Veliki lov

9 Polasci

Spoljašnje dvorište bilo je u uređenom metežu kada Rand konačno dođe sa svojim bisagama i zavežljajem u kome su bile harfa i flauta. Sunce je pokazivalo podne. Ljudi su žurili oko konja, zatežući kolane i nameštajući samare. Drugi su jurili s dodacima u poslednjem trenutku, vodom za ljude koji su radili, ili nečim čega su se tek sad setili. Ali izgledalo je kao da svi tačno znaju šta rade i kuda idu. Stražarske staze na bedemima i streljačke galerije ponovo pune sveta, a jutarnji vazduh bio je pun uzbuđenja. Kopita su lupala o kaldrmu. Jedan od teretnih konja poče da se rita, a konjušar potrča da ga smiri. Osećao se miris konja. Randov plašt pokuša da zaleprša na povetarcu koji je vijorio sokolje barjake na kulama, ali držao ga je luk prebačen preko leđa.

Sa spoljašnje strane otvorenih kapija čuli su se Amirlinini kopljanici i lukonoše kako zauzimaju svoja mesta na trgu. Oni su izmarširali kroz sporednu kapiju. Jedan od trubača isproba svoj instrument.

Neki Zaštitnici nakratko pogledaše ka Randu dok je prelazio dvorište; nekoliko njih podiže obrve kada primetiše mač označen čapljom, ali nijedan ne progovori. Pola njih nosilo je plaštove od kojih je čoveku pripadala muka ako bi ih gledao. Mandarb, Lanov pastuv, bio je tamo: visok, crn i plamenog pogleda, ali njegovog jahača nije bilo, kao ni Aes Sedai. Nijedna od njih nije još došla. Moirainina bela kobila, Aldijeb, poigravala je pored pastuva.

Randov riđi pastuv bio je s drugom družinom na suprotnoj strani dvorišta. Tamo je bio Ingtar i barjaktar s Ingtarovim barjakom sive sove, kao i dvadesetorica ljudi u oklopima i s kopljima koja su se završavala s dve stope čelika. Svi su već bili na konjima. Prečage šlemova skrivale su im lica, a zlatne dolame s Crnim sokolom na grudima pokrivale su njihove oklope i verižnjače. Samo je Ingtarov šlem imao ukras, polumesec iznad obrva, krajeva okrenutih nagore. Rand prepozna neke od ljudi. Una, koji je mnogo psovao, s dugim ožiljkom preko lica i samo jednim okom. Ragana i Masemu. Prepoznao je i druge s kojima je izmenio koju reč, ili odigrao igru kamenova. Ragan mu mahnu, a Uno klimnu, ali Masema nije bio jedini koji ga hladno odmeri i okrenu glavu. Njihovi tovarni konji spokojno su stajali i mahali repovima.

Veliki pastuv zaigra dok je Rand nameštao bisage i vezivao zavežljaj iza visokog sedla. Stavio je nogu u uzengije i promrmljao: „Polako, Riđane”, dok je uzjahivao, ali pustio je pastuva da izduva malo snage koju je nakupio u štali.

Na Randovo iznenađenje, iz pravca štala pojavi se Loijal, jašući da im se pridruži. Ogijer je jahao čupavog konja širokih kopita, velikog i teškog kao prvorazredni duranski pastuv. Naspram njega, sve ostale životinje izgledale su kao da su Beline veličine, ali s Loijalom u sedlu, konj je delovao skoro kao poni.

Koliko je Rand mogao da vidi, Loijal nije nosio nikakvo oružje. Nikada nije ni čuo da ga Ogijeri koriste. Njihovi stedinzi pružali su dovoljno zaštite. A Loijal je imao svoje prioritete i zamisli o onome što je potrebno na putovanju. Džepovi njegovog dugog kaputa bili su ispupčeni, a kroz bisage su se videli četvrtasti obrisi knjiga.

Ogijer zaustavi konja malo podalje i pogleda Randa, nesigurno Brzajući svojim ćubastim ušima.

„Nisam znao da ideš s nama“, reče Rand. „Mislio sam da ti je dosta putovanja u našem društvu. Ovoga puta nemoguće je reći koliko će trajati, ili gde će završiti.“

Loijalove uši malo se podigoše. „To se nije moglo reći ni kada sam te prvi put sreo. Sem toga, šta je važilo tada, važi i sada. Neću propustiti priliku da vidim kako se istorija tka oko ta’verena. I da pomognem du se pronađe Rog...“

Met i Perin dojahaše iza Loijala i stadoše. Met je oko očiju delovao malo umorno, ali lice mu je cvetalo od zdravlja.

„Mete“, kaza Rand, „žao mi je zbog onog što sam rekao. Perine, nisam tako mislio. Glupo sam se poneo.“

Met ga samo pogleda, a onda odmahnu glavom i reče nešto Perinu tako tiho da Rand nije mogao da čuje. Met je imao samo svoj luk i tobolac, ali Perin je nosio i sekira za pojasom. Ravnotežu njenom velikom sečivu u obliku polumeseca činio je masivni šiljak s druge strane.

„Mete? Perine? Zaista nisam... Oni odjahaše k Ingtaru.

„To nije kaput za putovanje, Rande“, reče Loijal.

Rand pogleda na zlatno trnje koje se pelo uz grimizne rukave i namršti se. Nije ni čudo što Met i Perin i dalje misle da se dižem u oblake. Kada se vratio u svoju sobu, otkrio je da je sve već spakovano i poslato. Svi jednostavni kaputi koje je dobio već su bili na konjima, ili tako barem sluge rekoše. Svi kaputi koji su ostali u ormaru bili su u najmanju ruku svečani koliko i ovaj. U bisagama nije bilo ništa od odeće, sem nekoliko košulja, vunenih čarapa i para pantalona. Barem je skinuo zlatnu vrpcu s rukava, mada je značku crvenog orla držao u džepu. Napokon, to je bio poklon od Lana.

„Presvući ću se kada se večeras zaustavimo”, promrmlja. Duboko udahnu. „Loijale, rekao sam ti svašta što nije trebalo da kažem. Nadam se da ćeš mi oprostiti. Imaš sva prava da se ljutiš na mene, ali nadam se da nećeš.“

Loijal se isceri, a uši mu se potpuno ispraviše. Priterao je konja bliže. „I ja sve vreme govorim ono što ne bi trebalo. Starešine kažu da progovorim sat vremena pre no što razmislim.”

Kraj Randovih uzengija se iznenada stvori Lan. Imao je na sebi svoj sivozeleni oklop od krljušti, koji se skoro sasvim utapao u šumu ili tamu. „Moram da popričam s tobom, čobanine.” Pogleda Loijala. „Nasamo ako može, Graditelju.” Loijal klimnu i potera svog velikog konja.

„Ne znam da li bi trebalo da te slušam”, reče Rand Zaštitniku. „Ova nacifrana odeća, i sve ono što si mi rekao, nisu mnogo pomogli.”

„Kada ne možeš da izvojuješ veliku pobedu, čobanine, nauči da se zadovoljiš malima. Ako si ih naterao da misle o tebi kao o nečemu više od seljačića s kojim će lako, onda je to mala pobeda. Sad ćuti i slušaj. Imam vremena samo za jednu poslednju lekciju, najtežu. Vraćanje mača u kanije.”

„Provodio si sat svakoga jutra terajući me da izvlačim prokleti mač i da ga vraćam. Stojeći, sedeći, ležeći. Mislim da ću moći da ga vratim u kanije a da se ne posečem.”

„Rekao sam ti da slušaš, čobanine”, proreža Zaštitnik. „Doći će vreme kada ćeš morati da postigneš svoj cilj po svaku cenu. To može biti u napadu ili odbrani. A jedini način na koji ćeš to postići jeste da dozvoliš svom telu da posluži kao kanije za mač.”

„To je ludost”, odgovori Rand. „Zašto bih ikada...”

Zaštitnik ga saseče. „Znaćeš kada dođe vreme, čobanine, kada cena bude vredna dobitka, i ne ostane ti nikakav drugi izbor. To se zove Vraćanje mača u kanije. Zapamti to.“

Amirlin se pojavi prelazeći zakrčeno dvorište s Leanom koja je nosila svoj štap i lordom Agelmarom kraj sebe. Čak i u kaputu od zelenog somota, gospodar Fal Dare izgledao je kao da pripada među te oklopljene ljude. I dalje nije bilo znaka drugih Aes Sedai. Dok su prolazili, Rand naču deo njihovog razgovora.

„Ali, majko”, bunio se Agelmar, „nisi imala vremena da se odmoriš od putovanja dovde. Ostani bar još nekoliko dana. Obećavam ti noćas gozbu kakvu ćeš teško videti u Tar Valonu.”

Amirlin ne zastajkujući odmahnu glavom. „Ne mogu, Agelmare. Znaš da bih ostala da mogu. Nisam ni nameravala da se dugo zadržim, a iskrslo je nešto što hitno zahteva moje prisustvo u Beloj kuli. Trebalo bi da sam tamo, a ne ovde.“

„Majko, posramljen sam što si jednog dana došla, a sledećeg odlaziš. Kunem ti se da se neće ponoviti ono od sinoć. Utrostručio sam stražu na gradskim kapijama i u utvrdi. Dolaze akrobate iz grada, i bard iz Mos Sirare. Ma, i kralj Easar dolazi iz Fal Morana. Poslao sam glas čim si...“

Njihovi glasovi izgubiše se dok su prelazili dvorište. Proguta ih graja priprema. Amirlin ni na tren nije pogledala u Randovom pravcu.

Kada Rand spusti pogled, vide da je Zaštitnik nestao. Nije ga bilo nigde na vidiku. Loijal ponovo dotera svog konja do Randa. „Tog je čoveka teško uhvatiti, zar ne, Rande? Nije tu, pa je tu, pa ga nema, a ne vidiš kada dolazi ili odlazi.“

Vraćanje mača u kanije. Rand se strese. Mora da su svi Zaštitnici ludi.

Zaštitnik s kojim je Amirlin razgovarala iznenada skoči u sedlo. Dao se u galop i pre no što se primakao širom otvorenoj kapiji. Ona je stajala i gledala ga kako odlazi. Izgledalo je kao da ga bodri da jaše još brže.

„Kuda je on pošao u tolikoj žurbi?“, naglas se upita Rand.

„Čuo sam“, odgovori Loijal, „da je rešila da nekoga danas pošalje sve do Arad Domana. Čuju se glasine o nekoj gužvi u Almotskoj ravnici, i da Amirlin Tron želi da zna šta se dešava. Ono što ne razumem jeste: zašto sada? Po onome što sam čuo, glasine o tim nevoljama došle su s Aes Sedai iz Tar Valona.“

Randa prođoše žmarci. Egvenin otac imao je veliku kartu, nad kojom je Rand više puta sanjario pre no što je saznao kakvi su snovi kada se obistine. Bila je stara, ta karta, i pokazivala neke zemlje i plemena za koje su trgovci govorili da više ne postoje. Ali Almotska ravnica bila je na njoj, odmah uz Tomansku glavu. Srešćemo se ponovo na Tomanskoj glavi. To je bilo s druge strane sveta koji je on znao, na obalama Aritskog okeana. „To nikakve veze nema s nama“, prošapta. „Nikakve veze sa mnom.“

Loijal ga, izgleda, nije čuo. Trljajući postrance nos prstom veličine kobasice, Ogijer je i dalje gledao kapiju kroz koju je Zaštitnik prošao. „Ako je želela da zna šta se dešava, zašto nije nekog poslala pre no što je napustila Tar Valon? Ali vi ljudi uvek ste tako nagli i lako se uzbuđujete. Uvek skačete okolo i vičete.“ Uši mu se ukočiše od stida. „Žao mi je, Rande. Vidiš šta sam hteo da kažem o govorenju pre razmišljanja. Kao što znaš, ponekad sam i ja brzoplet i lako se uzbuđujem.“

Rand se nasmeja. Bio je to slabašan smeh, ali bilo je dobro smejati se zbog nečega. „Možda bismo bili staloženiji da živimo koliko Ogijeri.“ Loijal je imao devedeset godina, ali po merilima Ogijera, još bi deset godina trebalo da prođe pre no što bude dovoljno star da sam bude van stedinga.

To što je uprkos tome otišao, tvrdio je on, bio je dokaz njegove naglosti. Ako je Loijal bio Ogijer koji se lako uzbuđuje, Rand je mislio kako ostali mora da su od kamena.

„Možda je tako“, mislio se Loijal, „ali ljudi toliko toga urade u životu. Mi ne činimo ništa, sem što sedimo u stedinzima. Sađenje gajeva, pa čak i gradnja, sve se to radilo pre no što se Dugo izgnanstvo okončalo.“ Gajevi su bili dragi Loijalu, ne gradovi zbog kojih su Ogijeri ostali u sećanju ljudi kao graditelji. Loijal je napustio svoj dom da bi video te gajeve, koje su zasadili ogijerski Graditelji da ih podsećaju na steding. „Otkako smo pronašli stedinge, mi...“ Ućuta kada se Amirlin približi.

Ingtar i ostali podigoše se u sedlima, spremivši se da sjašu i kleknu, ali ona im pokaza da ostanu na konjima. Leana je stajala kraj nje, a Agelmar korak iza. Sudeći po njegovom sumornom licu, odustao je od pokušaja da je ubedi da ostane duže.

Amirlin pogleda svakog ponaosob pre no što im se obrati. Randa nije gledala duže od ostalih.

„Mir bio naklonjen tvom maču, lorde Ingtare“, naposletku reče. „Slava Graditeljima, Loijale Kiserane.“

„Počastvovani smo, majko. Mir bio naklonjen Tar Valonu.“ Ingtar se pokloni u sedlu, kao i ostali Sijenarci.

„Čast Tar Valonu“, reče Loijal i pokloni se.

Samo su Rand i njegova dva prijatelja na drugoj strani ostali uspravno. Pitao se šta li je njima rekla. Leana se namršti na svu trojicu, a Agelmar razrogači oči, ali Amirlin ih nije ni primetila.

„Jašete da pronađete Rog Valera“, obrati im se, „i sva nada ovog sveta jaše s vama. Rog ne sme ostati u pogrešnim rukama, pogotovu ne u rukama Prijatelja Mraka. Oni koji budu odgovorili njegovom zovu služiće onome ko ga oglasi, ko god to bio. Oni su vezani za Rog, ne za Svetlost.“

Ljudi koji su je slušali uskomešaše se. Svi su verovali da će se ti junaci prizvani iz groba boriti na strani Svetlosti. Ako bi se umesto toga borili za Senku...

Amirlin nastavi, ali Rand je više nije slušao. Posmatrač se vratio. Dlačice na vratu mu se nakostrešiše. Pogledao je krcate streljačke galerije koje su gledale na dvorište. Redove ljudi koji su se gurali duž stražarskih staza na vrhu zidina. Negde među njima bio je par očiju koji ga je neprimećen pratio. Pogled što se lepio po njemu kao prljavo ulje. To ne može biti Sen, ne ovde. Ko onda? Ili šta? Izvio se u sedlu okrenuvši Riđana, tražeći pogledom. Pastuv ponovo poče da poigrava.

Iznenada nešto prolete ispred Randovog lica. Čovek koji je prolazio iza Amirlin uzviknu i pade. Crnopera strela virila mu je iz boka. Amirlin je mirno stajala, gledajući prorez u svom rukavu; krv je polako natapala sivu svilu.

Neka žena vrisnu, i dvorište najednom poče da odzvanja od povika. Ljudi na zidinama stadoše besno da se komešaju, a svaki muškarac u dvorištu isukao je mač. Čak i Rand. Iznenadi se kada to shvati.

Agelmar je mahao sečivom ka nebu. „Pronađite ga!“, urlikao je. „Dovedite mi ga!“ Njegovo pocrvenelo lice preblede kada vide krv na Amirlininom rukavu. Pade na kolena i pognu glavu. „Oprosti, majko. Izneverio sam tvoju bezbednost. Posramljen sam.“

„Gluposti, Agelmare“, reče Amirlin. „Leana, prekini da se vrtiš oko mene i postaraj se za tog čoveka. Više no jednom sam se gore posekla čisteči ribu, a njemu je sada pomoč potrebnija. Ustani, Agelmare. Ustani, gospodaru Fal Dare. Nisi me izneverio, i nemaš razloga za stid. Prošle godine u Beloj kuli, s mojom sopstveflom stražom na svakoj kapiji i Zaštitnicima svuda oko mene, čovek s nožem mi se primakao na pet koraka. Beli plašt, nesumnjivo, mada nemam dokaza. Molim te, ustani, ili ću ja biti posramljena.“ Dok je Agelmar polako ustajao, ona dodirnu svoj rasečeni rukav. „Bedno ciljanje za lukonošu Belih plaštova, ili čak Prijatelja Mraka.“ Pogled joj se na trenutak susrete s Randovim. „Ako je uopšte gađao mene.“ Ona skrenu pogled pre no što je Rand mogao bilo šta da joj pročita s lica, ali iznenada požele da sjaše i da se sakrije.

Nije ona bila meta, i toga je svesna.

Leana ustade. Neko je prebacio plašt preko lica čoveka koji je primio strelu. „Mrtav je, majko.“ Zvučala je umorno. „Bio je mrtav kada je dotakao tlo. Čak i da sam bila uz njega...“

„Učinila si šta si mogla, kćeri. Smrt ne može da se Izleči.“

Agelmar se približi. „Majko, ako ima ubica Belih plaštova, ili Prijatelja Mraka, moraš mi dopustiti da pošaljem ljude s tobom. Barem do reke. Ne bih preživeo da ti se nešto dogodi u Šijenaru. Molim te, vrati se u ženske odaje. Čuvaću ih svojim životom dok ne budeš spremna za putovanje.“

„Budi spokojan“, odgovori mu ona. „Ova ogrebotina neće me ni na trenutak zaustaviti. Da, da, drage volje prihvatam pratnju tvojih ljudi do reke, kad si toliko uporan. Ali neću dozvoliti da ovo zadržava lorda Ingtara. Svaki otkucaj srca je važan dok Rog ne bude ponovo nađen. Imam li. tvoju dozvolu, lorde Agelmare, da izdam naređenje ljudima zakletim tebi?“

On nakloni glavu u znak pristanka. U tom trenutku dao bi joj i Fal Daru da je tražila.

Amirlin se okrenu Ingtaru i ljudima okupljenim iza njega, ne pogledavši Randa ponovo. On se iznenadi kada vide da se odjednom nasmešila.

„Kladim se da Ilijan nije tako uzbudljivo ispratio svoj Veliki lov na Rog“, kaza ona. „Ali pravi Veliki lov je vaš. Vas je malo, tako da možete brzo da putujete, ali ima vas dovoljno da učinite ono što se mora. Zadužujem tebe, lorde Ingtare od kuće Sinova, zadužujem sve vas, pronađite Rog Valera, i ne dozvolite ničemu da vam prepreci put.“

Ingtar isuka mač iz kanija na leđima i poljubi sečivo. „Životom i dušom, kućom i čašću, kunem se, majko.“

„Jašite, onda.“

Ingtar okrenu konja prema kapiji.

Rand mamuznu Riđana i odgalopira prema koloni koja je već nestajala kroz kapiju.

Nesvesni onoga što se unutra odigralo, Amirlinini kopljanici i strelci stajali su preprečivši put od kapije do gradske četvrti. Plamen Tar Valona bio im je na grudima. Njeni dobošari i trubači čekali su u blizini kapije, spremni da stanu u red kada ona pođe. Iza redova naoružanih ljudi, trg ispred tvrdinje bio je pun sveta. Neki su veselo pozdravljali Ingtarov barjak, a drugi nesumnjivo misleći da ovo znači polazak Amirlin Tron. Sve jače klicanje gomile pratilo je Randa preko trga.

Sustigao je Ingtara tamo gde su s obe strane kaldrmom popločane ulice bile kuće niskih streha i radnje. I ovde je vladala gužva. Poneki su takođe uzvikivali vesele pozdrave. Met i Perin su jahali na čelu kolone, skupa sa Ingtarom i Loijalom, ali povukli su se nazad kada im se Rand pridružio. Kako ću da im se izvinim ako beže čim me vide. Nek sam spaljen, ne izgleda kao da umire.

„Čangu i Nidao su nestali”, odjednom reče Ingtar. Zvučao je hladno i gnevno, ali i potreseno. „Prebrajali smo svaku glavu u tvrđavi, živu i mrtvu, i sinoć i jutros. Samo oni nedostaju.”

„Čangu je juče bio na straži u tamnici”, polako reče Rand.

„Nidao takođe. Njihova je bila draga straža. Uvek su se držali zajedno, čak i ako su morali da trampe ili idu na dodatne dužnosti zbog toga. Nisu bili na straži kada se to odigralo, ali... Pre mesec dana borili su se kod Tarvinovog procepa i spasli život lordu Agelmaru kada mu je konj pao, a on bio okružen Trolocima. A sad ovo. Prijatelji Mraka.“ Duboko udahnu. „Sve se raspada.“

Jedan jahač progura se kroz gomilu na pločnicima i pridruži se koloni, odmah iza Ingtara. Sudeći po njegovoj odeći, bio je građanin. Vitak, izboranog lica i duge kose koja je počinjala da sedi. Zavežljaj i čuture s vodom bili su mu vezani iza sedla, a kratki mač i mačolomac visili su mu o pojasu, odmah do drvene palice.

Ingtar primeti Randove poglede upućene tom čoveku. „Ovo je Hurin, naše njuškalo. Nije bilo potrebe da kažemo Aes Sedai za njega. Nije da on radi nešto loše, razumeš. Kralj ima njuškalo u Fal Moranu, a još jedan je u Ankor Dailu. To je samo zato što Aes Sedai retko vole ono što ne razumeju, a pošto je on muškarac... To, naravno, nikakve veze nema s Moći. Aaaaah! Kaži mu ti, Hurine.“

„Da, lorde Ingtare“, odgovori čovek. Nisko se pokloni Randu iz sedla. „Čast mi je da služim, moj lorde.“

„Zovi me Rand.“ Rand ispruži ruku, a Hurin se trenutak kasnije isceri i prihvati je.

„Kako želiš, moj lorde Rande. Lord Ingtar i lord Kađin nemaju ništa protiv jednostavnog ponašanja – i lord Agelmar, naravno – ali u gradu pričaju da si strani princ s juga, a neki strani lordovi mnogo drže do toga da svako bude na svom mestu.“

„Ja nisam lord.“ Barem ću sada od toga pobeći. „Samo Rand.“

Hurin trepnu. „Kako želiš, moj lor... ah... Rande. Vidiš, ja sam njuškalo. Ove Nedelje biće četiri godine. Nikada ranije nisam čuo za tako nešto, ali čujem da sada ima još nekoliko njih poput mene. Počelo je lagano. Prvo sam primećivao loše mirise tamo gde niko drugi ništa nije osećao, a onda je raslo. Trebala mi je čitava godina pre no što sam shvatio šta se dešava: mogu da namirišem nasilje, ubistva i povrede. Mogu da namirišem gde se dogodilo, i da pratim trag počinioca. Svaki trag je drugačiji, tako da ne mogu da se izmešaju. Lord Ingtar je čuo za to i primio me u službu, da služim kraljevoj pravdi.”

„Možeš da namirišeš nasilje?”, reče Rand. Nije mogao da odoli da ne pogleda njegov nos. Bio je običan, ni veliki ni mali. „Hoćeš da kažeš da zaista možeš da pratiš nekoga ko je, na primer, nekoga ubio? Po mirisu?”

„Jeste, moj lor... ah... Rande. S vremenom bledi, ali što je gore nasilje počinjeno, duže traje. A i-i-i, mogu da namirišem deset godina staro bojno bolje, iako su tragovi ljudi koji su učestvovali u bici nestali. Gore, blizu Pustoši, tragovi Troloka skoro nikada ne blede. Troloci i ne znaju ni za šta drugo sem za klanje i ubijanje. E sad, kafanska tuča, uz možda neku slomljenu ruku... taj miris nestane za nekoliko sati.”

„Vidim zašto ne bi voleo da te Aes Sedai otkriju.”

„Ah, lord Ingtar je bio u pravu za Aes Sedai, Svetlost ih sve obasjala – ah – Rande. Bila je jedna u Kairhijenu – iz Smeđeg Ađaha, ali kunem se, počeo sam da mislim da je Crvena pre no što me je pustila. Držala me je mesec dana pokušavajući da otkrije kako to radim. Nije joj se svidelo to što ne zna. Stalno je mrmljala: Da li se to staro vratilo, ili je novo?, i streljala me pogledom kao da koristim Jednu moć. Skoro da sam počeo da sumnjam u sebe. Ali nisam poludeo, i ja ništa ne radim. Samo mirišem.”

Rand se seti Moiraininih reči. Stare barijere slabe. Ima nekog razlaganja i promene u vremenu u kome živimo. Stare stvari ponovo hode, a nove se rađaju. Možda ćemo doživeti kraj Doba. Stresao se. „Dakle, pratićemo kradljivce Roga tvojim nosem.”

Ingtar klimnu. Hurin se ponosno isceri i kaza: „Hoćemo – ah – Rande. Jednom sam pratio ubicu do Kairhijena, a drugog sve do Maradona, da ih privedem kraljevoj pravdi.” Osmeh mu se izgubi s lica. Izgledao je kao da ga nešto muči. „Ali ovo je najgore do sada. Ubistvo ima loš miris, a ubičin trag smrdi od toga, ali ovo...” Nos mu se nabrao. „Sinoć su u tome učestvovali ljudi. Prijatelji Mraka, mora biti, ali njih ne možeš prepoznati po mirisu. Ono što ja pratim su Troloci i Polutani. I nešto još gore.“ Glas mu se izgubi u mrmljanju u bradu, ali Rand ga je čuo. „Svetlost mi pomogla, nešto još gore.“

Stigoše do gradskih kapija. Tek što prođoše zidine, Hurin podiže lice i onjuši povetarac. Nozdrve mu se raširiše, a onda zgađeno šmrknu. „Onuda, moj lorde Ingtare“, pokaza ka jugu.

Ingtar je delovao iznenađeno. „Ne prema Pustoši?“

„Ne, lorde Ingtare. Fuj!“ Hurin rukavom obrisa usta. „Skoro da mogu da ih okusim. Na jug su otišli.“

„Amirlin Tron je, dakle, bila u pravu“, polako kaza Ingtar. „Velika je to i mudra žena, koja zaslužuje bolje sluge od mene. Prati trag, Hurine.“ Rand se okrenu i zagleda se kroz kapiju, niz ulicu, sve do utvrde. Nadao se da je Egvena dobro. Ninaeva će se starati o njoj. Možda je ovako i bolje, kao oštar rez, suviše brz da bi boleo dok ne bude gotovo.

Pojahao je na jug, za Ingtarom i barjakom sa sivom sovom. Vetar je bivao sve jači i hladniji, uprkos suncu. Randu se učinilo da vetar sa sobom nosi slabašan podrugljivi smeh.

Mesec je sijao nad vlažnim tamnim ulicama Ilijana, koje su još zvonile od ostataka proslave što je počela tokom dana. Za samo nekoliko dana, Veliki lov na Rog biće odaslat uz pompu i ceremonije koje su, navodno, poticale iz Doba legendi. Proslave za Lovce stopile su se sa proslavom Tevena, i njenim čuvenim takmičenjima i nagradama za zabavljače. Najveća nagrada će, kao i uvek, otići za najbolje izvođenje Velikog lova na Rog.

Noćas su zabavljači bili razonoda u gradskim palatama i zamkovima, gde su se veliki i moćni gostili, a Lovci iz svih naroda došli da bi jahal: i pronašli, ako ne sam Rog Valera, a ono u najmanju ruku besmrtnost u pesmi i priči. Tamo će biti muzika i igranje, kao i lepeze i led da suzbiju prvu pravu vrelinu ove godine, ali i ulice su bile ispunjene karnevalom, u noći osvetljenoj mesecom. Svaki dan i svaka noć bili su karneval, sve dok Lov ne otpočne.

Ljudi su trčali pored Bejla Domona u bizarnim i kitnjastim maskama i kostimima. Mnogi su pokazivali previše golotinje. Trčali su u grupicama, vičući i pevajući, u raštrkanim parovima koji su se kikotali i stiskali, u razuzdanim grupama. Nebo je bilo puno vatrometa, zlatnih i srebrnih cvetova naspram crnog. U gradu je bilo iluminatora skoro koliko i zabavljača.

Domon nije mnogo mario za vatromet, niti za Lov. Išao je da se sretne s čovekom za koga je mislio kako pokušava da ga ubije.

Prešao je Most cveća, preko jednog od mnogobrojnih gradskih kanala, u Mirisnu četvrt, lučki deo Ilijana. Kanal je smrdeo na sadržaj noćnih posuda. Nije bilo ni znaka da je ikada bilo cveća u blizini mosta. Četvrt je smrdela na konoplju i katran od brodogradilišta i dokova, i na kiseo lučki mulj. Sve to bilo je samo pojačano vrelim vazduhom, skoro dovoljno vlažnim da se pije. Domon je teško disao. Svaki put kad bi se vratio iz severnih zemalja bio bi iznenađen ranom letnjom vrelinom Ilijana, iako se tu rodio.

U jednoj ruci nosio je čvrstu palicu, a druga mu je počivala na balčaku kratkog mača, koji je često koristio braneći palube svoje rečne barke od razbojnika. Nemalo je lopova vrebalo u ovim noćima proslave, kada je plen bio bogat i najčešće natopljen vinom.

Ali on je ipak bio stamen i mišićav čovek. Oni što su tražili zlatan ulov procenili bi po jednostavnom kaputu da on nije dovoljno bogat da bi vredelo nasrtati na tako krupnog čoveka s takvom motkom. Nekolicina onih koji su ga jasno videli kada je prešao preko dela ulice osvetljenog svetlošću s jednog prozora, odmakli su se podalje dok nije otišao. Tamna kosa do ramena i duga brada s neobraslom gornjom usnom bile su okvir jednog okruglog lica. Ali to lice nikada nije bilo meko, a sada je bilo sumorno i odlučno, kao da je nameravalo da prođe kroz zid. Morao je da se sretne s jednim čovekom, i nimalo nije bio srećan zbog toga.

Još slavljenika prođe kraj njega, nemelodično pevajući. Vino je pomutilo njihove reči. „Rog Valera“, moja matora baba!, sumorno pomisli Domon. Moja brodica to zašta očem da s’ držim. I za moj mi život, sreća da me napusti.

Ugura se u gostionicu sa znakom velikog jazavca s belim prugama koji na zadnjim nogama igra s čovekom sa srebrnom lopatom. Zvala se Jazavčevo olakšanje, iako čak ni Nijeda Sidoro, gostioničarka, nije znala šta bi to trebalo da znači; u Ilijanu je oduvek postojala gostionica s tim imenom.

Trpezarija je bila dobro osvetljena i tiha, poda pokrivenog piljevinom. Nekoliko muzičara tiho je sviralo dvanaestostrunu biternu. Bila je to jedna od tužnih pesama Morskog naroda. Nijeda nije dopuštala gužvu, a njen nećak Bili bio je dovoljno veliki da nosi čoveka u jednoj ruci. Mornari, lučki radnici i nosači dolazili su u Jazavca na čašicu pića i priče, ili neku igru kamenova ili strelica. Soba je sada bila poluprazna; karneval je primamio čak i ljude koji su voleli tišinu. Razgovor je bio prigušen, ali Domon ču kako se spominje Lov, lažni Zmaj koga su uhvatili Muranđani i onaj što ga Tairenci jure kroz Hadon Mirk. Izgleda da je bilo izvesnih nesuglasica oko toga da li bi bilo bolje da strada lažni Zmaj ili Tairenci.

Domon se namršti. Lažni Zmajevi! Sreća da me ostavi, nem’ neopasno mesto ovi dani. Ali nije ga zaista bilo briga za lažne Zmajeve, ništa više no za Lov.

Punačka vlasnica, kose podignute u punđu, brisala je krčag, oštro posmatrajući svoje mušterije. Nije prestala s poslom, nije ga čak ni pogledala, ali levi očni kapak joj se spusti i pogled joj na trenutak polete ka trojici ljudi za stolom u jednom uglu. Bili su tihi čak i za Jazavca, skoro svečani, a njihove zvonaste somotske kape i tamni kaputi, izvezeni preko grudi srebrnim, skerletnim i zlatnim prugama, odskakali su od jednostavne odeće ostalih posetilaca.

Domon uzdahnu i sam sede za jedan sto u uglu. Kairhijenjanin, ovi put. Uze krčag tamnog piva od služavke i žedno otpi. Kado je spustio krčag, trojica ljudi u prugastim kaputima stajali su kraj njegovog stola. On načini neprimetan pokret rukom, znak Nijedi da mu Bili nije potreban.

„Kapetan Domon?“ Niko od njih nije imao posebnih oznaka, ali po govornikovom držanju Domon zaključi da je on vođa. Uprkos skupoj odeći, nije izgledalo da su naoružani. Činilo se kao da im oružje nije potrebno. Oči na tim tako običnim licima gledale su veoma odlučno. „Kapetan Talasa Bejl Domon?“

Domon kratko klimnu, a trojica sedoše ne čekajući poziv. Isti čovek nastavi da govori; druga dvojica samo su netremice gledali. Stražari, pomisli Domon, ako s’ tako obukli. Koji lije on kad. ga paz’stražari?

„Kapetane Domone, znamo osobu koja mora biti prevezena od Majena do Ilijana.”

„Talas dođe rečna lađa“, preseče ga Domon. „Ne za po duboke vode.“ To baš i nije bilo tačno, ali za prašinare je dovoljno blizu istini. Barem za toliko promena. Oni u Tir više budu pametni.

Čovek kao da nije ni primetio upadicu. „Čuli smo da odustajete od rečne trgovine.“

„Mož’ da, a mož’ i ne. Nisam rešijo.“ Samo što jeste. Neće se vraćati uz reku, nazad u Krajine, ni za svu krijumčarenu svilu. Saldejska krzna i ledeni biber nisu bili toga vredni. To nikakve veze nije imalo s lažnim Zmajem za koga je čuo da se tamo pojavio. Ali pitao se kako su saznali. Nikome o tome nije govorio, ali i drugi su za to čuli.

„Do Majena možete da se držite obale. Svakako biste, kapetane, bili voljni da plovite duž obale za hiljadu zlatnih maraka.“

Domon iskolači oči. Bilo je to četvorostruko više od poslednje ponude, a i ta je bila dovoljna da čoveku pođe voda na usta. „Kog’ ’oćete za te pare dovedem? Prvu ličnos’ od Majena? Jel’ je Tir skroz izbacijo?“

„Imena vam nisu potrebna, kapetane.“ Čovek stavi na sto veliku kožnu torbicu i zapečaćeni pergament. Torbica zazvecka kada on gurnu sve zajedno preko stola. Veliki crveni voštani krug koji je držao pergament imao je na sebi Izlazeće sunce Kairhijena. „Dve stotine unapred. Za hiljadu maraka, mislim da vam imena nisu potrebna. Predajte to, čitavog pečata, lučkom kapetanu Majena, i on će vam dati još tri stotine, kao i vašeg putnika. Ostatak ću vam isplatiti kada putnik bude ovde. Sve dok ne pokušate da otkrijete ko je ta osoba.“

Domon duboko udahnu. Srećo, put bi se isplatijo da ne bude ni pola pare više od onog u te kese. A hiljadu je bilo više novca no što bi mu ostalo od tri godine rada. Pretpostavljao je, ako bi začeprkao još malo, bilo bi drugih naznaka, samo naznaka, da je putovanje u vezi s tajnim poslovima između ilijanskog Saveta devetorice i Prve od Majena. Grad-država Prve samo što zvanično nije bio provincija Tira, i nema sumnje da bi ona želela pomoć Ilijana. A mnogi su u Ilijanu govorili da je vreme za još jedan rat, da Tir guta više no što mu pripada od trgovine na Olujnom moru. Fina bi to mreža bila da ga ulovi, da prošlog meseca nije imao sve zajedno tri takve ponude.

On pođe rukom da uzme torbicu, a čovek koji je pričao uhvati ga. Domon ga prostreli pogledom, ali ovaj mu ga smireno uzvrati.

„Morate zaploviti čim pre, kapetane.“

„Pre zore“, odvrati Domon, a čovek klimnu i pusti ga.

„Onda, pre zore, kapetane Domone. Zapamtite, samo čovek koji pazi šta priča poživi da potroši svoj novac.“

Domon ih je gledao kako odlaze, a onda se kiselo zagledao u torbicu i pergament na stolu pred njim. Neko je želeo da pođe na istok. Tir ili Majen, nije bilo bitno, sve dok je to istok. Mislio je da zna ko je u pitanju. Al’opet, nem’pojma. Ko zna ko je Prijatelj Mraka? Ali znao je da ga Prijatelji Mraka jure otkako je napustio Marabon i vratio se niz reku. Prijatelji Mraka i Troloci. Bio je siguran u to. Ali glavno pitanje, ono na koje nikako nije mogao da nađe odgovor, bilo je: zašto?

„Nevolja, Bejle?“, upita Nijeda. „Izgledaš kao da si video Troloka.“ Zakikota se. Bio je to neverovatan zvuk za ženu njene veličine. Kao ni većina ljudi koji nikada nisu posetili Krajine, Nijeda nije verovala u Troloke. Pokušao je da joj objasni istinu; uživala je u njegovim pričama i mislila da su sve to laži. Nije verovala ni u sneg.

„Nema nevolje, Nijedo.“ Odveza torbicu, ne gledajući iskopa novčić i baci joj ga. „Piće za svi dokle to ne istroši, posle ti dam još jedan.“

Nijeda iznenađeno pogleda novčić. „Marka iz Tar Valona! Da l’ ne trguješ sa veštice, Bejle?“

„Ne“, promuklo odgovori on. „To ne radim!“

Ona zagrize novčić, a onda ga brzo smuva za svoj široki pojas. „Pa, zlato mu je zlato. A ja ti i mis’im, nisu veštice tol’ko loše k’o što kažu. Ne bi to rekla mnogo ljudi. Znam jednog menjača, da mi promeni. Ne’ da moraš da dadneš još. Noćas malo mušterije. Još piva, Bejle?“

On obamrlo klimnu, iako mu je krčag još bio skoro pun, a ona otrupka dalje. Bila je prijatelj i neće pričati o onome što je videla. Sedeo je zagledan u kožnu torbicu. Stigao je još jedan krčag pre no što se naterao da je dovoljno otvori i pogleda novac u njoj. Promešao ga je žuljevitim prstom. Zlatne marke svetlucale su pod sjajem svetiljki. Sve do jedne imale su Plamen Tar Valona. Žurno zaveza torbu. Opasan novac. Jedan ili dva novčića mogao bi da provuče, ali toliko mnogo večini ljudi bi značilo baš ono što je Nijeda pomislila. Bilo je Dece Svetla u gradu, i mada u Ilijanu nije bilo zakona protiv poslovanja s Aes Sedai, ne bi ni stigao do sudije ako Beli plaštovi čuju za ovo. Oni ljudi su se osigurali da ne uzme zlato i jednostavno ostane u Ilijanu.

Dok je sedeo tu i brinuo, Jarin Meldan, njegov mrgodni krakati zamenik na Talasu, uđe u Jazavca i priđe kapetanovom stolu. Bio je namršten. „Karn je mrtav, kapetane.”

Domon ga mrgodno pogleda. Još trojica njegovih ljudi bila su ubijena, jedan za svaki put kada je odbio posao koji bi ga odveo na istok. Magistrati ništa nisu učinili; ulice su noću opasne, rekoše, a mornari gruba i ratoborna sorta. Magistrati su se retko kada mučili oko događanja u Mirisnoj četvrti, sve dok nisu povređeni ugledni građani.

„Al’ prihvatijo sam ovaj put“, promrmlja.

„Nije to sve, kapetane“, kaza Jarin. „Obradili su Karna noževima, kao da su hteli da im nešto kaže. A nema ni sat kako su neki pokušali da se uvuku na Talas. Lučka straža ih je oterala. Treći put za deset dana. Lučki pacovi nisu tako uporni. Oni vole da puste da uzbuna prođe pre no što ponovo pokušaju. A i sinoć je neko pretresao moju sobu u Srebrnom delfinu. Uzeše nešto srebra da pomislim da su lopovi, ali ostavili su onu moju kopču za kaiš, onu što je ukrašena poludragim kamenjem, a bila je na vidnom mestu. Šta se dešava, kapetane? Ljudi su uplašeni, a i ja sam pomalo nervozan.“

Domon ustade. „Uzbunjuj posadu, Jarine. Nađi i’ i rekni im da će Talas da zaplovi čim se ukrca nji’ dovoljno da ga opslužuju.“ Gurnuvši pergament u džep svog kaputa, on zgrabi vreću zlata i gurnu svog zamenika kroz vrata pred sobom. „Uzbunjuj i’, Jarine, jer ja ostavim svakoga koji ne stigne. Ima da i’ ostavim nek stoje na dok.“

Domon gurnu Jarina ne bi li ga naterao da potrči, a onda se zaputi ka dokovima. Izbegavali su ga čak i džeparoši koji su čuli zveckanje njegove torbice, jer je hodao kao čovek spreman da ubije.

Kada je stigao, već je bilo posade na palubi Talasa. Još ih je više bosonogih trčalo niz kameni kej. Nisu znali čijeg se proganjanja plašio, niti da li ga je išta i progonilo, ali znali su da je dobro zaradio, a po ilijanskom običaju, deo je davao posadi.

Talas je bio osamdeset stopa dugačak, s dva jarbola, i vrlo širok. Bilo je prostora za teret i na palubi i u potpalublju. Uprkos onome što je Domon rekao Kairhijenjanima – ako su to bili – mislio je da može da zaplovi po pučini. Olujno more leti je bilo mirnije.

„Moraće“, promrmlja i krenu ka svojoj kabini u potpalublju.

Bacio je kesu zlata na krevet, postavljen uza zid kao i sve ostalo u krmenoj kabini, i izvadio pergament. Upalivši svetiljku i okačivši je o kuku na tavanici, poče da odmerava zapečaćeni dokument, pokušavajući da ga bez otvaranja pročita. Namršti se kada začu kucanje na vratima.

„’Ajde.“

Jarin pomoli glavu. „Samo se trojica nisu ukrcali, kapetane. Nisam mogao da ih pronađem, ali pustio sam buvu po svim krčmama, gostionicama i tavernama u četvrti. Biće na brodu pre no što se dovoljno rasvetli da krenemo uz reku.“

„Talas polazi odma’. Na more.“ Domon preseče Jarinove proteste o svedu i plimi, i kako Talas nije pravljen za otvoreno more. „Smesta! Talas mož’ da plovi i kad je skroz oseka. Da l’ si zaboravijo kako se plovi po zvezdama? Izvedi ga, Jarine. Odma’ izvedi i vraćaj se ’vamo ka’ prođemo nasipe.”

Njegov zamenik je oklevao – Domon nikada nije propuštao priliku da bude na palubi i izdaje naređenja ako je u izgledu bila nezgodna plovidba, a noćna plovidba je bila nezgodna – a onda ipak klimnu glavom i izgubi se. Trenutak kasnije u Domonovoj kabini začu se kako Jarin uzvikuje naredbe i kako bosa stopala tutnje po palubi. Domon ni na šta nije obraćao pažnju, čak ni kada se brod zaljuljao, uhvativši plimu.

Naposletku skide staklo sa svetiljke i gurnu nož u plamen. Zadimilo se dok se sečivo žarilo, ali pre no što metal stiže da pocrveni, on gurnu karte ukraj i pritisnu pergament na sto, polako zasecajući vrelim čelikom ispod pečatnog voska. Pergament se otvori.

Bio je to jednostavan dokument, bez uvoda ili pozdrava, ali se od njega preznojio.

U tankom sloju crvenog voska ispod pečata bilo je utisnuto Izlazeće sunce, pečat Kairhijena, i Pet zvezda kuće Rijatin.

„Branilac Zmajevog zida, moja matora baba“, progunđa Domon. „Lepo li pravo ima čova da s’ još tako zove.“

Detaljno je pregledao pečate i potpis, držeči dokument blizu svetiljke. Nos mu je skoro doticao pergament, ali prvome nije mogao naći zamerke, a što se drugoga tiče, pojma nije imao kako Galdrijanov rukopis izgleda. Ako je ovo uopšte potpisao kralj. Pretpostavljao je da je potpisnik, ko god to stvarno bio, dobro oponašao Galdrijanove žvrljotine. U svakom slučaju, to nije mnogo menjalo stvari. U Tiru bi to pismo presudilo svakom Ilijancu u čijim bi rukama bilo nađeno. Ili u Majenu, gde je uticaj Tairena bio tako jak. U ovom trenutku nije bilo rata, i ljudi su slobodno posećivali obe luke, ali u Tiru nisu voleli Ilijance, i obratno. Pogotovu uz ovakav izgovor.

Nosio se na trenutak pomišlju da na plamenu svetiljke spali pergament – bio je opasan u Tiru ili Ilijanu, ili bilo kom mestu koga je mogao da se seti – ali naposletku ga pažljivo spakova u tajni pretinac pod stolom, skriven pločom koju je samo on znao da otvori.

„Sve u mojem posedu, a?“

Sakupljao je stare stvari koliko se to moglo živeći na brodu. Ono što nije mogao da kupi, zbog cene ili veličine, prikupljao je gledanjem i pamćenjem. Svi ti ostaci minulih vremena, ta čudesa raštrkana po svetu, oni su ga kada je bio dečak i privukli životu na brodu. Na poslednjem putovanju u Maradon dodao je svojoj zbirci četiri stvari, i tada su Prijatelji Mraka počeli da ga progone. Neko vreme i Troloci. Čuo je da je Beli Most spaljen do temelja odmah pošto je on otplovio odatle, a bilo je glasina ne samo o Trolocima, već i o Mirdraalima. Sve to zajedno ubedilo ga je da ne umišlja, da bude na oprezu kada su mu ponudili onaj prvi neobičan posao. Bilo je to suviše novca za jednostavno putovanje do Tira, a i bilo je potkovano preslabom pričom.

Počevši da kopa po svom kovčegu, izvadio je na sto ono što je kupio u Maradonu. Svetlosni štapić, ostatak Doba legendi, ili se tako pričalo. Sigurno je da više niko ne zna kako se prave. Bio je skup, i redi od poštenog magistrata. Izgledao je kao jednostavan stakleni štapić, deblji od palca i malo kraći od podlaktice, ali kada bi ga uzeo u ruke, zasvetleo bi kao svetiljka. Svetlosni štapići su i pucali kao staklo; skoro je izgubio Talas u požaru što ga je izazvao prvi štapić koji je posedovao. Mala rezbarija čoveka s mačem od potamnele slonovače. Čovek koji mu je to prodao tvrdio je da počneš da se osećaš toplo ako je dovoljno dugo držiš. Domon nikada nije, kao ni bilo ko od posade kome je dopuštao da je uzmu u ruke, ali bila je stara, a to je njemu bilo dovoljno. Lobanja mačke velika kao u lava, i toliko stara da se pretvorila u kamen. Ali nijedan lav nikada nije imao očnjake, skoro kljove, stopu dugačke. I debeli disk veličine dlana, pola beo, a pola crn. Zmijolika linija razdvajala je boje. Trgovac u Maradonu tvrdio je da je to iz Doba legendi, misleći da laže, ali Domon se samo malo cenkao pre no što je platio, prepoznavši ono što trgovac nije: drevni simbol Aes Sedai pre Slamanja sveta. Baš i nije bilo bezbedno imati tako nešto, ali to nije bila stvar koje bi se prošao neko očaran starinama.

I srcokamen. Trgovac se nije usudio da i to doda onome za šta je mislio da su laži. Nije bilo tog rečnog trgovca u Maradonu koji bi sebi mogao da priušti makar i komadić cuendilara.

Disk je bio tvrd i gladak u njegovoj ruci, i potpuno bezvredan, izuzevši njegovu starost. Ali on se pribojavao da ga zbog toga proganjaju. Svetlosni štapići, rezbarije od slonovače, pa čak i okamenjene kosti – sve je to i ranije viđao, na drugim mestima. Ali čak i ako je znao šta žele – ako jeste – i dalje nije imao pojma zašto, a više nije ni bio siguran ko su njegovi progonitelji. Marke Tar Valona i drevni simbol Aes Sedai. Protrljao je usne; osećao je na jeziku gorki ukus straha.

Kucanje na vratima. On spusti disk i namače smotane karte preko stvari na stolu. „’Ajde.“

Jarin uđe. „Prošli smo nasipe, kapetane.“

Domon se iznenadi, a onda naljuti na samoga sebe. Nije trebalo da se toliko zaokupi da ne oseti kada je Talas zašao u dublju vodu. „Na zapad, Jarine. Staraj se za to.“

„Ebou Dar, kapetane?“

Nije dovoljno daleko. Ni za pet stotina liga. „Pristaćemo tek da nabavim karte i da dopunimo vode, i onda plovimo na zapad.“

„Zapad, kapetane? Tremalking? Morski narod ne voli tuđe trgovce.“

„Aricki okean, Jarine. Mnogo se trguje između Tarabona i Arad Domana, a da l’ ima tarabonskog il’ domanskog broda da je vredan da brineš. Ču’ da ne voli se more tamo. I oni gradići na Tomanskoj glavi; svaki ko da je nada sve narode, i sve to. Mož’ čak i pokupimo saldejska krzna i leden biber iz Bandar Ebana.“

Jarin polako odmahnu glavom. Uvek je na sve gledao crno, ali bio je dobar mornar. „Krzna i biber će tamo više koštati no da idemo uz reku po njih, kapetane. A čuo sam da se tamo vodi neki rat. Ako su Tarabon i Arad Doman u sukobu, možda ni ne bude trgovine. Sumnjam da ćemo zaraditi mnogo od gradova na Tomanskoj glavi, čak i da je sve mirno. Falme je najveći, a on nije baš veliki.“

„Tarabonci i Domanci oduvek se čarkaju oko Almotske ravnice i Tomanske glave. Ako se sad i biju, pažljiv čovek uvek mož’ pronađe pos’o. Zapad, Jarine.“

Kada se Jarin vrati na palubu, Domon brzo smesti crno-beli disk u pretinac, a ostatak vrati na dno kovčega. Prijatelji Mraka, ili Aes Sedai. Ne’ im trčim tam’ de me oče. Sreća da me napusti, ne.

Osetivši se sigurno prvi put za više meseci, Domon izađe na palubu dok se Talas naginjao da uhvati vetar i okrene svoj pramac zapadno, ka mračnom moru.