Oluja na obzorju

17 Pitanja vlasti

„Trebalo bi da više paziš šta radiš", reče Serena iz sobe. „Amirlin Tron - mi na nju imamo prilično uticaja. Tvoje kazne - možda bismo mogle da je ubedimo da ih umanji, ako ti budeš pomogla."

U hodniku ispred sobe za ispitivanje, dok je sedela u udobnoj stolici, Kecuejn je jasno čula Semirhagin prezrivi frktaj. Kecuejn srknu iz šolje topli slatkolist. Hodnik je bio od običnog drveta, zastrt dugim plavetno-belim tepihom, a svetiljke na zidovima, oblika prizmi, treperile su od svetlosti.

U hodniku s njom bilo je i nekoliko drugih - Dejđin, Erijan, Elza - koje su na smenu održavale Semirhagin štit. Sem Kecuejn, sve ostale Aes Sedai u taboru smenjivale su se na toj dužnosti. Previše je opasno prisiliti samo Aes Sedai nižeg položaja da vrše tu dužnost, kako se ne bi izmorile. Štit mora da bude snažan. Samo Svetlost zna šta bi se desilo da se Semirhag oslobodi.

Kecuejn srknu čaj, leđima okrenuta zidu. Al’Tor je bio uporan u želji da se i „njegovim" Aes Sedai omogući da propituju Semirhag, a ne samo onima koje je Kecuejn odabrala. Nije sigurna je li to nekakav njegov pokušaj nametanja vlasti, ili zaista misli kako bi one mogle da uspeju tamo gde je ona - za čuda - trpela neuspeh.

U svakom slučaju, zato danas Serena ispituje. Ta Bela iz Tarabona bila je promišljena, ni najmanje svesna činjenice da je ona jedna od najlepših žena koje su za mnogo godina ponele šal. Njen nehaj prema tome nije bio neočekivan, pošto je pripadala Belom ađahu, a one često umeju da budu jednako izgubljene kao Smeđe. Serena takođe ne zna da Kecuejn napolju prisluškuje, pomoću jednog malog tkanja Duha. To je jednostavna stvar, koju polaznice često uče. Kada se to pomeša s novonaučenim izvrtanjem tkanja, znači da Kecuejn može da prisluškuje a da niko u sobi i ne zna da je ona napolju prisutna.

Naravno, Aes Sedai u hodniku videle su šta ona radi, ali nijedna od njih ništa nije rekla. Premda su dve - Elza i Erijan - bile među glupačama koje su se zavetovale na odanost malom Al’Toru, pazile su šta rade oko nje; dobro znaju šta ona o njima misli. Glupače jedne. Povremeno joj se čini da je bar polovina njenih saveznika čvrsto rešena da joj otežava posao.

Serena je u sobi i dalje sprovodila svoje ispitivanje. Većina Aes Sedai u majuru do sada se okušala u tome. Smeđe, Zelene, Bele i Žute - sve su pretrpele neuspeh. Kecuejn još nije lično uputila nijedno pitanje Izgubljenoj. Ostale Aes Sedai smatraju je bezmalo mitološkom pojavom, a ona je dugo podsticala i jačala taj ugled. Držala se podalje od Bele kule decenijama između poseta, tako se osiguravajući da će mnoge misliti da je mrtva. Svaki put kada bi se pojavila, to bi izazvalo pravu pometnju. Odlazila je u lov na lažne Zmajeve - i zbog toga što je to neophodno, ali i zbog toga što je svaki čovek kog je zarobila dizao njen ugled među ostalim Aes Sedai.

Sav njen rad bio je usmeren ka ovim poslednjim danima. Svetlost je oslepela ako namerava da dopusti onom malom Al’Toru da sve to sada upropasti!

Prikri mrštenje tako što srknu čaj. Lagano gubi vlast nad onim što se dešava, nit po nit. Nekada bi je nešto dramatično, kao što su zadevice u Beloj kuli, nateralo da smesta dela. Ali ne može ni da počne da se bavi tom mukom. Sve što je stvoreno lagano se rastače, a jedini način koji ima da se protiv toga bori jeste da svu svoju pažnju i sav svoj napor posveti Al’Toru.

A on se odupire svim njenim pokušajima da mu pomogne. Korak po korak postaje čovek kamene unutrašnjosti, nepomičan i nesposoban da se prilagođava. Kip bez osećanja ne može da se suoči s Mračnim.

Plameni dečak! A eto, i Semirhag joj se i dalje protivi. Kecuejn je izgarala od želje da uđe u sobu i da se suoči s tom ženom, ali Merisa je postavila baš ista pitanja koja bi joj i Kecuejn uputila, pa ništa nije uradila. Koliko će ugled koji Kecuejn ima među ostalim Aes Sedai ostati netaknut ako se pokaže jednako nemoćnom kao ostale?

Serena opet progovori.

„Aes Sedai, ne bi trebalo da se tako ponaša prema njima“, spokojnim glasom kaza Serena.

„Aes Sedai?“, kroz smeh odgovori Semirhag. „Zar vas nije sramota što koristite taj izraz kako biste opisale sebe? To je kao da se stene naziva vukom!“

„Možda ne znamo baš sve, priznajem, ali...“

„Ne znate vi ništa“, odgovori Semirhag. „Vi ste deca koja se igraju roditeljskim igračkama."

Kecuejn kažiprstom zalupka po šolji. Opet ju je pogodila sličnost između nje i Semirhag - i opet se zbog te sličnosti uznemirila.

Krajičkom oka ugleda jednu vitku služavku kako se penje uz stepenište i nosi tanjir pasulja i barene cvekle, Semirhagin ručak. Zar je već vreme? Serena već tri sata ispituje Izgubljenu, ali za sve to vreme ni do čega nije došlo. Služavka priđe i Kecuejn joj mahnu da uđe.

Trenutak kasnije, poslužavnik tresnu o pod. Kecuejn na taj zvuk skoči i prigrli saidar, pa skoro ulete u sobu - ali pokoleba se na Semirhagin glas.

„Neću to da jedem", izjavi Izgubljena, u potpunosti vladajući sobom, kao i obično. „Dojadile su mi vaše splačine. Donećete mi nešto prikladno."

„Ako ti donesemo", začu se Serenin glas, koja je očigledno pokušavala da ugrabi ma kakvu prednost, „hoćeš li da odgovaraš na naša pitanja?"

„Možda", odgovori Semirhag. „Videćemo da li ću biti raspoložena."

Zavlada muk, a Kecuejn pogleda ostale žene u hodniku, koje su sve skočile na onaj tresak, mada nisu mogle da čuju glasove. Pokaza im da sednu.

„Idi i donesi nešto drugo", naredi Serena služavki u sobi. „I pošalji nekoga da ovo očisti." Vrata se otvoriše, pa se brzo zatvoriše kada sluškinja žurno izađe odatle.

Serena nastavi: „Ovo sledeće pitanje, ono će odrediti hoćeš li zapravo dobiti taj ručak ili ne.“ Premda je govorila odlučno, Kecuejn je u Sereninim rečima jasno čula užurbanost. Onaj iznenadni pad poslužavnika sa hranom očigledno ju je iznenadio i uplašio. Sve su tako plahovite kada su u blizini Izgubljene. Ne ponašaju se ponizno, ali ipak pokazuju izvesnu meru poštovanja prema Semirhag. A kako da ne pokazuju? Ona jeste legenda. Čovek ne može da priđe takvom jednom stvorenju - jednom od najgorih bića koja su ikada postojala - a da ne oseća makar neku meru strahopoštovanja.

Meru strahopoštovanja...

„U tome je naša greška", prošapta Kecuejn. Trepnu, pa se okrenu i otvori vrata koja su vodila u sobu. Semirhag je stajala u središtu male odaje. Bila je uvezana Vazduhom, a ta tkanja su verovatno bila izatkana u trenu kada je bacila svoj poslužavnik. Mesingani tanjir bio je prevrnut na podu, a stare daske natapale su se pasuljem. U toj prostoriji nije bilo prozora; nekada je bila ostava, sada pretvorena u „ćeliju", da se u njoj čuva Izgubljena. Serena - tamne kose u mnoštvu sitnih, đinđuvama ukrašenih pletenica, prelepog lica koje je pokazivalo iznenađenje zbog upada - sedela je u stolici ispred Semirhag. Njen Zaštitnik Vitalijen, širokih ramena i mrkog lica, stajao je u uglu.

Semirhagina glava nije bila vezana, pa joj pogled polete prema Kecuejn.

Kecuejn se sada obavezala; sada mora da se suoči s tom ženom. Srećom, to što namerava ne zahteva mnogo istančanosti. Sve se svodi na jedno pitanje: kako bi Kecuejn mogla da slomi samu sebe? Odgovor je zapravo lak, sada kada joj je sinuo.

„Ah“, izusti Kecuejn, kao da nema vremena za gubljenje. „Vidim da dete neće da jede. Serena, pusti tkanje."

Semirhag izvi obrve i zinu da se izrugne, ali čim Serena pusti svoja tkanja Vazduha, Kecuejn zgrabi Semirhag za kosu i laganim pokretom stopala izbi toj ženi tle pod nogama i baci je na pod.

Možda je trebalo da koristi Moć, ali osećala je da je prikladno da to uradi sopstvenim rukama. Pripremila je nekoliko tkanja, mada joj ona verovatno neće biti potrebna. Premda je Semirhag visoka, zapravo je vitke građe kao vrbov prut, a Kecuejn je uvek bila više zdepasta nego vitka. Sem toga, Izgubljena je delovala potpuno zgranuto Kecuejninim ponašanjem prema njoj.

Kecuejn kleknu jednim kolenom toj ženi na leđa, pa joj gurnu lice u prosutu hranu. „Jedi“, kaza. „Ne odobravam bacanje hrane, dete, naročito ne u ova vremena."

Semirhag besno zagrca, pa izgovori nekoliko rečenica za koje je Kecuejn samo pretpostavljala da su psovke, mada nijednu od njih nije prepoznala. Njihovo značenje je verovatno davno izgubljeno. Psovke su ubrzo stale i Semirhag se smirila. Nije se batrgala. Ne bi ni Kecuejn, pošto bi to samo škodilo njenom ugledu. Semirhagina moć kao zatočenice potiče od straha i poštovanja koje Aes Sedai osećaju prema njoj. Kecuejn to mora da promeni.

„Molim te, tvoju stolicu", obrati se Sereni.

Bela je potpuno zgranuto stajala. Isprobale su sve vrste mučenja koja im je Al’Tor dopustio, ali svako od tih mučenja odavalo je poštovanje. Ponašaju se prema Semirhag kao prema opasnoj sili i neprijatelju dostojnom poštovanja. To samo podstiče njemu uobraženost.

„Hoćeš li da jedeš?" upita Kecuejn.

„Ubiću te“, smireno odvrati Semirhag. „Ubiću te prvu pred svim ostalima. Nateraću ih da slušaju tvoje vriske."

„Shvatam", odgovori Kecuejn. „Serena, idi reci onim trima sestrama napolju da uđu u sobu." Zamišljeno zastade. „Takođe, videla sam neke služavke kako čiste sobe na drugoj strani hodnika. Molim te, pozovi i njih."

Serena klimnu, pa izjuri iz prostorije. Kecuejn sede u stolicu, pa izatka niti Vazduha i diže Semirhag. Elza i Erijan baciše poglede unutra, delujući veoma radoznalo. Onda uđoše, pa Serena uđe za njima. Nekoliko trenutaka kasnije, u sobu uđe Dejđin, a pratilo ju je petoro slugu: tri Domanke s povezanim keceljama, jedan mršav muškarac prstiju smeđih od premazivanja brvana i jedan dečak koji je služio kao potrčko. Odlično.

Kada uđoše, Kecuejn nitima Vazduha prebaci Semirhag sebi preko kolena - a onda krenu da tuče Izgubljenu.

Semirhag je najpre trpela. Onda je počela da psuje. Onda je stala da preti. Kecuejn je nastavljala, premda je šaka počela da je boli. Semirhagine pretnje pretvoriše se u urlike besa i bola. Služavka s hranom pristigla je usred svega toga, što je samo doprinosilo Semirhaginoj sramoti. Aes Sedai su zgranuto gledale šta se dešava.

„Sad“, kaza Kecuejn nakon nekoliko trenutaka, prekidajući jedan od Semirhaginih urlika bola. „Hoćeš li da jedeš?“

„Naći ću sve koje si ikada volela", kaza joj Izgubljena, sa suzama u očima. „Nahraniću ih jedne drugima dok ti gledaš. Ja ću...“

Kecuejn coknu i opet krenu da je tuče. Gomila posmatrača u sobi zapanjeno je gledala šta se dešava, ostavši bez reči. Semirhag zaplaka - ne od bola, već od poniženja. To je ključ. Semirhag se ne može poraziti pomoću bola ili ubeđivanja - već samo uništavanjem njenog ugleda, što je za nju strasnije od ma kakve kazne. Baš kao što bi bilo strašno za Kecuejn.

Nakon nekoliko minuta Kecuejn prestade da je tuče i pusti tkanja koja su sprečavala Semirhag da se mrda. „Hoćeš li da jedeš?“, upita.

„Ja...“

Kecuejn diže ruku, a Semirhag samo što joj ne skoči s krila i na sve četiri se zakoprca preko poda i stade da jede pasulj.

„Ona je osoba", kaza Kecuejn, gledajući ostale. „Obična osoba, baš kao svi mi. Ona ima tajne, ali svaki dečak može da ima tajne koje ne želi da saopšti drugima."

Kecuejn ustade i pođe ka vratima, pa zastade pored Serene, koja je opčinjeno gledala Izgubljenu kako jede pasulj s poda. „Možda bi ti bilo pametno da počneš da nosiš četku za kosu sa sobom", dodade Kecuejn. „Ovo od maločas ume da bude gadno za ruke."

Serena se nasmeši. „Da, Kecuejn Sedai."

Sad, pomislila je Kecuejn, izlazeći iz sobe, šta da radim sa Al’Torom?

„Milostivi", kaza Grejdi, trljajući lice oprljeno suncem i vetrom, „mislim da ne razumeš."

„Onda mi objasni", reče mu Perin. Stajao je na padini i gledao ogroman skup izbeglica i vojnika. Raspareni šatori najrazličitijih oblika - smeđi šiljati aijelski šatori; raznobojni veliki kairhijenski; obični šatori na dve vode - dizali su se kako su ljudi pripremali da prenoće.

Kao što se i nadao, Šaidoi nisu pošli u poteru za njima. To je Perinovoj vojsci omogućilo da se povuče, mada su mu izviđači saopštili da su Šaidoi sada krenuli da istražuju grad. Bilo kako bilo, to znači da Perin ima vremena. Vremena da se odmori, vremena da se lagano povuče, i vremena - bar se nadao - da pomoću kapija premesti većinu izbeglica.

Svetlosti, ali mnogo ih je. Na hiljade i hiljade ljudi - i pravi je košmar dovesti ih u red. Poslednjih nekoliko dana sve vreme je bio zauzet beskrajnom bujicom žalbi, prigovora, presuda i hartija. Otkud Balveru toliko hartije? To izgleda zadovoljava mnoge ljude koji dolaze pred Perina. Presude i rešenja njima deluju daleko zvaničnije kada su ispisane. Balver je kazao da će Perinu biti potreban pečat.

Sav taj posao skretao mu je misli, što je bilo dobro. Ali Perin je dobro znao da neće moći da još dugo gura u stranu svoje muke. Rand ga vuče ka severu. Perin mora da pođe u Poslednju bitku. Ništa drugo nije važno.

Ali opet, baš ta njegova usredsređenost - zanemarivanje svega sem svog cilja - bila je uzrok mnogih nevolja prilikom njegove potrage za Failom. Nekako mora da nađe ravnotežu. Mora odlučiti da li želi da predvodi te ljude. Mora sklopiti nekakav mir s vukom u sebi, sa zveri koja divlja kada on krene u boj.

Ali pre nego što bude mogao da uradi bilo šta od svega toga, moraće da vrati izbeglice kućama. To se pokazalo teškim poduhvatom. „Grejdi, imao si vremena da se odmoriš“, reče mu Perin.

„Iznurenost je samo jedan deo svega toga, milostivi", kaza mu Grejdi. „Mada, iskren da budem, i dalje se osećam kao da bih mogao da spavam nedelju dana."

Zaista deluje iznureno. Grejdi je stamen čovek, s licem seljaka i s naravi seljaka. Perin bi pre imao poverenja u tog čoveka da izvrši svoju dužnost nego u većinu velmoža koje poznaje. Ali i Grejdi ima ograničenja. Šta čoveku toliko usmeravanje čini? Grejdi je dobio velike podočnjake, a lice mu je bilo ubledelo uprkos preplanuloj koži. Mada još mlad, počeo je da sedi.

Svetlosti, previše sam zloupotrebljavao ovog čoveka, pomislio je Perin. I njega i Niejlda. To je bila još jedna posledica Perinove tvrdoglavosti i on je počeo to da uviđa. Ono što je učinio Aramu, to što je dozvolio onima oko sebe da budu bez njegovog vodstva... Moram da ispravim ovo. Moram naći neki način da se pobrinem za sve to.

Ako to ne učini, možda i ne stigne do Poslednje bitke.

„Evo u čemu je stvar, moj lorde.“ Grejdi se opet počeša po bradi, posmatrajuči tabor. Različite grupe, Majenci, Alijandrina garda, Dvorečani, Aijeli, izbeglice iz raznih gradova - svi su bili u odvojenim logorima, u sopstvenim prstenovima. „Ima nekih stotinu hiljada ljudi koji moraju da se vrate kućama. A to su oni koji i žele da idu. Mnogi kažu da se osećaju bezbednije kada su ovde, s tobom. “

„Mogu da zaborave na ono što oni žele“, odvrati Perin. „Mesto im je s njihovim porodicama."

„A šta je sa onima čije su porodice u seanšanskim zemljama?" Grejdi slegnu ramenima. „Pre nego što su zavojevači došli, mnogi od tih ljudi bili bi srećni da se vrate svojim domovima. Ali sada... Pa, stalno pričaju o tome da bi da ostanu tamo gde ima hrane i gde neko može da im pruži zaštitu."

„I dalje možemo da pošaljemo drugde one koji žele da idu", primeti Perin. „Biće nam lakše da putujemo bez njih."

Grejdi odmahnu glavom. „U tome je stvar, milostivi. Tvoj čovek, Balver, dao nam je račun. Ja mogu da otvorim dovoljno veliku kapiju da recimo dvojica mogu da prođu istovremeno. Ako sračunaš da im je potreban jedan tren da prođu... Pa, biće potrebni sati i sati za sve njih. Ne znam tačan broj, ali on je tvrdio da je to posao koji bi trajao danima. A još je rekao da je njegova procena verovatno previše vedra. Milostivi, koliko sam umoran - jedva da bih mogao sat vremena držati kapiju otvorenu."

Perin stisnu zube. Moraće sam uzeti te brojke od Balvera, ali muči ga neki osećaj da će se ispostaviti kako je Balver u pravu.

„Onda nastavljamo da marširamo", reče Perin. „Ka severu. Svakoga dana ti i Niejld otvarajte kapije i vraćajte neke od tih ljudi kućama. Ali nemojte da se izmirujete."

Grejdi klimnu, očiju praznih od iscrpljenosti. Možda bi najbolje bilo da sačeka nekoliko dana pre nego što otpočne s tim. Perin klimnu glavom Predanom u znak da može da se povuče, a Grejdi strča nazad u logor. Perin ostade na padini, gledajući razne delove tabora dok su se ljudi spremali za večeru. Kola u središtu logora behu natovarena hranom, a njega je mučila bojazan da će se ta hrana potrošiti pre nego što stigne do Andora. Ili da obiđe Andor i pođe u Kairhijen? Tamo je poslednji put video Randa, mada bi na osnovu svojih prikaza o njemu rekao da taj čovek nije ni u jednoj ni u drugoj zemlji. Čisto sumnja da bi ga kraljica Andora dočekala raširenih ruku, nakon glasina o njemu i onom plamenom barjaku Crvenog orla.

Perin je za sada tu muku ostavio po strani. Tabor kao da se skrasio. Svaki prsten šatora poslao je predstavnike do središnjeg skladišta hrane kako bi dobili koliko im sleduje za to veče. Svaka skupina bila je zadužena za pripremu svojih obroka; Perin je samo nadgledao raspodelu potrepština. Razaznao je komornika - jednog Kairhijenjanina po imenu Bavin Rokšo - kako stoji na jednim kolima i razgovara sa svakim predstavnikom ponaosob.

Zadovoljan onim što vidi, Perin krenu da se vrati u tabor, prolazeći kroz kairhijenske šatore na putu do svojih, koji su bili podignuti među dvorečanskim.

Sada je svoje izoštreno čulo prihvatao zdravo za gotovo. To izoštravanje čula došlo je kada su mu oči požutele. Većina ljudi oko njega kao da više ne primećuje te njegove oči, ali svaki put kada bi nekoga upoznao, stigao bi oštar podsetnik na to. Na primer, većina kairhijenskih izbeglica zastajkivala je dok su podizali šatore. Gledali su ga dok je prolazio i šaputali: „Zlatooki.“

Nije preterano voleo to ime. Ajbara je prezime njegove porodice i on ga ponosno nosi. On je jedan od tek nekolicine preživelih koji mogu da ga prenesu na svoje potomke. Troloci su se postarali za to.

On baci pogled na obližnju skupinu izbeglica, a oni se žurno vratiše pobijanju kočića za šatore. Dok su to činili, Perin prođe pored dvojice Dvorečana - Toda al’Kara i Džorija Kongara. Oni ga ugledaše i pozdraviše ga prinoseći pesnice srcima. Za njih Perin Zlatooki nije neko koga se valja plašiti, već čovek kog treba poštovati - mada i dalje šapuću o onoj noći koju je proveo u Berelajninom šatoru. Perin bi žarko želeo da može pobeći od senke tog događaja. Ljudi su i dalje bili puni poleta od svoje pobede nad Šaidoima, ali nije bilo tako davno kada se Perin osećao kao da nije dobrodošao među njima.

Ipak, izgleda da su makar ta dvojica za sada zaboravili na to nezadovoljstvo. Umesto toga - pozdravih su ga. Zar su zaboravili da je Perin odrastao s njima? Šta je sa svim onim trenucima kada se Džori izrugivao Perinovom sporom govoru, ili kada je svraćao do kovačnice da se hvali zbog devojaka od kojih je uspeo da ukrade poljubac?

Perin samo klimnu u znak odgovora. Nema svrhe otkopavati prošlost, a naročito ne nakon što je njihova odanost „Perinu Zlatookom“ pomogla da se Faila oslobodi. Mada, dok je odlazio od njih, njegove uši obdarene preoštrim sluhom začule su kako njih dvojica čavrljaju o bici, koja se odigrala pre svega nekoliko dana, i svojoj ulozi u njoj. Jedan od njih još nije očistio čizme. Verovatno i ne primećuje krvavo blato na njima.

Perin se ponekad pita jesu li njegova čula uopšte bolja od čula ostalih ljudi. On samo primećuje ono što ostali zanemaruju. Kako mogu da ne osete onaj miris krvi? I svež vazduh koji dopire od planina na severu? Sa sobom nosi miris doma, mada se oni nalaze mnogo liga od Dve Reke. Ako i drugi nađu vremena da sklope oči i obrate pažnju, hoće li moći da osete mirise koje on oseća? Ako otvore oči i pobliže pogledaju svet oko sebe, da li bi ti ljudi i svoje oči zvali „oštrim" kao što zovu Perinove?

Ne. To on samo umišlja. Njegova čula jesu bolja. Promenilo ga je njegovo bratimljenje s vukovima. Na to već duže nije pomislio - bio je previše usredsređen na Failu. Ali više nije onoliko opsednut svojim očima. One su deo njega. Nema svrhe da zbog toga gunđa.

Ali onaj bes koji ga je ispunio kada se borio... onaj gubitak vlasti nad sobom. To ga sve više i više brine. Prvi put je to osetio one davne noći kada se borio protiv Belih plaštova. Perin neko vreme nije ni znao je li vuk ili čovek.

A sada - za vreme jedne od svojih skorašnjih poseta vučjem snu - pokušao je da ubije Skakača. Smrt u vučjem snu je konačna. Perin se tog dana skoro izgubio. Razmišljanje o tome probudilo je u njemu stare strahove, strahove koje je potisnuo. Strahove u vezi sa čovekom zatvorenim u kavezu, koji se ponaša kao vuk.

Nastavio je stazom koja je vodila ka njegovom šatoru, usput donoseći neke odluke. Rešeno je jurio za Failom, izbegavajući vučji san baš kao što je izbegavao i sve svoje odgovornosti. Tvrdio je da ništa drugo nije bitno. Ali dobro je znao da je istina daleko teža. Usredsredio se na Failu što je toliko voli, ali i zbog toga što je mu je tako bilo zgodno. Njeno spasavanje bilo mu je izgovor da izbegava stvari kao što su njegova nelagoda koju oseća prema vodstvu i zamućeno primirje između njega i vuka u njemu.

Failu je spasao, ali mnogo šta i dalje nije onakvo kakvo bi trebalo da bude. Odgovori na ta pitanja možda se kriju u njegovim snovima. Vreme je da im se vrati.