Veliki lov

3 Prijatelji i neprijatelji

Rand nije pobegao daleko. Odjurio je samo do kapije iza konjušnice. Usporio je pre no što je stigao dotle, pokušavajući da izgleda opušteno.

Zasvođena kapija bila je čvrsto zatvorena. Jedva da je bila dovoljno velika da dvojica ljudi projašu kroz nju jedan pored drugog, ali kao i ostale kapije u spoljašnjem zidu, bila je okovana širokim prangama crnog gvožđa i zamandaljena debelim zasunom. Pred njom su stajala dvojica stražara. Imali su jednostavne kupaste šlemove, oklopne prsnike i verižnjače, kao i duge mačeve na leđima. Na grudima njihovih zlatnih tunika bio je znak crnog sokola. Znao je jednog od njih iz viđenja. Zvao se Ragan. Ožiljak od troločke strele na Raganovom preplanulom obrazu iza prečaga vizira ličio je na beli trougao. Iscerio se kada je video Randa.

„Mir ti bio naklonjen, Rande al’Tore.“ Ragan je morao da viče kako bi nadjačao zvonjavu. „Nameravaš li da mlatiš zečeve po glavi, ili i dalje tvrdiš da je ta motka luk?“ Drugi stražar se pomeri bliže sredini kapije.

„Mir ti bio naklonjen, Ragane“, reče Rand, zaustavivši se pred njime. Trudio se iz petnih žila da mu glas ne drhti. „Znaš da je ovo luk. Viđao si me kako ga koristim.“

„Ne valja ništa s konjskih leđa“, kiselo reče drugi stražar. Rand ga sada prepozna po upalim, skoro crnim očima, koje kao da nikada nisu treptale. Zjapile su iz šlema nalik na dve rupe u pećini. Pretpostavljao je da je mogao i nekog goreg od Maseme da zatekne na kapiji, ali nije bio siguran koga goreg, a da to ne bude Crvena Aes Sedai. „Previše je dugačak“, dodade Masema. „Mogu da pustim tri strele s konjskim lukom, pre no što s tog tvog čudovišta poleti jedna.“

Rand primora sebe da se isceri, kao da je to bila šala. Masema se nikada nije našalio u Randovom prisustvu, niti se nasmejao nekoj šali. Većina ljudi u Fal Dari prihvatila je Randa – vežbao je s Lanom i jeo za stolom lorda Agelmara, a najvažnije od svega, došao je u Fal Daru u društvu Moiraine, jedne Aes Sedai. Ali neki nisu bili u stanju da zaborave da je stranac. Jedva da su govorili s njim, i to samo kada bi morali. Masema je bio najgori.

„Meni je dobar“, reče Rand. „Kada smo kod zečeva, Ragane, kako bi bilo da me pustiš napolje? Sva ova buka i gužva je previše za mene. Bolje mi je da lovim zečeve, iako nisam nijednog video.“

Ragan se okrenu i pogleda svog sadruga, i Rand se ponada. Ragan je bio opušten čovek. Njegova ličnost bila je u suprotnosti sa sumornim ožiljkom na licu, a činilo se da mu se Rand sviđa. Ali Masema je već vrteo glavom. Ragan uzdahnu. „To ne može biti, Rande al’Tore.“ Klimnuo je glavom ka Masemi, kao da je hteo da kaže: da sam sam... „Niko ne može da napusti utvrdu bez pismene propusnice. Šteta što nisi došao nekoliko minuta ranije. Zapovest da se zapreče kapije tek što je stigla.“

„Ali zašto bi lord Agelmar želeo da mene zadrži unutra?“ Masema je pogledom odmeravao Randove bisage i zavežljaje na njegovim leđima. Rand je pokušavao da ne obraća pažnju na njega. „Ja sam njegov gost“, nastavio je da se obraća Raganu. „Tako mi moje časti, mogao sam da odem u bilo kom trenutku proteklih nekoliko nedelja. Zašto bi se ta naredba odnosila na mene? To jeste naredba lorda Agelmara, zar ne?“ Masema na te reči trepnu i još više se namršti. Izgledalo je kao da je skoro zaboravio na Randove zavežljaje.

Ragan se nasmeja. „A ko bi drugi izdao takvo naređenje, Rande al’Tore? Naravno, Uno mi ga je preneo, ali čije bi naređenje moglo biti?“

Masema je netremice gledao Randa. „Hteo sam samo da se prošetam malo sam, to je sve“, reče Rand. „Pokušaću onda u nekom od vrtova. Nema zečeva, ali barem nema ni gužve. Svetlost vas obasjala i mir vam bio naklonjen.“

Okrenuo se i otišao ne čekajući odgovor na blagoslov, čvrsto rešen da se ni zbog čega ne približava bilo kom vrtu. Nek sam spaljen, kada se ceremonije završe Aes Sedai bi mogle biti u bilo kojem od njih. Svestan da ga Masema i dalje posmatra – bio je siguran da je to Masema – nastavio je da hoda kao da se ništa nije desilo.

Zvonjava iznenada prestade i on se spotače. Vreme je prolazilo. I to mnogo vremena. Dovoljno da Amirlin Tron dovedu do njenih odaja, da ona pošalje po njega i da otpočnu potragu kada vide da ga nema. Čim je kapija nestala s vidika, ponovo se dao u trk.

Piljarska kapija, blizu vojničkih kuhinja, kroz koju je u utvrdu pristizala hrana, bila je zatvorena i zamandaljena. Ispred nje su stajala dva vojnika. Prošao je užurbano kraj njih, preko kuhinjskog dvorišta, kao da nije ni imao nameru da se zaustavlja.

Pseća kapija, na zadnjem kraju tvrđave, kroz koju je samo jedan čovek mogao da prođe, takođe je bila čuvana. Okrenuo se pre no što su ga stražari videli. Iako je utvrda bila velika, nije bilo mnogo kapija, a ako je i Pseća bila čuvana, bile su i ostale.

Možda će moći da nađe neki konopac... Popeo se jednim od stepeništa na vrh spoljašnjeg bedema, sve do nazubljenog grudobrana. Osećao se loše. Bio je veoma visoko i vrlo izložen, ako bi onaj vetar dunuo ponovo, ali odatle se preko visokih dimnjaka i strmih krovova pogled pružao sve do gradskih zidina. Čak i posle skoro mesec dana, očima koje su navikle na prizore iz Dve Reke kuće su i dalje delovale čudno. Strehe skoro da su doticale tlo, kao da su se kuće sastojale samo od krovova. Odžaci su bili nakrivljeni kako bi snežni nanosi mogli da spadaju. Tvrđava je bila okružena širokim popločanim trgom, ali na samo stotinu koraka od bedema bile su ulice pune ljudi koji su se bavili svojim svakodnevnim poslovima. Keceljama opasani trgovci stajali su ispred svojih radnji, seljaci odeveni u prostu odeću došli su u grad da kupuju ili prodaju, prodavci, zanatlije i pučani okupili su se u grupice, sigurno da popričaju o iznenadnoj poseti Amirlin Tron. Video je kako se taljige i ljudi ulivaju u grad kroz jednu od kapija. Bilo je očigledno da stražari tamo nisu imali nikakva naređenja da bilo koga zaustave.

Osvrnuo se ka najbližoj stražari; jedan od vojnika mu mahnu oklopljenom rukom. Nasmejavši se ogorčeno, uzvratio je pozdrav. Nije bilo ni stope zidina koja nije bila pod budnim očima stražara. Naslonivši se na grudobran, pogledao je niz ulegnuća u kamenu za postavljanje odbrambenih oruđa, niz visoku liticu, sve do suvog šanca daleko ispod sebe. Bio je dvadeset koraka širok i deset dubok, obložen glatkim klizavim kamenom. Nizak zid, iskošen tako da nije bilo nijednog skrovitog mesta, okruživao je šanac da neko ne bi slučajno upao, a dno je bilo šuma zašiljenog kolja. Čak i da je imao konopac da se spusti i da ga niko od stražara ne ugleda, nikada ne bi mogao da pređe preko toga. Ono što je služilo da drži Troloke napolju podjednako dobro je služilo da njega drži unutra.

Iznenada se osetio umorno, iscrpljeno. Amirlin Tron je ovde, i nema izlaza. Nema izlaza, a Amirlin Tron je tu. Ako je znala da je i on tu, ako je ona poslala vetar koji ga je zatočio, onda ga je već lovila svojim moćima Aes Sedai. Zečevima je bilo lakše da umaknu njegovim strelama. Ali on je odbijao da odustane. Neki su tvrdili da ljudi iz Dve Reke mogu da uče mazge tvrdoglavosti. Kada ništa drugo ne bi preostalo, Dvorečani su se držali toga.

Spustivši se sa zida, počeo je da luta kroz utvrdu. Nije pazio kuda ide. Samo mu je bilo bitno da je negde gde ga ne očekuju. Nije se ni približavao svojoj sobi, konjušnicama, niti bilo kojoj kapiji – Masema je možda bio voljan da rizikuje pridiku od Una i da prijavi njegov pokušaj da izađe.

Nije se približavao ni vrtovima. Mislio je samo da se drži dalje od bilo koje Aes Sedai. Čak i Moiraine. Ona je znala za njega. Uprkos tome nije učinila ništa da mu naškodi. Još ne. Koliko si ti upućen? Šta ako se predomislila? Možda je ona poslala po Amirlin Tron.

Osetivši se izgubljeno na trenutak, oslonio se na zid hodnika. Kamen pod njegovim ramenima bio je grub. Rand se zagleda u daljinu, praznog pogleda. Video je stvari koje nije želeo da vidi. Smiren. Zar bi to bilo toliko loše? Da se sve ovo završi? Zaista završi? Sklopio je oči, ali i dalje nije mogao da zamisli sebe šćućurenog poput zeca, bez izlaza, i Aes Sedai koje ga okružuju kao orlušine. Ljudi koji su smireni skoro uvek ubrzo umru. Prestanu da žele život. Predobro je pamtio reči Toma Merilina da bi se suočio s tim. Stresavši se brzo, požurio je niz hodnik. Nije trebalo da se zadržava na jednom mestu, da ga ne bi pronašli. A koliko vremena imaš pre no što te pronađu? Sada si kao ovca u toru. Koliko dugo? Dotakao je balčak mača na svom boku. Ne, ne ovca. Ni za Aes Sedai, niti za bilo koga drugog. Osećao se pomalo budalasto, ali odlučno.

Ljudi su se vraćali svojim poslovima. Kuhinja najbliža Velikoj dvorani bila je ispunjena žagorom glasova i lupanjem šerpi. Amirlin Tron i njena družina gostiće se večeras u Velikoj dvorani. Kuvari i sluge trčkarali su za svojim poslovima; psi su pokretali mehanizam koji je obrtao pečenje na vatri. Rand se probi kroz vrelinu i paru, kroz mirise začina i kuvanja. Niko ga nije ni pogledao. Svi su bili prezauzeti.

Zadnje dvorane, gde su u malim odajama živele sluge, komešale su se kao rastureni mravinjak dok su muškarci i žene jurili da se obuku u svoju najbolju odeću. Deca su se igrala u uglovima, da ne bi smetala. Dečaci su mahali drvenim mačevima, a devojčice se igrale izrezbarenim lutkama. Neke od njih glasno su govorile da je baš njena lutka Amirlin Tron. Većina vrata bila je otvorena, a dovraci zaprečeni samo zavesama od perli. To je obično značilo da je onaj ko tamo živi slobodan da prima posetioce, ali danas je značilo da su stanari jednostavno u velikoj žurbi. Čak i oni koji su se klanjali Randu činili su to u hodu.

Da li će neko od njih, kada budu pošli da služe, čuti da je tražen i reći da su ga videli? Da li će progovoriti nekoj Aes Sedai i reći gde mogu da ga nađu? Pogledi ljudi kraj kojih je prolazio iznenada postaše podmuklo odmeravanje i proučavanje iza njegovih leđa. Umislio je da su čak i deca počela oštrije da ga gledaju. Znao je da mu se samo pričinjava – bio je siguran da je tako; moralo je biti – ali kada su odaje služinčadi ostale za njim, osetio je olakšanje, kao da je utekao iz zamke pre no što se sklopila.

Neki delovi tvrđave bili su prazni. Ljudi koji su obično radili tamo pušteni su zbog iznenadnog praznika. Primer je bila oružareva kovačnica. Sve vatre behu zapretene, a nakovanj je ćutao. Bio je tih, hladan, beživotan. Ali ipak, Rand je osećao da kovačnica nije prazna. Naježio se i okrenuo oko sebe. Nije bilo nikoga. Samo veliki četvrtasti sanduci s alatkama i burad za kaljenje, prepuna ulja. Dlačice na vratu mu se naježiše i on se ponovo okrenu. Na zidovima su visili čekići i mašice. Besno je prešao pogledom preko velike sobe. Nema ovde nikoga. To ja samo umišljam. Onaj vetar, i Amirlin... To je dovoljno da čovek počne da umišlja.

Kada je izašao u oružarsko dvorište, vetar se na trenutak zakovitla oko njega. Uprkos sebi, poskočio je misleći da će pokušati da ga uhvati. Za trenutak ponovo oseti nejasan miris raspadanja, i začu kako mu se neko podmuklo smeje iza leđa. Samo na trenutak. Preplašen, načinio je krug, zabrinuto gledajući. U dvorištu popločanom grubim kamenom nije bilo nikog sem njega. Samo tvoja prokleta mašta! Ali ipak je potrčao. Učinilo mu se da je ponovo začuo smeh iza sebe, ovoga puta bez vetra.

Kada se našao u dvorištu u kome je bio naslagan ogrev, to prisustvo se vratilo, taj osećaj da je neko tu. Imao je utisak da ga iza visoko naslaganih cepanica pod dugim strehama gledaju neke oči, da ga pogledi streljaju preko poslaganih dasaka i brvana namenjenih čvrsto zatvorenoj stolarskoj radnji na suprotnoj strani dvorišta. Nije hteo da se osvrće, nije hteo da misli kako je moguće da se jedan par očiju tako brzo premesti s jednog mesta na drugo. Kako može da pređe otvoreno dvorište, od naslaga ogreva do drvne građe, a da on ne primeti nikakav pokret. Bio je siguran da je u pitanju bio samo jedan par očiju. Umišljam. Ili, možda, već ludim. Zadrhtao je. Ne još. Svetlosti, ne još, molim te. Ukočenih leđa, prešao je preko dvorišta, a nevidljivi posmatrač ga je pratio.

Oči su stalno bile s njim. U dubokim hodnicima osvetljenim sa svega nekoliko baklji, u ostavama ispunjenim vrećama sušenog graška i pasulja, zakrčenim nakrivljenim policama na kojima su bile naslagane smežurane repe i cvekle, ili možda bačve vina, čabrovi usoljene govedine i burad tamnog piva. Nekad su ga pratile, a nekada bi već čekale kada bi ušao u prostoriju. Čuo je odjek samo svojih koraka. Nijednom nije čuo škripu vrata, sem kada bi ih sam otvorio, ali oči su bile tu. Svetlosti, zaista ludim.

A onda je otvorio vrata još jedne ostave i ispuni ga olakšanje kada je čuo ljudske glasove i smeh. Ovde neće biti nevidljivih pogleda. Rand uđe.

Polovina sobe bila je sve do tavanice ispunjena vrećama žita. U drugoj polovini mnoštvo ljudi klečalo je u polukrugu ispred jednog od golih zidova. Svi su nosili kožne prsluke i imali frizuru u obliku prevrnutih činija. To je značilo da su bili prosti radnici. Nije bilo ratničkih perčina, niti livreja. Niko ko bi mogao slučajno da ga izda. A Šta ako me izdaju namerno? Zveket kockica se čuo uprkos njihovom tihom mrmljanju, a neko se raskalašno nasmeja kada kockice padoše.

Loijal ih je posmatrao, zamišljeno trljajući bradu ogromnim prstom. Glava mu je skoro doticala grede, dva hvata od zemlje. Niko od kockara nije ga ni pogledao. Ogijeri nisu bili baš svakodnevna pojava u Krajinama, niti bilo gde drugde, ali tu su ih poznavali i prihvatali, a Loijal je bio u Fal Dari dovoljno dugo da ne izaziva mnogo uzbuđenja. Ogijerova tamna tunika s krutim okovratnikom bila je zakopčana sve do vrata, a od struka se širila i padala preko visokih čizama. Jedan od velikih džepova bio je nečim napunjen. Knjigama, bio je siguran Rand. Čak i gledajući ljude kako se kockaju, Loijal ne bi bio daleko od knjige.

Uprkos svemu, Rand uhvati sebe kako se ceri. Loijal je često tako uticao na njega. Ogijer je znao toliko mnogo o nekim stvarima, a tako malo o drugim. Izgledao je kao da želi da zna sve. Ali Rand je još pamtio svoj prvi susret s Loijalom, s njegovim ćubastim ušima, obrvama koje su visile nalik na duge brkove i nosem širokim skoro koliko i čitavo lice — video ga je i pomislio da se suočio s Trolokom. I dalje se stideo toga. Ogijeri i Troloci. Mirdraali i stvorovi iz mračnih ćoškova ponoćnih priča. Stvari iz predanja i legendi. Tako je mislio o njima pre no što je napustio Emondovo Polje. Ali otkad je otišao od kuće video je previše stvari iz priča glavom i bradom da bi ikada više bio potpuno siguran u nešto. Aes Sedai, nevidljivi posmatrači i vetar koji je mogao da uhvati i drži. Osmeh mu se izgubi s lica.

„Sve priče su istinite“, tiho reče.

Loijal trznu ušima i okrenu glavu ka Randu. Kada je video ko je tu, široko mu se nasmeši i priđe. „Ah, tu si.“ Glas mu je bio nalik na brujanje bumbara. „Nisam te primetio na Dobrodošlici. To je bilo nešto što nisam ranije video. Dve stvari: šijenarsku Dobrodošlicu i Amirlin Tron. Izgledala je umorno, zar ti se ne čini tako? Biti Amirlin sigurno nije lako. Pretpostavljam da je gore no biti Starešina.“ Zastao je, zamišljenog izraza lica, ali samo na tren. „Reci mi, Rande, da li se i ti kockaš? Ovde igraju jednostavniju igru, sa samo tri kockice. U stedingu koristimo četiri. Ne daju mi da igram, znaš. Samo kažu: ’Slava graditeljima’, i neće da igraju protiv mene. Mislim da to nije pošteno, a ti? Kockice koje koriste jesu strašno male“ – namrštio se na jednu od svojih šaka, dovoljno veliku da pokrije čitavu ljudsku glavu – „ali i dalje mislim...“

Rand ga zgrabi za ruku i prekinu ga. Graditelji! „Loijale, Ogijeri su sagradili Fal Daru, zar ne? Znaš li neki izlaz, izuzev kapija? Neki tunel, slivnik. Bilo Šta, samo da je dovoljno veliko da se čovek provuče. Još i ako je bezbedno od vetra, bilo bi sjajno.“

Loijal se bolno namrštio. Krajevi obrva skoro da su mu doticali obraze. „Rande, Ogijeri su sagradili Mafal Dardanel, ali taj grad je uništen u Troločkim ratovima. Ovo su“ – on širokim prstom dodirnu zid – „sagradili ljudi. Mogu da nacrtam kako je Mafal Dardanel bio sagrađen – video sam kartu jednom, u nekoj staroj knjizi u Stedingu Šangtai – ali o Fal Dari ne znam ništa više od tebe. Ali jeste dobro sagrađena, zar ne? Jednostavna i ozbiljna, ali dobro sagrađena.“

Rand klonu na zid, čvrsto zatvorivši oči. „Potreban mi je izlaz“, prošapta. „Kapije su zaprečene, a stražari nikog ne puštaju, ali potreban mi je izlaz.“

„Ali zašto, Rande?“, polako reče Loijal. „Niko te ovde neće povredi ti. Jesi li dobro? Rande?“ Iznenada podiže glas: „Mete! Perine! Mislim da je Rand bolestan.“

Rand otvori oči i vide kako njegovi prijatelji ustaju iz grupe kockara. Met Kauton, dugonog kao roda, s blagim osmehom na licu, kao da zna nešto smešno što niko drugi ne zna. Čupavi Perin Ajbara, širokih ramena i mišićavih ruku jer je radio kao kovačev šegrt. Obojica su i dalje nosili svoju odeću iz Dve Reke, jednostavnu i jaku, ali iznošenu.

Met baci kocke nazad u polukrug dok je izlazio, a jedan od ljudi uzviknu: „Čekaj, južnjače, ne možeš da prekineš dok dobijaš.“

„Bolje nego dok gubim“, reče Met nasmejavši se i nesvesno dodirnu kaput kod struka, a Rand se žacnu. Met je tu držao bodež s rubinom u balčaku, od koga se nije odvajao. Bodež od koga nije mogao da se odvoji. Bilo je to izopačeno sečivo iz mrtvog grada, Šadar Logota. Izopačeno i iskvareno zlom koje beše skoro podjednako loše kao sam Mračni. Zlom koje je pre dve hiljade godina uništilo Šadar Logot, ali i dalje živelo u napuštenim ruševinama. Ta izopačenost će ubiti Meta ako zadrži bodež, a ubiće ga još brže ako ga ostavi. „Imaćeš drugu priliku da povratiš svoj novac.“ Podozrivo šmrktanje ljudi koji su klečali govorilo je da nisu mislili kako je to moguće.

Perin je sledio Meta oborenih očiju. Ovih dana je stalno gledao u zemlju, a ramena mu behu pogrbljena, kao da nosi neki teret prevelik čak i za njih.

„Šta je bilo, Rande?“, upita Met. „Beo si kao tvoja košulja. Hej! Gde si našao tu odeću? Pretvaraš se u Šijenarca? Možda ću i ja sebi kupiti takav kaput, i finu košulju.“ Zatresao je džep kaputa i začu se zveckanje novčića. „Izgleda da imam sreće s kockama. Skoro da ne moram ni da ih pipnem da bih dobio.“

„Ne moraš ništa da kupiš“, umorno reče Rand. „Moiraina je naredila da se sva naša odeća zameni. Koliko znam, već je spaljena, izuzev toga na vama. Elansu će verovatno doći da pokupi i to, tako da bih se ja brzo presvukao da sam na vašem mestu, pre no što vam je skine s leđa.“ Perin i dalje nije dizao pogled, ali se zacrvene; Met se još više isceri, mada je njegov osmeh delovao usiljeno. I oni su imali susrete u kupatilima, i samo je Met pokušavao da se pretvara kako mu je svejedno. „I ja nisam bolestan. Samo moram da izađem odavde. Amirlin Tron je ovde. Lan reče... reče da je bolje da sam otišao pre nedelju dana, pošto je ona ovde. Moram da odem, a sve kapije su zatvorene.“

„To je rekao?“, namršti se Met. „Ne razumem. On nikada ništa ne bi rekao protiv neke Aes Sedai. Zašto sada? Vidi, Rande, ja ne volim Aes Sedai ništa više od tebe, ali one nam ništa neće uraditi.“ To je rekao tihim glasom osvrnuvši se preko ramena da vidi ne prisluškuje li ih neko od kockara. U Krajinama su se možda bojali Aes Sedai, ali ih nisu mrzeli. Daleko od toga. Nipodaštavajuća primedba o njima mogla bi da izazove tuču, ili nešto još i gore. „Pogledaj Moirainu. Ona nije tako loša, iako je Aes Sedai. Počeo si da misliš kao stari Cen Bjui, koji kod kuće priča svoje neverovatne priče u gostionici Kod Vinskog izvora. Mislim, nije nas povredila, a neće ni one. Zašto bi to htele?“

Perin podiže pogled. Žute oči svetlucale su u polumraku kao žeženo zlato. Moiraina nas nije povredila?, pomisli Rand. Perinove oči bile su zagasitosmeđe kao Metove kada su napustili Dve Reke. Rand pojma nije imao kako je došlo do te promene – Perin nije želeo da priča o tome, niti o bilo čemu drugom otkad se to desilo – ali do toga je došlo u isto vreme kada se i pogrbio u ramenima i udaljio, kao da se osećao usamljenim, čak i među prijateljima. Perinove oči i Metov bodež. Ništa od toga ne bi se desilo da nisu napustili Emondovo Polje, a Moiraina je bila ta koja ih je odvela. Znao je da to nije pošteno. Verovatno bi ih Troloci sve pobili, kao i dobar deo Emondovog Polja, da ona nije došla u njihovo selo. Ali to nije činilo da se Perin smeje kao nekada, ili da bodež nestane s Metovog pojasa. A ja? Da sam ja kod kuće, i živ, da li bih opet bio ono što sam sada? Barem ne bih brinuo šta će mi Aes Sedai uraditi.

Met ga je i dalje upitno gledao, a Perin podiže glavu dovoljno da ga odmeri. Loijal je strpljivo čekao. Rand nije mogao da im kaže zašto mora da se drži dalje od Amirlin Tron. Nisu znali Šta je on. Lan je znao, kao i Moiraina. I Egvena i Ninaeva. Želeo je da niko od njih ne zna, posebno Egvena, ali barem su Met i Perin – kao i Loijal – verovali da je i dalje onaj stari. Mislio je da bi radije umro no dozvolio da saznaju. Nije želeo da vidi oklevanje i zabrinutost koje bi ponekad zapazio u Egveninom i Ninaevinom pogledu, čak i kada su se najviše trudile da se to ne primeti.

„Neko me... posmatra“, naposletku reče. „Prati me. Samo... Samo, nema nikoga.“

Perin naglo podiže glavu, a Met obliznu usne i prošapta: „Sen?“

„Naravno da ne“, frknu Loijal. „Kako bi neko od Bezokih ušao u Fal Daru – bilo u grad, bilo u utvrdu? Po zakonu, niko ne sme da krije lice unutar gradskih zidina, a ulice su noću osvetljene lampama, tako da nema nijedne senke u kojoj bi Mirdraal mogao da se sakrije. To je nemoguće.“

„Zidovi neće zaustaviti Sen“, promrmlja Met. „Ne ako želi da uđe. A nisam siguran da će zakoni i lampe imati većeg uspeha.“ Nije zvučao kao neko ko je pre pola godine bio gotovo uveren da su Seni samo zabavljačke priče. I on je video previše.

„A tu je i vetar“, dodade Rand. Glas skoro da mu nije ni zadrhtao dok je pričao šta se dogodilo na vrhu kule. Perin stisnu pesnice sve dok se nije začulo pucketanje zglobova. „Želim samo da odem odavde“, završi Rand. „Želim da odem na jug. Nekuda daleko. Samo nekud daleko.“

„Ali ako su kapije zatvorene“, reče Met, „kako ćemo izaći?“

Rand ga zabezeknuto pogleda. „Mi?“ Morao je da ode sam. Na kraju će biti opasno za bilo koga da bude s njim. Postaće opasan, a čak ni Moiraina nije mogla da kaže koliko mu je ostalo. „Mete, znaš da moraš u Tar Valon s Moirainom. Rekla je da jedino tamo mogu da te odvoje od tog prokletog noža, a da pri tom ne umreš. A znaš Šta će se desiti ako ga zadržiš.“

Ne shvatajući Šta radi, Met dodirnu kaput preko bodeža. „Poklon od Aes Sedai je isto što i mamac na udici za ribu“, naveo je. „Pa, možda ne želim da sam sebi stavim kuku u usta. Možda je ono što želi da uradi u Tar Valonu, šta god to bilo, gore od onoga što mi se sprema. Možda i laže. Istina koju ti Aes Sedai govori nikad nije istina koju misliš da čuješ.“

„Imaš li još neku staru izreku koju bi želeo da kažeš?“, upita Rand. „Južni vetar donosi prijatnog gosta, a severni vetar praznu kuću ? Svinja sva u zlatu i dalje je svinja ? A Šta kažeš na: priča neće ošišati ovce ? Glupe reči su kao prašina ?“

„Polako, Rande“, tiho reče Perin. „Nema potrebe da budeš tako grub.“

„Nema? Možda ne želim da se vas dvojica vučete sa mnom. Da se stalno saplićem o vas i da vas vadim iz nevolja u koje sami upadate. Da li ste ikada pomislili na to? Nek sam spaljen, da li vam se ikada učinilo da sam možda umoran od vas dvojice? Stalno ste tu i dosta mi je toga.“ Bol na Perinovom licu presekao ga je kao nož, ali neumoljivo je nastavio dalje. „Neki ovde misle da sam lord. Lord. Možda mi se to sviđa. Ali pogledajte vas dvojicu, kockate se s konjušarima. Kada pođem, otići ću sam. Vas dvojica možete u Tar Valon, ili se obesite, što se mene tiče, ali odavde idem sam.“

Met se ukočio i stezao bodež preko kaputa dok mu šaka nije pobelela. „Ako tako hoćeš“, hladno reče. „Mislio sam da smo... Kako god hoćeš, el’Tore. Ali ako odlučim da pođem u isto vreme kad i ti, poći ću, a ti me se samo kloni.“

„Niko nikuda ne ide“, kaza Perin, „ako su kapije zaprečene.“ Ponovo je gledao u pod. Od kockara dopre smeh kada je neko izgubio.

„Možete da idete ili ostanete“, progovori Loijal, „skupa ili svaki za sebe. Nije bitno. Sva trojica ste ta’veren. Čak i ja mogu to da vidim, iako nemam Dar. Vidi se po onome što se dešava oko vas. A i Moiraina Sedai misli tako.“

Met podiže ruke. „Dosta više, Loijale. Ne želim više da slušam o tome.“

Loijal odmahnu glavom. „Hteo ti da slušaš ili ne, to je i dalje istina. Točak vremena tka Šaru Doba, koristeći živote ljudi kao niti. A vas trojica ste ta’veren, središnje tačke tkanja.“

„Dosta više, Loijale.“

„Izvesno vreme Točak će savijati Šaru oko vas trojice, ma Šta vi radili. A Šta god budete radili, verovatnije će biti po izboru Točka, no po vašem.

Ta’veren vuče istoriju za sobom i oblikuje Šaru samim svojim postojanjem, ali Točak tka ta’verena u čvršću nit no ostale ljude. Kuda god da idete i šta god da radite, sve dok Točak ne odluči drugačije bićete...“

„Dosta više!“, prodra se Met. Kockari se obazreše, a on ih prostreli besnim pogledom pred kojim poniknuše, nastavljajući s igrom.

„Žao mi je, Mete“, zatutnja Loijal. „Znam da pričam previše, ali nisam hteo...“

„Ja više ne ostajem ovde“, obrati se Met gredama, „s Ogijerom dugačkog jezika i pokondirenom budalom. Ideš li, Perine?“ Perin uzdahnu, pogleda Randa, a onda klimnu.

Rand ih je posmatrao kako odlaze, dok ga je grlo peklo. Moram ići sam. Svetlost mi pomogla, moram.

Loijal je takođe gledao za njima. Obrve mu behu opuštene, a izraz lica zabrinut. „Rande, zaista nisam mislio...“

Rand natera sebe da grubim glasom kaže: „A Šta ti čekaš? Idi s njima! Ne znam Šta još tražiš ovde. Nisi mi ni od kakve koristi ako ne znaš izlaz odavde. Hajde, idi! Idi, pronađi svoje drveće, i svoje dragocene gajeve, ako nisu svi posečeni. A ako jesu, daleko im lepa kuća.“

Loijalove oči, velike poput šolja, izgledale su najpre iznenađeno i povređeno, ali onda se skoro gnevno suziše. Rand nije mislio da je to moguće. Neke od starih priča tvrdile su da su Ogijeri bili žestoki, mada nikada nisu govorile u kom smislu, ali Rand nikada nije sreo nekog blagog poput Loijala.

„Ako tako želiš, Rande al’Tore“, hladno reče Loijal. Ukočeno se naklonio i otišao za Metom i Perinom.

Rand se nasloni na naslagane vreće sa žitom. Pa, reče glas u njegovoj glavi, uradio si to, zar ne? Morao sam, kaza on glasu. Postaću opasan za one koji su u mojoj blizini. Krv i pepeo, poludeću i... Ne! Ne, neću! Neću koristiti Moć, pa neću ni poludeti... Ali ne smem da rizikujem. Ne smem, zar ne shvataš? Ali glas mu se samo smejao.

Rand iznenada shvati da ga kockari gledaju. Svi oni, i dalje klečeći pored zida, okrenuli su se da ga zapanjeno posmatraju. Šijenarci bilo kog društvenog položaja uvek su se ponašali učtivo i pažljivo, čak i prema krvnim neprijateljima, a Ogijeri nikada nisu bili neprijatelji Šijenara. Oči su im bile razrogačene od zaprepašćenja. Lica im behu bezizražajna, ali pogledi su im govorili da je pogrešno postupio. Deo njega mislio je da su u pravu, a to je samo dalo snage njihovoj tihoj optužbi. Samo su ga gledali, ali on se isteturao iz ostave kao da ga jure.

Nastavio je da juri kao obeznanjen kroz skladišta, tražeći mesto gde bi se sklonio dok ponovo ne dozvole saobraćaj kroz kapije. A onda bi, možda, mogao da se sakrije u nekim taljigama. Ako ne budu pretraživali taljige na izlazu. Ako ne budu pretražili skladišta, ili čitavu utvrdu. Tvrdoglavo je odbijao da razmišlja o tome, usredsredivši se na to da pronađe skrovište. Ali svako mesto koje je našao – udubina u gomili džakova sa žitom, uzani prolaz duž zida iza nekih buradi s vinom, napuštena ostava napola ispunjena praznim sanducima i senkama – izgledalo je kao da bi ga tu mogli pronaći. A izgledalo je i da bi ga nevidljivi posmatrač, ko god – ili šta god – bio, takođe mogao naći. I tako je i dalje tražio, žedan, prašnjav i s paučinom u kosi.

A onda je došao do nekog hodnika slabašno osvetljenog bakljama. Njime je koračala Egvena, zastajući da proviri u ostave kraj kojih je prolazila. Tamna kosa koja joj je padala do struka bila je povezana crvenom trakom. Nosila je sivu haljinu šijenarskog kroja, opervaženu crvenim. Pri pogledu na nju, preplavio ga je osećaj tuge i gubitka. Bilo je još i gore no kada je najurio Meta, Perina i Loijala. Odrastao je misleći da će se jednog dana oženiti Egvenom... Oboje su tako mislili. Ali sada...

Poskočila je kada se pojavio ispred nje i glasno uzdahnula. „Tu si, dakle. Met i Perin mi rekoše Šta si uradio. Kao i Loijal. Znam Šta pokušavaš, Rande. To je jednostavno glupo.“ Prekrstila je ruke i pogledala ga svojim velikim tamnim očima. Oduvek se pitao kako joj uspeva da ga gleda s visine kad god hoće, iako mu je bila visoka samo do grudi, i pride dve godine mlađa.

„Dobro“, kaza on. Iznenada, pobesne zbog njene kose. Pre no što je napustio Dve Reke nikada nije video odraslu ženu raspletene kose. Tamo je svaka devojka željno iščekivala da Ženski krug njenog sela kaže kako je dovoljno stara da uplete kosu. To je svakako bio slučaj i s Egvenom. A sada, evo je ovde, samo s tračicom oko puštene kose. Želim da se vratim kući, a ne mogu – a ona jedva čeka da zaboravi Emondovo Polje. „Možeš i ti da se izgubiš i da me ostaviš na miru. Sigurno više ne želiš da se družiš s čobaninom. Sada ima gomila Aes Sedai u koje možeš da blejiš. I nemoj da kažeš nekoj da si me videla. Jure me, i nije mi ni najmanje potrebno da im ti pomažeš.“

Ona porumene kao jabuka. „Misliš li da bih zaista...“

Okrenuo se da ode, a ona se uz povik baci na njega, obuhvativši ga rukama oko nogu. Oboje se sručiše na kameni pod. Njegove bisage i zavežljaji poleteše na sve strane, a on zastenja kada mu se balčak mača zabi u bok. Ona mu naglo sede na leđa, kao na stolicu, a on ponovo proštenja. „Moja majka“, odlučno reče ona, „uvek mi je govorila da ću najbolje naučiti da izađem na kraj s muškarcima ako najpre naučim da jašem mazgu. Govorila je da su uglavnom podjednako pametni. Mazge su ponekad pametnije.“

Podigao je glavu i pogledao je preko ramena. „Silazi s mene, Egvena. Silazi! Egvena, ako ne siđeš“ – zlokobno utiša glas – „učiniću ti nešto. Znaš Šta sam ja.“ Za svaki slučaj, prostreli je pogledom.

Egvena šmrknu. „I kad bi mogao ne bi. Ti nikoga ne bi povredio. Ali u svakom slučaju, ne možeš. Znam da ne možeš da usmeravaš Jednu moć kad god želiš; to se jednostavno desi i ti ne možeš da biraš. Što znači da nećeš ništa učiniti ni meni, niti bilo kome drugom. Ali mene je Moiraina podučavala, te ako ne budeš slušao Šta ti kažem, Rande al’Tore, ima da ti zapalim pantalone. Toliko mogu da postignem. Samo nastavi da se tako ponašaš i videćeš.“ Odjednom, samo na trenutak, najbliža baklja na zidu zabukta. Egvena ciknu i pogleda je iznenađeno.

Okrenuvši se, zgrabio ju je za ruku, smakao s leđa i oslonio je na zid. Kada je seo, ona je već sedela pred njim, besno trljajući ruku. „Zaista bi to učinila, zar ne?“, gnevnim glasom reče on. „Igraš se stvarima koje ne razumeš. Mogla si da nas oboje spališ!“

„Muškarci! Kad e možete da dobijete raspravu, ili bežite ili pribegavate sili.“

„Čekaj malo! Ko je koga sapleo? Ko je na koga seo? A ti si pretila... pokušala... da...“ Mahnu obema rukama. „A, ne, nećeš. Ovo mi stalno radiš. Kad god shvatiš da rasprava ne ide onako kako tebi odgovara, iznenada se svađamo oko nečeg sasvim drugog. Ne ovoga puta.“

„Ja se ne svađam“, smireno reče ona, „niti menjam temu. Šta je skrivanje, ako ne bežanje? A pošto se sakriješ, stvarno ćeš pobeći. A Šta s tim što si povredio Meta, Perina i Loijala? A mene? Znam zašto: bojiš se da ćeš još gore nekoga povrediti ako nam dozvoliš da budemo kraj tebe. Ako ne uradiš ono što ne bi trebalo, ne moraš da se brineš da ćeš bilo koga povrediti. Sve ovo bežanje i skrivanje, a čak ne znaš ni da li ima razloga. Zašto bi Amirlin, ili bilo koja Aes Sedai sem Moiraine, znala i da postojiš?“

On se na trenutak zablenu u nju. Što je više vremena provodila s Moirainom i Ninaevom, to se više ponašala kao njih dve, ili je barem tako želela. Aes Sedai i Mudrost ponekad su veoma ličile jedna na drugu. Delovale su tako udaljeno i sveznajuće. Kada je Egvena izgledala tako, bilo je veoma uznemirujuće. Naposletku, reče joj Šta je čuo od Lana. „Šta bi drugo to moglo da znači?“

Egvena se namršti, razmišljajući. „Moiraina zna za tebe, a nije uradila ništa. Stoga, zašto bi sada išta učinila? Ali ako Lan...“ Pogledala ga je u oči, mršteći se i dalje. „Najpre će te tražiti u ostavama. Ako te budu tražili. Dok ne saznamo da li je zaista tako, moramo te smestiti negde gde neće ni pomišljati da te traže. Znam. Tamnica.“

On skoči na noge. „Tamnica!“

„Ne u ćeliju, ludice. Ponekad idem tamo da posetim Padana Fejna. Kao i Ninaeva. Nikome neće biti neobično ako danas odem ranije. U stvari, pošto svi gledaju Amirlin, niko nas neće ni primetiti.“

„Ali, Moiraina...“

„Ona ne ide u tamnicu da ispituje gazda Fejna. Dovode ga njoj. A proteklih nedelja to nije često radila. Veruj mi, tamo ćeš biti bezbedan.“

I dalje je oklevao. Padan Fejn. „A zašto uopšte posećuješ torbara? On je Prijatelj Mraka. Sam je to priznao. Nek sam spaljen, Egvena, on je doveo Troloke u Emondovo Polje! Zove sebe psom Mračnoga. Jurio je za mnom još od Zimske noći.“

„Pa, Rande, sada je na sigurnom, iza gvozdenih rešetaka.“ Sada je ona oklevala. Molećivo ga je pogledala. „Rande, dolazio je svojim kolima u Dve Reke svakog proleća još pre no što sam se rodila. Zna sve ljude koje i ja znam, sva mesta. Čudno je, ali što je duže zatvoren, to je opušteniji. Izgleda kao da se skoro oslobodio Mračnoga. Ponovo se smeje i priča smešne priče o ljudima iz Emondovog Polja, a ponekad i o mestima za koja nikada nisam čula. Ponekad kao da je onaj stari. Samo hoću da s nekim pričam o domu.“

Pošto te ja izbegavam, pomisli on, i pošto Perin izbegava sve, a Met sve vreme provodi kockajući se i bančeći. „Nije trebalo da se toliko držim po strani“, promrmlja, a onda uzdahnu. „Pa, ako Moiraina misli da je bezbedno za tebe, pretpostavljam da je bezbedno i za mene. Ali nema potrebe da ti budeš umešana u ovo.“

Egvena ustade i usredsredi se na otresanje prašine s haljine, izbegavajući da ga pogleda.

„Moiraina jeste rekla da je bezbedno? Egvena?“

„Moiraina Sedai mi nikada nije rekla da ne mogu da posetim gazda Fejna“, oprezno reče ona.

Razrogačeno ju je pogledao, a onda povikao: „Nisi je ni pitala! Ona nema pojma! Egvena, to je glupo. Padan Fejn je Prijatelj Mraka, i pokvaren do srži.“

„Zaključan je u kavezu“, ukočeno odgovori ona, „a ja ne moram da tražim dozvolu od Moiraine za sve što radim. Malo si zakasnio s brigom da se čini onako kako Aes Sedai žele, zar ne? Ideš li ili ne?“

„Mogu da pronađem tamnicu bez tebe. Traže me, ili će uskoro početi. Ne bi bilo dobro da te pronađu sa mnom.“

„Bez mene“, suvim glasom reče ona, „najverovatnije je da ćeš se saplesti o sopstvene noge i pasti Amirlin Tron u krilo, a onda priznati sve, pokušavajući da se izvučeš pričom.“

„Krv i pepeo, trebalo bi da si u Ženskom krugu kod kuće. Da su ljudi tako smotani i bespomoćni kako ti izgleda misliš da jesmo, nikada ne bi...“

„Nameravaš li da stojiš ovde i pričaš dok te ne uhvate? Pokupi svoje stvari, Rande, i pođi sa mnom.“ Ne čekajući odgovor, ona se okrenu i pođe niz hodnik. Mrmljajući sebi u bradu, on je nevoljno posluša.

U hodnicima kojima su išli bilo je malo ljudi, uglavnom slugu, ali Rand je imao osećaj da ga svi posebno primećuju. Ne da primećuju čoveka natovarenog za putovanje, već njega. Randa al’Tora. Znao je da umišlja – nadao se da je tako – ali ipak nije osetio olakšanje kada su se zaustavili u prolazu duboko pod utvrdom, ispred visokih vrata okovanih gvožđem poput odbrambenih kapija u spoljašnjem zidu. Pred vratima je visilo zvono.

Kroz malu rešetku u kapiji Rand je video gole zidove i dvojicu vojnika; gologlavi su sedeli za stolom na kome je bila svetiljka. Jedan od njih oštrio je bodež dugim, sporim pokretima brusa. Nije prestao sa oštrenjem ni kada je Egvena pozvonila. Drugi čovek, čije je lice bilo ravno i natmureno, pogleda ka vratima kao da se premišlja pre no što je naposletku ustao i prišao. Bio je nizak i zdepast. Jedva da je bio dovoljno visok da pogleda kroz rešetku.

„Š’a ’oćete? O, to si opet ti, devojko. Došla si da vidiš svog Prijatelja Mraka? Ko je to?“ Nije načinio nijedan pokret da otvori kapiju.

„On je moj prijatelj, Čangu. I on je došao da vidi gazda Fejna.“

Čovek je posmatrao Randa. Ogolio je zube. Rand je sumnjao da je to osmeh. „Pa“, naposletku reče Čangu. „Pa. Visok si, a? Visok. I gizdavo obučen za tvoju sortu. Neki te u’vatio u Istočnim močvarama i pripitomio?“ Skinuo je zasune i otvorio vrata. „Pa, ulazite ako ’oćete.“ Podrugljivim glasom reče: „Pazite da ne udarite glavu, moj lorde.“

Od toga nije bilo opasnosti; vrata su bila dovoljno velika čak i za Loijala. Rand pođe za Egvenom, mršteći se i pitajući se ne sprema li ovaj Čangu neku pakost. On je bio prvi nepristojni Šijenarac koga je Rand sreo; čak je i Masema jednostavno bio hladan, a ne zaista nepristojan. Ali čovek je samo zalupio vrata i gurnuo zasune na mesto, a onda otišao ka policama iza stola i uzeo jednu svetiljku. Drugi čovek nije prestajao da oštri nož, niti ih je pogledao. Soba je bila gola, izuzev stola, klupa i polica. Pod je bio pokriven slamom, a još jedna gvožđem okovana vrata vodila su dublje u unutrašnjost tamnice.

„Biće vam potrebno svetlo, zar ne?“, reče Čangu. „Tamo u mraku, s vašim prijateljem, Prijateljem Mraka.“ Nasmeja se, promuklo i bezosećajno, dok je palio lampu. „Čeka vas.“ Tutnuo je lampu Egveni i skoro željno otvorio unutrašnja vrata. „Čeka vas. Tamo, u mraku.“

Rand nelagodno zastade kada vide tamu koja se pružala pred njim. Čangu se cerio iza njih, ali Egvena ga uhvati za rukav i povuče unutra. Vrata se zalupiše, skoro ga udarivši po peti. Zasun je tresnuo na mesto. Jedinu svetlost zračila je njihova svetiljka. Maleno jezerce okruženo tamom.

„Jesi li sigurna da će nas pustiti napolje?“, upita. Shvatio je iznenada da čovek nije ni pogledao njegov mač ili luk. Nije ni pitao Šta je u zavežljajima. „Nisu baš neki stražari. Možda smo došli da oslobodimo Fejna.“

„Poznaju me“, kaza ona, ali zvučala je uznemireno kada je dodala: „Svaki put kad dođem, sve su gori. I to svi stražari. Zlobniji i tmurniji. Kada sam prvi put došla, Čangu je pričao šale. Nidao više ni ne govori. Ali pretpostavljam da rad na ovakvom mestu ubije čoveku raspoloženje. Možda sam ja u pitanju. Ovo mesto utiče i na moje raspoloženje.“ Uprkos svojim recima, samopouzdano ga odvuče u crnilo. On je držao ruku na balčaku mača.

Nejasna svetlost njihove svetiljke otkrivala je široki hodnik. Duž zidova su bile rešetke, a iza njih kamene ćelije. Samo su dve pored kojih su prošli bile zauzete. Ljudi u njima digoše se u sedeći položaj na svojim uskim ležajevima kada ih je svetlo dotaklo. Zaklonili su lice rukama, streljajući pogledom između prstiju. Iako su im lica bila skrivena, Rand je bio siguran da posmatraju njega i Egvenu. Oči su im sijale pod svetlošću.

„Ovaj ovde voli da pije i da se tuče“, promrmlja Egvena, pokazujući zdepastog mišićavog čoveka. „Ovoga puta je uništio trpezariju jedne gradske gostionice potpuno sam, i teško povredio nekog čoveka.“ Drugi zatvorenik nosio je kaput širokih rukava opervažen zlatom i niske, sjajne čizme. „Ovaj je pokušao da napusti grad a da nije platio račun u gostionici“ – glasno je šmrknula zbog toga; njen otac je bio i gostioničar i gradonačelnik Emondovog Polja. „Nije platio dug petorici-šestorici zanatlija i trgovaca.“

Ljudi se izdraše na njih. Bile su to grlene psovke kakve Rand nije čuo ni od trgovačkih stražara.

„I oni su svakim danom sve gori“, napetim glasom kaza Egvena i ubrza korak.

Kada su stigli pred ćeliju Padana Fejna, Egvena je bila toliko ispred Randa da je on bio potpuno van svetlosti. Stao je u senke iza svetiljke.

Fejn je sedeo na svom ležaju, nagnut napred kao da nešto iščekuje, baš kao što Čangu reče. Koščat i oštrook čovek, dugih ruku i velikog nosa, bio je još mršaviji no što se Rand sećao. Nije ga tamnica izgladnela – hrana je ovde bila ista koju su i sluge jele, a čak ni najgori zatvorenik nije bio uskraćen – već ono što je učinio pre dolaska u Fal Daru.

Kada ga ugleda, Rand se priseti onoga što bi radije zaboravio. Fejn na sedištu svojih velikih kola, koja prelaze preko Kolskog mosta i dolaze u Emondovo Polje na dan Zimske noći. A na Zimsku noć došli su Troloci. Ubijali su i palili. Lovili. Moiraina je rekla da su lovili tri mladića. Lovili mene, mada to nisu znali. A Fejn je bio njihov pas tragač.

Fejn ustade kada se Egvena približila. Nije zaklonio oči, čak ni zatreptao zbog svetla. Nasmešio joj se. Osmeh mu je bio lažan. A onda, podiže pogled iznad njene glave i zagleda se pravo u Randa, koji se krio u crnilu iza svetla. Upro je svoj dugi prst u njega. „Osećam da se kriješ tamo, Rande al’Tore“, reče on, skoro zapevajući. „Ne možeš da se sakriješ. Niti od mene, niti od njih. Mislio si da je završeno, zar ne? Ali bitka nikada nije završena, al’Tore. Dolaze po mene, a dolaze i po tebe. Rat se nastavlja. Bio ti živ ili mrtav, za tebe nikada neće biti gotovo. Nikada.“ Iznenada, poče da poje:

Spustio je ruku i podigao pogled ka tami. Usta mu behu iskrivljena u izopačeni osmeh. Kikotao se grleno, kao da ga je zabavljalo to što je video. „Mordet zna više no svi vi. Mordet zna.“

Egvena je uzmicala, sve dok nije dotakla Randa. Krug svetlosti dopirao je samo do rešetke Fejnove ćelije. Torbara je sakrila tama, ali i dalje su čuli njegov smeh. Iako nije mogao da ga vidi, Rand je bio siguran da Fejn i dalje zuri u prazninu.

Stresavši se, s mukom je pustio balčak. „Svetlosti!“, promuklo uzviknu. „Ovo bi trebalo da znači da se ponaša kao ranije?“

„Nekada mu je bolje, nekada gore.“ Egvenin glas je podrhtavao. „Ovo je gore – mnogo gore no obično.“

„Pitam se Šta li vidi. Poludeo je, čim u mraku bulji u kamenu tavanicu.“ Da tu nema kamena, gledao bi pravo u ženske odaje. Tamo gde su Moiraina i Amirlin Tron. Stresao se ponovo. „Poludeo je.“

„Ovo nije bila pametna zamisao, Rande.“ Osvrnuvši se prema ćeliji, odvukla ga je dalje i snizila glas, kao da se plaši da bi Fejn mogao da je čuje. Pratilo ih je njegovo cerekanje. „Iako te ovde neće tražiti, ne mogu da ostanem s njim kad je ovakav. A mislim da ni ti ne bi trebalo. Danas je nekako...“ Uzdahnu duboko i zadrhta. „Postoji mesto sigurnije pred potragom čak i od ovog. Nisam ga spomenula ranije jer je bilo lakše da dođeš ovamo, ali nikada te neće tražiti u ženskim odajama. Nikada.“

„Ženske... Egvena, Fejn je možda lud, ali ti si luđa. Ne možeš da se kriješ od stršljena u njihovom gnezdu.“

„A gde je bolje? U koji deo utvrde nijedan muškarac neće nogom kročiti bez poziva od žene, čak ni lord Agelmar? Gde sigurno neće pomisliti da traže muškarca?“

„Koje je jedino mesto u utvrdi puno Aes Sedai? To je ludost, Egvena.“

Gurnuvši njegove zavežljaje, ona reče kao da je sve već odlučeno: „Moraš da umotaš mač i luk u plašt. Tako će izgledati kao da nosiš stvari za mene. Ne bi trebalo da bude suviše teško da ti pronađemo prsluk i košulju koja nije tako lepa. Doduše, moraćeš da se pogrbiš.“

„Rekao sam ti da neću to da radim.“

„Pošto se ponašaš tvrdoglavo kao mazga, trebalo bi da ti sasvim odgovara uloga teretne životinje. Sem ako ne bi radije ostao ovde s njim?“

Fejnov podrugljivi šapat začu se kroz crne senke: „Bitka nikada neće biti završena, al’Tore. Mordet zna.“

„Bolje bi mi bilo da jednostavno skočim sa zidina“, promrmlja Rand. Ali spustio je zavežljaje i počeo da umotava mač, luk i tobolac kako je Egvena predložila.

Fejn se smejao u tami. „Nikada neće biti gotovo, al’Tore. Nikada.“