.

Nije trebalo da dopustimo Elaidi da raspusti Plavi ađah, pomislila je Džesa. Plave bi možda bile spremne da se vrate da se to nije desilo. Ali to je bila tolika uvreda za njihovu čast, da su se ukopale. Samo Svetlost zna koliko je to bilo opasno; istorija je puna pomena o tome koliko Plave umeju da budu tvrdoglave u težnji da isteraju svoje, naročito kada su saterane uza zid.

„Mislim da je vreme da priznamo kako više nema nikakve nade da ćemo sprovesti svoje namere“, kaza Suejna. „Jesmo li saglasne?“

„Saglasna“, javi se Adelorna.

Jedna po jedna, sestre klimnuše, pa na kraju klimnu i Džesa. Čak i u toj sobici, bilo je teško da se prizna krivica. Ali vreme je da zaborave na svoje gubitke i da počnu obnovu.

„Ovo nosi svoje muke“, primeti Seranča, sada spokojnijim glasom. I ostale žene su delovale sigurnije. Njih pet ne veruju jedna drugoj, ali daleko su bliže tome nego bilo koja skupina s nekim uticajem u Dvorani.

„Moraju se preduzeti mere“, dodade Firejna. „Podela se mora zalečiti."

„Pobuna je bila protiv Elaide“, kaza Adelorna. „Ako ona više nije Amirlin, protiv čega se onda bune?“

„Dakle, prepustićemo je njenoj sudbini?" upita Džesa.

„Zaslužuje to", odgovori Adelorna. „Stalno je ponavljala da Seanšani ne predstavljaju pretnju. Pa, sada plaća za svoju glupost."

„Elaida se ne može izbaviti", dodade Firejna. „Dvorana je već razmatrala to pitanje. Amirlin je negde u gomili seanšanskih zarobljenika, a mi nemamo ni sredstava ni saznanja pomoću kojih bismo mogle da pripremimo spasavanje."

A naš potpuni nedostatak želje ne treba ni pominjati, dodala je Džesa u sebi. Mnoge Predstavnice koje su iznele te primedbe pred Dvoranu bile su one koje je Elaida poslala na pokoru. Džesa nije bila jedna od njih, ali jeste saglasna da je Elaida zaslužila to što je dobila, makar samo zbog toga što je zavadila ađahe.

„Onda nam je potrebna zamena", reče Seranča. „Ali ko?"

„To mora da bude neka snažna žena", odgovori Suejna. „Ali oprezna, za razliku od Elaide. Žena oko koje će se sestre okupiti."

„Šta mislite o Serin Asnobar?“, upita Džesa. „Ona je u poslednje vreme pokazala veliku mudrost i voljena je."

„Naravno da bi ti izabrala Smeđu", reče joj Adelorna.

„A zašto da ne?“, zatečeno upita Džesa. „Mislim da ste sve čule s koliko je uspeha preuzela zapovedništva za vreme sinoćnjeg napada?"

„Siejn Hirajmon je takođe predvodila pružanje otpora, samo na svojoj strani", kaza Firejna. „Mislim da je ovo trenutak da nas vodi žena koja nije preke naravi i koja se ne vodi osećanjima. Žena koja može da obezbedi razumno vodstvo."

„Besmislice", odvrati Suejna. „Bele su previše bezosećajne; ne želimo da otuđimo sestre, već da ih okupimo. Da ih zacelimo! Ma, jedna Žuta..."

„Vi sve zaboravljate jednu stvar", prekide je Seranča. „Šta je sada potrebno? Pomirenje. Sivi ađah je stoleća proveo baveći se umećem pregovaranja. Ko će bolje da se nosi s podeljenom Kulom i samim Ponovorođenim Zmajem?"

Adelorna zgrabi rukonaslone i ispravi se u stolici. I ostale postaše napetije. Kada Adelorna zausti da progovori, Džesa je prekide.

„Dosta!" ubacila se ona. „Zar ćemo se svađati kao što Dvorana celog jutra radi? Svaki ađah nudi svoje članice, a drugi ih smesta odbacuju?"

Prostorijom opet zavlada muk. Bila je to istina; Dvorana je već satima u zasedanju i samo što je proglasila kratku stanku. Nijedan ađah nije ni blizu da prikupi dovoljno podrške za svoje predloge. Predstavnice neće prihvatiti nikoga ko nije iz njihovog ađaha; među njima je previše netrpeljivosti. Svetlosti, kakav metež!

„Najbolje bi bilo da to bude neka od nas pet", kaza Firejna. „To ima smisla."

Njih pet se zgledaše, a Džesa u njihovim očima pročita odgovor na taj predlog. One su poglavarke ađaha, najmoćnije žene na svetu. Trenutno su ravnopravne po snazi, i premda jedne drugima veruju više nego što je to slučaj s većinom sestara, nema nade da će bilo koja od njih dopustiti da poglavarka nekog drugog ađaha bude uzdignuta na mesto Amirlin Tron. To bi toj ženi dalo previše uticaja. Nakon što su se njihove namere izjalovile, počele su i da gube poverenje jedna u drugu.

„Ako se ne dogovorimo ubrzo", primeti Suejna, „možda Dvorana odluči umesto nas."

„Ha.“ Adelorna odmahnu rukom. „One su toliko podeljene da ne mogu da se dogovore ni koje je boje nebo. Predstavnice nemaju pojma šta rade."

„Bar neke od nas nisu odabrale Predstavnice koje su godinama mlađe nego što bi trebalo da bi sedele u Dvorani", reče Firejna.

„Je li?“, upita Adelorna. „A kako si ti to zaobišla, Firejna? Tako što si sebe izabrala za Predstavnicu?"

Firejna razrogači oči od besa. Nije pametno igrati se s njenom naravi.

„Sve smo grešile", brzo se ubaci Džesa. „Mnoge sestre koje smo odabrale bile su čudne. Želele smo žene koje će raditi tačno ono što im kažemo, ali umesto toga smo dobile gomilu zavađenih derišta s previsokim mišljenjem o sebi i previše nezrela da bi hladnije glave mogle da utiču na njih.“

Adelorna i Firejna su dobro pazile da se ne pogledaju.

„I dalje smo na muci“, kaza Suejna. „Potrebna nam je Amirlin. Lečenje mora da otpočne brzo, bez obzira na cenu.“

Seranča odmahnu glavom. „Zaista ne mogu da se setim nijedne žene koju bi podržao dovoljan broj Predstavnica."

„Ja mogu", tiho kaza Adelorna. „Danas su je nekoliko puta pomenule u Dvorani. Znate o kome pričam. Ona je mlada i okolnosti u kojima se nalazi jesu neobične, ali u ovom trenutku - sve je neobično."

„Ne znam", odgovori Suejna i namršti se. „Pominjale je jesu, ali to su činile one čijim pobudama ne verujem."

„Serin je, izgleda, prilično zadivljena njom", priznade Džesa.

„Premlada je", kaza Seranča. „Zar nismo maločas korile sebe zbog toga što smo izabrale Predstavnice koje nemaju dovoljno iskustva?"

„Jeste, mlada je", primeti Firejna, „ali morate priznati da je... sposobna. Mislim da niko u Kuli ne bi mogao onako delotvorno da se suprotstavi Elaidi.

1 to još u onakvom položaju!"

„Čule ste izveštaje o njenim postupcima za vreme napada", reče Adelorna. „Mogu da potvrdim da su istiniti. Bila sam s njom za vreme većeg dela tih dešavanja."

Džesa se na to lecnu. Nije znala da je Adelorna bila na dvadeset drugom spratu za vreme borbi. „Zacelo je nešto od onoga što se priča preterivanje."

Adelorna samo sumorno odmahnu glavom. „Ne, nije. Zvuči neverovatno... ali... pa, to se dogodilo. Sve to."

„Sve polaznice je obožavaju", reče Firejna. „Ako Predstavnice neće da prihvate neku iz drugog ađaha, šta je sa ženom koja nikada nije izabrala ađah? Šta je sa ženom koja ima izvesnog iskustva - ma koliko neopravdanog - u vršenju dužnosti o kojoj razgovaramo?"

Džesa nije mogla a da ne klimne glavom. Ali kako je mlada pobunjenica stekla toliko poštovanje kod Firejne i Adelorne?"

„Nisam sigurna", reče Suejna. „Meni to zvuči kao još jedna ishitrena odluka."

„Zar nisi ti maločas rekla kako moramo da zalečimo Kulu bez obzira na cenu toga?", upita Adelorna. „Zar zaista misliš da postoji neki bolji način da privolimo pobunjenice da nam se vrate?" Okrenu se ka Seranči. „Koji je najbolji način da se uvređena strana umilostivi? Zar to nije da im se učine neki ustupci i da im se prizna da su bile u pravu?"

„Ona ima pravo", priznade Suejna. Namršti se, pa iskapi ostatak čaja. „Svetlosti, ali ona je u pravu, Seranča. Moramo to učiniti."

Siva ih pogleda sve ponaosob. „Niste toliko glupe pa da poverujete da će ova žena dozvoliti da je vučemo za nos? Neću da pristanem na ovo ako jednostavno pokušavamo da napravimo još jednu marionetu. Taj plan je pretrpeo neuspeh - i to težak."

„Čisto sumnjam da ćemo se opet naći u tim okolnostima", odvrati Firejna, blago se smešeći. „Ova... ne popušta pred silom. Pogledajte samo kako je izašla na kraj sa Elaidinim ograničenjima."

„Da“, kaza Džesa, iznenadivši samu sebe. „Sestre, ako pristanemo na ovo, to će biti kraj našeg sna o vladanju iz senke. Bilo to dobro ili ne, postavićemo snažnu Amirlin."

„Što se mene tiče", odgovori Adelorna, „mislim da je to izvrsna zamisao. Prošlo je previše vremena."

Jedna po jedna i ostale se saglasiše.

Sijuan je nepomično stajala pod krošnjom jednog malog hrasta. Logor je opkolio to drvo, tako da je njegov hlad Prihvaćenim i polaznicama postao omiljeno mesto za ručak. Trenutno ih tu nije bilo, pošto su sestre - ovoga puta pokazavši neverovatno dobro prosuđivanje - svima odredile poslove kako se ne bi sakupljale oko šatora u vreme kada Dvorana zaseda.

I tako je Sijuan stajala sama, gledajući kako Šerijam zatvara ulaz u veliki paviljon. Sada kada se Egvena vratila, ona može da prisustvuje zasedanju. Bilo je lako osetiti kako se štit protiv prisluškivanja tka Pečateći zasedanje za Plamen i isključujući radoznale oči.

Nečija šaka pade Sijuan na rame. Nije se lecnula; osetila je kako joj Brin prilazi. Vojskovođa je hodao tiho, premda nije bilo potrebe za tim. Biće on izvrstan Zaštitnik.

On stade pored nje, i dalje joj držeći ruku na ramenu, što je u njoj budilo prijatan osećaj, pa ona dopusti sebi da mu se primakne samo za jedan mali korak. Dobro se osećala zbog njegove visine i stamenosti pored sebe. Kao kad znaš da ti je trup premazan a jedro izatkano od najčvršće tkanine iako je nebo olujno, a more zatalasano.

„Šta misliš da će im reći?", tiho upita Brin.

„Zaista nemam predstave. Pretpostavljam da bi mogla zatražiti moje umirivanje."

„Čisto sumnjam da će to učiniti", kaza Brin. „Ona nije osvetoljubiva. Sem toga, zna da si postupila onako kako si smatrala da moraš - za njeno dobro."

Sijuan se namršti. „Niko ne voli da se njegova naređenja prekrše, a najmanje Amirlin. Platiću za ono što se sinoć dogodilo, Brine. U pravu si kada kažeš da to verovatno neće biti javno, ali brinem se da mi ta devojka više ne veruje."

„A je li to vredelo te cene?"

„Jeste", reče Sijuan. „Ona nije ni shvatala koliko je malo nedostajalo da se ovaj logor otrgne od nje. A mi nismo mogle da znamo je li ona za vreme napada bila bezbedna u Kuli. Ako me je vreme koje sam provela u Beloj kuli nečemu naučilo, onda je to da postoji vreme za pribiranje i planiranje, ali da čovek takođe mora da dela. Ne možeš baš uvek da čekaš na to da budeš siguran."

Osetila je Brinov smešak kroz vezu. Svetlosti, kako je dobro to što opet ima Zaštitnika. Nije ni znala koliko joj nedostaje taj utešni splet osećanja u dubinama njenog uma. Ta postojanost. Muškarci razmišljaju drugačije od žena i stvari koje su njoj zamršene i zbunjuju je, Brinu su neposredne i jednostavne. Odluči i teraj. Takav način razmišljanja sa sobom nosi dragocenu bistrinu. Nije da je on prostodušan - već samo daleko manje sklon tome da žali zbog odluka koje je već doneo.

„A šta je s drugom cenom?", dodade Brin.

Osećala je njegovo kolebanje i njegovu zabrinutost. Okrenu se da ga pogleda, smešeći se zbog njega. „Ti si budala, Garete Brine."

On se namršti.

„To što sam te vezala za mene nikada nije bilo cena", reče mu ona. „Šta god da se drugo desi zbog ove propasti, taj sinoćnji događaj za mene je čista korist."

On se zasmeja. „Pa, moraću dobro da se postaram da moj drugi zahtev bude nerazumniji."

Riblja utroba, pomisli Sijuan. Skoro da je zaboravila na to. Ali plameno je neverovatno da je Brin zaboravio. „A kada to tačno nameravaš da mi izneseš taj nerazumni zahtev?"

On na to nije smesta odgovorio, već ju je pogledao i protrljao bradu. „Znaš", reče joj, „mislim da te sada zapravo razumem, Sijuan Sanče. Ti jesi časna žena. Samo što niko drugi prema tebi ne može da bude stroži ih zahtevniji nego što ti sama prema sebi. Osećaš dug prema svom osećanju dužnosti, dug koji si sama sebi nametnula a za koji čisto sumnjam da bi bilo koje smrtno biće moglo da otplati."

„Po tvojim rečima, ispada da sam obuzeta sobom", kaza mu ona.

„Bar te nisam opet uporedio s nerastom."

„Dakle, zaista misliš da sam obuzeta sobom!" viknu na njega. Plamen ga spalio! On verovatno oseća da njoj ta njegova izjava zaista smeta i da se ne raspravlja čisto rasprave radi. Plamen ga opet spalio!

„Sijuan Sanče, ti si opsednuta žena“, kaza joj on. „Opsednuta time da spaseš svet od njega samog. To je razlog zašto si u stanju da s tolikom lakoćom zanemariš zavet ili naredbu."

Sijuan duboko udahnu. „Garete Brine, ovaj razgovor mi je vrlo brzo postao dosadan i naporan. Hoćeš li mi saopštiti taj drugi zahtev, ili nameravaš da me teraš da čekam?"

On je zamišljeno pogleda pravo u okamenjeno lice. „Pa, iskren da budem, nameravam da zatražim da se udaš za mene."

Ona iznenađeno trepnu. Svetlosti! Veza kaže da je iskren.

„Ali tek nakon što budeš smatrala da svet može da se stara za sebe. Neću pristati pre toga, Sijuan. Posvetila si svoj život nečemu. Postaraću se da to preživiš; nadam se da ćeš, kada se to završi, biti voljna da život posvetiš nečemu drugom."

Ona suzbi svoju zatečenost. Nema namere da dozvoli da je to glupo muško ostavi bez reči. „Pa", natera sebe da kaže, „vidim da ipak imaš malo pameti. Videćemo hoću li pristati na taj tvoj zahtev. Razmisliću o tome."

Brin se zasmeja kada se ona okrenu da pogleda paviljon, čekajući da Egvena opet izađe. Osećao je istinu u njoj, baš kao ona u njemu. Svetlosti! Sada zna zašto se Zelene tako često udaju za svoje Zaštitnike. Osećajući njegovu naklonost prema sebi, istovremeno oseća svoju prema njemu, i to je ushiti.

On jeste muška budala, ali ona nije ništa manje ženska glupača. Ona odmahnu glavom, ali dopusti sebi da se blago nasloni na njega dok su čekali, a on joj vrati ruku na rame. Lagano, ne snažno. Voljan je da čeka. On je zaista razume.

Egvena je stajala pred bezizražajnim licima koja su bila izvanredno umešna u skrivanju strepnje. Po običaju, naredila je Kvemsi da izatka štit protiv prisluškivanja, pošto je oštronosa Siva bila najmlađa među Predstavnicama u velikom šatoru. Delovalo je bezmalo prazno, pošto je tako malo mesta bilo zauzeto. Dvanaestak žena, po dve iz svakog ađaha - trebalo bi da ih bude po tri, ali svi ađasi su poslali po jednu Predstavnicu sa izaslanstvom u Crnu kulu. Sive su Delanu već zamenile Naorisom Kambral.

Dvanaest Predstavnica, zajedno sa Egvenom i još jednom. Egvena nije ni gledala Šerijam, koja je sedela na svom mestu sa strane. Šerijam je delovala uznemireno kada je Egvena ušla. Shvata li ona šta Egvena zna? To nije moguće. Da jeste, ona nikada ne bi došla na taj sastanak.

Ipak, Egvena je bila uznemirena zbog toga što zna da je ona tu - i zbog toga što zna šta je ona. U pometnji koja je nastala za vreme seanšanskog napada, Sijuan nije mogla da drži Šerijam na oku. Zašto Čuvarka nosi zavoj na levoj šaci? Egvena nije poverovala u njen izgovor da joj se dogodio nesrećan slučaj za vreme jahanja, pa je zakačila mali prst za uzde. Zašto li je odbila Lečenje? Spaljena bila ta Sijuan! Umesto da pazi na Šerijam, došla je da otme Egvenu!

Dvoranom je vladala tišina, a žene su čekale da čuju šta će Egvena reći za svoju „slobodu". Romanda, prosede kose pokupljene u punđu i u žutoj haljini, sedela je potpuno pravih leđa. Zračila je zadovoljstvom, dok se Lelejna - na suprotnoj strani prostorije - durila, pokušavajući da deluje kao da joj je drago zbog Egveninog povratka. Nakon onoga što je Egvena proživela u Beloj kuli, te zadevice delovale su joj besmisleno sitničarski.

Egvena duboko udahnu, pa prigli Izvor. Kako je to dobar osećaj! Više nema gorkog dvokorena da sputava Moć, više nema potrebe da joj druge žene pozajmljuju snagu. Nema potrebe za sa angrealom. Ma koliko bila slatka snaga koju joj je šuplji štapić davao, to što je sama po sebi snažna bilo je daleko veće zadovoljstvo.

Nekoliko žena namršti se na taj čin, a nemali broj njih takođe prigrli Izvor i kao po nagonu osvrnu se oko sebe tražeći odakle dopire opasnost.

„Nema potrebe za time“, reče im Egvena. „Ne još. Molim vas, pustite Izvor."

Kolebale su se, ali - prividno - prihvatale su je kao svoju Amirlin. Jedna po jedna, prestaše da usmeravaju Moć. Egvena ju je i dalje držala.

„Majko, veoma mi je drago što si se bezbedno vratila", kaza Lelejna. Zaobišla je Tri zaveta time što je dodala reč „bezbedno".

„Hvala ti", spokojno odgovori Egvena.

„Kazala si da imaš da nam otkriješ neke važne stvari", dodade Varilin. „Je li ovo u vezi sa seanšanskim napadom?"

Egvena gurnu ruku u džep na svojoj suknji i izvadi ono što je bilo u njemu. Gladak beli štapić s brojem tri, na pismu koje se koristilo u Dobu legendi, ispisanim blizu rukohvata. Začu se nekoliko oštrih uzdaha.

Egvena izatka Duh u Štap, pa jasno i glasno reče: „Zavetujem se da neću izgovoriti nijednu reč koja nije istinita." Osetila je kako zavet pada na nju kao da je opipljiv i kako joj se koža zateže i kako je pecka. To je bilo lako zanemariti; taj bol nije bio ništa u poređenju sa onim što je izdržala. „Zavetujem se da neću načiniti nijedno oružje da jedan čovek ubija drugoga. Zavetujem se da nikada neću koristiti Jednu moć kao oružje, izuzev protiv Prijatelja Mraka i Nakota Senke, ili kao poslednju odbranu sopstvenog života, života mog Zaštitnika ili života neke druge sestre."

Dvoranom je vladala mrtva tišina. Egvena pusti tkanje. Oseća kako joj je koža tako čudna! Kao da ju je neko uštinuo iza vrata i uz kičmu, zatežući joj kožu i vezujući je.

„Neka više niko ne misli da mogu da izbegavam Tri zaveta", obznani Egvena. „Neka više niko i ne šapuće da ja nisam prava Aes Sedai." Nijedna od njih ni reč nije rekla o tome da ona nije prošla kroz iskušenje kako bi stekla šal. Za to će se postarati nekog drugog dana. „A sada kada ste me videle kako koristim Štap zakletvi i znate da ne mogu da lažem, reći ću vam nešto. Za vreme koje sam provela u Beloj kuli, jedna sestra mi je prišla i poverila mi se da pripada Crnom ađahu."

Žene koje su je slušale iskolačiše oči, a nekoliko njih oštro uzdahnu.

„Da“, kaza Egvena. „Znam da ne volimo da pričamo o njima, ali zar bilo koja od nas može da tvrdi kako Crni ađah ne postoji? Možete li da budete verne svojim zavetima i da kažete kako nikada niste ni pomislile na mogućnost - makar na verovatnoću - da među nama ima Prijatelja Mraka?"

Nijedna se nije ni usudila da to pokuša. Premda beše rano, u paviljonu je bilo vrelo. Zagušljivo. Naravno, nijedna od njih se nije znojila - sve su znale prastaru caku kako to da izbegnu.

„Da“, nastavi Egvena, „to jeste sramota, ali to je takođe istina koju mi - kao predvodnice svog sestrinstva - moramo da priznamo. Ne u javnosti; ali to je među nama neizbežno. Svojim očima sam videla šta nepoverenje i spletkarenje mogu da učine. Neću dozvoliti da nas ta ista bolest ovde zarazi. Mi pripadamo različitim ađasima, ali imamo jedan cilj. Moramo znati da jedne drugima možemo verovati bez zadrške, zbog toga što na ovom svetu ima vrlo malo toga čemu možemo verovati."

Egvena pogleda Štap zakletvi, koji je rano tog jutra uzela od Serin. Protrlja ga palcem. Verin, volela bih da si ti uspela da nađeš ovo kada si mi bila u poseti, pomislila je. Možda te to ne bi spasio, ali volela bih da si pokušala. Koristila bi mi tvoja pomoć.

Egvena diže pogled. „Ja nisam Prijateljica Mraka", obznani prisutnima. „I vi znate da to ne može da bude laž."

Predstavnice su delovale zbunjeno. Pa, ubrzo će videti šta joj je namera.

„Vreme je da se mi dokažemo same sebi", reče Egvena. „Ovo je sinulo nekim pametnim ženama u Beloj kuli, a ja nameravam da to proširim. Sve ćemo upotrebiti Štap zakletvi da raskinemo Tri zaveta, a onda da ih ponovo položimo. Kada sve budemo tako vezane, moći ćemo da se zakunemo da nismo sluge..."

Šerijam prigrli Izvor. Egvena je to iščekivala. Postavi štit između Šerijam i Izvora, tako da ta žena zatečeno uzdahnu. Berana zapanjeno vrisnu, a nekoliko drugih žena prigrli Izvor, osvrćući se na sve strane.

Egvena se okrenu i pogleda Šerijam u oči. Ženi je lice bilo crveno koliko i njena kosa, a disanje joj se ubrzalo. Delovala je kao zec koji se uhvatio u zamku, a oči su joj bile razrogačene od straha. Čvrsto se držala za previjenu šaku.

O, Šerijam, pomislila je Egvena. Nadala sam se da Verin greši u vezi s tobom.

„Egvena?" nelagodno upita Šerijam. „Samo sam..."

Egvena joj priđe. „Šerijam, pripadaš li Crnom ađahu?"

„Šta? Naravno da ne!"

„Sarađuješ li sa Izgubljenima?"

„Ne!“, odvrati Šerijam, osvrćući se oko sebe.

„Služiš li Mračnome?"

„Ne!"

„Jesi li oslobođena svojih zaveta?"

„Ne!"

„Imaš li riđu kosu?"

„Naravno da ne; ja nikada..." Tad se zaledi.

I hvala ti i na tome, Verin, pomislila je Egvena, uzdišući u sebi.

U paviljonu je zavladao veoma veliki muk.

„Naravno, izletelo mi je", objasni Šerijam, preznojavajući se. „Nisam znala na koje pitanje odgovaram. Naravno da ne mogu da lažem. Nijedna od nas ne može da laže..."

Umuknu kada Egvena ispruži Štap zakletvi. „Dokaži to, Šerijam. Žena koja mi se obratila u Kuli navela je tvoje ime kao jedne od vođa među Crnim ađahom."

Šerijam pogleda Egvenu pravo u oči. „A, tako", tiho joj odgovori ta žena, tužnih očiju. „Nego, koja ti je to prišla?"

„Verin Matvin."

„Vidi, vidi", kaza Šerijam, pa se zavali u stolicu. „Moram reći da to nikada ne bih očekivala od nje. Kako je zaobišla zavete Velikom gospodaru?"

„Popila je otrov", odgovori Egvena, dok joj se srce cepalo.

„Veoma pametno." Plamenokosa žena klimnu. „Ja nikada ne bih mogla naterati sebe na tako nešto. Zaista nikada..."

Egvena izatka stege od Vazduha i okova Šerijam u njih, a onda zaveza tkanja. Okrenu se prebledelim ženama koje su je gledale s nevericom. Neke od njih behu prestravljene. „Svet se kreće ka Poslednjoj bici", strogo reče Egvena. „Zar ste očekivali da će nas naši neprijatelji ostaviti na miru?"

„Ko još?“, prošapta Lelejna. „Ko je još pomenut?"

„Mnogo njih", odgovori Egvena. „Među njima i Predstavnice."

Morija skoči i potrča prema izlazu. Jedva joj pođe za rukom da načini dva koraka. Desetak sestara, svaka na svoju ruku, optoči nekadašnju Plavu štitovima i okova je u stege izatkane od Vazduha. Za nekoliko trenutaka, ona je zapušenih usta lebdela nasred šatora, dok su joj se suze slivale niz ovalno lice.

Romanda coknu, obilazeći je. „Obe iz Plavog", primeti. „Egvena, ovo je bio veoma dramatičan način da obznaniš svoja saznanja."

„Romanda, obraćaćeš mi se s majko“, reče joj Egvena, silazeći sa postolja. „A nije nimalo čudno što ih ovde ima više među Plavima, pošto je čitav taj ađah pobegao iz Bele kule." Ona podiže Štap zakletvi. „Razlog zašto sam morala da to obznanim ovako veoma je jednostavan. Kako bi se ti ponela da sam ih jednostavno proglasila Crnima, ne nudeći nikakav dokaz u prilog tome?"

Romanda klimnu. „U pravu si u oba slučaja, majko", priznade ona.

„U tom slučaju, pretpostavljam da ti neće smetati da ti budeš prva koja će ponovo položiti zavete?"

Romanda se pokoleba samo na trenutak, gledajući dve žene uvezane Vazduhom. Skoro sve u šatoru prigrlile su Izvor, odmeravajući ostale kao da će im svakog časa izrasti otrovnice umesto kose.

Romanda uze Štap zakletvi i postupi kako joj je rečeno, oslobađajući se zaveta koje je položila. Taj postupak je bio očigledno bolan, ali ona je samo odsečno disala. Ostale su je budno držale na oku, pazeći na neku varku, ali Romanda je veoma neposredno ponovo položila zavete. Vratila je štap Egveni. „Ja nisam Prijateljica Mraka", reče. „I nikada nisam ni bila."

Egvena prihvati Štap zakletvi. „Hvala ti, Romanda", kaza. „Lelejna, želiš li da ti budeš sledeča?"

„Drage volje", reče ta žena. Verovatno je osećala potrebu da opravda Plave. Jedna po jedna, i ostale žene raskinuše svoje zavete - dahćući i sikćući od bola - pa ih ponovo položiše i dadoše reč da nisu Prijateljice Mraka. Egvena svaki put krišom uzdahnu od olakšanja. Verin je priznala da ima sestara koje nije otkrila, tako da je postojala mogućnost da Egvena među Predstavnicama pronađe i druge pripadnice Crnog.

Kada je Kvemsa, kao poslednja, vratila Štap Egveni i izjavila da nije Prijateljica Mraka, sve žene u paviljonu vidno se opustiše.

„Odlično", reče Egvena, vraćajući se na čelo prostorije. „Od sada, nastavićemo kao jedna. Više nema zadevica. Više nema svađa. Svima nama je u srcu ono što je najbolje za Belu kulu - i za čitav svet. Makar nas dvanaest možemo da verujemo jedna drugoj.

Prečiščenje nikada nije lako. Često je bolno. Danas smo se pročistile, ali sledeći potez koji moramo da povučemo biće skoro jednako bolan."

„Ti... znaš imena mnogih drugih?" upita Takima, koja makar u tom trenutku nije delovala ni malčice rasejano.

„Da“, odgovori Egvena. „Sve u svemu, preko dve stotine njih, raspoređenih po ađasima. Ovde, u taboru, ima ih negde oko sedamdeset. Znam im imena." Sinoć se vratila da iz svoje sobe uzme Verinine knjige. Sada su nevidljive i skrivene u njenom šatoru. „Predlažem da ih uhapsimo, premda će to biti teško, pošto ćemo morati da ih sve zarobimo istovremeno, koliko je to moguće." Njihova najveća prednost, sem iznenađenja, biće nepoverljiva priroda Crnog ađaha, koja im je urođena. Verin i drugi izvor nagoveštavali su da vrlo malo sestara u Crnom poznaje više od šačice drugih pripadnica. U knjizi je bio zapisan i čitav esej o tome kako je Crni ađah uređen i o njihovoj podeli na skupine poznate kao „srca“, grupe koje su samo u najmanjoj mogućoj meri sarađivale, kako bi bile skrivene. Uz malo sreće, upravo zahvaljujući takvoj njihovoj podeli sporije će shvatiti šta se dešava.

Predstavnice su delovale zatečeno. „Najpre“, poče Egvena, „tvrdićemo kako moramo da prenesemo važne vesti svim sestrama, ali da ne smemo dozvoliti da ih načuju vojnici u logoru. Pozivaćemo sestre da ulaze u ovaj paviljon po ađasima - dovoljno je veliki da u njega stane dvestotinak ljudi. Svakoj od vas ću dati imena svih Crnih sestara. Kada ađah uđe u šator, ponoviću im ono što sam vama kazala i saopštiću im da će sve morati da se ponovo zavetuju na Štapu zakletvi. Bićemo spremne da zarobimo Crne sestre koje budu pokušale da pobegnu. Vezaćemo ih i smestiti u šator za prijeme." Taj manji šator bio je povezan s Dvoranom, ali može da se zatvori tako da sestre koje ulaze ne vide zarobljenice.

„Moraćemo da uradimo nešto u vezi sa Zaštitnicima", sumorno reče Lelejna. „Pretpostavljam da ih možemo pustiti da dođu sa svojim sestrama, pa da budemo spremne da ih zarobimo."

„Neki od njih biće Prijatelji Mraka", reče Egvena. „Ali ne svi. A ne znam o kojima je reč.“ Verin je imala beleške o nekima od njih, ali nažalost - ne o svima.

„Svetlosti, kakva zbrka", promrmlja Romanda.

„To se mora učiniti", kaza nadmena Berna, odmahujući glavom.

„I to brzo", dodade Egvena. „Tako da Crne sestre nemaju vremena da uteknu. Upozoriću lorda Brina da postavi obruč od strelaca i sestara u koje imamo poverenja da zaustavi sve pokušaje bekstva, za svaki slučaj. Ali to će uroditi plodom samo sa onima koje su preslabe da otvaraju kapije."

„Ne smemo dozvoliti da dođe do toga", reče Lelejna. „Rat unutar ovog logora..."

Egvena klimnu.

„A šta je s Belom kulom?", upita Lelejna.

„Kada se pročistimo", odgovori Egvena, „onda možemo da učinimo ono što se učiniti mora kako bismo ujedinile Aes Sedai."

„Misliš..."

„Da, Lelejna", odvrati Egvena. „Mislim da do večeras otpočnem napad na Tar Valon. Pronesi taj glas i saopšti lordu Brinu da pripremi ljudstvo. Te vesti će poslužiti da zaokupe pripadnice Crnog ađaha među nama - pa će tako biti manje verovatno da će one primetiti šta mi radimo.“

Romanda baci pogled na Šerijam i Moriju, koje su sa strane visile u vazduhu, obe otvoreno roneći suze, dok su im usta bila zapušena Vazduhom. „To se mora učiniti. Iznosim predlog pred Dvoranu da se preduzme ono što je Amirlin predložila."

Šatorom zavlada tišina. A onda, lagano, sve žene ustaše na noge da pokažu saglasnost. Odlučeno je jednoglasno.

„Svetlost nas saklonila", prošapta Lelejna. „I oprostila nam na onome što ćemo učiniti."

Uze mi reč iz usta, dodade Egvena u sebi.